9. oktobra 1934. – Atentat u Marseju na kralja Aleksandra I Karađorđevića se odigrao u utorak, 9. oktobra 1934., prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, u Marseju ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta.
Atentator, Vlado Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (skraćeno VMRO), usmrtio je kralja Aleksandra sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro.
Oko atentata su sarađivali ustaše i VMRO, koji nisu želeli da Hrvati i Makedonci (koji su smatrani Bugarima) žive u kraljevini Jugoslaviji nego u nezavisnim državama Makedoniji i Hrvatskoj. U atentat su bile umešane i pojedine strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija, koja je imala teritorijalne pretenzije ka Jugoslaviji, odnosno njenoj jadranskoj obali.
Ubistvu Aleksandra Karađorđevića je prethodilo nekoliko neuspelih atentata.
1916. godine u Solunu je navodno pokušan atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, zbog čega je Dragutin Dimitrijević Apis osuđen i pogubljen. Nakon usvajanja Vidovdanskog ustava 1921. godine, komunisti su organizovali neuspešan atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. 17. decembra 1933. godine Petar Oreb i Ivan Herničić, pripadnici ustaškog pokreta, pokušavaju da ubiju kralja Aleksandra prilikom njegove posete Zagrebu, što je uspešno sprečila jugoslovenska policija, uhapsivši atentatore.
Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888., kao drugi sin kralja Petra I i kneginje Zorke. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Nikolaj II Aleksandrovič. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu, po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.
Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom.
U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent.
Aleksandar I Karađorđević, takođe nazivan viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj, bio je prvi kraljKraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije i Kraljevine Jugoslavije (1929—1934).
Zanimljivosti
Kralj Aleksandar je preko celih grudi imao izrađenu tetovažu koja je predstavljala pruskog jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži. Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva.
Aleksandar Karađorđević je prvi Srbin koji je leteo avionom sredinom aprila 1910. godine u Francuskoj.
IZVOR:Vikipedija
3. januar 2018. u 05:29
Vojislav Ananić
Aleksandar Karađorđević, kralj (Cetinje, 17. XII 1888 — Marsej, 9. X 1934)
Rođen je kao četvrto dete srpskog kneza Petra i kneginje Zorke, najstarije ćerke crnogorskog knjaza Nikole. Ostao je rano bez majke: umrla je kada je imao 15 meseci. Odrastao je pored vojnički vaspitanog oca. Sa ocem i bratom odlazi 1894. u Ženevu, gde je živeo veoma skromno. Kao dete siromašnog srpskog kneza, pohađao je osnovnu školu sa ostalom decom iz građanskih slojeva, među kojima se isticao kao odličan đak. Nastavio je školovanje u Petrogradu, stupajući 1899. u školu Pravovedanija, kroz koju je prošao veliki broj poznatih ruskih pravnika i diplomata. Pravac njegovog daljeg školovanja odredili su događaji u Srbiji 1903. kada je njegov otac posle Majskog prevrata postao kralj Srbije. Sa navršenih petnaest godina stupio je kao običan redov u Šesti puk srpske vojske, koji će otada nositi njegovo ime. Zadržao je ipak ljubav prema knjizi i sklonost ka umetnosti. Njegov prvi guverner, grof Lujo Vojnović, zapisao je da je bio darovit mlad čovek, pokazivao je bistrinu da shvati suštinu stvari, a naročitu sklonost imao je prema slikarstvu i muzici. Od velikog je značaja bilo njegovo školovanje i boravak u Rusij i, koje je sticaj em različitih okolnosti bilo dugotrajno i neredovno. Od jeseni 1905. primljen je u elitni Paževski korpus, gde su vojne nauke izučavala samo deca iz carske i kneževskih porodica i deca državnih i vojnih starešina. Uživao je naklonost ruskog cara Nikolaja koji je na njega gledao kao na svoga sina, te je smatran ruskim vaspitanikom koji će u političkoj orijentaciji svoje zemlje tražiti naslona na Rusiju. Ta čvršća veza sa Rusijom trebalo je da bude potvrđena i njegovom ženidbom sa jednom od carevih kćeri.
I pored svih privilegija koje je uživao, uslovi boravka u Petrogradu nisu bili najpovoljniji za srpskog kraljevića. U okruženju su vladali neredi i velika napetost zbog ruske revolucije 1905. i rata sa Japanom, a njemu nije odgovarala ni oštra ruska klima. Pošto po savetu lekara nije smeo da produži studije u Petrogradu, srpska vlada je našla rešenje za produženje njegovog školovanja na taj način što je angažovala ruskog nastavnika, pukovnika Suljmenova da ga podučava u Beogradu, s tim da odlazi u Petrograd i redovno polaže ispite. U jesen 1907. polagao je ispite šestog razreda vojne akademije u Paževskom korpusu, na taj način završio je i sedmi razred, a kada je počeo pohađati specijalistički kurs, nastupila je politička kriza zbog aneksije BiH. To ga je uznemirilo i odvuklo od učenja te mu je dozvoljeno dvomesečno odsustvo i odmor u Italiji. Nekoliko meseci po povratku u Petrograd pozvan je iz Beograda da se hitno vrati u zemlju i preuzme položaj prestolonaslednika, pošto se njegov stariji brat Đorđe odrekao prestola. Otkada je u martu 1909. proglašen za prestolonaslednika, pokazivao je neobičnu aktivnost. Pred Srbijom je tada bio najvažniji nacionalno-politički zadatak: izvući se iz nepovoljnog okruženja, odoleti pritisku Austrougarske i pripremiti se za oslobodilački rat protiv Turske. Njegov dvor je postao stecište nacionalnih radnika, književnika, slikara, trgovaca, ali i običnih domaćina, seljaka. Istovremeno je prokrstario čitavu Srbiju, zalazio u kuće seljaka, interesovao se za njihove tegobe. Na vojničkom planu preuzeo je Inspektorat celokupne vojske, koji se starao o naoružanju, snabdevanju i, uopšte, obuci vojske. Obilazio je garnizone, prisustovao vojnim manevrima i u tome se toliko iscrpljivao da se u jesen 1910. razboleo od tada opake bolesti trbušnog tifusa, koja ga je zamalo stala života.
Na međunarodnom planu, kao novi čovek na srpskom Dvoru, pokazao se kao pogodna ličnost za diplomatsko otvaranje Srbije, koja je od 1903. bila u izolaciji zbog masakra kraljevskog para Obrenović. Njegov susret sa bugarskim kraljem Ferdinandom na Kopaoniku, a zatim poseta Sofiji ubrzali su ostvarenje saveza sa ovim najvažnijim balkanskim susedom. U balkanskim ratovima bio je komandant Prve armije. Pod njegovom komandom izvojevana je 24. oktobra 1912. velika pobeda nad turskom vojskom kod Kumanova, koja je uticala na čitav tok rata: pobeđena je Otomanska imperija i završena vekovna borba Srba protiv Turaka. U Drugom balkanskom ratu sa Bugarskom rešavalo se pitanje i preraspodele Makedonije. Uoči preduzimanja neprijateljstva, inicirao je stvaranje srpsko-grčkog saveza protiv Bugarske. Pod njegovom komandom potučena je bugarska vojska na Bregalnici i Srbija je postala dominantna sila na Balkanu sa velikim političkim ugledom u Evropi. Posle balkanskih ratova ušao je u srpsku istoriju kao „osvetnik Kosova”. Težio je da se u novooslobođene oblasti prenesu sve slobodarske tekovine Srbije kako bi se Stara Srbija i Makedonija ekonomski i kulturno što brže razvij ale i dostigle nivo Šumadij e. U tom nastoj anju sukobio se sa oficirima, pripadnicima organizacije „Crna ruka”, koji su novooslobođene oblasti smatrali okupiranim područjem. Početak sukoba nastao je kada je u proleće 1914. Pašićeva vlada jednom uredbom pokušala da u Makedoniji uspostavi bar simboličnu prednost civilnih vlasti nad vojnim. Na to su crnorukci pod vođstvom Apisa, preteći pobunom, vršili pritisak na kralja Petra da smeni Pašićevu vladu. U toj kritičnoj situaciji, rešen da neće biti oruđe u tuđim rukama, Aleksandar je, uz podršku ruskog poslanika Hartviga, uticao na oca da ne popusti pritisku oficira crnorukaca. Smatrajući se vezan već datim obećanjem da smeni Pašića, kralj Petar je rešio da se sam povuče. Proklamaciju kojom svoju kraljevsku vlast prenosi na prestolonaslednika objavio je 24. juna 1914, obrazlažući odluku bolešću i dužim lečenjem. Tek što je otpočeo da kao regent vrši kraljevsku vlast, Austrougarska je ostvarila svoju ratnu pretnju prema Srbiji, uzimajući kao povod atentat nad nadvojvodom Ferdinandom u Sarajevu.
U vreme ultimatuma Austrougarske, zbog odsutnosti članova Pašićeve vlade i načelnika Vrhovne komande, bio je prinuđen da prvi zauzme stav da se ultimatum u celini ne prihvati, da sam organizuje Štab Vrhovne komande, pregleda ratne planove, nadgleda izvršenje mobilizacije, stara se o pokretu i ishrani vojske. U toku samog rata, u vreme Kolubarske bitke, odlučno se suprotstavio svome proslavljenom vojskovođi vojvodi Putniku, koji je u beznadežnoj situaciji tražio da se obustavi svaki otpor i zatraži mir. Pružanjem pune podrške generalu Mišiću, otvorio je put preokretu i uspešnoj kontraofanzivi. U proleće i u leto 1915. dugo je odolevao pritisku saveznika da sa svojom umornom i iscrpljenom vojskom preduzme riskantnu ofanzivu prema zapadu da bi se ona spojila sa italijanskom vojskom. Da je kojim slučajem podlegao tom pritisku, srpska vojska bi se u pokretu našla negde oko Vinkovaca i, zatečena udruženim napadom Austro-Nemaca i Bugara, bila prinuđena na kapitulaciju. Kada je u jesen iste godine došlo do sinhronizovanog napada Austrijanaca, Nemaca i Bugara na Srbiju, dugo se zavaravao obećanjima saveznika da će mu priteći u pomoć. Pošto je očekivana pomoć izostala, bio je prinuđen da se saglasi sa teškom i do tada u istoriji srpskog ratovanja nezabeleženom odlukom o egzodusu iz Srbije. Morao se privremeno odreći i usluga svog omiljenog vojskovođe vojvode Mišića, koji se protivio povlačenju i predlagao kontraofanzivu, pa ako ona ne uspe, zahtevati primirje. Spasavanje srpske vojske, koja se na albanskim obalama Jadrana našla gotovo u bezizlaznom stanju, iscrpljena dugim maršom, izložena bolestima, hladnoći i gladi, svakako je njegova istorijska zasluga. Danonoćno je upućivao predstavke i apele ruskom caru, engleskom i italijanskom kralju i francuskom predsedniku, dok u poslednjem trenutku nije stigla saveznička flota i otpočela transportovanje srpske vojske na Krf. Posle njene reorganizacije i prebacivanja na Solunski front, bilo je sporno pitanje ko će komandovati celokupnom vojskom na tom frontu. Odlučno se usprotivio nametanju da komandovanje preuzme francuski general, jer mu je to izgledalo kao uzimanje njegove vojske u najam a ne pružanje pomoći. Po ustavu Srbije kao regent i vrhovni komandant nije mogao da stavi svoju vojsku pod tuđu komandu. Saveznici su prihvatili da francuski general u svojstvu glavnog komandanta komanduje „u ime regenta Aleksandra i saveznika” pa je tako srpska vojska zadržala unutrašnju autonomiju i mogla biti upotrebljena na zasebnom delu fronta.
Na Solunskom frontu težio je da u uslovima oslabljene vojne sile obezbedi jedinstvo u oficirskom koru i mobiliše ga za oslobođenje zemlje. Iz tih razloga odlučio se na konačan obračun sa „Crnom rukom” i na osudu Apisa i njegove grupe oficira. Posle pokušaja sumnjivog atentata, iza kojeg su prema najnovijim istraživanjima stajali pripadnici „Crne ruke”, uhapšeni su Apis i njegovi sledbenici i tom prilikom je otkriven statut i drugi dokumenti ove organizacije, koji su ukazivali na njene terorističke ciljeve. Insistirao je zatim da se u sudskom procesu to i dokaže. Značaj Solunskog procesa Apisu i njegovim sledbenicima ponajviše je u tome što je donetim presudama likvidirana teroristička organizacija koja je težila vojnoj diktaturi i što je u ratnim uslovima uspostavljeno jedinstvo komandnog kadra. Njegovi napori bili su usredsređeni na zahteve savezničkim vladama za održavanje i ojačanje Solunskog fronta slanjem većih vojnih efektiva i za preduzimanje ofanzive. Već od 1916. uveravao je savezničke državnike da će se rat završiti tamo gde je otpočeo — na Balkanu. Za uspešnost proboja navodio je strategijske razloge — Nemačka će se zaustaviti tako što će se prodorom na istoku onemogućiti snabdevanje njene voj ske, i psihološke — njegova j e voj ska naj spretnij a za izvršenje proboja pošto ne može stalno i dugo ostati ukopana, daleko od svoje otadžbine. Sam je smatrao za svoj najveći doprinos u toku rata što je uspeo da državnike i vojskovođe zapadnih zemalja uveri u potrebu i važnost Solunskog fronta, kako sa strategijske, tako i sa političke i ekonomske tačke gledišta. Bio je tada uveren da je pobedom svoga mišljenja nad suprotnim predlozima velikih vojskovođa spasao svoju vojsku i preko nje osigurao bolju budućnost svoga naroda. Za vreme ofanzive i srpskog proboja na Solunskom frontu, kao vrhovni komandant nalazio se stalno na položajima, bio dobro obavešten o toku operacija i donosio sudbonosne odluke. Dve su bile najvažnije: kada je srpska vojska zbog brzine prodora daleko odmakla i bez dej stva francuskih i engleskih trupa sa krila došla u opasnost da bude odsečena od pozadine, naredio je produženje ofanzive u nameri da što pre izbije u dolinu Vardara i time razdvoji nemačke od bugarskih trupa. Drugu odluku o produženju napada doneo je kada se Prva armija našla ispred Niša, gde je neprijatelj sakupio dve nemačke i tri austrijske divizije. Te dve hrabre odluke uticale su i na uspešan završetak čitavog rata: Bugarska je kapitulirala, savezničke strane su uskoro izbile na Dunav pa je i Nemačka zatražila prekid neprijateljstava.
Srpske ratne ciljeve, formulisane tokom rata (Niška deklaracija), nastojao je da usaglasi sa ratnim okolnostima. Kao vrhovni komandant, u proklamacijama koje je upućivao svojoj vojsci, isticao je najčešće da se bori za oslobođenje Srpstva i stvaranje velike Srbije. Jugoslovenskoj politici je prilazio dosta oprezno, mada joj se nije otvoreno protivio. Posle proboja Solunskog fronta bio je zadovoljan što je brzo oslobođena Makedonija, Crna Gora, Srbija, BiH, deo Dalmacije, jer su te zemlje bile naseljene pretežno srpskim življem i trebalo je da uđu u sastav buduće države. I Hrvate je smatrao dobrodošlim u ovu državu, prihvatajući s njima i federalnu zajednicu. Ipak je novembra 1918. odbacio Ženevsku deklaraciju kojom bi sve jugoslovenske pokrajine bivše Austrougarske, kao posebna država, uspostavile privremeno sa Kraljevinom Srbijom konfederalni odnos. Stvaranje jugoslovenske države 1918. prihvatio je iz uverenja da je to u datim međunarodnim okolnostima najbolje rešenje i iz nacionalno-strategijskih razloga, jer je bilo gotovo nemoguće obrazovati i održati srpsku nacionalnu državu, okruženu katoličkim zemljama sa tada moćnom Italijom na njenim granicama, a bez podrške pravoslavne Rusije koja je bila uništena boljševičkom revolucijom. Imperativ je bio i da se onemogući stvaranje nezavisne hrvatske države, jer bi se, uz podršku katoličkih zemalja, pre svega Italije, mogla obnoviti Austrougarska, što bi predstavljalo opasnost za sve Srbe.
U prvim godinama Kraljevine SHS, u vreme državno-pravnog provizorijuma i privremenog parlamenta, imao j e ulogu posrednika između dva bloka suprotstavljenih političkih stranaka: s jedne strane, Radikalna stranka sa Hrvatskom zajednicom i slovenačkim klerikalcima, a s druge, Demokratska stranka sa socijaldemokratama. Prvi blok bio je naklonjen idejama decentralizacije države, dok se drugi koalicioni blok više zalagao za očuvanje unitarne države, kakva je proklamovana prvodecembarskim aktom ujedinjenja. Oba bloka imala su različita gledišta u pitanjima sprovođenja mera socijalne politike, zbog čega su se, u zavisnosti od situacije, smenjivali na vlasti.
Vidovdanski ustav je definisao Kraljevinu SHS kao „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Kao i sve državne vlasti, tako i kraljevska proističe iz ustava. Kralj nema nikakvih istorij skih prava mimo ustava i iznad ustava, nikakvih prava koj e mu ustav ne bi mogao oduzeti, ili na osnovu kojih bi ustav mogao da pogazi. Ustav je raščlanio državnu vlast na tri osnovne funkcije — zakonodavnu, upravnu i sudsku, i odredio organe koji će ih vršiti. Kralj učestvuje u vršenju sve tri vlasti, ali uvek sa ograničenom moći. On izdaje zakone, ali zajedno sa Skupštinom, šef je upravne vlasti, ali ne vlada neposredno nego preko ministara koji odgovaraju Skupštini, a ona im može izglasati nepoverenje ili ih optužiti za zloupotrebu položaja; u kraljevo ime sudovi izriču presude, ali ne po njegovoj volji nego na osnovu zakona. Od zakonodavne vlasti, kralj raspisuje izbore, saziva, otvara i zaključuje sednice Skupštine, potvrđuje zakone, ali onakve kakve je Skupština usvojila. Od izvršne vlasti kralj ima diplomatsku vlast da predstavlja zemlju u međunarodnim odnosima i vojnu vlast, kao vrhovni komandant sve vojne sile. Kralj jedino uživa privilegije svoje ličnosti time što ne može biti optužen i suđen za krivična dela, a za njegove eventualne političke pogreške odgovorni su ministri, koji opet mogu biti uklonjeni sa vlasti. U svojim imovinsko-pravnim odnosima kralj se ne razlikuje od običnih građana, protiv njega se može voditi građanska parnica, on plaća sve vrste poreza, takse, carine i slične dažbine. Iako je vršio vlast više od sedam godina, stupio je na presto i stekao titulu kralja tek posle smrti svoga oca, kralja Petra, 16. septembra 1921. Nepunu godinu dana iza toga oženio se rumunskom princezom Marijom (8. juna 1922), a 6. septembra 1923. rodio mu se prvi sin Petar, koji je postao i prestolonaslednik.
Protiv Vidovdanskog ustava borile su se ponajviše političke stranke Hrvata, ali ne toliko zbog monarhijskog oblika vladavine, koliko zbog državnog uređenja po kome je Kraljevina SHS utvrđena kao unitarna država. Hrvati su insistirali na (kon)federalističkom uređenju u obliku dualizma, pri čemu bi jedna država bila Hrvatska a druga Srbija, a oko njih bi se okupile sve druge jugoslovenske pokrajine. Suština srpsko-hrvatskog spora svodila se na teritorije u Hrvatskoj na kojima su vekovima živeli pretežno Srbi. Hrvati su se pozivali na njihova „historijska i državna prava” i tražili Hrvatsku u granicama kakva im je ostala od bivše Austrougarske. Srbi su odgovarali da se sloboda jednog naroda ne može složiti s pojmom istorijskih prava i insistirali da se poštuje i volja Srba u Hrvatskoj. Između dveju najčešće suprotstavljenih srpskih partija, Radikalne sa svesrpskom i Demokratske stranke sa jugoslovenskom ideologijom, kralj je većeg oslonca nalazio kod radikala, čiji se vođa Pašić odlučnije suprotstavljao hrvatskom separatizmu. Posle Pašićeve smrti došlo je do raspada Radikalne stranke dok je Pribićevićeva Samostalna demokratska stranka, koja je predstavljala Srbe u Hrvatskoj, ušla u koaliciju sa Radićevom Hrvatskom seljačkom strankom. Obrazovan je tzv. „prečanski front” koji je zauzeo oštar opozicioni stav prema srbijanskim strankama, i uopšte prema Srbij i, koja je optuživana za hegemonističku politiku. T ime izazvana oštra politička borba prerasla je u državnu krizu posle atentata Puniše Račića u Skupštini (20. juna 1928), kada su revolverski meci usmrtili dvojicu hrvatskih poslanika i smrtno ranili i samog predsednika stranke Stjepana Radića. Kriza je dostigla vrhunac kada je stigao izveštaj iz Hrvatske da će se u Zagrebu konstituisati Hrvatski sabor koj i bi proglasio otcepljenje Hrvatske. U takvim okolnostima u Dvoru je razmatran predlog o „amputaciji” Hrvatske, od čega se odustalo tek pošto su dobij ene zvanične izj ave Radića i Pribićevića da njihovi zahtevi ne izlaze iz okvira Jugoslavije. (Planovi o „amputaciji” bili su rizični ne samo zato što se nije znalo kako bi na to reagovali Srbi iz Hrvatske, nego pre svega što bi raspad Jugoslavije bio loše primljen među savezničkim državama u Evropi.) Kriza time nije bila rešena jer su hrvatske vođe i dalje istrajavale na svojim zahtevima o formiranju jedne dualističke države Hrvatske i Srbije (slične Austrougarskoj), između kojih bi bila jedina veza u ličnosti kralja, u okviru tzv. „personalne unije”. U razgovorima sa francuskim državnicima kralj im je stavio do znanja da na teritoriji Hrvatske živi veliki broj Srba i oni „neće nikada prihvatiti separaciju, ni u formi personalne unije” i za taj svoj stav oni imaju podršku i naroda u Srbiji. U poslednjim konsultacijama u Dvoru, početkom januara 1929, nije mogao da prihvati Mačekov „kompromisan” predlog da se država podeli na šest federalnih jedinica: nije mogao da zamisli stvaranje jedne velike Hrvatske koja bi obuhvatila Srem sa Zemunom i Dalmaciju sa Bokom Kotorskom.
Zavođenjem ličnog režima državnim udarom od 6. januara 1929. nameravao je da spreči secesiju Hrvatske, a nadao se da će jugoslovenskom ideologijom ojačati srpski živalj kao najbrojniji u državi. Iako nije bio autokrata ni po sklonostima ni po temperamentu, opredelio se na autoritarnu vlast iz političke nužde u trenutku kada se zemlja nalazila na ivici građanskog rata i raspada, koji je želeo po svaku cenu da izbegne. Govorio je da je imao samo dva rešenja: „amputaciju” Hrvatske ili ukidanje ustava. Pitanje je, međutim, da li je to bila jedina alternativa i da li se to moglo izbeći. Pravdao se da se zakleo na poštovanje ustava, ali isto tako obavezao da će čuvati integritet države, koji je bio ugrožen. Njegova najveća pogreška bila je što je uvođenjem ličnog režima prekinuo politički kontakt sa narodom, lišavajući se te velike kolektivne energije bio je prinuđen na pridobijanje pojedinaca kao „predstavnika” pojedinih naroda, na zadovoljavanje o državnom trošku njihovih političkih i materijalnih interesa. Očekivao je da će to stanje trajati kratko, ali ono se odužilo na nekoliko godina. Tek oktobra 1931. „darivao” je narodu ustav, kojim je uveden dvodomni parlamentarni sistem, sa Skupštinom koja se birala javnim glasanjem, i Senatom čija je polovina poslanika imenovana. Kvalitet parlamentarnosti zavisio je od odgovornosti vlade parlamentu, a ta odgovornost nije bila velika jer je vladu postavljao i razrešavao kralj. Ipak, prema mišljenju teoretičara državnog prava, postojala je pravna država i sistem ustavne monarhije sa parlamentarizmom, koj i je, istina, bio ograničen nekim ovlašćenjem vladaoca (kao što je tada bilo i u nekim drugim evropskim državama), ali je i najgori parlamentarizam bolji od odsustva svakog parlamentarizma.
Vremenom je i sam uvideo da njegova lična vladavina nije dala rezultate koje je očekivao: niti je postignuta nacionalna konsolidacija, niti je narod „zavoleo Jugoslaviju”. Imao je snage da prizna da je 6. januar bila njegova velika greška. Izražavajući spremnost da odbaci šestojanuarski režim, od 1933. intenzivno je radio na pripremanju programa korenitih političkih promena, koje bi se ostvarile obrazovanjem koncentracione vlade i sprovođenjem slobodnih izbora posle kojih bi došlo do sporazuma o drukčijem državnom uređenju. Na tom programu uspeo je da pridobije srbijanske opozicione stranke kao i vođe hrvatske i slovenačke opozicije, prihvatajući njihove zahteve za povratak demokratske vladavine i drukčije državno ustrojstvo, na osnovu izražene volje pojedinih naroda. Planirao je da se čitav taj program počne ostvarivati posle njegove posete Francuskoj oktobra 1934.
Kao što mu je istorij a bila naklonjena kao ratniku, tako je i kao državnik imao velike uspehe u spoljnoj politici zemlje. U diplomatskoj aktivnosti, u odnosima prema drugim državama, držao se načela da ne postoje stalni prijatelji i večiti neprijatelji. Uspostavio je dobre odnose sa tradicionalno neprijateljskim državama kao što su bile Turska, Bugarska i Nemačka, istovremeno je imao razloga da iskaže rezerve prema večitom savezništvu sa Francuskom i Engleskom. U posleratnoj Evropi, zavađenoj ideologijama fašizma, nacizma i boljševizma, u kojoj su revizije mirovnih ugovora, a samim tim i granice pojedinih država, bile predmet stalnih sporova, nastojao je da vodi samostalnu politiku, učvrsti položaj vodeće države na Balkanu i obezbedi uticaj u rešavanju međunarodnih pitanja u Srednjoj Evropi. Uspevao je u tome zalaganjem za stvaranje regionalnih zajednica malih država. Mala antanta (ostvarena 1921, reorganizovana 1933), zasnovana na bezbednosti triju država (Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije), respektovana je u međunarodnim odnosima kao „peta sila” u Evropi. Ona je predstavljala jasan pokazatelj nepoverenja prema velikim silama i spremnosti da se suprotstavi svakom sporazumu o reviziji granica postojećih država. U drugom regionalnom bloku, Balkanskom savezu (sklopljenom februara 1934), ispoljena je čvrsta namera četiri države (Jugoslavije, Rumunije, Grčke i Turske) da se oslobode tradicionalnog uticaja velikih sila i samostalno organizuju u cilju
unapređenja međusobnih odnosa. Balkan je postao mirniji nego što je ikada bio: umesto da bude stalna opasnost za Evropu, Evropa je postala jedina opasnost za mir na Balkanu.
Veliki uspesi vladara jedne balkanske države nisu odgovarali velikim silama, posebno fašističkoj Italiji, čija je ekspanzija prema istoku osujećena. To je razlog što je Musolini, preko ustaških terorista, godinama planirao ubistvo jugoslovenskog kralja. Uspelo mu je to 9. oktobra 1934, kada je Veličko Georgijev, član terorističke grupe, u službi ustaškog vođe Pavelića, u atentatu usmrtio jugoslovenskog suverena. Bio je to u stvari atentat na tadašnji poredak u Evropi, koja od tada zapada u neizvesnost. Po rečima britanskog ministra Idna, „marsejski pucnji su bili prvi hici Drugog svetskog rata”.
Uz velike vojne i državne počasti i prisustvo istaknutih evropskih državnika, kralj Aleksandar Karađorđević sahranjen je 18. oktobra 1934. u crkvi Sv. Đorđa na Oplencu.
Branislav Gligorijević