8. oktobra 1912. – Crna Gora objavila rat Turskoj, istog dana napala turske položaje kod Skadra. Počeo Prvi balkanski rat
Prvi balkanski rat je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine i vodile su Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu) koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država – Kneževina Albanija.
Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što će uskoro rezultirati Drugim balkanskim ratom.
Srbija je za Prvi balkanski rat uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika.
Sve veće bitke koje je kraljevina Srbija vodila u Prvom balkanskom ratu su bile na prostorima Makedonije. Plan srpske vojske je bio da uništi Tursku Vardarsku armiju pre nego što Osmanlije uspeju da završe mobilizaciju i koncentraciju svojih snaga.
Srpski komandanti su smatrali da će većina osmanlijskih snaga biti razvijena u Vardarskoj dolini i na strateški važnoj visoravni Ovče Polje. Cilj je bio da se sa tri armije i dvokrakim napadom opkoli osmanlijska armija. Kumanovska bitka, koja je počela odmah na početku rata, trajala je između 23-24 oktobra 1912. godine, i bila je prva velika bitka koju je vodila srpska vojska u Prvom balkanskom ratu. Rezultat bitke je bila srpska pobeda nad Turskom Vardarskom armijom. General Radomir Putnik (na slici desno) je posle bitke unapređen u čin vojvode. Posle ovog teškog poraza, osmanlijska armija je bila prinuđena da napusti veći deo vardarske doline uz teške gubitke u ljudstvu (uglavnom dezerterstvo) i ratnom materijalu.
Bitka kod Prilepa, bila je druga bitka u Prvom balkanskom ratu koja se odigrala 3. novembra 1912. godine. Srpska vojska se borila protiv osmanlijske vojske blizu grada Prilepa. Bitka je trajala tri dana, posle čega je osmanlijska armija bila nadjačana i prisiljena na povlačenje.
Bitka kod Bitolja je bila treća velika bitka koju je vodila srpska vojska protiv osmanlijskog carstva i odigrala se blizu Bitolja i trajala je između 16-19 novembra 1912. godine. Srpska vojska je odlučno porazila osmanlijsku vojsku u ovoj bici i ušla u Bitolj 19. novembra 1912. godine. Osvajanjem Bitolja Srbi su kontrolisali jugozapadnu Makedoniju, zajedno sa simbolički važnim gradom Ohridom. Srpskom pobedom u bici kod Bitolja, petovekovna osmanlijska vlast nad Makedonijom je okončana.
Srpska Prva armija je bila najveća po broju i snazi i vodila većinu bitaka u Prvom balkanskom ratu, tako da su neki Srbi želeli da Prva armija nastavi da napreduje niz vardarsku dolinu do Soluna. Vojvoda Putnik je to odbio, pošto je bio svestan da Austrougarska neće prihvatiti Srpski izlazak na more a posebno ne na Jonsko more, a pošto su Bugari i Grci već bili u Solunu, pojavljivanje srpskih snaga u Solunu bi samo još više zamrsilo već složenu situaciju. Manje srpske jedinice su poslate u Sandžak da koordinišu sa Crnogorcima. Vrhovni komandant srpske vojske je bio general Radomir Putnik.
Prvi balkanski rad okončan je zaključenjem Londonskog ugorora 30. maja 1913. godine uz posredstvo velikih sila. Ovim ugovorom Osmansko carstvo je bilo prinuđeno da se odrekne svih svojih evropskih provincija zapadno od linije Enos – Midija. Iako su članice Balkanskog saveza kao pobednice Prvog balkanskog rata trebale same da diktiraju mirovne uslove u sklapanje mirovnog ugovora su se umešale i velike sile. Srbija, Grčka i Crna Gora su morale da napusteAlbaniju. Na stvaranju Albanije insistirale su Italija koja je imala svoje planove prema Albaniji i Austrougarska koja je time želela da spreči Srbiju da izađe na more i time je oslabi u predstojećem sukobu koji je bio neminovan posle aneksije skoro celokupne teritorije balkanskih vilajeta Osmanskog carstva.
Nezadovoljstvo Londonskim ugovorom o miru, koji je stvoren uz uticaj velikih sila i neslaganja među saveznicama oko osvojenih teritorija u Makedoniji, dovešće do izbijanja Drugog balkanskog rata u junu 1913. godine koji će između sebe voditi dojučerašnje saveznice. Konačan mir je postignut Bukureštanskim sporazumom 12. avgusta 1913. godine.
IZVOR: Vikipedija
1. jun 2018. u 09:20
Vojislav Ananić
LONDONSKI SPORAZUM 26/4. 1915. između Francuske, Engleske i Rusije s jedne, i Italije s druge strane. U njemu su prve tri sile primile na znanje i potpuno su pristale na memorandum Italije, koji se prethodno navodi doslovno u 15 točaka. Italija izjavljuje, da će se u roku od mjesec dana po potpisu toga sporazuma, zaratiti na strani Antante.
U memorandumu obvezala se Italija, da će ratovati na strani Antante. U ugovoru o miru trebala je dobiti: Trentino, cisalpski Tirol, Trst, grofovije Goricu i Gradišku, cijelu Istru do Kvarnera s Voloskim, Cres, Lošinj, sjevernu Dalmaciju sa Zadrom i Šibenikom do rta Planke i liniju u unutrašnjosti, koja obuhvata za Italiju područje Krke i Čikole, kao i sva dalmatinska ostrva od Paga do Mljeta, osim Šolte i Brača i nekih manjih ostrva uz obalu. Obala od rta Planke na jug do Drača, sa izuzetkom tadašnje crnogorske obale, trebala je da se neutralizira. Četiri savezne sile odlučile su dati Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori: svu obalu u gornjoj Adriji od Voloskog do sjeverne dalmatinske obale, zajedno s Rijekom, Krkom, Rabom i nekim otočićima. U donjoj Adriji (koja interesira Srbiju i Crnu Goru) sve od Planke do Drima sa Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem, Medovom, Šoltom, Bračom, i još nekim manjim otocima. Drač se trebao dati nezavisnoj muslimanskoj albanskoj državi, Valona i Saseno Italiji, sa dovoljnim teritorijem za obranu. Sa pretpostavkom da označene posjede dobije Italija i da se centralna Albanija rezervira za osnivanje jedne male neutralne autonomne države, Italija je izjavljivala, da se neće opirati, ako Francuska, Engleska i Rusija žele, da se sjeverna i južna Albanija podijeli između Crne Gore, Srbije i Grčke. Italija je trebala predstavljati albansku državu prema inostranstvu. Italija je dopuštala, da Srbija i Gička mogu imati dovoljno zajedničke granice zapadno od Ohridskog jezera. Italija je trebala dobiti punu suverenost nad ostrvima Dodekaneza. U Maloj Aziji rezervirano je za Italiju područje Adalije. Ovaj se sporazum trebao držati u tajnosti. Samo je trebalo odmah po oglasu rata, objaviti pristupanje Italije deklaraciji o zaključenju zajedničkog mira.
V. Popović.
LONDONSKI UGOVOR O MIRU
30/5. 1913, između Srbije, Bugarske, Grčke, Crne Gore s jedne i Turske s druge strane. — Turska je po L. U. ustupila saveznicima sve svoje teritorije na evropskom kopnu zapadno od linije Enos—Midija, sa izuzetkom Albanije (2). Turska i saveznici ostavili su velikim silama brigu, da urede delimitaciju granica Albanije i sva ostala pitanja, koja se tiču Albanije (3). Turska je ustupila saveznicima ostrvo Kretu (4). Turska i saveznici povjerili su velikim silama, da odluče o sudbini svih turskih otoka Egejskog mora, osim Krete i poluotoka Atosa (5). Turska i saveznici sporazumjeli su se, da ostave uređenje finaneijskih pitanja, koja potiču iz završenog ratnog stanja i gore spomenutih teritorijalnih ustupaka, međunarodnoj komisiji sazvanoj u Pariz, u koju su delegirali svoje predstavnike (6). Pitanja ratnih zarobljenika, jurisdikcije, narodnosti i trgovine ostavljena su da se urede specijalnim konvencijama (7). V-lj. P.
IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, II KNJIGA , I—M, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.
3. maj 2019. u 11:43
Vojislav Ananić
LONDONSKI UGOVOR 1915.
Svaki čovek u životu ima neku svoju životnu šansu. Ako je u datom trenutku prihvati, posreći mu se. Ako ne, ta se prilika više nikad ne vraća. Tako i kod državnih politika.
Među srpskim narodom se mnogo pričalo, a i sada ponekad, o ljutim bitkama i njegovim stradanjima pred raspad bivše Austrougarske monarhije. Još više o tome šta je time dobio. Oni promućurniji narodi, koji nisu navikli da samo ginu, iskoristili bi i najmanju trunku u svoju korist. Srbi, eto, nisu. Ne što su glupi, nego što su naivni i što su previše verovali svojim vladarima. Tako je i kralj Aleksandar, slepo sledeći Pašićevu politiku, s jedne strane, želeo da svi Srbi žive u istoj državi, a s druge, da vlada jednom većom, južnoslovenskom državom, a ne samo Srbijom.
U toj svojoj zanesenosti, nije prihvatio ono što su mu tadašnje evropske sile i države svesrdno nudile. Pre svih, šef engleske diplomatije je isticao da London ne želi stvaranje Jugoslavije, nego Velike Srbije. „Londonska konferencija“ je na osnovi Dovsovoga plana, našla rešenje na koje su svi pristali. I nemački narod je tražio da se skine sa dnevnog reda njihovo reparaciono pitanje. Na sva rešenja, dala je pristanak i Nemačka. Od same Nemačke je zavisilo njeno sređivanje i mir u Evropi. U savezničkim zemljama, u Velikoj Britaniji, u Francuskoj, u Italiji, u Japanu, pa i u drugim državama, primljeni su povoljno rad i rezultati Londonske konferencije. Komisiji međunarodnih stručnjaka je bilo glavno da od Nemačke dobije u novcu ili u stvarima, ratnu štetu, a nije zaboravila ni mere protivu Nemačke, ako ne bi izvršila svoje obaveze. Saveznici su sebi obezbedili sirovine, industrijske proizvode, trgovačku robu, pored gotovoga zdravoga novca.
Srbija je trebalo da ujedini sve okolne srpske teritorije i osigura izlazak na Jadransko more. Predviđalo se ujedinjenje sa Srbijom svih onih krajeva Austro-Ugarske sa etničkim srpskim življem u većini. Čak su se i Italijani preko Virginija Gajda i Antonija Čipika, u početku 1915. godine složili da Srbi uzmu Kotor i svu Albaniju do Drača. Oni nisu, ni Dubrovnik tražili. No, mnogi još uvek zameraju Garašaninu i njegovom „Načertaniju“ iz 1844. godine, koje je u stvari bilo samo propaganda na opšti ustanak hrišćana u Evropskoj Turskoj radi oslobađanja od vekovnih porobljivača i stvaranje jake nacionalne države na Balkanu. Dakle, Garašanin je bio prvi srpski državnik jugoslovenski orijentisan. On se zalagao za stvaranje balkanske konfederacije, u čiji bi sastav ušle Srbija, Grčka i drugi balkanski narodi. On je 1867. godine i Štrosmajeru predložio ujedinjenje Srba, Hrvata i Bugara.
No, još krajem 1914. godine, kada je pobedama srpskim oružjem na Ceru i Kolubari, i uostalom i posle 1. sv. rata, Srbija je mogla proći daleko srećnije, samo da je imala iole vizije za godine unapred. „Srpski narod nije krvario tokom duge četiri godine od 1914. do 1918. zarad ujedinjenja južnih Slovena, već zarad odbrane Srbije i zarad oslobođenja svoje porobljene braće u BiH, srpskoj Vojvodini i Krajini“. Srbija je u 19. veku imala dva nacionalna interesa: oslobođenje i ujedinjenje Srba koji su živeli u turskom i austrougarskom ropstvu, kao i izlazak na more. Pošto je bila saveznik pobedničkih sila Antante u ratu s Nemačkom i Austrougarskom i podnela najveće žrtve, samo da je vodila brigu o svome, i svome narodu a i ostalim slovenskim narodima sa ovih prostora, Srbija je mogla obezbediti oba cilja. Ali, Pašić i kralj Aleksandar su se zalagali za jugoslovenstvo. A Rusija je za Srbiju tražila celu Dalmaciju od Trogira do reke Drima u Albaniji, sa Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem, kao i ostrva Veliki i Mali Drvenik, Čijovo, Šoltu, Brač, Jakljan i Koločep. U srpsku kraljevinu je trebalo da uđe cela Bosna i Hercegovina. Srbiji su nuđeni i Slavonija i Srem sa Zemunom, Bačka i deo Banata. Tu se ponovo isprečio Pašić sa svojim jugoslovenstvom, iako je London i dalje isticao da nije za stvaranje Jugoslavije, nego Velike Srbije, sa izlazom na more. Ali, u Rusiji je 1917. izbila revolucija i nova vlast je imala drukčije, pa i fatalne poglede na balkanske prilike.
Nova država, koja je sačinjena 1918. godine nije bila dugog veka. Tri puta se raspadala. Nije opstala ni kao kraljevina, ni kao republika. To ujedinjenje i jugoslovenstvo, a posle komunizam, su velike zablude koje su skupo koštale Srbe i njihov nacionalni identitet, da bi na kraju doveli do katastrofalnih ishoda, kad je svetska politika okrenula „ćurak naopako“. Kao što je već viđeno, nesrpski narodi su se konstituisali u svoje nacionalne projekte, na štetu Srba. Srbi su se istrošili i u raznim bunama protiv tuđina, a na korist ostalih, i u komunizmu i građanskom ratu, i u lažnom bratstvu i jedinstvu. Tako je srpsko nacionalno biće što svojim greškama, što voljom većih i silnijih, ušlo u 21. vek i poraženo, i osiromašeno, i bombardovano, i poniženo, i nejedinstveno. Sve u cilju nekog novog svetskog poretka i nekakve demokratizacije. Na drugoj strani, Hrvatska je profitirala još objedinjavanjem banske Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, plus Istre i Dubrovnika.
Prvenstveno, svu krivicu snose oni koji su sa oduševljenjem prihvatili jugoslovensku opciju, još 1914. Ostale su tragične posledice za čitav srpski narod, i da pri tome ne dobije ništa na ekonomskom i političkom planu za predaju svog identiteta, svoje istorije, svog obraza i svoje budućnosti. U stvari, nakon raspada SFRJ, ostale su još nedefinisane tačne granice Srbije, odliv stanovništva ne samo van njenih granica, nego i sa sela u veće gradove, nezaposlenost, i nestabilna politika, koja je, istina, zadesila i ceo svet. Samo, oni jaki će se izvući, a Srbija pada u sve veće dugove.
Profitirali su svi, samo je Srbija ostala gubitnik. Kao multietnička i multikonfesionalna zajednica, doživela je da je te demokratske sile bombarduju i razaraju, a drugi su neometano i lukavo ostvarivali svoj nacionalni identitet. I danas se te najdemokratskije zemlje, zalažu ovde za zaštitu ljudskih prava, na primer na Kosovu i Metohiji, a tamo i pod njihovim patronatom i dalje cvetaju kriminal, trgovina ljudima, drogom, oružjem… Da je imala malo dalekovidije političare, Srbija je mogla još ranije i da zaokruži svoje granice, da bude i ona među velikima kao što su joj svojevremeno nudili, da se i ona pita za nešto a ne da joj se samo postavljaju novi zahtevi i uslovi. Zahvaljujući jugoslovenstvu, i brojčano, a i teritorijalno, Srbija se umanjila. Verovatno, ni ovome još nema kraja. Oni koji se bave izučavanjem demografije, kažu da ćemo nestati sa ovog sveta za pedesetak godina. A mi se još uvek uljuljkavamo nekakvim obećanjima u srećniju budućnost. Ne pravimo više ni decu, mnogi krajevi su nam pusti i prazni. Čekaju da ih jednom nasele oni koji su promućurniji od nas.
(U obradi ovog teksta je korišćen materijal „Srpskog književnog glasnika“, knjige trinaeste, novembar – decembar, 1924, pod nazivom „Posle Londonske konferencije“, zatim publicistički tekstovi naših eminentnih istoričara dr Srđe Trifkovića, Radoša Ljušića, Nebojše Bogunovića …objavljivanih od 2002. do. 2005. godine u „Glasu kanadskih Srba“ i u „Večernjim novostima“).
3. maj 2019. u 12:02
Vojislav Ananić
ZBOG PAŠIĆEVOG JUGOSLOVENSTVA I LENJINOVOG DOLASKA NA VLAST U RUSIJI, SRBIJA MANJIH TERITORIJA
U 19. veku, Srbija je imala dva najkrupnija nacionalna interesa: oslobođenje i ujedinjenje Srba koji su živeli u turskom i austrougarskom ropstvu, i, izlazak na more.
Pošto je Kraljevina Srbija bila saveznik pobedničkih sila Antante (Rusije, Francuske i Engleske) u ratu sa Nemačkom i Austrougarskom i podnela najveće žrtve, a njena vojska dala neprocenjiv doprinos savezničkoj pobedi, mogla je posle tih zbivanja, da je tada imala političare koji bi vodili brigu o svome, srpskom narodu, a ne o ostalim slovenskim narodima sa ovih prostora, ostvariti oba zacrtana cilja. Ali i Pašić i kralj Aleksandar su se borili za jugoslovenstvo.
Naime, Rusija sa ministrom Sergejom Sazonovim, ja za Srbiju tražila celu Dalmaciju, a Engleska i Francuska su želele Italiju da privuku na stranu Atlante i želele su da Italijanima daju dobar deo dalmatinske obale. Ipak, na inicijativu Rusije, Londonskim ugovorom od 26. aprila 1915, bili su spremni da se Srbiji i Crnoj Gori dodeli obala od Kap Planke blizu Trogira do reke Drima (Albanija) sa Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem i San Ðovani di Medua (u Albaniji), kao i ostrva Veliki i Mali Drvenik, Čijovo, Šolta, Brač, Jakljan i Koločep. U srpsku kraljevinu, trebala je da uđe i cela Bosna i Hercegovina. Kada su Rusija, Engleska i Francuska od srpske vlade zatražili da se Bugarskoj ustupi deo Makedonije (da bi i Bugarsku privoleli Antanti), Srbiji je pored Bosne i Hercegovine, nuđena i Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i deo Banata, naseljen Srbima, opet se isprečio Pašić, koji je tražio i garancije za Hrvate i Slovence. Odnosno, Pašić je već tada duboko zagazio u vode jugoslovenstva.
I tadašnji šef engleske diplomatije Edvard Grej je u nekoliko navrata isticao da ambicije Londona nisu u stvaranju Jugoslavije, nego Velike Srbije, sa izlazom na more. Englezi su predviđali i ujedinjenje sa Srbijom svih onih krajeva Austro-Ugarske u kojima je srpski etnički živalj sačinjavao većinu. I italijansko javno mnjenje sa Virginijom Gajdom i Antonijom Čipikom, zalagalo se da Srbi uzmu Kotor i svu Albaniju do Drača, kao i Dubrovnik.
Sazonov se suprostavljao stvaranju države u kojoj bi zajednički živeli pravoslavci i katolici. Isti Sazonov je imao veliki uticaj na ruskog cara Nikolu Drugog, koji je takođe bio protiv stvaranja jedne pravoslavno-katoličke države na balkanskom prostoru, jer katolici, između ostalog, slušaju papu, glavara izvan države. Nastojanje ruskih političara da se Srbija teritorijalno proširi i izađe na Jadransko more, kao i njihovo protivljenje stvaranju jugoslovenske države, postalo je bespredmetno onog trenutka kada je u Rusiji izbila revolucija 1917. godine. Nova sovjetska vlast imala je drugačije poglede na međunarodnu situaciju, pa i na prilike na Balkanu, nego carska Rusija. Neki istoričari zbog toga smatraju da je propast ruske carevine bila fatalna za Srbiju i srpski narod.
I prva, i druga, i treća Jugoslavija su na kraju propale. Profitirali su svi , samo je Srbija ostala gubitnik. A da je imala malo dalekovidije političare, mogla je još pre devedeset godina daleko povoljnije da zaokruži svoje granice. Oni veliki, to su nam sami nudili, a mi nismo prihvatili. Hteli smo jugoslovenstvo i na kraju se i brojčano i teritorijalno smanjili. Možda ni ovome nema još kraja.
(Izbor iz tekstova Nebojše Bogunovića)
3. maj 2019. u 12:03
Vojislav Ananić
ZABLUDE O «VELIKOJ SRBIJI» I PO SRBE, FATALNO JUGOSLOVENSTVO
Srbi su ušli u 21. vek poraženi, osiromašeni, bombardovani, poniženi, razjedinjeni i nejedinstveni, što svojim greškama, što voljom većih i silnijih. I uvek im se pripisuje krivica i za zločine koja nisu počinili, a sve pod plaštom «Velike Srbije». O svemu tome se raspravljalo oktobra meseca 2002. godine i u Srpskoj akademiji nauka na međunarodnom skupu.Tada je svoj referat podneo i dr Srđa Trifković, odakle za ovaj tekst preuzimamo neke delove.
«Koncept `Velika Srbija` nastao je kao propagandističko oruđe Habzburga, u vreme kada je Austro-Ugarska započinjala svoju ekspanziju ka jugoistoku posle Berlinskog kongresa. S obzirom da je bilo sasvim prirodno da se austrougarske ambicije u Bosni i Hercegovini i u novopazarskom Sandžaku sukobe sa legitimnim aspiracijama srpskog naroda, koji je u to vreme u Bosni činio relativnu većinu, Beč je pripremio propagandni kontraudar. Smišljen je prvenstveno od strane grofa Benjamina Kalaja, austro-ugarskog bosanskog bana i od drugih habsburških geopolitičkih teoretičara kao vrlo efektivna fama o tobože agresivnim namerama Srba da zaposednu teritorije drugih naroda i čak da druge narode proglasavaju delom sopstvenog».1. Govorilo se tu «o Srbima kao remetiocima mira, kao necivilizovanom narodu koji od strane prosvećene Evrope mora da bude držan na kratkoj uzdi i povremeno učen pameti».2.
«Mit o `Velikoj Srbiji` nastao je od strane jedne ekspanzionističke, imperijalne sile kao sredstvo kontriranja legitimnim aspiracijama Srba da žive objedinjeni u zajedničkoj državi. Te aspiracije su u Nemačkoj i Italiji upravo u tome periodu dovele do nacionalnog ujedinjenja, u slučaju Nemačke pod Bizmarkom, u slučaju Italije pod vođstvom Kamila Kavura i savojske dinastije Pijemonta.
Fama o `Velikoj Srbiji` bio je pokušaj da se kroz iskrivljeno predstavljanje srpskih aspiracija teži ka opravdavanju austro-ugarske politike, koja je imala za cilj nelegitimni prodor Dvojne monarhije u područje na koja ona nije mogla da polaže nikakvo pravo, ni verski, ni etnički, ni istorijski.
Međutim, ta fama vrlo je rado bila prihvaćena od strane drugih, Srbima nenaklonjenih naroda, kao i ideologija – između dva svetska rata. Bila je oberučke prihvaćena od strane Brozove diktature posle drugog svetskog rata, kao i od strane sadašnje globalističke, post moderne, svetske imperije».3.
Kritičari srpske nacionalne politike tvrdili su da ona ima velikosrpski karakter i postavlja se samo po sebi pitanje: Otkuda taj strah o velikosrpskim namerama? «Ukoliko bismo probali da suprostavimo tezu o navodnoj velikoj Srbiji drugim nacionalnim projektima, mogli bismo reći da maltene nije bilo evropskog naroda kojem se ne bi mogao prikačiti epitet `velikosti`.»4. Poljska je svojevremeno zahvatala veliki deo Ukrajine, Belorusije, Litvanije; Versajska Rumunija je obuhvatala teritorije u kojima su kao većina živeli Mađari u Transilvaniji i rumunskom delu Banata, Ukrajinci u Bukovini ili Moldavci, na drugoj strani reke Buga. Objedinjavanje banske Hrvatske, Slavonije, Baranje, Dalmacije, Istre i Dubrovnika čini veliki hrvatski projekat, kojim oni još nisu zadovoljni, jer žele i Srem, Boku , Bačku, granice sve do Drine…
«Samo su se Srbi stvaranjem Jugoslavije uljuljkali u osećanju da je njihov državni projekat ostvaren, da time što su se našli pod istim državnim krovom oni mogu da odahnu i da prihvate tezu o dvojnom identitetu, koja je imala fatalne posledice po srpsko nacionalno biće. Naime, u periodu posle prvog svetskog rata SRBI su JEDINI koji su prihvatili tezu o troimenom narodu i koji su legli na rudu aleksandrovskog integralnog jugoslovenstva. Upravo je jugoslovenski okvir omogućio svim drugim, nesrpskim narodima, da se konstituišu, da formulišu svoje nacionalne projekte i da počnu da ih ostvaruju na štetu Srba.»5. Tako je srpska država u 20-om veku sve više propadala, slabila, nestajala. Jugoslovenstvo je oslabilo srpsko nacionalno biće, i, drugo, zahvaljujući toj oslabljenosti i rastrošenosti Srba, komunizam je uspeo da prevagne u građanskom ratu, za vreme 2. svetskog rata. Još u dalekim danima s kraja 1914, kada je pobedama srpskog oružja na Ceru i Kolubari, kao i posle 1. sv. rata, Srbija je mogla da prođe daleko srećnije, bar teritorijalno. Ali, dolazi i do Niške deklaracije, kada su itekako poremećeni odnosi Srbije sa velikim saveznicima.
«Prihvatajući nacionalne ciljeve Hrvata i Slovenaca kao svoje, Srbija je zapravo otežala posao privlačenja Italije u orbitu saveznika. Malo kasnije, u vreme povlačenja preko Albanije, taj ambivalentni stav Italije prema Srbiji, inače do tada smatranoj prirodnim saveznikom Italije, doveo je do neviđenih patnji srpske vojske, čija je evakuacija preko mora bila otežana. To isto jugoslovensko opredeljenje je imalo posledice i na Solunskom procesu 1917. godine, jednoj od najsramnijih epizoda u našoj novijoj istoriji, kao i sa fatalnom Krfskom deklaracijom, koja je utrla put ujedinjenju od 1. decembra».6.
«Srpski narod nije krvario tokom duge četiri godine od 1914. do 1918. zarad ujedinjenja južnih Slovena, već zarad odbrane Srbije i zarad oslobođenja svoje porobljene braće u BiH, srpskoj Vojvodini i Krajini. Ono što je srpska elita učinila u ime tog napaćenog naroda u decembru 1918. godine nije bilo ni legalni ni legitimni cilj. Priča o `Velikoj Srbiji` se koristi da bi se demonizovala srpska nacija, država i srpski narod. Na početku 21-og veka, više nego ikada, nailazimo na zloupotrebu ovog pojma».7.
Još ranije, «planovi i ideje vođa Srpske revolucije, Karađorđa i Miloša, skoro da su u svemu isti, ali je razlika u tome što je prvi pokušavao da ih ostvari u ustaničkom vihoru, dok je drugi bio svestan činjenice da Srbija nema dovoljno snage za takvim pregnućima. Uzdajući se u diplomatiju, Knez je čekao bolja vremena»8. «Knez Miloš nije napuštao ideju o stvaranju jake i nezavisne srpske države do kraja svoje vladavine. U nju su imali da uđu Srbi iz Turskog carstva (Bosna, Hercegovina i stara Srbija). Ovakvo ujedinjenje podrazumevalo je i Crnu Goru»9.- navodi Ljušić. Po Vuku Karadžiću, srpsku državu bi trebalo da čine Srbi iz Kneževine Srbije, Metohije, BiH, Zete, Crne Gore, Banata, Bačke, Srema, Slavonije (Podunavlje od Osijeka do Sent Andreje), Hrvatske, Dalmacije (Primorje od Trsta do Bojane), deo Albanije, Makedonije (Debar) i Bugarske (do Kodža Balkana), jer su to krajevi iz 1849. godine u kojima je bio rasprostranjen srpski jezik.
Kroz prizmu `velikosrpskog osvajačkog projekta` , iskrivljuju se činjenice o Garašaninovom `Načertaniju`. `Načertanije` je plan koji je 1844. izradio Ilija Garašanin za propagandu i opšti ustanak hrišćana u Evropskoj Turskoj radi oslobođenja od Turaka i stvaranja jake nacionalne države na Balkanu, i koren se bio uhvatio u svim zemljama Balkanskog poluostrva (pa i u Albaniji), a bio je saglasan i vladika Rade. No, smrću kneza Mihaila Obrenovića, prestao je dalji rad na izvođenju ovog velikog plana. U spoljnoj politici, Garašanin je bio prvi srpski državnik JUGOSLOVENSKI orijentisan. Garašanin se zalagao za stvaranje balkanske konfederacije, koju bi činile Srbija, Grčka i ostali balkanski narodi. 1867-me godine on će i Štrosmajeru ponuditi ujedinjenje Hrvata, Srba i Bugara.
«Tek šezdesetih godina 19. veka napušta se formulacija `savez svih srpskih zemalja` i prihvata nova `sajedinjenje sviju jugoslovenskih plemena`. PO PRVI PUT se, kaže Ljušić, tako napušta princip nabrajanja teritorija buduće države, a SRPSKO ujedinjenje ustupa mesto JUGOSLOVENSKOM».10. Po Ljušićevim rečima, 1914, «umesto srpskih zemalja…. upotrebljeno je ime naroda – SRBI, umesto Hrvatske, Slavonije i Dalmacije – HRVATI, umesto Koruška, Kranjska i Štajerska – SLOVENCI.»11. To ujedinjenje 1918. bilo je nesrećno, za Srbe najviše, jer su samo oni dosta izgubili, a svi ostali dobili i u državnosti i teritorijalno. Ta država iz 1918-e «nije opstala ni kao kraljevina, ni kao republika. Upravo ujedinjenje, a kasnije komunizam, su zablude koje su za Srbe, sa nacionalnog aspekta, imale katastrofalan ishod.»12. Garašanin se i danas optužuje da je želeo velikosrpsku državu, ali je kod mnogih i hvaljen za ideju o jugoslovenstvu. Ta JUŽNASLAVIJA, po njemu bi bila monarhija, ali on nije određivao ni jednu od triju srpskih novovekovnih dinastija.
I danas, kada se raspala biša zajednička država, SFRJ, kada su u istoj zajednici nisu ostale ni Srbija i Crna Gora, mnogi intelektualci su nas opominjali da se ne odvajamo, da time ne smanjujemo ionako smanjen srpski korpus. «Posebno je perverzna činjenica da je napad (bombardovanje) na Jugoslaviju obavljen u ime multikulturalizma i multietničnosti, jer je ona baš bila i multietnička i multikulturalna.»13. Danas se te «demokratske zemlje, a posebno najdemokratskija među njima, Amerika, zalažu za zaštitu ljudskih prava na Kosovu koje je pod «patronatom» Ujedinjenih Nacija, ali, ne i za zaštitu prava Srba. Isti aršini primenjeni su i u Bosni i u Krajini.