Пасха у антропонимији и топонимији

6. октобра 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује текст о јеврејском празнику Пасха из којег су проистекла разна имена и презимена. Кад су српска презимена у питању, од речи пасха исходе презимена Паскул, Паскулов, Паскуловић, Паскуљ, Паскуљев,  Паскуљевић, Паскета, Паскетић, Паскевић, Паскијевић, Пашкал, Пашквал, Пашковић, Паскаљ, Паскаљев, Паскаљевић…

У Старом завету, главни јеврејски празник Песах (Пасха), као сећање на излазак израелског народа из Египта и одласка у Обећану земљу, почиње четрнаестог дана месеца нисана (март-април). Јевреји ортодоксне или конзервативне традиције славе га осам дана, и први је од три ходочасничка празника на које су Јевреји одлазили у Јерусалим и присуствовали посебним обредима у Храму (празник преласка, празник бесквасног хлеба, празник пролећа). Савремени обреди изведени су из више комбинованих извора: номадских, ходочасничких и домаћинских, од којих је сваки доносио појединачне елементе који су касније груписани. Временом, многи обреди који су обављани у кући (нпр. пасхална жртва), постају саставни део празника у јерусалимском храму.

Све ове радње Старога завета у хришћанској традицији, имају пренесено значење и чине праслику јеванђељског Христовог Васкрсења. Славећи последњу Пасху свог земаљског живота са апостолима у Капернауму (Тајна вечера), Христ је установио свету евхаристију, и тако је Пасхи дао коначни смисао: она која се “увек једе и никада не нестаје”. Установљена у ноћи пред распеће, евхаристија (света тајна Причешћa) је после прекида са пасхалним обредним обедом крајем првог века, постала најважнији део хришћанског богослужења. Господ Христос се сам као наше “пасхално јагње”, принео на жртву, распет на крсту, погребен и васкрсао, побеђујући грех и смрт. Ускрс је, стога, за све хришћане, највећи хришћански празник, празник над празницима, “предукус раја”, централни догађај вере на коме се она заправо заснива.

Христово страдање (Распеће) догодило се дан уочи Пасхе (Велики петак), а његово Васкрсење сутрадан после Пасхе. Отуда је Први васељенски сабор, одржан у Никеји 325. године, утврдио да црква слави Васкрс у прву недељу после првог пуног месеца иза пролећне равнодневице, али не истовремено кад Јевреји славе Пасху (седмо апостолско правило изричито прописује епископу, презвитеру или ђакону, да ће бити свргнут, уколико свети дан Пасхе слави пре пролећне равнодневице).

За Ускрс, међу хришћанским народима постоје различити називи, али је за овај празник, назив Пасха добио општехришћански карактер. У српском језику поред, народног назива Васкрс, присутан је и термин Пасха, који се углавном употребљава у црквеној терминологији.

Етимологија речи Пасха у вези је са семитском речи песах, изведене од глаголског корена пасах у значењу “прећи, обилазећи, поштедети”. Овај глагол доводио се у везу са десет казни које је Бог, послао на Египћане (Друга књига Мојсијева 7, 14 – 12, 30), од којих је последња и најтежа била помор првенаца. Но јеврејски првенци су поштеђени пошто је, по предању, анђео смрти “прешао”, тј. “прескочио” (хебр. пасах) њихове домове.

У антропонимији хришћанских народа, од речи Пасха изведено је више различитих личних имена и презимена. Код романских народа, најчешће је заступљено мушко име Паскал и то у више различитих облика. У средњем веку из латинског имена Паскалис (насталог “додавањем придевског суфикса -алис на балкански грецизам паск”, П. Скок), у појединим језицима (француски, шпански) настаје каснији облик Паскал (нпр. име двојице папа Паскал I и Паскал II или св. Паскал, шпански светитељ из 16. века). Паскал се у француском језику јавља и као презиме (Блез Паскал).

Изведенице настале из овог имена често се јављају у италијанском језику: за мушка имена или презимена уопште Паскале, Паскалино, Паскавило, Пасканети, или облик Пасквале (“Дон Пасквале” чувена опера Гаетана Доницетија), док додавањем деминутива -ин добијамо Пасквалин (у Далмацији Пашквалин); док су Паскала и Паскалина најчешћи женски облици.

За разлику од личних имена, презимена ове врсте у нашим крајевима се јављају у много већем броју: Паскул (Паскулов, Паскуловић), Паскуљ (Паскуљев, Паскуљевић), Паскета (Паскетић, Паскевић, Паскијевић), Пашкал (Пашквал, Пашковић), Паскаљ (Паскаљев, као и често презиме Паскаљевић).

Од топонима насталих од речи Пасха, свакако најзнимљивији је пример острва Рапа Нуи у југоисточном делу Пацифика, названог Ускршњим острвом (шпан. Isla de Pascua), које је открио холандски поморац Јакоб Рогевен, на први дан Ускрса 5. априла 1722. године (острво ће касније постати чувено по монументалним каменим људским фигурама).

Није био редак случај да у периоду експанзије географских открића, земље, острва, градови, мореузи добију називе значајних хришћанских празника или светитеља, мада су понекад необични разлози утицали на давање имена новооткривеним територијама. По великом броју затечених паса шпански морепловци су острва у северном делу Атлантика назвали Канарским (Islas Canaris – Острва паса). Птице певачице (из породице зеба) са ових острва, које су касније пренете у Европу, назване су канаринцима. Острво Тобаго (Тринидад и Тобаго) на које се 1498. искрцао Кристифор Колумбо, приметивши врло брзо обичај домородачког становништва да пуши лишће дувана у глиненим цевима (по локалном називу за лулу “томбако”), касније је изведено име острва. Сматра се и да је острво Тобаго послужило као узор Данијелу Дефоу (1660-1731) за писање чувеног романа “Робинзон Крусо”.

ИЗВОР: Дневни лист “Дневник” (4. мај 2002.), аутор Синиша Ковачевић. Приредио сарадник портала Порекло Никола Паскулов.

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.