1. oktobra 1988. – Umro je srpski filmski glumac Pavle Vuisić, koji se proslavio u mnogobrojnim filmovima i televizijskim serijama.
Rođen je 10. jula 1926. godine u Beogradu. Živeo je u Beogradu sa suprugom Mirjanom.
Mlađi brat Dušan Vuisić je bio takođe glumac.
Studirao je pravo i sve do početka pedesetih ogledao se u novinarstvu (Radio Beograd). Nepunu sezonu glumio je u Pančevačkom pozorištu, istovremeno je statirao na filmu Čudotvorni mač (1950) Voje Nanovića i bezuspešno pokušao da se upiše na Akademiju.
Snimio je veliki broj filmova i televizijskih serija. Iako bez formalnog glumačkog obrazovanja, Vuisić je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kinematografiji . Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog „faha“, koji je mogao podjednako sugestivno igrati sve što odgovara njegovoj „robusnoj i pitomoj prirodi“ .
Umro je 1. oktobra 1988. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Filmsku karijeru otpočinje 1955. epizodnom ulogom u filmu „Šolaja“ Voje Nanovića. Ubrzo nakon te uloge dobija glavnu ulogu u Nanovićevom filmu „Tri koraka u prazno“ (1958). Za tu ulogu dobija Zlatnu arenu na festivalu u Puli.
Već od 1957. počinje saradnju sa brojnim rediteljima, igrajući raznovrsne uloge u filmovima. Glumio je u više televizijskih serija (Servisna stanica, Više od igre), a Kamiondžije su mu donele posebnu popularnost.
Jedan je od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu. Tokom čitave karijere (više od sto filmova) izuzetnom je jednostavnošću življenja i glumljenja („činilo se da kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti“) uvek iznova provocirao kritičare na pokušaje da odgonetnu tog „glumca prvog plana“, koga i Alberto Latuada (ital. Alberto Lattuada) svrstao u sam vrh evropske filmske glumačke elite (Vuisić je glumio u njegovoj „Stepi“, 1962).
Upoređivan je sa Žanom Gabenom, Spenserom Trejsijem, Orsonom Velsom, M. Simonom i H. Baurom, izdvajan kao neponovljiva ličnost, gigant jugoslovenske filmske glumačke umetnosti, Vuisić je svojom pojavom, izražajnim licem, diskretnom i ležernom glumom, i nekom elementarnom istinitošću uspevao da nadogradi i loše scenarije.
Nadimak Pavla Vuisića je bio Paja, ali i Paja Čutura po istoimenom liku iz serijala Kamiondžije.
Nije imao uspeha u pokušaju da se upiše na glumačku akademiju.
Bio je boem i osobenjak posebne vrste (slobodno vreme je provodio na reci Savi, daleko od društvene i kulturne javnosti, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno učešće u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena, svoj je rad naplaćivao odmah).
Nagrada „Slavica“ filmskog festivalu u Nišu, čiji je Paja bio jedan od dobitnika, preimenovana je njemu u čast i danas nosi njegovo ime.
IZVOR: Vikipedija
DODATAK: Pavle Vuisić u filmu “Maratonci trče počasni krug”, scena otvaranja Pantelijinog testamenta
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cCToAVBR_6U&feature=related[/youtube]
13. decembar 2019. u 11:16
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
© 2019 Veliki Ljudi
8. 06. 2017
Jedan od trojice
Autor: Branimir Gajić
„Na svetu danas postoje samo tri prava glumca: jedan sam ja, drugi je ser Lorens Olivije, a za trećeg nikada niste čuli. On živi u zemlji koja se zove Jugoslavija, njegovo ime je Pavle Vuisić.“ Orson Vels, 1976. godina.
Da nije bilo „oštrog oka“ reditelja Vojislava Nanovića i vanrednog osećaja da shvati koga ima pred sobom, moguće je da u svetu istinskih velikana danas ne bi bilo Pavla Vuisića, niti bi njegovo ime možda bilo šta značilo.
Kada se prijavio za statiranje u filmu „Čudotvorni mač“ koji se Nanović pripremao da snima početkom 1950. godine, Pavle Vuisić bio je tipičan pripadnik tadašnje mlade generacije namučene užasima tek okončanog rata i okupacije: bez posla, bez zanimanja, sa traumatičnim iskustvom borbi na Sremskom frontu, u stalnoj potrazi za poslovima koji će mu omogućiti da nekako preživi koji mesec. Iako je već bio student prava i čak pisao u novinama, Vuisić je morao da radi i teške fizičke poslove kako bi obezbedio egzistenciju u teškim vremenima posleratnog siromaštva u opustošenoj zemlji.
Ipak, kako je potajno voleo glumački poziv i čak (neuspešno) pokušavao da upiše i glumačku akademiju, Vuisić se prijavio da bar statira na snimanju nekog filma kada već nije bio u prilici da „uči“ glumu. Njegova neobična pojava privukla je pažnju drugog velikog genija: već u sledećem filmu koji ubrzo snima pod nazivom „Šolaja“, Nanović traži da nađu Vuisića kako bi mu dao i manju probnu ulogu.
Prezadovoljan onim u šta se uverio, da je Vuisić apsolutni talenat za glumu, Nanović mu i u narednom filmu „Bolje je imati“ ponovo daje ulogu. Istovremeno, u krugu filmskih stvaralaca ne štedi reči hvale za onu Vuisićevu osobinu koja će ga kasnije odvesti u orbitu velikana: potpuno neposredan i prirodan stav pred kamerom. Jednostavno, Vuisić nije glumio, on je na setu bio ona ličnost kakvu je scenario zahtevao.
Mogućnost da u svakoj ulozi bude gotovo isti lik, a da svaka bude drugačija, jedinstvena i po potrebi ostvarenja u kome se nalazi, i da svaku iznese sa fantastičnom spontanošću – bila je srž njegove artističke genijalnosti.
Veza za Nanovićem pokazaće se kao presudna za karijeru Pavla Vuisića. Uloga u filmu „Tri koraka u prazno“ 1958. godine donosi mu nagradu „Zlatna arena“ festivala u Puli, tadašnjeg ultimativnog događaja u zemlji kada je film u pitanju. Posle te nagrade, njegovo ime postaje poznato širokoj publici i, mnogo važnije, i jugoslovenskim režiserima koji se spremaju da otvore potpuno novo poglavlje u domaćoj kinematografiji. Jer, po nalogu državnog vrha pokrenuta je masovna filmska produkcija koja je trebalo da oblikuje novu jugoslovensku stvarnost i započela je velika potraga za talentovanim umetnicima iz svih oblasti filmske umetnosti.
Između 175 uloga koje će ostvariti u narednih 30 godina nekoliko će ostati upamćene za večnost, poput onih u legendarnim filmovima „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“ ili „Povratak otpisanih“.
Ali, filmski karakteri koje je oživljavao pred TV i filmskim kamerama, od Nanovićevog „Tri koraka u prazno“ iz 1958. do „Oca na službenom putu“ Emira Kusturice iz 1985. godine, nisu bili dominantni u doživljavanju njegove karijere i krajnjih dometa.
Umesto da poput mnogih glumaca dobije nadimak na osnovu jedne od uloga koja mu je obeležila karijeru, Pavle Vuisić, kakvu god mu ulogu scenaristi namenili, je uvek pred objektivom i kasnije na filmskom platnu bioskopa ili TV ekranu bio samo to – Pavle Vuisić.
Izuzetno karakteristične fizionomije lica, pogleda kojim su dominirale razrogačene oči, krupne telesne konstitucije, glasan, „Paja“ je u svakom filmu ili seriji bio naizgled isti. Ali, neverovatna veličina njegove glume bila je u tome što je u svakoj ulozi delovao toliko prirodno da nije bilo nikakve mogućnosti da ga publika doživi drugačije osim kao Pavla Vuisića koga je život (film) nekako doveo u neku novu priču.
U svakom filmu, seriji, epizodi, on je bio Pavle Vuisić prilagođen novim okolnostima. Takva osobina da glumac sopstvenom ličnošću nadmaši svaku ulogu koju dobije uništila bi bilo kog umetnika koji bi i za milimetar bio ispod crte apsolutnog genija.
I upravo je ta osobina bila ono što je Orson Vels video dok je u Jugoslaviji snimao film „Bitka na Neretvi“ u kome je igrao i Vuisić. Mogućnost da u svakoj ulozi bude gotovo isti lik, a da svaka bude drugačija, jedinstvena i po potrebi ostvarenja u kome se nalazi, i da svaku iznese sa fantastičnom spontanošću – bila je srž njegove artističke genijalnosti, iste one zbog koje ga je Orson Vels i svrstao u sam vrh svetskog glumišta.
Koliko je na sceni bio ekstrovertan i jasan, Vuisić je u svom privatnom životu imao drugačiji odnos prema okruženju, iz koga su izbijale crte njegove posebnosti. Umesto da prema klišeu života slavnih bude u centru društvenih zbivanja, ljubavnih afera i „svetlosti velegrada“, Vuisić bi se, čim se osvetljenje scene ugasi, okretao svojim unutrašnjim prioritetima: veći deo privatnog vremena provodio je na Adi Ciganliji, pokraj reke Save u rodnom Beogradu, u društvu rečnih alasa, „običnih ljudi“, brata Dušana i prijatelja Živorada Kovačevića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.
Pravio je ručno čamce i poklanjao ih bližnjima, uživao u alkoholu i obilnoj hrani, puno čitao i bio posvećen jednoj ženi, svojoj supruzi Mirjani.
Ostalo je zabeleženo da nije želeo da glumi u pozorištu prema kome je osećao čudan antagonizam, da je voleo malu decu i da nije puno mario za obožavaoce koji su se trudili da mu se približe na bilo koji način, kao i da je posebno prezirao glumačke festivale, smatrajući ih feštom sujeta, neznanja i nameštenih nagrada ljubimcima establišmenta.
Dugo nakon njegove prerane smrti u 62. godini, oktobra 1988, supruga Mirjana je otkrila i da je bio antikomunista i da njegova slobodna duša nije volela režim u kome je, paradoksalno, proveo najveći deo svog života.
Među filmskim stvaraocima i kolegama glumcima ostalo je zapamćeno da Pavle Vuisić nikada nije izgovarao tekst scenarija kako je bilo napisano već da je svaku rečenicu izgovarao onako kako je mislio i osećao da treba. Takođe, da je u sopstvenoj improvizaciji bio toliko maestralan i nepogrešiv da je retko kada bilo koja scena sa njim snimana više od jednog ili dva puta.
Jednostavno, niko nije znao šta će Vuisić da kaže pred kamerom i kako će to da izgovori ali da šta god bude uradio, da će to biti maestralno i najbolje moguće.
Sa snimanja „Bitke na Neretvi“ ostalo je zabeleženo da je Orson Vels, koji tada u Jugoslaviju dolazi kao jedno od najvećih svetskih filmskih imena, nakon jedne situacije u kojoj je video kako su odigrani kadrovi sa Vuisićem izrazio želju da ostane i posmatra i sledeća snimanja u kojima se pojavljuje taj njemu nepoznat glumac, kako bi gledao njegov performans. Ubrzo je uspostavljen i međusobni odnos pod čijim utiscima je Vels ostao godinama.
Kada je preminuo, odlučeno je da jedna nagrada festivala u Nišu dobije njegovo ime, iako je sam Vuisić odbijao nagrade i klonio ih se, posebno festivalskih. Ubrzo nakon njegovog konačnog „odlaska sa scene“, okolnosti u kojima je radio su se potpuno promenile: ratovi, raspad zemlje i društva, kao i opšte posrnuće doveli su posledično i do velikog pada kvaliteta domaće filmske umetnosti.
Kako je vreme odmicalo, filmski lik Pavla Vuisića sve više je dobijao patinu iščezle gromade čiju veličinu sve teže možemo da razumemo, najviše i zato što više nemamo nikog ko bi i približno bio sličan njegovoj glumi. Porodična grobnica na Novom groblju nije postala mesto hodočašća fanova, studenata filmske umetnosti i mladih glumaca kao što su to slična mesta na pariskom groblju Per Lašez, naprimer, već odaje utisak zaboravljenog i napuštenog mesta.
Pavle i Mirjana Vuisić nisu imali dece, a za istoriju je ostao zabeležen i jedan gotovo nevažan detalj: taj neponovljivi i neverovatni genije nikada nije upisao niti završio bilo kakvu glumačku školu. U svetu filma, televizije i glume jedan od trojice najvećih na svetu bio je i ostao tek samo – običan amater.