Порекло презимена, село Модош (данас Јаша Томић, Горњи Банат)

Порекло становништва села Модош (Јаша Томић) према истраживању етнолога Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Памти се да су биле по атару растурене куће, а осим тога и три буџака: Чуковац, Мала и Чонград уз реку; ”вукло се село уз Тамиш” због воде; ”Тамиш није никад топио село”. И у Чонграду има један дрвени крст, који је фамилија Стојшића поставила (у старо врме су боље фамилије постављале крстове).

Најстарије фамилије које су се настаниле поред Јера, биле су Амиџијци, Бабићи, Васићи, Војновићи, Краснићи, Миркови, Париводићи, Паркајићи, Паркан (нису се одржали, него од усвојеника), Проданови (који су се после прозвали Свиленгаћини, па Гигићи), Стојкови.

По мишљењу проте Алексића, име Модош је настало од мађарске речи ”modos”, имућан, богат.

Однос према Немцима: нема примера да се Србин понемчио, тј. да је примио немачки језик и католичку веру због жене, а веома су ретки и примери понемчавања Српкиња, тј. примања католичке вере ради удадбе за Немце и примања немачког језика. Чешћи су обрнути случајеви: да Немица ради удадбе за Србина пређе у православну веру и да се посрби.

На првој страни данашњег домовника модошког записано је да је 1926. године у насељу било: домова 277, душа 1.352, брачних парова 259 (од ових је 29 грађанских бракова), дивљих бракова 33.

На месту Баваниште, где се копао ”нов Тамиш”, копа се гараво црепоће; прича се да су ту били настањени Турци. Ту су налазили и подруме, као да су ту биле земунице. На Грешари такође су ископавали црепове, гар и разне друге остатке. Силне кости постоје у хумци Модошац (Модошац је и земљиште око ње). На месу Расови изоравају цигље, а у оближњој хумци Каменици нађена су два златна прстена.

Ни за данашњу цркву се не зна кад је могла бити подигнута. Иконостас и остале слике радио је познати сликар Стеван Алексић, брат садашњег проте Ивана Алексића, који се такође бави сликарством. Пореклом су из Бечеја у Бачкој (а још даља старина им је вероватно из Лока у Шајкашкој код Титела), а деда им се преселио у Арад и отац им је живео у Араду…

Прво гробље било је на једној великој хумци у садашњем Немачком сокаку. Сад су куће на месту некадашњег гробља.

И овде у гробљу су гробови груписани по фамилијама. Чести су дрвени крстови са лименим луком озго, или са троуглом од дрвета. Најстарији споменици на овом гробљу су од црвенкастог кречњака, обичних облика… Најстарији је из године 1800.

И на суседом немачком гробљу све је исто… Капелице су сличне нашима.

По казивању црквењака Драгомира Мака, Модош се од старине, по народном причању, дели на 4 дела: до гробља је, на северу села, Мала, затим до ње Чуковац, а најдаље на југу је Чонград (не зна откуд тај назив). Западни део села је Гарави сокак. Осим тога, кад се хоће ближе да одреди сокак на Шупљаји, зову га Шупљајски сокак.

 

РОДОВИ У ЧАВОШУ (из домовника за прве две деценије 19.века, док је Чавош припадао модошкој парохији – укупно 34 домова):

–        БЕРЧЕ (из Канака)

–        БОКШАНОВИ (Св. арх. Михаил), из Пардања (мој додатак – дан. Међа)

–        ВУЈИЋ (Ђурђевдан), из Фења

–        ЂУРИЧИЧИНИ (Св. Јован)

–        ИСПАС (Св. арх. Михаил)

–        КОЈИЋ (Св. Јован), из Пардања

–        НЕДЕЉКОВИЋ, одселио се

–        НИНКОВИ (Св. Јован)

–        МИХАЈЛОВИ (Св. Никола)

–        ПЕТРОВИЋИ (Св. арх. Михаил)

–        ПОПАДИЋИ (Св. Стефан)

–        ПУНГУЛОВИ (Петковача)

–        ЦАРАНОВ (Св. Никола), из Фења

–        ЧЕРЧЕЛОВ, из Ђира

–        ЧОЛИЋ (Св. Јован)

–        ШУРЈАНАЦ, из Модоша

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из данашњег домовника):

–        АВРАМОВИ (3 куће), из Ботоша, дошли скоро, пре рата

–        БАБИЋИ (4, Благовести); живели су најпре у селу на Каменици, у Расови, затим пребегли кад су их Турци ”разметнули”, па кад се вратио ”парао ледину” поред Јера и ту се настанио

–        БОГОЈЕВИЋИ (1, Ђурђевдан), из Добрице, колар

–        ВАСИЋИ (5, Св. Јован; 5 Св. Стефан), ове Васиће са Св. Стефаном зову Сечањски, јер су и дошли из Сечња, а и они су се старином звали Васићи, али нису родом са старим модошким Васићима

–        ВЕЛЕМИРОВ (1, Св. Никола), одавно досељени из Овсенице

–        ВОЈ(И)НОВИ – ОБАДИ (2, Св. Никола), отац из Канака

–        ВУКОВИ – ЧЕРНЕЈСКИ (4, Св. Јован), из Великог Бечкерека; деда 1808. године побегао од војачине, служио овде код намесника и био поштеђен војске; после купио кућу од фамилије Чернеји; и сад има Вукових у Великом Бечкереку

–        ДАЈИЋ (1, Св. Никола), из Великог Бечкерека, чобанин, сад има свој чопор оваца и земљу

–        ЂУРЧИН (1, Св. арх. Михаил), из Српског Итебеја, одавно досељени

–        ЕРДЕЉАН (2, Петковача), дошли из Великог Бечкерека

–        ЕРДЕЉАН (1), дошао скоро из Фења, слуга

–        ЖЕБЕЉАН или ЖЕБЕЉАНСКИ (3, Св. Никола), из Жебеља

–        ЖИКИЋИ – ПОПАНЦИ (2, Св. Никола), дошли скоро из Канака

–        ЈАНКОВИЋИ (1, Св. Јован), отац из Велике Кикинде

–        КОЈИН (1, Св. Јован), из Српске Неузине

–        КОРДА Лазар (1, Св. арх. Михаил), дошао из Србије пре рата

–        КУРЈАЧКИ (1), дошао из Сент-Мартона; не слави јере је узео Швабицу

–        ЛАЗАРОВИ – КАУЧУНОВИ (4, Св. Димитрије), деда дошао из Пардања у кућу Диминих и примио кућног свеца; има их и сада у Пардању

–        ЛАЗАРОВ (1, Св. Јован Златоусти), отац из Пардања

–        ЛОНГИНОВ (2, Петковача), из Српског Итебеја

–        МАКОВИ (2, Велика Госпојина); сами причају да су њихови прадедови влашког порекла, вороватно из Вења (Фења), где и сад има Румуна (или порумуњених Срба) са презименом Мак; дошли као пастири

–        МАРКОВИЋ (1), опанчар из Сланкамена

–        МИЈАЈЕВИ (7, Ђурђевдан), предак дошао из Ердеља у Румунији; имали су стару сесију; Радосављевић из Сланкамена бежећи од Турака, доспео у Ваљабо и тамо добио презиме Мијај (а њихови рођаци се и сад тамо зову Србуљ); кад је дошао стари Мијајев, радио је код Бедричића, Васића и Паркајића – три старе, велике фамилије

–        МОШЕСКО (1, Св. арх. Михаил), колар, дошао из Гада

–        НЕШКОВИЋИ ?, деда дошао у кућу Цигљаревих из Самоша, где и сад имају рода, а стари им из Срема

–        НИКОЛИН (1, Св. Никола), из Српског Пардања

–        НИНИЋ (1, Ђурђевдан), из Српске Неузине

–        ПАНИЋ, из Старог Мартона

–        ПАНТОВИЋ (1, Св. арх. Михаил), из Србије, дошао пре рата са Рашке, има их и у Америци

–        ПАУНКИЋ (1, Ђурђевдан), из Сент-Мартона, дошао одавно

–        ПЕЈИН (1, Св. арх. Михаил), отац из Ботоша; и он је рођен у Ботошу

–        ПЕТРОВИ – ЕРСКИ (14, Ђурђиц), дошли из Србије, чукундеда Петар имао сесију земље; има их одсељених у Ботош (такође Петрови)

–        ПЕТРОВИЋ (1, Св. Никола), дошао из Боке

–        ПИПЕРСКИ (1, Св. Никола), дошао из Сент-Ђурђа

–        ПОМОРИШЦИ – КРИШАНИ (Ђурђиц); један се одселио у Канак; старином из Поморишја

–        ПОПОВИЋ (1, Ђурђевдан), месари; деда дошао 1836. године из Шурјана; и он и ови његови потомци се презивали Поповић, тј. на –ић, а остали на –ов; њихови рођаци и сад су у Шурјану

–        ПОПОВИ (2, Ђурђевдан), један берберин, а један чизмар; једна фамилија са Поповићима

–        РЕЛИЋ (1, Св. Никола), отац из Великог Бечкерека

–        РОКСИЋ (1), скоро дошао из Итебеја

–        СТЕФАНОВИЋ (1, Св. Никола), из Србије, из Саранова

–        СТОЈКОВИ (6, Св. Димитрије); чукундеда приповедао да су из Црне Горе и да су по претку Стоји добили презиме; имали су сесију

–        ВОЉАНИ, а кажу и ФОЉАНСКИ (10, Св. Стефан), њихови стри дошли из Фоље и имали су сесију; један отишао у Иванду, а један им је у Итебеју

–        ЧИЗМАШЕВ (1, Петковача), из Фења

–        ШЕПЕЦАНОВ (1, Св. арх. Михаил), из Малог Бечкерека

–        (С)ШТЕФАНОВ (1), из Иванде

–        ШУПЉАЈСКИ (2, Св. Никола), прадедови им дошли из Шупљаје и имали су сесију

–        ШУРЈАНЦИ (-ЧЕВИ) (7, Св. Јован и Св. Никола); имали су сесију; не знају то, али су вероватно из Шурјана

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        АМИЏИЈИЋИ (8, Св. Јован, један слави Св. Петку, по кући; њих и сад зову Ђермакови; од ових што славе Св. Петку један се одселио у Канак; а Писмини, који славе Ђурђевдан јесу Ђермакови који су дошли у кућу Амиџијћа)

–        АНИЧИН Крста (1, Св. Никола)

–        АРЂАНИ – КОМАРЧЕВИ (6, Ђурђевдан), а једни су Арђани, али надим им је свима исти

–        АРСИНИ – РУСОВИ (2, Ђурђевдан), надимак одскора

–        БЕЛОБРКИН – УДОВИЧИНИ (1, Св. Никола), кројач

–        БРАНКОВИ (2, Св. арх. Михаил), били чобани

–        ВЛАЈКОВ (1, Св. Јован), машиниста на вршаћој машини

–        ВОЈИНОВИЋИ (2, Св. Стефан), кројачи

–        ВУЈИЧИН (6, Св. Никола); Ђурини се зову 2 породице од њих

–        ГАЂАНИ – ЛАНЦАРОВИ (6, Св. Никола)

–        ГАЂАНСКИ (15, Св. Игњатије), једне зову Шушкови, а друге Лончареви; године 1752. Звали их Велики Гађани за разлику од оних Гађана Ланцарових са којима нису род; иначе их зову и Грци; њихови попови су додали оно –ски; Гађански су кумови са Гигићима, Гигићи-Васићима, а Васићи опет Гађанскима; један доктор иједан свештеник отишли у Америку

–        ГАЈИНИ – ВОШТИНАРОВИ (2, Св. Игњатије); воштили су конце; дрођдину од воска су купили, топили на сунцу и воштили тиме конце

–        ГИГИЋИ – ПРОДАНОВИ, па СВИЛЕНГАЋИНИ, па ГИГИЋИ (11, Св. Никола)

–        ГРИГОРЕВИЋ (1, Св. Никола)

–        ГРЧКИ (1, Св. Никола)

–        ДИМИН – ПОПАРА (1, Св. Димитрије)

–        ДИМИТРИЈЕВИЋ (1, Св. Димитрије)

–        ДОВАТОВИ – ЦАРИЋЕВИ и ИСАКОВИ (4, Св. Јован)

–        ДОКИЋИ – ПАВЛОЋЕВИ (2, Св. Никола), од њих су Ненадовићи у Темишвару, а Ненадовићи су били ћурчије

–        ДРАГАНОВИ (1, Св. Јован)

–        ЖИВОТИНИ, истог су порекла са Гигићима, а и пишу се Гигић

–        ЕРСКИ (2, Св. Никола)

–        ЖИКИЋ – ВРАБАЦ (Св. арх. Михаил); ”предак им излегао птицу испод пазуха”

–        ИЛИЈИН – ЗЕЛЕНКОВИ (Св. Лука)

–        ЈЕРКОВИ – МУНЂЕРИ (4, Св. Никола); чукундеда приповедао да су тобож од ”Јерусалима”, надимак по деди, који је тобож говорио мађарски: ”мунђер, мунђер…”, па му се тако подсмевали

–        ЈОВАНОВИЋ (1, Св. арх. Михаил)

–        КАНАЧКИ – НИНУЛ(ОВ) (1, Св. Никола)

–        КНЕЖЕВИ (3, Св. Јован)

–        КНЕЖЕВИЋ (1, Св. Вартоломија), одскора доведен

–        МАРКОВ – ШТЕТИН (1, не знају славу)

–        МИРКОВ – БОТИНЧЕВИ(НЦИ) (1, Ђурђевдан); ”Бокинчева сесија” постоји и сад

–        НЕШИН (1, Св. Никола), досељеник, кабаничар; син му у Америци

–        ПАРИВОДИЋИ (4, Ђурђевдан), још ”од сеобе” била им је кућа поред Јера (а не зна се која сеоба); исељени у ”милицију” и у Београд

–        ПЕТРОВ (2, Св. Никола), од старије фамилије

–        ПЕТРОВИ – ОБАДОВИ (6, Св. Никола), зли као обад, и отуд надимак; ”прве бојаџије су биле” (тукли се много); у Елемиру имају рођаке од старине, који су били дедина браћа, али не знају одакле су; ”полутину земље” су имали

–        ПОПОВ – ГУСКОВИ (1, Св. арх. Михаил); не зна се да су имали земљу, били су слуге

–        ПУНГУЛОВИ (2, Петковача)

–        РАДИВОЈ(ЕВ)И (6, Св. Никола); имали су стару земљу и били богати

–        СВИЛЕНГАЋИНИ – КУРЈАКОВИ (3, Св. Никола), једни у Бечкереку (в. Гигићи)

–        СТОЈШИЋИ – ДУЋИНИ (5, Ђурђица), само једне су звали Галамбош; имали су сесију

–        СУВАЧАРЕВИ – ПУРШЕЛОВИ (2, један Св. Николу, а један Св. Петку, стара је слава Св. Петка)

–        ТРИВУНОВИ – ТРЗАЛОВИ (3, Ђурђевдан), има одсељених у Ђиру; имали су сесију, али нису знали шта да раде с њом и ишли су да раде спахији

–        ЋОСИЋИ (5, Ђурђевдан), једну породицу зову Бријани, једна породица одсељена у Америку

–        В(Ф)ЕЊ(АЦ)ЧЕВИ, Гибанице зову двоје од њих, а једне Чакавица (3, Петковача), једни одсељени у Бечкерек

–        ЧАРНИЋ (1, Св. Никола); и у Чакову има Чарнића и можда су оданде и дошли; имали су сесију; и сад су имућни

–        ЏАКОВАЧКИ (13, Св. Јован), слушали су да у Србији постоји то презиме и да су од њих; имали су велику задругу од 26 душа и по њој и сасд постоји поред Јера Џаковачки сокак; имали су сесију, а и сад су богати; једни у Вишњици код Београда; има два одсељена у Америку; један у Србији

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНЧУЛОВ (Св. Стефан); сад је у кући зет Радивој Миливоје. – БЕДРАЧИЋ (Ђурђевдан и Св. Никола); изумрли и раселили се у Србију и у Боку; мисли се да су из Србије. – ЛОНГИНОВИЋ, из Итебеја. – МАКСИМОВИ – ПИСЛИНИ (Ђурђевдан); и сад се зна Максимова сесија. – МАРТИНОВИ. – ПАНТИНИ, имали су сесију. – ПАРКАЈИЋИ – ПАЛАНКЕ (2, Св. Јован), стари Паркајићи били су чувени трговци који су терали стоку у Пешту и ”пушад” је иамо, имао је и свој ”лец” (пустару); њихов свињар наследио и кућу и презиме. – СТЕЛКИЋ, из Итебеја. – ТРЛАЈИН – ЖУТИЦЕ, имали су сесију. – ЦИГЉАРЕВ (Св. Јован).

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

АНТОНОВИЋ Љ., касапин, из Бегејског Св. Ђурђа; био ”замало ту” па се одселио. – БАБИН (Св. Никола); сад нема никог, раселили се. – БЕЛИ (1, Велика Госпојина). – БОЖИН (Св. Стефан). – ЖИВКОВИЋИ; имали су стару земљу, одселили се у Боку. – ЈОСИЋ (Св. Димитрије). – КРАСНИЋ (Св. Јован); сад у Итебеју, имали 2 сесије; Мика Краснић био је први човек у општини. – МАРИНКОВ (Ђурђевдан), из Ечке. – НИКОЛАЈЕВИЋ (Св. Никола). – ПЕЈИНИ; стари се одселили у Рудну. – РАДОВАНОВИ; одселили се у Рудну. – РАДОСАВ (Ђурђевдан); отишли једни у Бечкерек (адвокат), а једни у Јарковац. – СТАНКОВ (Петковача), трговачки помоћник, из Неузине. – СТАРЧЕВ – ДРАГОШИ (Св. арх. Михаил); једни одсељени у Америку, а једни у Ђиру. – ТУРЧУЉ, из Великог Бечкерека. – ТРИНКА, из Велике Кикинде. – ШНАЈДЕРОВ (Св. Јован), из Итебеја.

 

ЦИГАНИ:

БАНОВИ (2, Петковача), одавно су овде; покућари и ковачи; имали су помало земље. – ДИКУЛ (1), скоро дошао, узео Циганку за жену, биће да је и он Циганин. – ЖИВАНОВ (Св. Стефан), изумрли. – ЖИВАНОВИ (1, Св. Никола), одавно овде; имали и земљу одавно (сесију). – МОНИНИ (4, Петковача), покућари, имају куће, а чергари и ковачи су ван села; око поповске сесије Циганска сесија била је њихова земља, поред Јера био је њихов сокак.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. vojislav ananić

    ЈАША ТОМИЋ

    Јаша Томић (мађ. Модос) је насеље у општини Сечањ у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 2982 становника (према попису из 1991. било је 3544 становника). Јаша Томић је погранично место. Румунска граница је је источно на око километар од села. Близу села протиче река Тамиш.
    Село је добило име по Јаши Томићу, политичару из 19. века. Пре тога насеље се звало Модош. (Википедија) ’’По мишљењу проте Алексића, име Модош је настало од мађарске речи “модос“, имућан, богат.’’

    Пијачни дан

    ”Јаша Томић се налази у средњем делу (војводјанског) Баната, у његовом источном делу, уз саму југословенско – румунску границу, која га окружује са севера и истока. Источна граница је природна – пружа се коритом реке Тамиша, која је од места удаљена око један километар. Западно од Јаше Томића је Крајишник удаљен десетак километара, а јужно се налази Сечањ, који је седиште општине, удаљен 12 и Шурјан удаљен 7 километара. Јаша Томић је највеће место на територији општине Сечањ.” (Монографија места Јаша Томић / НМР Инфо Интернет портал општине Сечањ и региона Војводине)

    Наишао сам на прилично обимну и садржајну ”Монографију места Јаша Томић” на ”НМР Инфо Интернет портал општине Сечањ и региона Војводине” (хттп://www.јасатомиц.орг/монографија/). Пошто се већи део ове монографије може односити и на прошлост других банатских, али, истина у мањој мери, и многих других војводјанских места, уз представљање села Јаша Томић стављам више извода него што је уобичајено са намером да посетиоцима послуже и код оних места о којима не постоје (или ја на њих нисам наишао) тако обимни подаци. Надаље, текст који је без наведеног извора је из ове монографије.

    Место је богато артерским бунарима, којих је некада било око тридесет; данас се због изграђеног водовода мање користе, а неки су већ и ван употребе. Здрава питка вода се добија већ на дубини од 70 метара и одличног је квалитета. Дубина бунара се кретала између 90 и 100 метара. Река Тамиш, која извире у Румунији, протицала је до задолмљавања и регулисања корита поред самог места, наносећи сваког пролећа велике штете – плавећи поља.

    …У традицији је остало сачувано сећање на воденице, којих је на Тамишу некада било више, али их већ одавно, вероватно од изградње новог корита и насипа, нема. Обала Тамиша код Јаше Томића је висока и стрма, а песковита и равна је само на неколико места. Обрасла је врбама, које својим гранама наткриљују реку, тако да се стиче утисак да се пролази кроз зелени коридор. Река је овде брза, а њена плаховитост је остајала у сећању мештана. 1895. године, поплавила је 500.000 хектара, после чега су уследили глад и расељавање; 1932. године, водостај је био толико велик да је насип подигнут за још један метар, тако да је сада висок 6 метара.

    Место се први пут у историјским изворима помиње 1334. године, под именом МАДУС… Становници села били су тада католички Мађари, који су плаћали своје обавезе. Место се 1338. године јавља под именом МОДОС, а 1344. године у једној исправи као МОДОШ. По мишљењу др Јанкулова, назив Модош је латинског порекла и долази од латинског израза МОДУС ТРАНСЦИЕНДИ – начин преласка реке. Овај прелаз преко Тамиша премештен је касније у Оређ, чији је назив мађарског порекла – од Уј Рев, села са значењем нове скеле…

    Када су Турци 1552. године освојили Темишвар, упоставили су своју власт у Банату, која ће са краћим прекидом трајати 164 године. Пошто су загосподарили Банатом, Турци упостављају свој управни систем… Становништво Баната за време турске владавине било је углавном српско. Осим Срба у градовима је живело и нешто муслиманског становништва, док је Мађара веома мало остало. Мађарско становништво се још приликом надирања Турака повукло у паници на север. У опустеле крајеве Баната, Турци почињу да насељавају српско становништво. Султан Сулејман Величанствени, наређује 15. јануара 1566. године, темишварском паши (беглебергу) и дефтердару да населе рају у близини Темишвара под вођством кнеза Павла. Услед насељавања Срба у Банату, њихов број се толико повећао, да се Банат на картама XVI века означава као Рашка (Расциа), Србија. ..

    Српска православна црква

    Црква Светог Николе у Јаши Томићу

    Споменик културе великог значаја

    ”Црква св. Николе подигнута је 1746. године у барокном маниру…” (Завод за заштиту споменика културе Зрењанин)

    ’’…Најстарије сликарство из 1755. године у цркви – два фреско фрагмента фигура ратника у олтару и царске двери са старог иконостаса – вероватно су рад групе зографа из круга Недељка и Шербана Поповића…Дрворезбарски радови на данашњем иконостасу класицистичке конструкције изведени су у првој половини XIX века. Осликавање иконостаса сажетог програма и свода наоса са представом Саваота у слави извео је 1905. Стеван Алексић ..’ (Завод за заштиту споменика културе Зрењанин)
    Свештеник показује иконе са старог иконостаса.
    Надгробни споменици казују ко су били житељи у прошлости.

    Привредна изградња Баната, после ослобођења од Турака, поверена је веома агилном и способном грофу Клаудију Флоримунду Мерси који почиње са насељавањем колониста, изградњом канала, обнављањем земљорадње и занатства. У селу је тада подигнут житни магацин, солара и мајур, на којем је узгајана стока, ради снабдевања болница у Банату.
    У месту је тада била стационарана војска, која је била размештена по кућама, од чије је обести становништво страдало. Због великих обавеза према војсци, становништво се било разбежало, тако да је 1727. године било пописано само 38 домова – домаћинства.
    … Црква је овде била подигнута веома давно, о чему сведочи и запис да ју је осветио патријарх српски Калиник 1 (1691—1710) приликорн проласка кроз Модош. Касније, 1746. године, прилозима и радом мештана подигнута је садашња православна црква.

    Римокатоличка црква гледана од православне цркве.

    Римокатоличка црква Узнесења блажене дјевице Марије је споменик културе великог значаја.

    ”Црква је подигнута 1911. године, и грађена је као монументална, једнобродна, са тространом апсидом, две петостране сакристије и звоником који излази из западног прочеља…На западној фасади је високи торањ са стрмом капом покривеном глеђосаним црепом у две боје…” (Завод за заштиту споменика културе Зрењанин)

    ”На цркви су три улаза, западни северни и јужни, наглашени избаченим тремовима чији троугласти забати, оштрих углова, почивају на стубовима. Кров је био стрм, двоводан и покривен глеђосаним бибер црепом у две боје, али је изгорео те је сада црква покривена ребрастим лимом.
    Црква је декорисана витражима који се налазе на свим већим прозорским отворима. ..Црква представља вредно архитектонско, инжењерско и уметничко остварење, а чије подизање у тако малој средини као што је Јаша Томић сведочи о некадашњој економској моћи овог насеља.” (Завод за заштиту споменика културе Зрењанин)

    ПОД АУСТРИЈСКОМ ВЛАШЋУ 1717—1779.
    После протеривања Турака из Баната, Аустрија је ову покрајину задржала под својом непосредном влашћу, иако се ово подручје од доласка Турака налазило под влашћу Угарске. Управа над Банатом поверена је Дворској комори у Бечу…

    После два прохујала рата у кратком времену, становништво Модоша, се као и других банатских села веома проредило, тако да је после доласка аустријске војске 1717. године забележено само 50 домова док о броју становника нема података. .. Становници су били Срби.

    …Почетком треће деценије XVIII века, гроф Мерси почиње са насељавањем Немаца, Шпанаца и Италијана у Банату. ..Помоћу насељеника је власт намеравала да изгради путеве и мостове у баровитом Банату. Колонисти се овде нису могли аклиматизовати – масовно су умирали од грознице, куге и колере и других епидемија, које су биле честа појава у то време. Шпанци и Италијани се убрзо враћају у своје земље, а Немци остају и делом умиру. .. Колонисти су били привилеговани у односу на затечено становништво – Србе, Румуне и Мађаре; били су ослобођени плаћања пореза на 3, касније на 4 и 6 година, добијали су од државе куће, алат и семе за сетву. ..били ослобођени једне од најтежих дажбина — уконачавања војске (примање војника на боравак) ; плашили су се да ће власт на њих натоварити веће намете и да ће их покатоличити, те многи Срби беже у Србију, Влашку па чак и дубље у Турску. Неки крајеви Баната на тај начин губе више од половине становника, као што је то био случај са Модошом и Сечњом, у којима је живело чисто српско становништво; они ће убрзо опустети.

    Један од циљева колонизације Немаца у Банату био је убацивање колониста у компактне националне целине Срба и Румуна, небили их временом денационализирали… Мерсијева колонизација није успела, јер стратешки, политички и привредни мотиви којима се он руководио, изискивали су бољи квалитет колониста, него што су били дотадашњи – махом бескућници и пустолови од којих је Мерси хтео да створи привреднике и браниоце Баната од турских упада. Рат, 1737—1739. године, показао је многе слабости колонизације: болести су прошто покосили колонисте, тако да је једва као остао у животу.

    Улица према Тамишу

    У другој половини XVIII века колонизација у Модошу је најинтензивнна. Насељавају се Срби (из Поморишја и Сечња), Мађари, Немци и Бугари.
    Седином XВИИИ века, после насељавања Срба из развојачене поморишко-потиске Војне границе, место је економски веома ојачало ..Свакако да је изградња цркве 1746. године доказ економске снаге села.. Први Немци се насељавају у Модош већ 1766. Када је 1779. године укинута дворска администрација у Банату и обновљен жупанијски систем, цела територија је била подељена на три жупаније: Торонталску, Тамишку и Крашовску. Модош је потпао под торонталску жупанију чије је седиште било у Великом Бечкереку.. Српско становништво се узнемирило јер је потпадање под жупанијску управу значило да ће до сада слободни сељаци постали кметови феудалаца. Да не би до тога дошло модошки Срби почињу да се исељавају на Војну границу (Милицију). лако је већина исељеника била враћена, добар део је остао да живи на територији Банатске војне границе. Политика насељавања Немаца у Банату, нарочито у Модошу, долази до изражаја крајем XVIII века. Пре њих, 1780. насељено је у Модошу неколико мађарских и словачких породица, а 1784. године стиже 14 немачких породица из околних места.

    Према једном извору,Мађари, Словаци и Немци се насељавају уместо исељених Срба… Насељавање Немаца је под управом Каптола све интензивније и њихов се број 1792. године већ повећао за 564… Каптол 1795. године гради у центру места католичку цркву.

    О снажном привредном животу Модоша и његовим везама са занатским и трговачким центрима у Темишвару и Великом Бечкереку, као и са пољопривредницима и сточарима из непосредне околине, која му је у економском погледу гравитирала, говори иницијатива да Модош добије право на одржавање два вашара у току године, и то: 24. априла и 3. октобра. С обзиром да се Модош налазио на граници две жупаније, затражено је мишљење и од Тамишке жупаније, која се сагласила да се несметано у ове дане могу одржавати вашари, који су били традиционални од 1788. године. Године 1805. добијено је право на одржавање вашара и на ђан 22. јуна и 24. августа, а 1812. године право на одржавање недељног вашара за чије је одржавање одређен понедељак. У првој деценији XИX века Модош постаје паланка.Године 1836. извршен је попис становника у Модошу. Тад је било укупно 3.560 становника, од тога 2.440, православних, 1.116 римокатолика и 4 евангелиста.

    За време револуције, 1848/49. године, у Модошу се ништа значајније није догодило… После угушења мађарске револуције, царским потентом од 6. новембра 1849. године призната је српска Војводина под називом »Војводство Србије и Тамишког Баната« ..

    Спортски центар је између села и Тамиша

    Шездесетих година XIX века долази до промене у националној структури модошког становништва. После неколико неродних година, српско становништво почиње да се исељава. У прошлости Модоша, остао је записан период од 1860—1863. године под именом »гладне године«, тада је услед временских неприлика малих приноса и појаве филоксере, која је формално покосила модошке винограде, српско становништво почело да продаје у бесцење своја имања Немцима и да напушта место. Овај процес расељавања убрзао је један велики шпекулант, Петар Нинковић, гимназијски професор у пензији из Новог Сада. Он .. купује јефтино српска имања и уз добру зараду препродаје их Немцима који долазе из Бачке. Тако се земља која се налазила у власништву Срба преполовила.

    Насељавање Немаца из Бачке је за њих било врло корисно, јер су тамо земљу продали скупо, а овде су је од Нинковића куповали далеко јефтиније. До доласка Немаца, била је у Модошу једна политичка општина. Када су Немци 1872/73. године, постали бројно и економски јачи, извршена је подела на немачку и српску општину.

    Српска књижница и читаоница основана је у Модошу 1876. године. Из докумената Читаонице који су сачувани, види се да она прераста 1895. године у Граданску читаоницу, чији су чланови трговци, занатлије и чиновници. Располагала је са више стотина књига из области белетристике, историје, пољопривреде, занатства и трговине. Радила је све до 1944. године.

    Мотел – ловачки дом је подно насипа.

    Село је из године у годину било све веће, те се указала потреба да се дају називи улицама, које су коначно 1888. године добиле своје називе. Повезивање Модоша са привредним центрима наставило се 1889. године, када је завршена пруга Велики Бечкерек — Модош — Темишвар… До 1893. године улице су биле поплочане опеком, а тада се уместо опеке улице асфалтирају… Модош почиње да ужива благодети цивилизације од 1911. . године када је прво уведено плинско осветлење, а почетком 1912. године почиње постављање електричне мреже и електричних сијалица. Средином јануара 1912. године било је већ 200 сијалица на улицама… После двадесет година ишчекивања, коначно је 1913. године, Модош добио Грађанску школу коју су у прво време могла да похађају само деца мушког пола..

    Тамиш је овде граница са Румунијом – супротна (лева) обала је иностранство.

    Порази аустро-угарске војске крајем 1918. године, повратак војника са фронта и неких заробљеника који шире идеје Октобарске револуције, стварају у Банату повољнију климу за обарање постојећег и стварање новог — демократског поретка. Радничка класа захтева побољшање свога материјалног положаја, а аграрни пролетаријат у селима тражи укидање велепоседа и поделу земље онима који је обрађују. Револуција је прво избила у Будимпешти, 31. октобра 1918. Године… Вест о избијању револуције у Будимпешти, раширила се као пламен у Модошу већ 1. новембра 1918. године. Тада се у месту већ налазио већи број војника – повратника, који су поборници остваривања идеја Октоборске револуције, такође се јављају и »зеленокадровци«, који са одушевљењем прихватају нове идеје… Прва акција војника -повратника с фронта и »зеленокадроваца«, била је скидање мађарског грба са зграде основне школе, а сутрадан су уништили слике владара и слике из мађарске историје… Ђаковачки је са својим истомишљеницима отворио магацин и на дан 4. новембра 1918. године почео да дели жито сиротињи. Свака сиротињска породица добила је по 1 метар (100) кг жита по члану породице бесплатно… неколицина модошких трговаца, на челу са Херманом Краусом (његова је била зграда у којој је сада Земљорадничка задруга), затраже војну помоћ из Темишвара… Увече 7. новембра стиже у Модош 50 војника из Темишвара, који после договора са Краусом, почињу са хапшењем чланова Народног већа и других лица која су имала учешћа у акцијама Лазе Ђаковачког и његових следбеника… На путу за Темишвар.. без икаквог повода и судске пресуде, убију Лазу Ђаковачког. Тако је угушена буна у Модошу.

    15. новембра 1918. један одред српске војске стигао је у Модош… Модош је био под српском управом 8 месеци и 12 дана… На заседању Народне скупштине Војводине, која је заседала у Новом Саду, представници Модоша били су: прота Иван Алексић и адвокат др Ђока Павловић. На тој скупштини је донета историјска одлука да се Војводина оцепи од Угарске и уђе у састав југословенске државе. По повратку су делегати дочекани пуцањем прангија и овај значајан моменат је дуго прослављан на улицама. Али одушевљење није потрајало дуго. Ускоро су почели да се шире приче да ће српска војска морати да напусти ову територију и преда је Румунима.

    Спроводећи у дело одлуке Уговора о миру, српска војна и управна власт почиње 27. јула 1919. године да евакуише Модош. По напуштању Модоша од стране српске војске и жандармерије, овде долази једна десетина француских војника ради одржавања реда за време интеррегнума, који је настао између српске и румунске власти у Модошу и околини. Тада су Румунији припала места насељена српским становништвом: Српски Пардањ (Међа), Иванда, Српски Сент Мартон, Дињаш и Рунда. Од припојених насеља само је Фенеј био насељен Румунима. Ова су села у економском погледу гравитирала Модошу. .. Понашање румунских власти било је у прво време врло коректно… Касније су уследиле репресалије због учешћа неких Срба у раду југословенске делегације на мировним преговорима у Версају. Однос према Србима је био шовинистички. У званичним статистикама нису третирани као народ, већ су били »остали«. Фаворизована народност, осим Румуна, били су Немци, који су за све време румунске владавине у Модошу из својих редова давали посланике у румунски парламент.

    Преговори о утврђивању границе између двеју држава водени су дуже времена и окончани су 13. марта 1923. године, када је постигнут споразум о замени места Жомбољ за Модош, Пардањ, Велики Жам и Јам, који су до тада припадали Румунији. Примо предаја територије извршена је у Модошу 10. априла 1924… После присаједињавања модошки Срби подносе захтев за промену назива места, предлажући име познатог публицисте и још истакнутијег војвођанског политичара Јаше Томића (1856—1922.). и 4. новембра 1924. године промењен је назив рнеста Модош у Јаша Томић. …Немцима се тада изашло у сусрет и 5 улица је добило називе познатих немачких књижевника.
    За време румунске владавине долазило је до оснивања прве немачке организације у Модошу Култур вербанд-а. До буђења националне свести код банатских Немаца долази релативно касно, тек појавом песника Адама Милера Гутенбрука из Гутенбрука (1853—1923.) а потенцирано је за време И светског рата, када је у Банату, 1915. године, био стациониран део Фон Макензенове Балканске армије..Немачко културно удружење имало је за циљ културно уздизање својих сународника да би касније препасло у организацију која ће имати све више политичке циљеве, а мање културне. Поготову се циљеви мењају у четвртој деценији XX века, после оснивања Културбунда, који ће бити главни носилац национал-социјалитсичких идеја међу банатским Немцима.

    Немци у Јаша Томићу, 6. јануара 1929. године, оснивају подружницу Културбунда. Приликом оснивања, скупштини је присуствовало 140 чланова, а 1935. године их је било 180. чланова. Доласком Хитлера на власт, број чланова Културбунда се повећавао из године у годину.
    .. Последњих година пред рат, нарочито од Аншлуса Аустрије и окупације Чехословачке 1939. године почиње да буја активност немачког Културбунда… Према нацистичкој концепцији овде је требало створити државу подунавских Немаца – Донауланд. Зато су из Рајха почели да врше припреме… Јаша Томић представља један од нацистичких бастиона у Банату.

    Преко Културбунда се дају земљорадницима кредити за куповину земље, коју су припадници других народности продавали јер су били презадужени. Тако је дошло до преливања земљишних поседа из руку Срба и других народности у немачке руке. ..Економски снажни, идејно затровани нацистичком идеологијом домаћи Немци – Фолксдојчери постају све безобзирнији у опхођењу са осталим народностима поготову са Србима. На очиглед власти они организују манифестације оданости Немачкој и њеној нацистичкој идеологији, не кријући своје жеље за успостављањем таквог режима овде. Они су се међусобно поздрављали римским поздарвом пропраћеним узвиком »Хеил«, јавно су конферисали и митинговали у духу нацистичких начела. Придобијени фашистичком идеологијом, подгреваном ирендистичком кампањом мађарских фашиста жељних реванша, неколицина припадника мађарске националности основали су у Јаша Томић фашистичку организацију ДМК…која ће уз Културбунд бити темељ на којима ће немачки окупатор градити свој »нови« поредак, када буде окупирао Јаша Томић.

    Село Чавош је у Румунији.

    Економске прилике становника Јаша Томића у међуратном периоду биле су лоше. Место као тржишни центар остаје без своје економске залеђине, без села која су на основу Уговора о разграничењу припала Румунији. То се одразило, пре свега на даљи развој занатства и трговине.
    У Јаша Томић Немци су ушли 12. Априла 1941… Одмах после тога била је формирана општинска управа која је била састављена од самих Фолксдојчера… Власт је 20. априла прешла у руке Војног заповедника Србије са седиштем у Београду, коме је био подчињен и Банат…

    После успостављања власти, јашатомићки Фолксдојчери почињу са хапшењем Срба. Првенствено су хапсили Ијуде који су били експонирани у политичком и културно животу места пре рата.. Било је покушаја, тих априлских дана да деветорицу од ухапшених стрељају у Сечњу, али је уследила интервенција адвоката др Јунга (по другим Хофмана), који су били веома утицајни међу Немцима, и спасли их. Они су припадали групи Старонемаца, која је пред рат дошла у сукоб са младом генерацијом – нацистима на челу са др Јозефом Сеп Јанком, они су захваљујући свом друштвеном угледу могли да спасавају људе…

    После спроведених политичких и организационих припрема, у лето 1942. године формирана је у Вршцу дивизија »Принц Еуген« у чијем је саставу било око 20.000 људи. Састављена је била од банатских Немаца способних за војну службу. Ова дивизија је по преласку у Србију и Босну починила страшне злочине. Због одласка у ову Дивизију, многе нерначке куће остају без радне снаге, па је Крајскомандантура у Петровграду донела Обзнану о обавези сваког становника Баната да стави на располагање своју радну снагу, да производња не би трпела. У прво време се радници, припадници других народности мобилишу на 45-60 дана, да би се та обавеза пред крај рата повећала чак на 210 дана. Многи младићи из Јаша Томића одлазе на принудни рад у друга немачка села, док се то исто догађало са младићима из других места који су долазили на рад у Јаша Томић…

    …Услови за илегални политчки рад у Јаша Томићу за време окупације били су веома тешки из више разлога: становништво је око 50% било немачко, у месту је била велика концентрација органа власти, полиције и војске. (О отпору окупатору нећу више изностити због већ укупно великог текста.)

    Претходница Црвене армије је на дан 30. септембра ослободила Јаша Томић… Виђенији Немци – нацисти, напустили су место пре неколико дана.
    Приликом проласка јединица Црвене армије кроз Јаша Томић, неки мештани су војнике одвели у фабрику ликера »Келико«, где су у обиљу пића заједнички почели да прослављају ослобођење. Велика бурад са разним врстама пића отварали су из аутомата — рафалом. Бетонски подрум је претворен у велику бачву разних пића. Војска је захватала пиће чиме је стигла..Пошто је запретила опасност да се због ове врсте славља не поремете планови војне команде, један виши официр је запалио склониште… изгорела је цела фабрика са скупоценирн уређајима за справљање дестилата.
    …Срез јашатомићки је после ослобођења имао у свом саставу 17 општина са 36.576 становника. У пролеће 1945. године отворен је Дечији дом за децу чији су родитељи погинули у рату.. Приликом оснивања и током 1945. године било је 165 штићеника, свих узраста, од И разреда основне школе до ИВ разреда гимназије (данас ВИИИ разреда основне школе). Овај дом је одиграо веома важну улогу у одгоју деце која су остала без родитеља. Већина је завршила касније високе школе. У јесен 1945. године почело је насељавање колониста из Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске. Насељено је 303 породице…

    http://www.jasatomic.org/modos-jasa-tomic-monografija/

  2. vojislav ananić

    После рата са Турцима, 1737 – 1739. године, у Модошу су забележена 24 дома. Породичне старешине су биле: кнез Радослав Ђуричин, Стојан Панин, Стојан Мирков, Стојко Царин, Марко Џелат, Стојан Сарачевић, Јовица Ћосин, Михаило Петрин, Теофан Париводин, Живан Михајлов, Стојић Цаковски (Ђаковски), Стојко Тергоф, Никола Проданов, Баба Петрић, Лазар Кнежевић, Живан Остојин, Радивој, Ресх Занин, Остоја Јеремић, Илија Михајлов, Стојко Карабашев, Васа Крстин, Марко Панин, Маринко Милованов, Раја Неда, Вујица Стојкин, Пава Маринко, биров Мијуца Вла.
    У другој половини XVIII века колонизација у Модошу је најинтензивнна. Насељавају се Срби (из Поморишја и Сечња), Мађари, Немци и Бугари. Године 1746. били су становници Модоша: Стојко Черевић, Стојан Бабић, Теофан Париводић, Ботић Георгијевић, Радивој Стојадинов, Дима Грк, Деспот Бедричић, Мишко Краснић. Симеон Алексић, Радосав Бедрић, Живојин Остон, Лаза Кнежев, Јован Васић, Станко Бедричић,Стојко Амиџић, Марко Попин и Јова Ђаковачки. Међу дародавцима модошке цркве из 1761. године, помињу се Мија и Рана Поморишац и Радосав Станков; они нису били споменути у попису из 1746. године.
    Око 1780. године јављау се следеће породице: Алексић, Андрејин, Аничин, Артуков, Аџијић (Михајловић), Бајин, Бакалов, Баћанов, Бели, Белобркић, Боканов, Бркић, Болари, Вољани (Фољани, Фољански), Војовићи, Вујичини, Гигини (Гигићи), Глишини, Говедареви. Давидови, Дешини. Димини, Драгонови. Драговићи. Доватови. Дермекови, Ере (Хере, Ерићи. Ерски). Живанови, Живковићи, Живкови, Живатини, Жикићи, Иванови. Ивкови, Играчи, Јаковљеви, Јаношеви. Јеркови, Јефтини, Јоанови, Јосимови, Кајганићи, Каракашеви. Кеверишанови, Лазарови, Лазини, Малетићи, Максимови, Манојловићи, Марини, Марјанови, Маркови, Мијајеви, Мијаиличини, Миркови, Нецкови, Николини, Павлови, Паперкесићи, Паркајићи. Пауновићи, Пејини, Петрови, Петручеви, Радивојеви, Радосављеви, Ранитови, Савини, Свиленгаћини. Селини, Слатинчеви. Стојкови. Стојковићи, Стојшићи, Страјинини. Сувачареви, Табакови, Тодорови, Трефунови (Треунови), Трлајини, Туцићи, Ћосићи, Цигљареви, Чавини, Шепећани, Шурјанци и Џелатовићи. Од наведених породица пре педесет година (око 1930. године), постојале су ове породице: Алексићи, Аничини, Бели, Белобркићи, Вељани (Фољани, Фољанскови), Војновићи, Вујичини, Гигини (Гигићи), Димини, Драганови, Драговићи Доватови, Дермекови (Амиџићи), Ерски (Ере, Петрови), Живанови, Живанкићи, Жикићи, Јеркови, Лазареви, Максимови, Мијајеви, Миркови, Паркајићи, Пејини, Петрови, Радивојеви, Радисављеви, Свиленгаћини, Стојкови, Стојковићи, Стојшићи, Сувачареви, Трефунови (Треунови), Ћосићи и Шурјанци. Породице које се помињу 1930. године (Алексићи, Миркови, Николини, Радосављеви) досељене су касније и то: Алексићи из Арада, Миркови из Боке, Николини из Међе (Пардања) и Радосављеви из Чакова. Из записа у циркуларном протоколу, модошке парохије из периода 1792 – 1805. године, види се да је 1801. године било у православној парохији 253 дома, 457 брачних парова и 2074 становника. Осим већ поменутих породица налазе се у матичним књигама и следеће:
    Антонини, Арађани, Арсини, Бабини, Банови, Богданови, Богићеви, Бировљевим Верлужанови, Весини, Воштинарови, Вукови, Гаврилови, Гајини, Георгијевићи, Глувакови, Грчки, Димитријевићи, Драгоши, Ђуршеви, Ђурићи, Ђуричини, Жаркови, Жебељени, Животини, Живојнови, Зарини, Зелебекови, Јаковићи, Јеремићи, Ковачки, Констатиновићи, Костини, Крачунови, Лончареви, Мијатови, Милосављеви, Монини, Срачићи, Недељкови, Новакови, Павини, Пантићи, Папићи, Пекареви, Перивојеви, Пиварски, Прендини, Прокини, Пушини, Рађанови, Радованови, Радановићи, Рајићи, Ракини, Ружини, Соколови, Стајини, Стајићи, Старчеви, Стојанови, Ташини, Теодосијини, Томићи, Траилови, Цушини, Удовичини, Фењци, Чернајски, Чикошеви, Чизмашеви, Стеванчеви. Од ових породица пре 50 година постојали су: Арађани, Арсини, Воштинарови (Гајини), Вукови, Гајини, Грчки, Димитријевићи, Драгоши (Стар-чеви), Ђуричини, Жаркови, Жебељани, Животини (Гигићи), Зарини, Зеленкови (Илијини), Јанковићи, Ланчареви (Гађански), Монини, Пиварски, Старчеви, Удовичини (Белобркини), Фењци и Ченејски (Вукови). Међу овима: Димитријевићи, Јанковићи, Мијатови, Пиварски и Чизмашеви, којих има и данас, доселили су се касније.
    Седином XVIII века, после насељавања Срба из развојачене поморишко-потиске Војне границе, место је економски веома ојачало о чему нам сведочи број свештених лица, било их је пет, које је село морало да издржава, а и сама општина је морала бити имућна када је сваком свештенику могла да обезбеди по сесију земље (34 јутра). Имамо податак о трговини у Модошу из 1751. године, у коме стоји да је председник Грчког трговачког удружења конфисковао робу модошком трговцу Дима Манојлу. Свакако да је изградња цркве 1746. године доказ економске снаге села; грађена је прикупљеним прилозима од печене опеке, патосана, по-кривена црепом и обложена штукатуром, а иконостас су израдили тада познати сликар Недељко Поповић — Шербан, јерођакон Василије, Георгије и Теодор.
    Први Немци се насељавају у Модош већ 1766. године, када је на челу банатске управе био гроф Перлаз, али се о њима веома мало зна.

  3. Војислав Ананић

    МОДОШ, среско мјесто у Банату, на Тамишу. 1910. имао је М. 4.750 становника, од којих је било Срба 1.374, Маџара 878, Жидова 227, православних 1.550, католика 2.973. Први пут се спомиње 1332—1337. Спомиње се и за вријеме Турака. 1717 припадао је бечкеречком округу и имао је 50 домова. 1783. преселио се један дио српског становништва из М. у војну границу и на њихово мјесто доселили су се Нијемци. М. је припао нашој држави у споразуму са Румуњском 10/4. 1924. М. се сада зове Јаша Томић.
    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.