Српске династије и албанске племићке породице Reviewed by Momizat on . Сарадник портала порекло др Душко Лопандић у свом новом тексту пише о везама српског и албанског племства из периода славних владара Немањића (Бранковића, Лазар Сарадник портала порекло др Душко Лопандић у свом новом тексту пише о везама српског и албанског племства из периода славних владара Немањића (Бранковића, Лазар Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Српске династије и албанске племићке породице

Српске династије и албанске племићке породице

Сарадник портала порекло др Душко Лопандић у свом новом тексту пише о везама српског и албанског племства из периода славних владара Немањића (Бранковића, Лазаревића…), с једне, и Кастриота (Скендербега), Комнина и Топија, са друге стране…

Средњовековне српске династије су биле брачним везама повезане са многобројним племићким породицама у суседству. То је био начин да се успоставе блиски политички и савезнички односи. Овде ћемо приказати неке од веза српских династија са албанским суседима. Познате албанске великашке породице средњег века су биле Топија, Музаки, Арианити, Дукађин, Кастриот. Ове везе су настајале још у време првих Немањића, а постале су посебно интензивне и блиске у време најезде Турака, када су се оба народа нашла на путу знатно моћније силе и веће опасности.

Једна принцеза из куће Немањића била је удата за албанског поглавара. Ради се о Комнини, кћери краља Стефана Првовенчаног и рођеној сестри краља Радослава, чија мајка је била византијска принцеза Јевдокија, кћи цара Алексија II Анђела. Принцеза Комнина је у првом браку била удата за Димитрија, сина Проганова (умро око 1215. године). У једној повељи Дубровчанима, Димитрије помиње своју византијску титулу „паниперсеваст“, коју је вероватно добио као зет српског владара. Он се назива и „архонт Арбанаса“ и први је албански великаш који је покушао да (без успеха) осамостали арбанаске земље у пределу Кроје. У другом браку, Комнина се удала око 1217. године за „севаста“ Гргура Комону, такође Арбанаса, господара Кроје и Елбасана, са којим је имала једну кћи. Претпоставља се да из брака ове кћери непознатог имена (унуке Стефана Првовенчаног) са албанским кнезом Големом потиче албанска породица Аријанита Комнина.

Две најзначајније личности албанског порекла које повезују српске и албанске династије, као и историју ова два суседна народа су, без сумње били српска деспотица Ангелина, као и албански јунак Ђорђе Кастриот – Скендербег.

Албанка – српска светица

Ангелина је била кћи албанског великаша Ђорђа Арианита Комнина, који је, можда, како смо навели, потицао из породице која је за претка имала и краља Стефана Првовенчаног Немањића. Ђорђе (Ђерђ) Арианит је био вођа борбе против Турака. Покренуо је Арбанасе између Валоне и Скадра и победио у три битке у периоду 1433-1436. Око 1456. године добио је од Венеције титулу „великог војводе“ и владао је између Драча и Скадра. Имао је сина Константина, који је касније био регент грофовије Монферато, у Италији. Од три познате кћери, две (Ангелину и Гојиславу) је удао за српске владаре (деспота Стефана Бранковића и Ивана Црнојевића, господара Зете), а трећу (Андронику) за Ђорђа Кастриота.

Ангелина се удала 1460. године за прогнаног и слепог српског деспота Стефана Бранковића (лево на слици). Обоје супружника су, дакле, по разним линијама били и потомци српског великог жупана Стефана Немање. Деспот Стефан Слепи је био син деспота Ђурђа Бранковића. Турци су Стефана и његова брата Гргура још као младиће ослепели, како би казнили њиховог оца. Пред крај Српске деспотовине, Стефан је накратко проглашен за деспота, али је након само неколико месеци „власти“ морао да бежи из Смедерева (1459). Дубровчанин Мавро Орбин је у свом „Краљевству Словена“ написао да је „Стефан побегао у Албанију, где је по наговору својих узео за жену Анђелину, или како други веле Теодору, крепосну жену, кћер Скендербегова таста Арианита, да кућа не би остала без наследника“. Вероватно је у остварењу овог брака знатну улогу играо и Ђорђе Кастриот, коме је Ангелина била свастика.

Ангелина се заиста показала као крепосна и одана жена, која је са својим мужем и децом делила све недаће прогнане куће Бранковића и расејаног српског народа. Почетком 1461. године брачни пар напушта Албанију и одлазе у Венецију, где је Стефан имао титулу патриција. Од горичког грофа су купили једно имање у Фурланији, са замком који су назвали Београд. Ту је Стефан и умро 1471. године, а деспотица Ангелина је остала као сиромашна удовица са троје деце: Ђорђем, Јованом и Маром (Маријом). Пред смрт, Стефан је писао Дубровчанима, молећи их да помогну његовој супрузи и деци: „Препоручују ви моју Ангелину и моју дечицу Ђуру и Мару и Јована, пред Богом и пред Причестом, и пред свеми светим: што ви шними, то Бог свами…“ Негде око 1485. године Стефан је проглашен за свеца.

Из житија свете Ангелине Српске

Преподобна мати наша Ангелина прими у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив „Мајка Ангелина“, Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јуна 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би „објављено“, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота.

Стефанова и Ангелинина кћи Мара (или Марија) била је, уз посредовање немачког цара, 1493. године удата за Бонифација V, маркгрофа од Монферата и директног потомка византијске царске породице Палеолог (по побочној, млађој линији, која је владала у Италији), са којим је имала два сина. Потомци из овог брака по женској линији су и припадници неких од најчувенијих европских владарских династија (нпр. Аустријски цареви Хабсбург-Лорен и други).

Aнгелина се са породицом селила од албанских планина, преко Италије до сремске Фрушке горе. Три пута је преносила мошти свога мужа (Светог Стефана) и два пута сина – и то у великој оскудици. У Срему је подигла манастир Сретење где се и замонашила и умрла 1520. године. Брзо након смрти проглашена је за свету. Кроз Службу преподобне Ангелине исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге, пожртвованост мајке. Дан Свете Ангелине је 30. јули. Поред Стефана и Ангелине, Црква је за свете прогласила и њихове синове, деспота Јована и владику Максима (деспот Ђорђе). Kaда су Турци 1716. године спалили манастир Крушедол, од мошти преподобне Ангелине сачувана је само лева рука.

Скендербег – балкански јунак

Ангелинин зет, муж њене сестре Андронике био је велики албански и балкански јунак Ђорђе (или Ђурђе, Ђерђ) Кастриот – Скендербег. Постојбина Ђурђа Кастриота Скендербега је Епир.

Скендербегова породица је била у врло блиским односима са словенским-српским великашима. Ђорђева мајка Воисава (Војислава Трипалда) била је кћи српског племића из Доњег полога у Македонији. Скендербегов прадеда носио је словенско име Браило (или Бранило). Браило је био кефалија у Јанини (Епир) у време владавине последњих Немањића. Браилов син Павле држао је област Дебра, док је Павлов син Иван Кастриот проширио поседе у Епиру.

Tреба имати на уму и чињеницу, да је код балканских народа, па и код Срба, местимично био обичај великог шаренила у давању личних имена. Тако, дешавало се да отац има српско име, а син страно. Затим, било је случајева да отац има српско име, син страно и унук страно. Но, нигде се у средњовековним изворима не јавља овако очита симбиоза православних Арбанаса и Словена у давању личних имена, као што је то случај код породице Ђорђа Кастриота Скендербега.

Скендербегов отац – Иван (албанско Ђон) Кастриот (1407-1437) је са својим синовима, Станишом, Репошем, Костадином и Ђорђем, учинио велики прилог манастиру Хиландару, дајући му села Радостушу и Требиште, код Дебра, што је забележено у једној повељи која се и данас чува у манастиру. Године 1430. Иван Кастриот је са своја три сина склопио уговор са манастиром Хиландар, по коме му је уступљен један „пирг“ (кула), који од тада до данас носи назив „Арбанашки пирг“. Повеља о поклону почиње са следећом реченицом: „По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем, потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври Хиландарској…“ Иванов син Репош је 1431. године умро у манастиру Хиландар, где му се и данас може видети гроб. Претпоставља се да је и сам Иван Кастриот сахрањен у Хиландару.

Из монолога владике Данила (Горски вијенац)…

Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал’ умрије тужним изгнаником. —
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога

Иванов млађи син, Ђорђе Кастриот је као млад допао у турско заробљеништво, где је примио ислам и име Скендер (тј. Александар). По повратку у Албанију око 1444, Скендербег – Ђорђе одбацује ислам и ставља се на чело отпора продив надирућих Османлија. Ослободио је готово цело подручје средње Албаније. У неосвојивом утврђењу Кроји, Скендербег ће две деценије пружати херојски отпор Турцима. Иако је имао мале снаге (12.000 бораца) Ђорђе Кастриот се успешно борио против десетоструко веће турске војске. Умро је непоражен, 1468. године у Љешу, а његово име је још за живота постало легенда, о којој је приповедано како по Балканским земљама, тако и на папином двору и у Европи. На почетку „Горског вијенца“ Његош пева: „Скендербег је срца Обилића…“ Јован Стерја Поповић је написао драму „Скендербег“.

Скендербегов син, Иван (или Јан, Ђон, Ђовани) Кастриот је након пада арбанашких земаља под Турке избегао на двор Напуљског краља, где је, захваљујући заслугама свога оца, добио војоводску титулу „од Сан Пијетра ди Галатина“. Иван је био ожењен кћерком српског деспота Лазара Бранковића – Ирином. Имајући у виду да је Иринина мајка била Јелена Палеолог, кћерка морејског деспота Томе – брата последњег византијског цара (Константина XI) – италијански потомци из овог албанско-српског брака су истовремено и потомци последње хришћанске царске династије из Цариграда. Њихово потомство у италијанској аристократији може да се прати све до данас. Наиме, у браку Ивана Кастриота са Ирином Бранковић рођен је син по имену Феранте, који је носио презиме „Кастриота Скендербег„. Феранте није у „законитом браку“ имао мушке деце, али је оставио кћер Ирину (Марију), која се удала за Pietra Antonia, принца од Басињана, из породице Сансеверино. Потомци из овог брака припадали су италијанским и немачким племићким породицама: Бисињано-Сансеверино, ди Капуа, Пињатели, Даренберг, Виндиш-Грец, Урсел и де Лин идр. Поменути Феранте Кастриот је оставио и ванбрачне синове, чије потомство је опстало до данас (то је породица „од Кастриоте-Скендербега“).

Бројне везе

Осим наведених, познате су и многе друге везе између српских и албанских племићких породица. Породица Кастриот је и по другим линијама била повезана са српским династијама. Тако је Скендербегова сестра Марија била удата за господара Зете (тј. Црне Горе) – Стефана (Стефаницa) Црнојевића (умро 1465). Из овог брака је потекао знаменити Иван Црнојевић (у народу запамћен као Иван-бег, владао 1464-1490, десно на слици) који је седиште Зете, као и митрополију преселио на Цетиње и сазидао чувени цетињски манастир. Како смо поменули, овај Иван у првом браку био ожењен са Гојиславом, кћерком Ђорђа Аријанита Комнина, рођеном сестром свете Ангелине Бранковић као и Андронике, жене Скендербегове.

Постоје и бројне везе између српске владарске породице Бранковића и албанске великашке породице Топија: сестра Вука Бранковића, учесника косовске битке и господара области Косова, која се звала Теодора (или Војислава) била је удата за господара Драча, Ђорђа Топију (1388-1392). Мајка овог Ђорђа, била је Воисава Балшић, удата око 1370. године за господара Драча, „кнеза Арбаније“ Карла Топију (1359-1388). Карло Топија је 1381. године обновио цркву светог Јована (албански „Шин Ђон“) код Елбасана у Средњој Албанији, основаног у част светог Јована Владимира, српског (дукљанског) владара и свеца. Једна кћи Карла Топије звала се Воислава (по мајци). Друга кћи, Јелена, била је удата за Константина Балшића, господара Кроје и турског вазала, који је потицао из породице зетских владара Балшића и кога су 1402. године у Драчу погубили Млечани.

Најзад, Мара, кћи Никете Топије (вероватно сина Карла Топије), удала се 1407. године за Балшу (III) Балшића, господара Зете од 1403 до 1421. године. Балшина мајка је била знаменита Јелена Хребељановић, кћи кнеза Лазара. Балша није имао деце па је је пред смрт сва права на наслеђе у зетским земљама оставио своме ујаку – српском деспоту Стефану Лазаревићу.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Др Душко Лопандић

 

 

 

 


Коментари (8)

  • m.z.latkovac

    ovo su veoma bitne cinjenice…dakle djordje kastriati/skenderbeg[aleksandar]je zapravo srbin ili ja to nisam dobro razumeo??pa ako je to tako onda sam dobio odgovor zasto je i njihova zastava dvoglavi crni orao jer je ona zapravo asocijacija na nemanjicki grb.ovo je zaista zanimljivo….

    Одговори
    • Александар Маринковић

      Латковац,
      не знам шта вас збуњује у тексту кад јасно пише да је Скендербегова породица арбанашког порекла. Када се српска средњевековна држава раширила по Балкану (краљ Милутин и цар Душан), сви Арбанаси су потпали под српску власт. То је значило да ће њихове племенске старешине почети да се интезивније инкорпорирају у српско феудално друштво. То се остваривало венчањима. Чињеница да су неки од арбанашких племића забележени и под српским именима не значи да су били Срби. Име Ђорђе је само наш облик имена који је међу Арбанасима присутан у облику Ђерђ…нпр. Јован је Ђон, Јосиф / Јосип је Зеф итд. Међу нашим племством (и народом) Скендербег је био Ђорђе, али не значи да се тако звао у кругу своје породице. У то време, Арбанаси су били само релативно слаба заједница у Царству, а на блискост већинских Срба и мањинских Арбанаса утицали су и феудални интереси и сама Црква. Огроман број Арбанаса био је православан (српска и грчка црква) и одлазио је у српске цркве и манастире. Тако је долазило и до културног зближавања. Надаље, у средњем веку племство се није играло асоцијација са хералдичким симболима па тако ни Арбанаси. Као што се данас штите симболи, жигови, печати, тако су се некад љубоморно чували грбови и злоупотребе су се кажњавале. Нисам баш стручњак за хералдику, али верујем да је Скендербег “преузео“ грб на основу породичних веза са домом Црнојевића који су имали таквог орла у породичном грбу (раширена крила). Изнад њега био је црни змај. Можда је то инспирисало Скендербега.

      Одговори
      • Dejan

        Aleksandre, bitno je da vi niste zbunjeni. Tekst koji je gospodin saradnik napisao je u najmanju ruku glupost i propaganda Albanskih sirocica, koji tragaju za svojim indentitetom, a gospodin saradnik je tekst sklopio prepisivajuci neke od njihovih podmetacina.
        Arbanasi koje pominjes su se naseljavali vekovima posle zadnjeg napada na Rim, i posli su zajedno sa Vandalima sa obala Severne Afrike, tacnije iz Kartagene ( Carthage, Tunis ) . Otuda ostaci Arbanasa ( Arbëreshët ) duz cele Sicilije po raznim selima.
        Za indentitetom moderne Albanske nacije jos tragaju, jer mesavina kakva jesu od kasnijeg naseljavanih J2b koje doseljava George Maniakes iz sadasnjeg Azerbejdzana i okolike, bas odakle donose i ime ( Caucasian Albania ).
        Otuda zbunjenost oko jezika, kazu da su to dijalekti, a ustvari dva razlicita jezika koji su tek u dvadesetom veku spojeni u nekakav knjizevni jezik. Tek 1908 godine prihvaraju latinicno pismo koje menja do tada tursko pismo pod nazivom Torki.
        Da ne pominjem da nisu postojali na Kosovu i okolini u vreme posle kosovsog boja, moguce je naci, recimo na Kosovu svega 46 kuca, u svega 23 sela na Kosovu. To su 70 godina posle kosovskog boja nasli Turci u katastarskom popisu koji su lepo zapisali i sacuvali, a neka fina gospoda iz Sarajeva, su 1972godine to sve lepo prevela.
        To znaci da oni na severu Albanije postoje u obrisima u to vreme, u malim neseobinama, a vi im dadoste ovde da imaju i plemstvo u to vreme, sto je prvorazredna glupost.
        Stoga molim, skinite tekst jer je nosnovan i nije porepljlen niti jednom istoriskom cinjenicom.

        Одговори
  • m.z.latkovac

    molim vas objasnite mi ovu vezu blize.

    Одговори
  • Maki

    Ko su Albanci?
    Turska administracija nije se trudila da porobljenom narodu na Balkanu objasnjava zasto proteruje jedan narod, a doseljava drugi.
    Nove generacije Srba posle visevekovne vladavine Turaka na Balkanu nisu vise pamtile kako su sa danasnje albanske teritorije iseljeni Srbi, Cincari i Grci, a naseljeni Albanci, nekadasnji svedski i nemacki protivnici, Vendi. Albanci nisu Iliri.
    Etnoloska istrazivanja obicaja jednog naroda ne mogu bez poniranja u jezik tog naroda da tacno odrede proslost tog naroda. Kao sto covek pri rodjenju ne daje sam sebi ime, tako isto jedan narod ne moze da sam sebe nazove nekim imenom.
    O periodu naseljavanja sveđana na Skandinaviju govori svedska spisateljka Moa Martinsson u knjizi ”Drottning grågyllene” – “Plavo-zlatna kraljica”.(zastava svedske je plavo-zuta) Ona prica da se se u njihovom narodu sacuvale legende o naseljavanju na Skandinaviju i da je to bilo u pocetkom gvozdenog doba. Na Skandinaviji su svedjani i Norvezani zatekli neki drugi narod koji nije znao za gvozđe. svedjani su krili tehnologiju dobijanja gvozdja. Radnici koji su topili gvozđe krili su se duboko u sumu, a zene su cuvale strazu. Domoroci su spijunirali dosljake da bi saznali tajnu, a svedjani su svojim susedima objasnili da njima gvozdje daje vestica.
    Ako na svedskom kazete da nesto potice od vestice, odnosno da ona nesto daje, onda cete upotrebiti reci:
    häxa ur.(izgovor: heksa ur)
    häxa – vestica
    svedski: häxa ur – od vestice = siptarski: hekur – gvozđe (x = k)
    Nema nijednog evropskog jezika u kome se gvozdje naziva recju: hekur.
    Naziv gvozdja – hekur i svedoci o tome da je Praalbanski narod u vreme pocetka upotrebe gvozdja bio na Skandinaviji i da je ziveo zajedno sa svedskim i norveskim narodom bez vecih problema sve do pocetka sirenja hriscanstva koje je pocelo u osmom veku. Narednih 300 godina hriscanstvo stagnira tako da se u jedanaestom veku proces hristijanizacije obnavlja. cinjenica da se hriscanstvo nije u narodu utvrdilo za tri veka navodi na to da postoji deo naroda koji ne govori istim jezikom, ali nema mogucnosti da na svoj jezik prevede crkvene knjige. Narod koji se odupire hriscanstvu od strane Svedjana i Nemaca, nazivan je recju: Vend, Vendi.
    Ovom svedskom recju vänd i nemackom: vend pozivan je nepokrsteni narod na okretanje, na primanje hriscanstava.
    vänder/ vände/ vänt/ vänd/ vända(glagol) – okretati; menjati se
    Iz knjige “Tajna srpskog jezika kod Hiperborejaca”
    http://srpsko-svedska-etimologija.webs.com/

    Одговори
    • Dejan

      Naziv za gvozdje su Arbanasi dobili od Vandala sa kojima su zajedno napadali Rim i naseljavali se prvo na Siciliji odakle su presli na podrucje danasnje Albanije. Vandali su ziveli na teritoriji danasnje Prusije nekada, pre nego sto su bili proterani.
      Drugo, postojale su nekada duboke podele oko toga da li germanske jezike treba svrstavati u indoevropske jezike. Evo, pretrazite sledece * EurasianStudies_Türkic Substrate in English * kako bi ste nasli studiju koja govor o slicnostima turskih jezika sa germanskim jezicima.

      Одговори
  • niša petronijević

    Албанци сами себе зову именом Шћиптар/Шиптар. Турци су их називали Арнаутима, Срби Арбанасима а Млечани Албанцима. Иначе се они у расном погледу па и језичком деле у две велике групе : на Северне Албанце тзв Геге светле пути и Јужне Албанце тзв Тоске тамне Медитеранске комплексије. Такође Гегама припадају и Малисори – Мелезари названи тако због недовршеног претапања Словена у Албанце јер су од Албанаца примили само Језик уз Ислам али су задржали Српска презимена и наравно донекле и српски говор што је јако изражено дуж Албанско-Црногорске границе. Иначе, Албанци спадају у народе ситне грађе и нејаке телесне конституције али и јако отпорне на спољне и климатске утицаје. Држе се задате речи и зато справом спадају у тзв. Поштене Народе где спадају и Скандинавци. Али они нису никако Скандинавског порекла јер су дупло ситнији од просечног Швеђанина тако да нема места овако натегнутој квази теорији која лингвистичким акробацијама типа : гвожђе – вештица покушава да генетски повеже Скандинавце и Медитеранце.

    Одговори
  • Nikola Djuran

    Bezrazložno se pravi od muve slon. Pa šta i da su Đerđ Kastriot i despotica Angelina bili Albanci? Prva ličnost je bila jedan od najefektivnijih branilaca Balkana od turskih najezdi između Boja na Kosovu i Velikog turskog rata, kao i odan prijatelj svom pašenogu, despotu Stefanu Brankoviću. Druga ličnost je bila ženski suveren Srbije, proglašena za sveticu zbog svojih vrlina, ljubavi prema narodu kojim je vladala, i mučeničkog životnog puta. Ako ćemo da cepidlačimo, i prva žena Stefana Prvovenčanog je bila rodom iz Vizantije koja je ratovala protiv Stefanovog oca, Nemanje, kao što je supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića bila poreklom Nemica. Koliko samo među našim Srbima imamo izdajica, gazivera i saradnika okupatora, više su stranci (koji bilo šta znaju o Srbiji) dušom Srbi nego mi sami. Uostalom, Konuzin je sve rekao 2011-e.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top