Порекло презимена, село Лисице (Лучани, Доње Драгачево)

27. септембар 2012.

коментара: 0

Порекло становништва села Лисице, према истраживању Јована Ердељановића, који је 1898. и 1899. проучавао Доње Драгачево

Хумке, Грчко Гробље и остали трагови из старине знаци су врло давнашњих људских насеља на месту овог села. А успомене и приче народне показују, да је овде било насељеника и пре постанка данашњег села и да се село и много раније звало овим именом. Тако причају, да су врло давно на брду Бошњаковини становали неки Бошњаци, на Бјеговини неки Бјегован, а на Иванову Брду – Иван. Њих је нестало, али је остао спомен о њима у називима брда, а причају да се често изоравају погорелотине од греда њихових кућа. Веле, да су им куће Турци погорели. То је морало бити врло давно, јер кад су први досељеници дошли у Лисице, затекли су густу шуму.
У дипломи Проте Гучанина (1811.г.) помиње се село Лисица. У списку од 1818. године Лисице имају 35 домова са 93 арачка лица. Пошто је Крстац тада још био заселак Лисица (не помиње се ни 1811. ни 1818. ни 1822.), поменути број вреди за Лисице и Крстац заједно. И све до пре триестак година Лисице су биле једно село са Крстацем.
Данашњи становници у Лисицама сви су пореклом од досељеника. Најстарије су породице: Домановићи и Јоковићи. Зна се поуздано да је у време Првога устанка било у целим Лисицама само три куће, а у Лисице се онда рачунало и данашње крстачко земљиште с леве стране Бјелице. И тако су онда од те три куће две биле с десне стране Бјелице, а то су данашњих Домановића и Јоковића, а с лева једна – данашњих Богићевића у Крстацу.
Домановићи су пореклом од Сјенице. Њихови су се стари по свој прилици пред крај 18-ог века доселили у Лисице. Предак им је, веле, имао шест сестара, од којих једну искаше за себе сеиз некога Турчина. Не хотећи је дати, а да би избегли неприлике с Турчином, Домановићи се преселе најпре у Лопаш, а оданде у љубићски срез. Али се после једни опет врате у Лисице, а други остану. И сада доиста има Домановића у Прислоници и у Соколићима, у срезу љубићском, и знају, да су досељени из Лисица. А поред свега још им заједничко порекло доказује иста слава: Св. Врачеви.
Јоковићи су потомци старога Јока, њихова чукундеда, који се у почетку Првог устанка доселио од Никшића из Црне Горе. Причају, да су му четири сина била годину дана са Кара-Ђорђем у рату. Кад је Јоко дошао, затекао је Домановиће у Лисицама. – Јоко се двапут женио, и друга му је жена довела у кућу из Трнаве (ср. трнавски) једно мушко дете. Јоко посини тога доводца, те се и он назове Јоковић, али задржи своју славу Никољ-дан. – Јокови славе Лучин-дан, а потомци онога доводца Никољ-дан. Јоковићи су највећа породица у селу (17 кућа).
Кукићи, Крловићи, Давидовићи, Јеремићи и Жујићи долазе по старини у други ред; они су досељеници из времена устанка или нешто позније.
Кукићи су од Петра Куке, који се доселио у време Кара-Ђорђева похода на Сјеницу из села Косатице код Нове Вароши. Зна се, да је био мајстор (зидар и дрводеља).
Крловићи су досељени такође из Косатице од Нове Вароши у време Кара-Ђорђева похода. Ових Крловића има у драгачевским селима: Крстацу и Лопашу, одсељених из Лисица.
Давидовићи су од деда Давида, чији су синови били Андрија и Младен. Давид се одселио из Шиповика (или из Косатице) код Нове Вароши. – Неки тврде, да су Кукићи и Давидовићи једног порекла. Како су можда и Давидовићи из Косатице, а пошто им је и слава иста (Ђурђев-дан), ово тврђење може бити истинито.
Јеремићи су од Јеремије, који се доселио од Сјенице. У једну кућу Јеремића призетио се неки Стеван Петровић, чија је старина од Новог Пазара, али му се родбина настанила у ужичком селу Кремнима (и сад је има тамо). Та једна кућа Јеремића презива се Стевановићи.
Жујићи или Стевановићи зову се по деду Стевану Жуји, који се доселио пре 80 и више година од Сјенице.

Доцније су досељене породице:

Спасојевићи, чији се дед Павле Манојловић доселио из села Сирогојна (срез златиборски).
Јотилићи је старо презиме садашњих породица: Петронијевића и Николића. Ове су породице од двојице браће, Петронија и Николе, који су пре скоро 60 година прешли из суседног Крстаца у Лисице. Али они су старином из Пријепоља на Лиму. – Ове се породице још и сад копају у крстачком гробљу, што је такође јасан доказ да су дошле из Крстаца.
Чворовићи су скорашњи досељеници из Комарана близу Сјенице.
Миле Бјелопољац доселио се пре 30 година као мајстор из Бијелог Поља.

Ови подаци о пореклу данашњих становника села Лисица и предања народна о ранијем становништву и о његовој судбини дају довољно разлога веровати, да је и село Лисице било исте судбине као и суседни Негришори. И оно је можда у почетку 18. века било остало пусто, па се тек доцније почело насељавати. Предања о Ивану и Бјеговану и о Бошњацима показују, како су раније била нестална насеља у овом крају, а што у садашњем селу имамо само једну породицу из 18-ог века, то је знак, да се врло позно на овом месту засновало стално насеље. То није ни чудно: овуда је пролазио један од најглавнијих турских друмова (Чачак – Пожега – Ужице) и као свуда, тако се и овде српско становништво склањало даље од друма. Лисице су, дакле, порасле тек у 19-ом веку и то више досељавањем у времену од почетка па до средине 19-ог века (8 сад великих породица) него прираштајем од старијег становништва.
Сеоска је заветина Бели Четвртак. – Лисице имају сада своја два гробља.

ИЗВОР: Јован Ердељановић, “Доње Драгачево”; приредио сарадник портала Порекло Н. Кузмановић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.