На данашњи дан: Умро митрополит Стефан Стратимировић

23. септембра 1836. – У Сремским Карловцима умро Стефан Стратимировић, митрополит карловачки, који је годинама био вођа Срба у Аустроугарској монархији. Био је митрополит карловачки од 1790. до 1836. године

Рођен је 27. децембра 1757. у Кулпину од оца Јована и мајке Ангелине. Стратимировићи су пореклом из Херцеговине. 17. јула 1745. године су добили имање у Кулпину и племство за војничке заслуге од царице Марије Терезије. Стефан је завршио је основну школу уКулпину и Бегечу, а гимназију у Новом Саду, затим филозофију и право у Бечу и Будиму. Богословију је учио приватно у Сремским Карловцима код архимандрита Јована Рајића јер српских богословских школа тада није било. Замонашио се 29. јуна 1784., а убрзо је 15. августа 1784. године постао архимандрит крушедолски. У то време је становао у двору код митрополита Мојсија и помагао му у вођењу црквено-народних послова.

Изабран је 15. маја 1786. за епископа будимског. Кандидати су били осим њега још и архимандрити раковачки Генадије Димовић и гргетешки Кирило Живковић. Хиротонисан је 15. јуна 1786. и био епископ будимски у периоду 1786-1790. За митрополита карловачког је изабран на Темишварском сабору, 29. октобра 1790. године са 33 године.

Као карловачки митрополит Стратимировић је нарочиту пажњу посветио подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (1726-1803) основао је: 1791 — 1792. године Карловачку гимназију, 1794. Карловачку богословију, 1797. Благодејаније (касније Стефанеум). Његовом заслугом основана је и гимназија у Новом Саду 1810. године.

Уредио је и употпунио митрополијску библиотеку, завео је ред у цркви и дисциплину међу свештенством. Годинама је био вођа Срба у Аустријској царевини и водио борбу против бечких покушаја унијаћења Срба. Црквеним животом Срба Стратимировић је углавном управљао сам и то одлучно, енергично и разумно.

Под снажним утицајем борбе и да би очувао православље Стратимировић постаје све више и више конзервативан и тако је био противник реформи језика Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. Помогао је устанике Првог српског устанка. Активно је учествовао у гушењу Тицанове буне у Срему 1807. године.

Био је љубитељ науке и књижевности којом се и сам бавио. За собом је оставио приличан број радова, иако су за његовог живота била штампана само два његова рада. Оставио је радове на латинском, немачком и српском језику, међу којима има историјских, књижевних, црквених и других списа. Од ових радова су неки били штампани после његове смрти.

На челу митрополије карловачке провео је 46 година, што је петина од 230 година њеног укупног трајања (1690-1920). Умро је напрасно у ноћи између 23. и 24. септембра 1836. године у Сремским Карловцима. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви поред митрополита Павла Ненадовића.

ИЗВОР: РТС, Википедија