Порекло презимена, Нови Бечеј (град)

Порекло становништва Новог Бечеја (Горњи Банат), према истраживању етнолога Јована Ердељановића “Срби у Бечеју”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић 

НАПОМЕНА: Нови Бечеј настао је спајањем два насеља: Врањево и Нови Бечеј.  До 1952. године носи име Волошиново, када добија данашњи назив – Нови Бечеј (А. М.)

Када је била ”немачка влада”, звало се најпре Нови Бечеј, па тек од 1868. године Мађари су га назвали Турски Бечеј.

Ово село је постојало још у турско доба. На пример, зна се за фамилије које су биле под Турцима: Штефкићи (њихова се деца потуку са турском децом и убију једно турско дете, те они зато промене славу да их не пронађу Турци), затим Јоксимовићи, Ђигурски, Рајићи, Перићи, Поповићи, Гуцаковићи, Стефкићи и Луцићи, а дошле су из Пећи још пре Чарнојевића. Луцићи су – кажу – били немеши. ”Пет браћа” Луцића су дошли и једни су отишли у Госпођинце у Бачку, где их и сад има, само имају друго крсно име – Св. Николу, а ови у Бечеју Св. Јована (не знају ко га је променио); Луцићи (5, Св. Јован), стара фамилија, кућа им је била код ”намастира” на брегу и за њу су везивани кадгод чамци.

Село је било више око старе цркве (”намастира”), близу Тисе, крај долме, која стоји откако је начињена, кад је постало прво село од аласа – по никима су то били Мољчани из Мола, Бачвани – који су се први населили крај некадашњег Букурова вока. Било је свега 6 кућа код те старе цркве Велике Госпојине (нова црква је летњег Св. Николе).

И стари Град је био на суву, чак је између њега и Тисе био празан простор и пут, а данашња Адица, која је више Града, није постојала, него је после постала од Тисина насипавања, пошто Тиса одроњава банатску обалу, а засипа бачку. И данас кад опадне вода, види се коље од храстова дрвета које је било у темељу градског зида или под њим. Из тога се јасно види да је та тврђавица била кружног облика, вероватно широка кула у близини Тисе. У народу постоји следећа прича о постанку бечејске Адице. Кад су Турци морали бежати из ових крајева испред аустријске војске, превозили су преко Тисе у чамцу, према Новом Бечеју, велику количину ”злата”. Али су ”наши” већ дошли до обале Тисине и пуцали на њих, тако да им очевидно није било спаса. Зато Турци преврну чамац и потопе га у Тису заједно са златом, а сами испливају на обалу и спасу се. Како је чамац заједно са златом потонуо на дно, због тежине око њега се гомилао песак и други талог, тако да се временом нагомилао спруд, који се појавио изнад воде. Кад су Турци после дужег времена поново дошли у ове крајеве, тражили су и копали да пронађу потопљено злато, али нису успели. Временом је тај спруд толико нарастао да је од њега постало повелико острво Адица.

На месту Бордош (Мађари га зову Борјаш) у обиму Берека (мађ. Berek – гај, шумарак), на југозападу крај Тисе, ка кумановском риту, била је ораница, земља коју је спахија Сисањи населио Мађаре из Горње Мађарске, после мађарске буне 1848. године, на данашње место, крај Српског Бечеја (”Срби су дошли овамо с капиталом, а Мађари с масним торбама”).

У школском летопису је записана 1732. година као година од кад постоји школа у Новом Бечеју.

Турске куће нису биле у самом Бечеју, него по околини, на имањима и салашима. Усред Бечеја је турски бунар у коме и сад има воде.

Кажу да је остатак утврђења Град крај Тисе био турска тврђава и да је био на острву, јер је ту с једне стране била Тиса, а с друге Мала Тиса, која је после засута и тако је ово утврђење остало на суву. Види се коље под камењем и у њему.

 

НАЈСТАРИЈИ РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА:

–        АВРАМОВ – АВРЛИЋ (1, Ђурђиц), из Врањева

–        АВРАМОВИ (2, Петровдан), дошљаци из Башаида

–        АРСЕНОВИ (1, Св. Јован), из Меленаца

–        БАРБУЛОВ (3, Св. арх. Михаил), из Меленаца

–        БРУСИН (1, Св. Јован), одавно овде, биће из Кумана

–        БРУСТУЛОВ (1, Св. арх. Михаил), из Врањева, ушао у кућу

–        ВАРАДИНЧЕВИ (1, Лазарева субота), из Кумана

–        ВЛАШКАЛИЋ (1, Св. Никола), из Брестовца у Бачкој

–        ГАЛЕТИНИ (2, Ђурђиц), из Врањева, дошли у кућу

–        ДАВИДОВИ (1, Ђурђевдан), из Врањева

–        ДУЈИНИ (1, Ђурђевдан), из Врањева

–        ЂУРИШИЋ (4, Лазарева субота), доведен из Бачке, Горњи Бечеј

–        ЖИВАНОВИ (1, Св. Лука), из Кумана

–        ИБРАЈТОРОВ (1, Петковача), из Врањева

–        ЈЕРЕМИЋ (1, Лазарева субота), инжењер, из Карловаца

–        ЈЕРЕМИЋ (2, Св. Симеон, 01.09.), из Меленаца

–        ЈОВАНОВИЋ (1, Петковача), из Бачке

–        ЈОСИМИОВИЋИ (16, Св. Јован); Чарнојевић их превео, а има их три куће у Нерадину у Срему, који су остали тамо, зову се тако и славе Св. Николу; кажу да су дошли ”из Раше”

–        КЕЉАЧКИ (1, Св. Никола), из Меленаца

–        КНЕЖЕВИЋ (2, Ђурђевдан), из Башаида

–        КОЛАРОВ (1, Св. Стефан), из Кумана

–        КРСТИЋ (2, Ђурђевдан), из Врањева

–        ЛАЗАРОВ (1, Св. Никола), из Модоша

–        ЛАКОВИЋ (1, Св. Илија), из Црње

–        ЛАЛИЋ (1, Св. Јован), из Врањева

–        ЛУКАЧЕВИ (1, Св. Никола), из Карлова; ”у земљи” тј. у земуницама су седели три године

–        МАРТИЦКИ (2, Св. Игњатије), из Бачког Петровог Села

–        МАРЧИЋЕВИ (3, Св. Јован), из Врањева доведени

–        МИЛАНКОВИ (2, Ђурђевдан), из Кумана

–        МОЛДОВАНОВИ (2, Св. арх. Михаил), из Карлова, дошли скоро, пре 50 година

–        НИКОЛИЋИ (2, Св. Никола), из Карлова

–        НИКШИЋИ – БОГОСАВЉЕВИ (3, Св. Никола), стара фамилија, слушали су да су из Црне Горе

–        ОПРИНИ (2, Св. Јован), дошли су одавно из Бочара, где их и сад има

–        ПАЈТАШЕВ (1, Св. Лука), из Башаида, берберин

–        ПИВНИЧКИ (1, Св. Никола), дошљак из Бачке, бележник

–        РАДОНИЋ (1, Ђурђевдан), из Врањева

–        РАКИЋИ (2, Ђурђевдан), из Меленаца

–        РАНКОВИЋ (1, Ђурђевдан), из Меленаца

–        СОЛАРОВИ – ЈОВЧИЋИ (2, Св. Никола), отац из Кумана

–        СТАНИСАВЉЕВИ – БЕЛЧЕВИ (1, Св. Никола), из Каћа у Бачкој, а има их и у Новом Саду; одавно досељени

–        СТОЈШИНИ (2, Св. Стефан), из Фелдварца

–        СУВАЧАРЕВИ – ПЕЧАНСКИ (2, Св. Никола), из Бочара, још чукундедови дошли; још и има у Бочару, не знају им садашње презиме

–        ТЕЛЕШКИ (1, Крстовдан јесењи), из Кикинде

–        ТРБИЋ (2, Св. Никола), доведен из Старог Бечеја

–        ТУРИНСКИ (2, Врачеви), из Меленаца

–        ФИЛИПОВИ (2, Ђурђиц), из Карлова

–        ЦВЕЈИН (1, Ђурђевдан), из Врањева

–        ЦУКИЋ (1, Лазарева субота), из Елемира

–        ЧОРДАРОВИ (1, Петровдан), из Елемира

–        ШУТУЛОВИ – БОЧАРСКИ (1, Петковача), из Бочара, још пре стотину година

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        АЋИНЧЕВИ (2, Св. Никола), стара фамилија

–        БАЈИНИ (9, Св. Никола), стара фамилија

–        БАТАЈИЋИ (1, Св. арх. Михаил), дошли овамо одавно као пастири, сад на умору

–        БАЉУЦОВИ (Св. Параскева), стара фамилија

–        ВИЈАТОВИ (20, Петровдан), стара фамилија

–        ВРБАШКИ (4, Св. Никола), стара фамилија

–        ГУРЈАНОВИ (8, Петковача), од првих фамилија, кад није било Мађара, осим 10 кућа, раније досељених међу Србе у Бечеј, те су и сад они настањени измеђано са Србима

–        ДОБОЖАНОВИ (3, Петровдан), стара фамилија

–        ДРАГИЋ (6, Св. Јован), стара фамилија

–        ЂОРШЕВИЋ (1, Св. арх. Михаил), деда дошао

–        ЖИВКОВИ (2, Ђурђевдан), ту су били још за време Турака и имали су сесију

–        ЖИГУРСКИ (14, Св. Јован), стара фамилија

–        ЗАРИНИ – ЖАРКОВИ (2, Св. Трифун), један се звао Зарић; одавно досељени

–        ИВКОВИ (1, Св. Никола), стара фамилија

–        ИЛИЧИЋ (20, Ђурђиц), од старине, цела сесија

–        ЈОВЉЕВИЋ (1, Крстовдан, јесењи), били пастири

–        ЈОВЧИЋИ (4, Св. Јован; 2 Св. Никола), стара фамилија

–        КИСЕЛИЧКИ (8, Митровдан), стара фамилија

–        КОМАРОВИ, од другог су брата, који је узео Мађарицу и сад су Мађари, а трећи брат је отишао у Сисак и сад су Хрвати

–        КУРБАЊЕВИ (2, Св. Јован), стара фамилија

–        ЛЕКИЋ (4, Св. арх. Михаил), стара фамилија, прадеди су им били аласи

–        МАРИЋИ (6, Ђурђевдан), стара фамилија

–        МЕСАРОШКИ (1, Св. Никола)

–        МИЛАНКОВИ (2, Св. Јован)

–        МИРОСАВЉЕВИЋИ (2, Ђурђевдан), стара фамилија

–        МИШИЋИ (2, Св. Трифун)

–        НЕСТОРОВИ – САПАЈЏИНИ (3, Ђурђевдан), стара фамилија

–        НЕШИЋ (1, Ђурђевдан), од старијих фамилија

–        НИКОЛИЋ – ЛЕСИН, – УЛКИН (1, Ђурђиц)

–        НИКОЛИЋИ – ЛЕВЧИНИ (2, Св. Никола), од првих фамилија; дошли кад је Бечеј насељен

–        ПАВЛОВИЋИ – ЂАКОНОВИ – ПАВЛЕЗАНОВИ (6, Стефан Дечански), стара фамилија, отац и син попови

–        ПЕЊИН (1, Св. арх. Михаил)

–        ПЕРИЋ – ОБРАДОВИ – ФЛОРИНИ (9, Св. Јован), стара фамилија

–        ПЕСКАРОВИ (5, Св. арх. Михаил), од пре 100 година, од Влаха чобанина, који је узео Српкињу

–        ПОЖУНИЋИ (2, Св. Јован), стара фамилија

–        ПОПОВИЋИ (9, Св. Јован), стара фамилија

–        РАДОВАНОВИ (1, Св. Јован), стара фамилија

–        РАЈИЋИ (12, Лазарева субота), стара фамилија

–        РАЦКОВИ (1, Св. Јован)

–        РЕЗНИЋ (2, Ђурђевдан), стара фамилија

–        РИСТИЋ (Св. Никола), стара фамилија; син у Бечкереку

–        САВИЋ (1, Митровдан)

–        СТАНКИЋ (1, Св. Трифун), стара фамилија

–        СТОЈАНОВИЋ (1, Митровдан)

–        СТОЈАНЧЕВ (1, Ђурђевдан)

–        СУВАЧАРОВИ (2, Св. арх. Михаил)

–        ТАШИНИ (6, Св. Пантелејмон), стара фамилија

–        ТИКВИЋИ (3, Св. Стефан), стара фамилија

–        ТОДОРОВИЋИ (5, Ђурђиц; 2 Петровдан), стара фамилија

–        ТУЦАКОВИ – МАКСИЧЕВИ (око 10, Св. Никола), стара фамилија

–        ЋУРЧИЋИ (4, Св. Јован), стара фамилија

–        ЦРКВЕЊАКОВИ (4, Св. Никола), стара фамилија

–        ШЕВИЋИ (2, Ђурђевдан), стара фамилија; у риту има Шевића греда

–        ШТЕФКИЋИ (10, Св. Јован); фамилије Штефкићи и Рацкови, које су од два брата, Штефка и Рацка, те и један и друга славе Св. Јована; потичу из села које је овде било још за турског доба; Штефкићи су дали ”риђег ждрепца” владици да им промени свеца да их Турци не нађу, кад су убили оно турско дете

–        ШУТУЛОВИ (1, Св. Параскева), стара фамилија

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АЗУЦКИ (6, Св. Игњатије), сад само ”призети” – ГВОЖЂАРЕВ (1, Св. Параскева) – ЈАРАШИЋИ (Св. Јован), стара фамилија – ЛАЗИЋИ – ШУЉАНОВИ (Ђурђевдан) – МАРИНКОВИЋ – КЉУЧАРОВИ (Ђурђевдан) – ПИРОШОВАЧКИ (Св. Јован), стара фамилија; један одведен у Врањево – ЦУЦИЋ (Св. Јован), из Карлова – ШАРГИН (Св. Параскева), из Кикинде

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

ДУМИТРОВИ, из Беодре; један отишао у Америку, а остали у Бачку – НЕДЕЉКОВИЋИ (Ђурђевдан), стара фамилија; последњи отишли у Србију; били врло богати – ОСТОЈИНИ (Св. Никола), из Бочара – МИЛИНКОВИЋ (Св. Никола); отишао у Врањево

 

ЦИГАНИ:

ЖИГИЋИ (2, Св. Никола), дошљаци, свињари, говоре само српски, жене се још ”од своје сорте”.

 

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Zanima me porijeklo prezimena Ćućić, znam da su iz Niksića. Raspitivala sam se na mnogim mjestima ali nisam dobijala odgovor ni na jednoj Web stranici..Pa vas molim da mi pomognete ako možete ….. 🙂

  2. Srđan

    Zanima me ako ima neko ili zna bilo šta o poreklu o Pajtaševima,ja molim da mi pošalje na meil….unapred hvala ! [email protected]

  3. Rade Koić

    Deda mi je pričao, a ja u jednoj knjizi o istoriji Srba u Banatu našao potvrdu. Prezime Kokić potiče iz Hercegovine. Prvo su došli do Užica, a potom sa Arsenijem Čarnojevićem, u velikoj “sobi Srbalja”, do severnog Banata, do Beodre, ili Ljutova, i tu su Kokići ostali, dok su neki Srbi otišli i dalje, do Sent Andreje. U knjizi o istoriji Srba u severnom Banatu piše sve to, i piše da nam je slava sv. Đorđe, kako je i nama, i da su se ženili iz obližnjeg sela (zaboravih ime) sa Marčićima, a bas tako se devojački prezivala moja baka!

    Ovde se to prezime uopšte ne pominje. Znaq li neko nešto više o tome?

    • Бранко Тодоровић

      Коју славу славе ваши Кокићи, Раде?
      Наравно да се помињу, и има их разних…

    • Ивица Стојшин

      Моја жена је од Кокића. Они су славили Св. Ђорђа али она има још сестру и из њихове породице нема мушке деце да наставе славу. Мој таст Обрад Кокић је имао рођеног брата Бранка који је имао два сина Милан и Миле и обоица су покојни. Милан Кокић има два сина Милоша и Радована који су наставили славу а други син Миле Кокић има сина Бранислава (Бане) и ћерку Слађану. Слађа има сина из првог брака и мислим да из другог брака има ћерку. А Бане има две ћерке.

  4. Радомир Јечинац

    >> За г. Маринковића:
    >> Из Врањева / Фрањева, око године 1880, можда и коју год. касније, иселиле се фамилије Пецарски и Продановићи, и у великом походу организованог насељавања новоослобођених крајева у јужној Србији, стигле у новоосновано село Александрово (између Ниша и Прокупља). Њихових потомака има и данас. За Пецарске имам скицу родослова.
    >> За више података изволите се јавити на мој мејл / интернет адресу. Ноћни поздрав, Р. Ј. (Бгд).

  5. vojislav ananić

    НОВИ БЕЧЕЈ
    Андраш Барат
    1332-37 Beche, 1342 castellanus de Beche, 1386 castrum Beche, 1440 oppidum Beche, 1853 Türk. oder Neu-Betsche, 1881 Törökbecse és Aracs, 1922 Нови Бечеј и Врањево, 1947 Волошиново, 1952 Нови Бечеј
    Не зна се тачно када је и како Нови Бечеј добио свој назив, ко га је и када основао. Једно је сигурно: Бечеј је са својом тврђавом заузимао значајно место на списку насеља, која су имала утицаја на државну политику у низу историјских догађаја, понекад и на широј територији.
    После пропасти насеља које се у доба Римљана налазило на месту садашњег Новог Бечеја, о њему се, као што је случај и са осталим насељима у Банату, прилично дуго не зна ништа, али већ у доба Стефана I (997-1038) Бечеј се јавља као насељен.
    За време покрштавања Мађара у хришћанство, у ове крајеве су се доселиле и две породице француског порекла: Beche и Gregor. Оне су имале значајну улогу на пољу религије у овом делу Угарске, а места која су населиле означавана су њиховим именима. Назив Бече наводно је последица погрешно изговореног имена Beche. Према овој тврдњи, први поседници и господари Бечеја, по којима је вероватно и добио назив, били су Beche и Gregor, а касније њихови потомци. To гa мишљења је и историчар Рудолф Шмит: у својој студији Град Бечеј он такође наводи да је место добило назив по породици Бече-Гергељ, која је живела под првим краљем из куће Арпадовића. То би се, дакле, могло сматрати и првим историјским податком о настанку Бечеја.
    Као година првог јављања Бечеја у историји под тим називом може се узети податак из књиге Ђерђа Ђерфија Историјска географија Мађарске у време Арпадоваца, где описује Бечеј, а између осталог пише: „Важан прелаз преко Тисе. Године 1091. кумански војсковођа Каполч с пљачкашким трупама, долазећи из правца Токаја, на овом је месту [то јест спрам Бечеја] прешао Тису, с намером да код доњег Дунава напусти земљу [Угарску]“. Додуше, он ту даје објашњење да је реч о Бечеју у Бачкој, али то је прилично непоуздана тврдња. Први поузданији подаци о Бечеју потичу из једне повеље краља Беле IV, из 1328. године. Краљ поклања изнова село Бечеј (vila Weche) Конвенту крсташа из Столног Београда. Овим се потврђује да је Бечеј и раније постојао. Сентклараји је категоричан у тврдњи да се Бечеј одувек налазио на месту где је и данас. Тврдњу да је некада био на острву, он објашњава тиме што је Тиса, због таложења муља и песка, мењала своје корито.
    Бечеј jе, до средине XIII века, са околним подручјима, лепо напредовао, по Сенткларајиу чак цветао. Развијала се земљорадња, мануфактура, трговина. Захваљујући свом повољном горграфском положају, одржавао је врло живу саобраћајно-трговачку везу с јужним крајевима, посебно с Византијом. Тај процват је временом био угрожен, и Бечеј је преживео велике потресе, када су се 1241. године у овим крајевима појавили Татари на челу с Бату-ханом. У пописима папске десетине Бечеј већ има парохију. Године потоњи краљ Жигмунд привремено је даровао место Ласлу и Иштвану, синовима Иштвана Лошонција. На почетку XV века Бечеј је поседу српског деспота Стефана, од кога га наслеђујеЂурађ Бранковић; он га 1440. године даје у залог Ласлу, сину Михаља Гестија. Исте године краљ Владилав I одузима посед од Гестијевих и даје га Талоцијевима. Након смрти краља Владислава, Бечеј се поново обрео у поседу Бранковића. На основу одлуке Земаљског сабора из 1450. године Јанош Хуњади одузима овај град од Бранковића.
    Тврђава и насеље Бечеј грађени су на острву, и већ 1440. године овдашње насеље има привилегије трговишта, као и право царињења робе. Године 1442. Торонталска жупанија је у Бечеју држала своја заседања. Године 1451. тврђава је поново у рукама Ђурђа Бранковића, који је 1458. Године уступа Михаљу Силађију; касније, тврђава и град прелазе у посед краља Матије. Године 1492-1493. право на имање полагали су Геребови.
    За време Турака место није опустело. У време ратног похода кнез Фридрих Август је 1695. године боравио у Турском Бечеју. Доста података из турског периода бечејске тврђаве, пружа познати путописац Евлија Челебија, који је шездесетих година XVII века пропутовао ове крајеве. У то време, од 168 насеља у Банату, само је 9 имало статус града, паланке, вароши; један од тих био је Бечеј. Према опису Евлијe Челебијe, Бечеј је било вакуфско, задужбинарско добро, у њему се у то доба налазила војничка посада од 40 момака, порезника, царински инспектор и јаничарски сердар. Рушење бечејског утврђења отпочето је марта 1701. године, под управом сегединског команданта Јохана Фридриха де Глобица.
    Приликом коморског пописа 1717. године, Турски Бечеј се налази међу местима бечкеречког округа, са 20 домова. Цар Јосиф II је приликом обиласка Јужне Угарске 10. и 11. маја 1768. године посетио Турски Бечеј, и ту преноћио. Други пут је боравио овде 1773. године, наставивши пут према Меленцима и Бечкереку. Године 1782. породица Сишањи је добила Турски Бечеј као донацију. Последња три изданка породице Сишањи била су девојке, и оне су се поудавале: једна за Липота Рохонција, пуковника, друга за грофа Кароља Лајнингена, трећа за Ђулу Урбана. Тако је гроф Карољ Лајнинген-Вестербург, генерал устаничке војске из 1848. године, погубљен у Араду, постао поседник у Турском Бечеју.
    Године 1886. Трећина насеља је изгорела у пожару, а 1893. местом је харала колера.
    Насеље Врањево (варианта Фрањево) настало је након укидања Потиско-поморишке војне границе 1751. године. Населили су га српски граничари. По заснивању Великокикиндскога привилегованог дистрикта, Врањево улази у његов састав.
    Потоњи Нови Бечеј су 1918. године чиниле две посебне административне општине: Врањево, с претежно српским, и Турски Бечеј, с претежно мађарским живљем, а одвајао их је само један канал јендек).
    Ова места су изнедрила приличан број значајних личности. Овде ћемо навести само неке: Јосиф Маринковић, композитор; др Јене Сентклараји, професор, свештеник, историчар, дописни члан Мађарске академије наука, почасни члан Српске академије наука; др Владимир Главаш, правник, адвокат, добротвор, (пријатељ Светозара Милетића, . Ј. Змаја, Ђуре Јакшића); Јоца Савић, театролог; Димитрије Бранковић), архимандрит крушедолског манастира и ректор Карловачке богословије; Никанор (Иличић), епископ бачки; Лазар Павловић, лекар и посланик у Угарском сабору; Владимир Мајински, адвокат, и други.

    Српска војска под командом капетана Милочића, а под заповедништвом Драгутина Ристића, ушла је у Врањево 21. новембра 1918. године у 16 часова, а у Бечеј истог дана, сат касније.

    Месне знаменитости вредне помена и посете јесу: капела-манастир на обали Тисе; Општинска зграда у Врањеву; црква храма Светога Јована Крститеља у Врањеву; рушевине старога бечејског града на обали Тисе.

    ИЗВОР: ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

    Координатор пројекта: БАРНА БОДО, Темишвар, 2009.

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  6. vojislav ananić

    Према археолошким истраживањима извршеним на Матејском броду и Борђошу, који се налазе неколико километара од Новог Бечеја, утврђено је да прва људска насеља на овим просторима датирају из млађег каменог и бронзаног доба.
    Први писани документи помињу Нови Бечеј као град тврђаву (Castelum de Beche) 1091.године, а остаци ове, некада импозантне грађевине, на самој обали Тисе, с ведоче о прохујалом времену и освајачким походима Кумана, татарских коњаника Бату-кана, витезова Ђурда Бранковића, Хуњади Јаноша и Мехмед паше Соколовића. Утврђење је, до темеља уништено одредбама Карловачког мира 1701.године.
    Недалеко од Новог Бечеја налазе се и остаци бенедиктанског манастира Араче, једног од најстаријих споменика средњовековне архитектуре овог краја из тринаестог века.
    Данашњи Нови Бечеј настао је спајањем два насеља Врањева и Новог Бечеја. Током своје историје звао се Турски Бечеј, Francisdorf, Врањево и Волошиново, а од 1952.године добија име које носи и данас.
    У његовој богатој историји проналазимо податке о томе да је овде 1830.године основана редовна школа и прва дилетантска дружина, 1838. почела је са радом народна читаоница-касина, а1860.године основано је прво професионално путујуће позориште Јована Кнежевића.
    У Врањеву је рођен познати српски композитор Јосиф Маринковић(1851-1931), као и оперска и драмска уметница Теодора Боберић Арсеновић (1885-1960), славни европски театролог и редитељ Јоца Савић (1847-1915), проналазач Огњеслав Костовић ( 1851-1918), др Jene Sentklarai (1843-1925) теолог и филозоф, дописни члан Мађарске академије наука и Српског ученог друштва и почасни члан Матице српске, др Janoš Farago ( 1889-1936) теолог, професор Теолошког факултета у Темишвару, а касније, драмски уметник Славко Симић, Дубравка Нешовић и многи други.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  7. vojislav ananić

    Нови Бечеј

    Настанак
    Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. „Арач”), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за
    мисију Св. Методија.

    Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332-1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле ИВ, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског манастира витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био у власништву деспота Ђурђа Бранковића.
    Борба за град
    У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.

    Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од Турака се Нови Бечеј (мађ. Турски Бечеј) и развијао се као спахилук, одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј.

    Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Град су заузели 1594. банатски Срби, који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Синан Паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.

    Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.

    Српска црква подигнута је 1742. У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. изгорела је трећина Новог Бечеја.

    Бечеј је после 1883. пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20. века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве.

    Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе.

    Одабрао: Војислав Ананић

  8. vojislav ananić

    НОВИ БЕЧЕЈ

    Упоредо са рушењем бечејске тврђаве 1701. године отпочело се са изградњом нових насеља, посебно на десној обали Тисе где се имала сместити српска милиција ради одбране од Турака. Тако настаје данашњи Бецеј, за разлику од банатског који це још једно краце време остати на турској територији и по томе више од два века носити назив Турски Бецеј а у мадарској варијанти и данас.
    Половином XVIII века долази до развоја још једног насеља у близини некадашње бецејске тврдаве. Наиме, српски границари који нису отишли у сеобама у Русију, остали су да живе у Банату са одреденим привилегијама у оквирима Великокикиндског дистрикта а Врањево, које се први пут у историјским изворима помиње 1717. године, ући ће у његов састав под називом Франово. Године 1888. место мења назив у Арац и тада отпоциње интензивније насељавање мађарског становништва у ово насеље где је већинско становништво било српско. Забележено је ноколико тумачења о пореклу имена Врањево. Једно говори да је место добило име по мноштву врана које се и данас у великим јатима могу срести у врањевачком атару и друго, по досељеним Србима из околине Врања у време сеобе 1690. године. У другој половини XIX века ова два насеља постају једни од најважнијих и најзначајнијих центара трговине пшенице у цитавој Аустро-Угарској монархији. године 1832. у турскобечејско пристаниште стиже први пароброд, а маја 1872. године ту се усидрио и брод који је у посету довезао цара Фрању Јосифа. У новоформираној југословенској држави Турски Бечеј 1921. године мења свој назив у Нови Бечеј, а врањевачки Срби враћају назив из времена Великокикиндског дистрикта. Мада је Нови Бечеј био административно седиште, економски јаки врањевачки домаћини успевали су да сачувају своју посебност и поред настојања да се ова два насеља споје 1929. године. До спајања ова два места ипак долази после Другог светског рата 1946. године под називом Волошиново, а тек 1952. године оно ће понети данашњи назив Нови Бечеј.

  9. Војислав Ананић

    Настанак Бечеја и порекло имена

    Не зна се тачно када и како је Нови Бечеј добио своје име, ко га је и када основао. Једно је сигурно – Бечеј је са својом тврђавом заузимао значајно место на списку оних, који су имали утицаја на државну политику у следу историјских догађаја понекад и на широј територији.
    После пропасти насеља, које се у доба Римљана налазило на месту данашњег Новог Бечеја, о њему се, као што је случај и са другим насељима у Банату, прилично дуго не чује ништа, али већ у доба Иштвана I (997—1038) Бечеј се јавља као насељено место, а ускоро се помиње као село.
    У то време, или нешто касније, али у периоду увођења хришћанства код Мађара, доселиле су се између осталих, у ове крајеве и две породице из француског племена Бецхе и Грегор. Оне су имале значајну улогу на подручју религије у овом делу Угарске, а запоселим местима дали су своја имена. Назив Бече (Бецсе) наводно је последица погрешног читања, од стране Мађара, имена Бецхе. Према томе први поседници и господари Бечеја, по којима је вероватно и добио име били су Бецхе и Грегор, а касније њихови наследници.
    Мало је вероватно да је Бечеј, како стоји у појединим изворима, добио назив по имену племића Бечеји Имре, који је за време краља Кароља Роберта (чија се престоница налазила у Темишвару) дошао у посед средњег дела Торонталске жупаније и населио се у месту које је наводно по њему добило име Бече. Бечеји Имре је – према Мађарској великој енциклопедији (А. Паллос) – потомак породице Бецхе и Грегор.
    Како и историчар Рудолф Шмит у својој студији Град Бечеј износи да је овај добио име по породици Бече-Гергељ: »који су живели под првим краљем из куће Арпадовића«, за време владе ст. Иштвана (997-1038), онда би се то можда могло сматрати првим историјским податком о постојању Бечеја.
    Карољ Сабо, у својој књизи: Мемоари из првог века мађарског хришћанства у XXII ставу, у којем пише о биографији Светог Гелерта, па каже да је супруга жупана од Беча, коју је св. Гелерт крстио, имала јаку грозницу и када је на гробу св. Гелерта у цркви у Чанаду пољубила огртач, убрзо оздравила. На крају 86. странице своје књиге Сабо напомиње: »може се претпоставити да је име овде споменутог жупана у вези са торонталском тврђавом Бечеј и са именом тога града«. Књига Кароља Сабоа представља, у ствари, збирку превода латинских легенди из једанаестог века. Те легенде су настале око 1083. године када је св. Гелерт канонизован.
    Свети Гелерт је, после убиства, првобитно сахрањен у Пешти, а касније је његово тело пренето у Марош, па одатле у Чанад негде 1049. године. Огртач је био положен на његовом гробу у цркви св. Богородице у Чанаду. Даља претпоставка је да је посета гробу супруге Жупама од Бечеја, могла бити у времену од 1050-1060. године, те би се можда баш ове године могле сматрати као прво јављање Бечеја у историји.
    Као година првог јављања Бечеја у историји под тим називом може се сматрати и податак из књиге Ђерђа Ђерфи Историјска географија Мађарске из времена Арпадовића, II издање Академије наука, Будимпешта 1987. У поглављу Бачка жупанија на стр. 214 у ставу у коме описује Бецсе (ј) између осталог пише:
    »Важан прелаз преко Тисе 1091. године кумански војсковођа Каполч је са пљачкашким трупама, долазећи из правца Токаја ту прешао (мисли код Бечеја) Тису, са намером да код Доњег Дунава напусти земљу (мисли се на Мађарску).«
    У фусноти аутор књиге даје објашњење да се ради о Бечеју у Бачкој, што је прилично непоуздана тврдња. Наиме, из текста књиге јасно се види да су Кумани прешли Тису код Токаја и да су се оданде упутили у даљи пљачкашки поход на подручју између Тисе и Дунава. После тога, 1091. године, они прелазе са десне на леву обалу Тисе код Бечеја, али по нашој оцени оног у Банату.
    Ђерфи је ову погрешку вероватно преписао из књиге Sctiptores rerum Hunaricarum dacum regumque stirpis Arpadianae gestarum, издане 1937. године у Будимпешти, где се на стр. 412 спомиње Бечеј, за који аутор у фусноти даје објашњење, да се односи на »Vicus Obecse«, (Стари Бечеј) у Бачкој.
    Потребно је, при оцени о којему се Бечеју ради имати у виду услове становања и изглед тих малих насеља крајем једанасетог века (1091). Становало се у колибама, земуницама, или у најбољем случају у полуземуницама, а занимање је углавном било сточарство, што је олакшавало »сељакање« с једног места на друго, где је испаша боља.
    Тада су оријентири могли бити, не мала насељена места од десетак-двадесетак колиба, већ брда и планине, реке и њихове притоке или ушћа река и наравно тврђаве. Све друго је било несигурно, јер је било подложно промени и ишчезавању.
    У прилог тој тврдњи иде и податак из књиге Душана Поповића, Срби у Бачкој до краја 18. века, Београд 1952, у којој на стр. 77 стоји: »Бечеј за време Турака се не помиње, иако се помињу многа села из околине Бечеја, као Бела, Ботра, Перлек, Кутеж, Кетвила и друга…«.
    Можда је, у време преласка Кумана преко Тисе (1091), Бечеј у Банату припадао управи и заповедништву тврђаве Бач, те се као такав и могао сматрати да припада Бачкој жупанији, али то нема посебног значаја за доказивање о коме је Бечеју реч, јер је тврђава увек била на левој страни Тисе, а у њеној непосредној близини се налазио Бечеј у Банату. Бечеј у Бачкој удаљен је скоро десет километара од тврђаве, ако се иде воденим током Тисе, а ваздушном линијом удаљен је три-четири километра.
    Треба нагласити да је тврђава постојала, на месту на коме се и данас налазе њени остаци, још у доба Римљана. Она је касније обнављана или на истом месту изграђена и нова, али је сигурно једно, да је уз тврђаву одувек постојало пратеће насеље, у овом случају то је био данашњи Нови Бечеј.
    Према томе, чини нам се, на основу свега што је речено у Хроници Мађарске о Бечеју, да се то односи само на Бечеј уз тврђаву, где је војска и где се одвија живот.
    Због свега овог сматрам, да се као први писмени траг у историји Новог Бечеја може узети 1091. година.
    Можда нам као историјски доказ, о постојању Бечеја у једанаестом веку, може послужити и лепо очуван мач пронађен у рушевинама бечејске тврђаве. Мач је пронашао Шандор Бизоњи из Новог Бечеја, један од поклоника новобечејске прошлости, а његова удовица је мач поклонила Народном музеју у Зрењанину (1946) преко тадашњег управника Шандора Нађа. Мач је лепо очуван и украшен, а потиче из једанаестог или почетка дванаестог века.
    Ово је изјавио Шандор Нађ на састанку Завичајног клуба 13. септембра 1986. године у Новом Бечеју, а мени је још једном детаљније објаснио телефоном 22. септембра 1986. године, кад сам га упозорио да кустос зрењанинског музеја (такође 22. септембра 1986.) тврди, да они у Музеју немају тај мач.
    Оно што Рудолф Шмит износи у студији Град Бечеј: »Документарно се Бечеј помиње тек године 1238. када краљ Бела I поклања изнова конвенту крсташа у Стоном Београду село Бечеј (villa Weche). Оно изнова баш потврђује да је Бечеј и раније постојао.
    Сентклараи је категоричан у тврђењу да се Бечеј одувек налазио на месту где је и данас. Тврђења да је некада био на острву, он објашњава – да је Тиса због таложења муља и песка мењала своје корито. За то постоје многи докази у ритовима и јаругама, па чак да је Тиса и с источне стране омеђила насеље Бечеј те се тако он са својом тврђавом извесно време могао наћи и на острву.
    Бечеј се до средине дванаестог века, за време владавине Гејзе, са свим подручним општинама врло лепо развијао како каже Сентклараи цветао је. Тај развој је само незнатно ометен унутрашњим немирима и пустошењима које је у банатским насељима радио Борић, босански бан који је у угарским престоним борбама учествовао против Иштвана III. За време владавине Беле III око 1190. године сва су места овог подручја живела у приличном благостању, па је и у Бечеју узела маха земљордња, затим развој мануфактуре и трговине. Бечеј је, захваљујући свом повољном географском положају одржавао посредно и непосредно врло живу саобраћајно-трговачку везу с јужним краљевима, посебно с Византијом, што је обезбеђивало богатство и услове за брзи развој.
    Тај процват је временом био угрожен и Бечеј је преживео тешке потресе 1241. године када су у ове крајеве продрли Татари на челу с Бату-Каном.

    Извор: Интернет

    • Novica golubovic

      Pozdrav vojislave. Moj ujak stojan stajkovic(stole) 80-te je radio u beceju, mislim da je radio u opstini, bio je ozenjen becejkom, po poslednjem saznanju, ona je i dalje u beceju ima dve cerke, dali ti je poznato prezime stajkovic. Mozes mi pisati na mail [email protected]