Дигитализоване књиге о Србима у Далмацији Reviewed by Momizat on . Портал Порекло даје вам линкове ка дигитализованим књигама о српском народу и Српској православној цркви у Далмацији, у којима се може пронаћи низ података о по Портал Порекло даје вам линкове ка дигитализованим књигама о српском народу и Српској православној цркви у Далмацији, у којима се може пронаћи низ података о по Rating:
You Are Here: Home » Траг » Књиге » Дигитализоване књиге о Србима у Далмацији

Дигитализоване књиге о Србима у Далмацији

Портал Порекло даје вам линкове ка дигитализованим књигама о српском народу и Српској православној цркви у Далмацији, у којима се може пронаћи низ података о пореклу презимена, о насељима, сеобама…

Кликните на линк:

Православна Далмација, епископ Никодим Милаш, 1901. године

Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Бошко Десница, 1991. године

Книнска крајина, прота Саво Накићеновић, 1999. године

Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Марко Јачов, 1986. године


Коментари (6)

  • Војислав Ананић

    ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ ПРЕМА ПОПИСИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (1835-1850)

    Историографија је препознала демографска истраживања као одличан инструмент за квалитетнији увид у услове живота, навике и обичаје становништва или етничке и социјалне групе на одређеном простору. Проучавање историје српског народа у Далмацији током аустријске вла- сти (1797-1806, 1815-1918) немогуће је без сагледавања основних пода- така о броју и размештају припадника истог у датој области. За период прве половине 19. века информације таквог карактера доста су оскудне. Коришћењем сачуваних пописа/шематизама Српске православне цркве у Далмацији могуће је унеколико попунити празнину и заинтересованој јавности понудити до сада углавном непознате и квалитетне статистичке податке неопходне за даљи научноистраживачки рад. На темељу расположивих информација представљен је преглед промене броја православног становништва по дистриктима и парохијама Епархије далматинске са годишњим стопама раста.
    Далмација је према одредбама Бечког конгреса 1815. дефинитивно припала Хабзбуршкој монархији и остала у њеном поседу као посебна круновина све до пропасти царства 1918. Православно, махом српско, становништво области било је са верског аспекта организовано у посебној Епархији далматинској, која је јурисдикционо потпадала под Карловачку митрополију, врховну верско-политичку организацију српског народа у Хабзбуршкој монархији. Митрополија је у складу са својим потребама и интересима спорадично водила евиденцију верника са простора читавог царства. У ту сврху локалне црквене власти биле су дужне да по захтеву или самоиницијативно достављају податке о броју верника, свештеника, цркава или других статистичких информација управи у Сремским Карловцима. Најранији документ овакве врсте којим располажемо чува се у Архиву САНУ у Сремским Карловцима (АСАНУК) под насловом „Списаније свештенства, народа, парохија епархије Далматинске” и датира из 1835. Руком писан, састављен је на тражење Митрополије и садржи податке о броју верника, свештеника (са именом), цркава (са именом), за све парохије у епархији појединачно. Целокупан број православних објавио је академик Славко Гавриловић 1973. године. Веома слични (али не у потпуности идентични) подаци за исту годину објављени су у Србско-далматинском алманаху. У каснијем периоду епархија је очигледно слала сличне извештаје веома често, и приступила њиховом публиковању у штампаној форми са још већим обимом информација. Народна библиотека Србије чува у својим депоима укупно 10 примерака професионално штампаних статистичких прегледа православне цркве у Далмацији (Шематизама) који су излазили сукцесивно у периоду 1840-1849. Штампани су на италијанском језику и садрже преглед православног свештенства (са именима свештеника, датумима рукоположења итд.), парохија (са припадајућим местима), број верника, број и имена ђака богословије у Задру. Овакви шематизми су очигледно били слати и Митрополији уместо до тада руком исписаних пописа. Неке податке о броју верника и имена надлежних свештеника по парохијама у 1840. објавио је Петар Олуић 1971. године. За потребе овог рада коришћен је и знатно познатији попис Епархије далматинске из 1850, који је објављен у Србско-далматинском магазину. Поменути алманах/магазин излазио је као часопис од 1837. и у многим издањима садржи драгоцене статистичке податке, који очигледно потичу од црквених власти.

    ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ 1835-1850.

    Статистика и техничке могућности тога времена нису биле на нивоу какав је данас уобичајен. Немар, методолошка неусклађеност, недостатак информација и непостојање данас уобичајених помагала условили су засигурно већи број грешака са којима је неопходно рачунати приликом употребе статистичких докумената из 19. века. Извори коришћени за овај рад садрже детаљне податке о броју православних житеља по парохијама и дистриктима али не и појединим селима (осим у случају за 1850). Од изузетне важности је сагледавање јурисдикционих подручја појединих парохија, пошто је временом очигледно долазило до честих и већих промена (посебно 1848) иако су имена парохија остајала иста. Када се то не би узимало у обзир, поређењем броја становника за поједине парохије у различитим годинама стварала би се погрешна слика о демографским процесима који су се тамо дешавали. Потребно је нагласити да у Далмацији многобројна насеља са православним становништвом нису припадала искључиво једној парохији. Различити делови истог насеља јурисдикционо су потпадали под различите парохије, што додатно отежава контролу израчунатих података, пошто није могуће утврдити промене у јурисдикцији и на нивоу појединих домаћинстава. Помало несређено стање било је приметно и савременицима.11 Недостаци статистике 19. века и остали поменути проблеми остављају могућност да су подаци у нашим анализама у неким случајевима неусклађени.
    Епархија далматинска према попису за 1835. била је организована у укупно 13 Надзиратељстава (Задарско, Бенковачко, Скрадинско, Кистањско, Стрмичко, Книнско, Шибеничко, Драговићко, Дубровачко, Кастелновско, Которско, Будванско и Истарско). Касније су парохије регруписане у 14 Дистриката (Шематизми на италијанском језику ове управне целине називају Дистриктима док Србско-далматински магазин користи и назив Покрајине): Задарски, Обровачки, Скрадински, Кнински, Дрнишки, Шибенички, Сињски, Имотски, Неретвански, Дубровачки, Кастелновски, Которски, Будвански и Истарски). Систем се није мењао све до 1846, када је спроведена управна реорганизација којом су формирана још два нова дистрикта (Бенковачки и Врлички), и парохије су нешто другачије распоређене.
    Промене у јурисдикцији појединих парохија заједно са бројем верника за читав период представљамо у табеларној форми:
    Систем дистрикта и распоред парохија доживели су значајније про- мене 1846, формирањем Бенковачког и Врличког дистрикта.
    Због бољег прегледа и могућности компарације, податке за период 1846-50. груписали смо према управној организацији каква је постојала у периоду 1840-46 (због тога су подаци за Бенковачки дистрикт раздвојени). За сваку парохију наведена је и припадност дистрикту према новој организацији, уведеној 1846. Списак насеља под јурисдикцијом појединих парохија, уколико нису посебно наведене промене, исти је какав је важио за 1845.
    Сагледавање промена у јурисдикцији појединих парохија омогућава да се објасне многе, на први поглед нелогичне разлике у броју становника из године у годину (нпр. у случају парохија Маини, Радовићи, Гошићи итд.). Постоји и велик број случајева у којима нисмо сасвим у могућности да објаснимо драстичне промене броја становника (нпр. у случају парохија Горовић, Кримовице, Горње и Доње Леденице итд.). Узроке тих промена треба тражити у јурисдикцијама парохија на нивоу појединих домаћинстава (у случају насеља која припадају различитим парохијама), нетачностима или ревизијама пописа (случај парохије Главатићи 1848) и преписивачко- штампарским грешкама. Без обзира на поменуте проблеме, квалитет расположивих података сасвим је довољан како би се сагледале основне тенденције развоја православног становништва како на нивоу дистриката, тако и у читавој Далмацији. Због територијално-управних промена које су се одиграле у периоду који истражујемо, било је неопходно прилагодити податке једном унифицираном систему. Веома мали број насеља која су јурисдикционо мењала не само парохије него и дистрикте, омогућава да се подаци групишу готово савршено. Узимајући за узор систем дистриката из периода 1840-45, у могућности смо да прикажемо развој православног становништва за свих 12 година, односно за период 1835-1850. Развој укупног православног становништва Далмације у периоду који посматрамо могуће је и графички приказати, чиме се добија бољи и прегледнији увид у интензитет прираштаја.
    Уочљиво је да интензитет прираштаја није био равномеран током читавог периода. Поређењем података из наведених година произилази да су тридесете године у начелу биле доста неповољне по развој православног становништва, док је у четрдесетим, све до 1848, забележен значајан раст. Тада, међутим, настаје нагли пад, који ће бити заустављен 1849. Чиме објаснити овако драстичан пад православног становништва у 1848? Да ли се ради о већем помору, исељењу или такође некој грешци пописа? Према неким подацима смањење броја православних становника можда је узроковано смањењем наталитета и повећаном смртношћу крајем четрдесетих година.
    Неравномерност прираштаја није се односила само на поједине периоде, него су видљиве и знатне варијације на локалном нивоу. Поређењем података пописа за неколико периода по појединим дистриктима постају видљиве велике разлике у стопама прираштаја по областима епархије. Северне области у унутрашњости, са већим бројем православних становника, бележе знатно позитивније трендове од мањих заједница. Простор око Боке исказује доста осцилација у различитим временским интервалима. током периода 1835/50. у %, и према Годишњем Геометријском просеку у %% (према систему дистриката 1840-45).
    Православно становништво Далмације током прве половине 19. века чинило је непрестано близу петине укупног становништва На темељу расположивих извора могуће је закључити да се православна заједница није развијала у свим областима равномерно, него је позитиван прираштај забележен искључиво у регионима где је становништво живело у већем броју и било хомогеније. Убедљиво највише стопе прираштаја забележене су у областима у унутрашњости Далмације, на њеном северу (Книнска Крајина), док су мање православне заједнице у урбанијим срединама, попут Шибеника или Дубровника, стално биле у опадању. Простор на југу око Боке Которске карактерише раст популације, са већим осцилацијама у појединим периодима. Изгледа да је само већа концентрација становника исте вероисповести на одређеном простору омогућавала и константно позитиван природни прираштај. Током година 1848/49. успорен је прираштај у читавој Далмацији, али је индикативно то да су се негативне последице снажније осетиле на југу него на северу.

    Нино Делић

    САЖЕТАК: Рад је посвећен презентацији и анализи статистичких података о броју и размештају православног становништва Далмације у периоду 1834-1850. према до сада углавном некоришћеним пописима/шематизмима Српске православне цркве. Подаци су доступни за 12 година (1835, 1840- 1850) и информишу о броју православних житеља у читавој покрајини и према нижим црквеним управним областима (дистрикти, парохије). На темељу извора могуће је и реконструисати управни систем Српске православне цркве, јурисдикциона подручја појединих парохија и њихове промене.

    КЉУЧНЕ РЕЧИ: православно становништво, Далмација, шематизми, пописи, статистика, 19. век, демографија

    UDC 314.1(=163.41)(497.5 Dalmaciia)“1835/1850′ Грађа

    ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 87, НОВИ САД, 2013.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Срби у Далмацији од уједињења до слома Југославије (1918–1941)

    кратак осврт

    У раду је размотрено неколико битних питања из историје Срба у Далмацији у међуратном периоду: покушаји превладавања наслеђене заосталости и неразвијености уз помоћ Привредно-културне матице за северну Далмацију, просветне прилике, улога епископа Иринеја Ђорђевића, српска искуства хрватског национа-лизма. Током целог 19. века српски народ у Далмацији налазио се под влашћу Хабзбуршке монархије. Њеним нестанком с политичке карте Европе после Великог рата, Далмација је, мада не цела, ушла у састав новостворене државе Краљевине Срба, Хрвата, Словенаца, односно Краљевине Југославије. Међутим, ослобођење Далмације није се одвијало без тешкоћа, већ је трајало неколико година. Чим је потписано примирје новембра 1918, италијанска војска је запосела одређена подручја на источном Јадрану и држала их све до 1921, односно 1923. године, када су припојени југословенској Краљевини. Под Италијом су после тога остали Истра (осим Кастава), Задар, Црес, Лошињ, Ластово, Палагружа, Ријека. У Далмацији је у то време живело 17% православног српског становништва (106 132), највише у которском, бенковачком и книнском срезу, као и у врличкој општини сињског среза и у скрадинској општини шибенског среза. Другим речима, Срби су у компактнијим масама били присутни у северној Далмацији, и то у њеним континенталним деловима: Равним котарима, Буковици, Книнском, Косовом и Петровом пољу. На Приморју их је било у Карину, код Задра, Биограда, Скрадина и Шибеника. Уредбом о подели земље на 33 области (1922), сва та подручја нашла су се у саставу Сплитске области, док су се дубровачки, корчулански, метковски и макарски срез нашли у оквиру Дубровачке области. Године 1929. извршена је нова административна подела, па су Далмацију обухватиле Приморска и Зетска бановина. Приморска бановина покривала је подручје северне Далмације, где је била највећа концентрација Срба, а 1939. Спојена је са Савском бановином у Хрватску бановину, којој је прикључен и дубровачки срез. Тако је Загреб преузео контролу и над Србима у Далмацији. Велики рат зауставио је културни и економски препород српске Далмације започет у претходном периоду. Срби су после уједињења остали без „Српске зоре” која је стипендирала школовање будућих учитеља, Савез српских привредних задруга на Приморју фузионисао се с Главним савезом српских земљорадничких задруга у Београду, Српска централна банка за Приморје интегрисала се са Српском банком из Загреба и постала њена филијала, није обновљен рад Матице српске у Дубровнику, пропале су бројне задужбине и фондови, читаонице, певачка друштва и друге установе које су пред рат полетно осниване. Због италијанске окупације престале су с радом богословија у Задру и учитељска школа у Арбанасима. Велики проблем за српско становништво из залеђа представљао је губитак Задра, који је Буковчанцима и Котаранима био најближи и најуприступачнији трговачки центар у коме су могли да продају своје производе. Иако нису располагали природним предиспозицијама – воденим токовима и плодном земљом – за интензивније бављење пољопривредом, у пределима Далмације насељеним претежно Србима пољопривреда је ипак била најзаступљенија привредна грана. Преовладавали су ситни сељачки поседи, а аграрном реформом, која се због отпора земљопоседника и услед нерегулисаних односа с Италијом која је држала део територије Далмације одвијала веома споро, до 1941. године подељено је 30–35 000 хектара земље. Фабрика готово да и није било у срезовима с већинским српским становништвом. Оне су биле распоређене у приморским местима, нарочито у Сплиту и Шибенику, као и на острвима. Изразито аграрног карактера, српско друштво у Далмацији било је заостало и неразвијено. Већина становништва живела је на селу, у лошим и нехигијенским условима, у приземним каменим кућама потлеушама, делећи стамбени простор са стоком, хранећи
    се слабо и једнолично, оскудевајући у води, пијући много алкохола, исцрпљујући се напорним радом, лишена одговарајуће здравствене заштите која би јој помагала да се носи са заразним и другим болестима, посебно с веома раширеном туберкулозом и маларијом. И поред сопствених напора и извесних, мада сасвим недовољних улагања државе у овај крај, Србима никако није полазило за руком да превладају наслеђену заосталост и побољшају животни стандард. Они су били огорчени чињеницом да је држава одвајала знатна новчана средства за Приморје, за развој поморског саобраћаја, обављање грађевинских радова у приморским лукама, унапређивање школства, туризма и рударства, док за потребе континенталних предела није имала слуха. О томе шта учинити како би се ситуација у залеђу променила набоље, расправљало се на састанку у Земунику код Задра, 17. октобра 1925. године. Састанак је одржан на иницијативу двојице свештеника, римокатоличког Шиме Лукића и православног Лазара Матића, и присуствовало му је више од 60 представника Равних котара различитих вероисповести и страначке припадности, задругара, учитеља и свештеника. Присутни су били и шеф пољопривредног одељења обласне управе Станко Ожанић, управник Задружног савеза др Бервалди и народни посланик Радикалне странке др Урош Десница. У разговорима који су вођени том приликом констатовано је да се мора радити у више праваца: на искорењивању маларије, унапређивању пољопривредне производње – посебно уз помоћ установе узорних ратара, на формирању једног културног, административног и привредног средишта какво је под Хабзбурговцима био Задар, на подизању основних школа, поправљању путева и сл. Неколико година касније, 1928, формиран је акциони одбор за „подизање северне Далмације”. У саопштењу објављеном пред почетак рада, одбор је изразио забринутост због саобраћајне изолованости тог подручја, што онемогућава успостављање економских и трговинских веза с другим крајевима државе. Шибеник, иако удаљен од северне Далмације, није имао железничку комуникацију с њом, па није могао да преузме функцију коју је раније имао Задар као залеђу најближи трговачки центар. Услед изостајања државне интервенције, група интелектуалаца је дошла на идеју да оснује организацију која ће се, уз ослонац на учитеље, свештенике и друге припаднике локалне елите, посветити раду на економском и културном препороду северне Далмације. Та организација, под именом Привредно-културна матица, основана је 27. јуна 1928. године у Книну. На оснивачкој скупштини било је присутно око 200 особа, међу њима и Нико Новаковић, председник обласне скупштине, Шиме Брадић, председник обласног финансијског одбора, Тесић, изасланик великог жупана, делегати из разних општина и др Стева Метличић и др Урош Десница, радикалски прваци из северне Далмације. Учесници скупштине нису се слагали у вези са седиштем Матице, пошто су неки од њих сматрали да би то требало да буде Шибеник, а други, који су на крају преовладали, предлагали су Книн. Том приликом изабран је и управни одбор Матице, под руководством свештеника и великог прегаоца на пољу културно-просветног рада у северној Далмацији Лазара Матића и др Деснице. Задатак Матице био је да се бави оснивањем и помагањем школа, курсева, предавања, пољопривредних станица, објављивањем популарних стручних листова и књига, набавком вештачког ђубрива, средстава за заштиту биља и пољопривредних машина и њиховом поделом по повољним ценама, оснивањем и афирмисањем задруга, посредовањем код власти, а све са циљем да се покрену и побољшају сва економска и културно-просветна питања северне Далмације. Иако су опозициони кругови пласирали информацију да су акцију за оснивање Привредно-културне матице иницирали радикали, у правилима овог друштва наглашено је да се оно уопште не сме бавити политиком, да у том погледу мора остати потпуно неутралнно и, самим тим, отворено за припаднике свих „племена”, вера и странака. У Матици су била окупљена сва постојећа друштва (учитељска, свештеничка, просветна, трговачка, занатлијска, спортска, соколска, женска, читаонице, Просвета, Привредник и друга), као и све већ постојеће установе (фондације и друге).13 Да би могла озбиљно да извршава задатке ради којих је основана, Привредно-културној матици је било потребно, оцењено је, око 10 милиона динара почетног капитала. Због тога се група од око 40–50 лица, међу којима су били народни посланици Радикалне странке из Далмације др Урош Десница, др Душан Иветић, прота Сергије Урукало, затим велики жупан др Иво Перовић и неколико далматинских начелника, обратила за помоћ министру финансија др Николи Суботићу, с великим очекивањима зато што је и он био Далматинац. Међутим, њихова очекивања нису била испуњена јер иако су од свог високо позиционираног земљака добили обећање да ће им обезбедити око три милиона динара, он то обећање није одржао. Па тако, без материјалних средстава Матица није успевала да обавља своје задатке и реализује постављене циљеве. Њен највећи допринос представљао је недељни лист Глас (1929–1937) који је у међуратном периоду био једино гласило посвећено егзистенцијалним проблемима северне Далмације и који је током девет година излажења био најчитанија лектира међу становништвом тог подручја. Поред Гласа, српско село прихватало је само збирке народне поезије, па је садржај те литературе био главни извор сазнања деце и одраслих о свету и положају човека у друштву; историјска свест, религиозна схватања и морална уверења грађени су управо на искуствима сабраним у циклусима народних песама. О томе какву је привлачну снагу имала народна поезија најбоље сведочи податак да су појединци који би добили на поклон песмарицу за само месец дана успевали да науче слова, како би могли да прате стихове које је испевао народни певач. Радо се читала и историја, као и књиге из области пољопривреде.Ипак, књига је била реткост, као и школовани људи. Већина становништва на српском етничком простору била је неписмена.Према попису из 1931. године на подручју Приморске бановине било је 57,4% неписмених лица старијих од 10 година. У далматинским крајевима те бановине по броју аналфабета предњачили су кнински (69,3%) и бенковачки срез (68,2%).Неписменост је била последица недовољног броја школа, њихове неравномерне распоређености,константног мањка наставног кадра, који је био у несразмери с бројношћу потенцијалних ђака, неразвијене свести родитеља о потреби школовања деце. У книнском школском срезу је 1927–1928. Године постојало само 35 школа, а у бенковачком само 36. Године 1935. На подручју бенковачког школског среза радила је 41 основна школа, а 1940. године – 45. Међутим, тај благи пораст броја основних школа није могао битније утицати на поправљање просветних прилика, јер су Срби били већином сконцентрисани у мањим селима и насељима, у којима школе уопште нису постојале. Школске зграде биле су у веома лошем стању, на шта је нарочито утицала италијанска војска која их је за време окупације претворила у касарне и нанела им велику штету. Често су биле сасвим мале, те се настава морала одржавати у истој учионици за више одељења наизменично, уместо да свако одељење има своју посебну просторију. Биле су лоше опремљене, без одговарајућих учила, а неадекватни услови за рад лоше су утицали на васпитавање деце. Примера ради, у Кистањама ђаци су једва успевали да чују учитеља због шкрипе трошних, дотрајалих и расклиманих клупа. Малишанима је недостајало оно што је најпотребније, а то су књиге. Пошто је књижни фонд школских библиотека био мали, а често такве библиотеке уопште нису ни постојале, понекад је сам Двор интервенисао како би се снабделе школе у којима је владала највећа оскудица. На молбу Николе Рашка, школског надзорника бенковачког среза, краљ је најсиромашније школе тог среза (у Бенковцу, Обровцу, Кистањама, Смилчићу, Кули, Јагодњи, Бргуду, Карину, Жегару, Буковићи и Билишанима) претплатио на Библиотеку српских писаца. Управа Двора плаћала је претплату „Народној просвети”, издавачком предузећу из Београда, које је сваког месеца школама слало књиге.Проблем су представљали чак и уџбеници које родитељи, услед сиромаштва или небриге, нису набављали својој деци. И док су се, с једне стране, стално тужили на недостатак школа, на непросвећеност као на главни разлог неразвијености, мештани српских села су, с друге стране, сами спречавали своје синове и кћери да одлазе на наставу тамо где су школе постојале. То је долазило до изражаја посебно у јесењим и пролећним месецима када су школе бивале полупразне јер су малишани остајали код куће ради обављања пољских радова. На школу се гледало као на „дангубу” јер се знало да ће деца по завршетку основног образовања, осим ретких изузетака, остати код куће и даље се бавити пољопривредом, као и њихови преци. Недостатак наставног кадра, с којим се стално суочавало српско село и који је такође представљао озбиљан проблем у процесу описмењавања и просвећивања српске заједнице, био је пре свега последица губитка учитељске школе у Арбанасима код Задра. Тај губитак отворио је питање премештања препарандије у неки други град Далмације. За учитељску школу били су заинтересовани и Шибеник, и Дубровник, и Сињ, и Книн, па чак и Макарска, покушавајући да убеде Министарство просвете да баш они заслужују да добију препарандију. Сињани су истицали као своју предност чињеницу да се њихов град налази у континенталном делу Далмације, па је приступачан деци из околних крајева која немају средстава да се школују у удаљеним, приморским местима. Школски одсек покрајинске владе за Далмацију залагао се, међутим, за пресељење препарандије на приморје, у Шибеник или Дубровник, где би млади из унутрашњости добили прилику да упију културна достигнућа развијеније средине и да их пренесу свету из кога су потекли; од значаја је било и то што би године интентивног физичког сазревања провели у окружењу које омогућава правилан телесни развој и што би боравак на далматинској обали пробудио осећања љубави и патриотизма према том крају југословенске отаџбине, који је угрожавала суседна Италија. Одбор подружнице Југословенске матице у Дубровнику пледирао је за то да се будући учитељи обучавају за свој позив у граду под Срђем због југословенске оријентације његових становника и због свих његових
    културних преимућстава. А по мишљењу Книњана, право решење за проблем арбанашке учитељске школе био је управо њихов град, јер би се деца из околних сеоских крајева, којима је Книн био близу, ту могла лако школовати. На тај начин би се коначно повећао број учитеља у којима је северна Далмација стално оскудевала. Одлуком министра просвете на крају је решено да се препарандија из Арбанаса привремено премести у Дубровник где је, септембра 1921. године, почела с радом у згради женске учитељске школе, да би следеће године добила сталне просторије у Шибенику, и одатле се више није исељавала. Срби у северној Далмацији нису могли бити задовољни таквом одлуком надлежних власти, јер у Шибенику није постојао интернат у коме би будући учитељи становали током школовања. Почетком двадесетих година шибеничка општина поклонила је земљиште од 3.200 м2 на коме је требало да буде подигнут интернат, месни одбор културно-просветног друштва „Просвета” из Сарајева сакупио је око 60.000 динара, а Главни одбор „Просвете” у Сарајеву издвојио је 20.000 динара. Ипак, интернат у Шибенику није подигнут. Због тога су се уместо Срба, којима материјалне могућности нису дозвољавале да четири године проведу у Шибенику о сопственом трошку, у препарандију уписивали првенствено ђаци из тог града и околних приморских места. За двадесетак година рада, она је оспособила само 14 Срба учитеља (не рачунајући учитељице). Крајем тридесетих година у њој се школовало 128 ученика, од тога само 19 православних Срба (десет дечака и девет девојака). Држава је, ипак, показала вољу да изађе у сусрет далматинским Србима када је Министарство просвете 1925. године донело одлуку да у Книну оснује државну учитељску школу и да чак подигне посебну зграду у којој би та школа радила. И заиста, у селу Ковачићу код Книна држава је подигла велелепну грађевину која се састојала од просторија за учионице и интернат и уз коју су били подигнути и павиљони за станове наставника. Међутим, тај објекат никада није претворен у школу, већ је предат на коришћење војсци. Уместо учитељске школе, Книн је 1921. године ипак добио једну просветну установу, нижу, четвороразредну реформну реалну гимназију. Она је функционисала до краја двадесетих година када је, због веома лоших односа у политички подељеном колективу, затворена.Рад книнске гимназије обновљен је у другој половини тридесетих година.Осим у учитељима, Срби у Далмацији оскудевали су и у свештеницима. Као што се поставило питање премештања учитељске школе из окупираног Задра у неки други град, исто питање поставило се, да се не би потпуно прекинуо процес формирања свештеничког кадра, и за богословију. Прота Милош Парента, професор Задарске богословије, сматрао је да би било најбоље да то буде Сплит, пошто се могло очекивати да управо тај град постане главна саобраћајна и трговачка лука Југославије, административно седиште Далмације и седиште далматинске епископије. Оснивање једне верске школе, поред осталих установа, било је, по његовом мишљењу, веома важно за учвршћивање српских позиција на приморју, ради заустављања даљег продора страних сила у унутрашњост Краљевине. Такође, Парента је истицао да је јачање православља на приморју од изузетног значаја за успостављање народног и државног јединства, јер је требало да допринесе приближавању римокатолика и православних, Хрвата и Срба. Исто што и Парента тврдили су, у представци Министарству вера од 15. јуна 1920. године, и изасланици свештенства далматинске епархије Михаил Јовић, Стево Бијелић и Лазар Матић: да није паметно да се Срби у Далмацији, где су малобројни, окружени „иноверцима” и изложени утицају бројног и образованог римокатоличког клера, остављају без својих културних установа. У тој представци тројица свештеника су посебно напомињали да позиције не треба појачавати у средини, где су оне већ довољно јаке, него на периферији, где непријатељ увек најсиловитије насрће и напада. И Свети синод Српске православне цркве огласио се поводом питања богословије, тражећи од Министарства вера кредит за отварање верске школе у Шибенику. Министарство је у периоду од 1924. до 1927. године одобрило 1 500 000 динара и тим новцем је од Српске банке из Загреба откупљена зграда за богословију. Али богословија ипак није отворена. Да би се решио проблем недовољног броја интелектуалаца који би се ангажовали на задатку економског и културног препорода северне Далмације, далматински епископ др Иринеј Ђорђевић (1931–1952) је на конференцији епархијског свештенства у марту 1933. године покренуо иницијативу за оснивање Ђачког дома у Шибенику. Интернат би, делимично бесплатно, а делимично под врло повољним условима, примао на средњошколско и стручно образовање одабрану православну српску децу из Епархије далматинске. На тај начин би се формирао слој српских интелектуалаца који би се, с обзиром на порекло, готово сигурно враћали у родна села и стечена знања стављали у службу народа из кога су потекли. На конференцији је постављен темељ фонду за подизање дома тако што је сам владика Ђорђевић приложио 10 000 динара. Ускоро је формиран и Одбор под председништвом далматинског епископа, који је за две године за изградњу интерната обезбедио земљиште у центру града, као поклон православне црквене општине у Шибенику. Општина је, такође, ставила на располагање 100 000 динара, а сакупљено је и још 40 000 динара добровољних прилога. Тако се дошло до суме од 350 000 динара, у новцу и земљишту. Међутим, за подизање Ђачког дома за 60 питомаца, према пројекту архитекте Момира Коруновића, било је потребно милион динара. Зато је Одбор за подизање Ђачког дома у Шибенику крајем 1935. године упутио апел свим појединцима и установама из целе Југославије да прилозима помогну реализацију ове идеје. На апел су одговорили, поред осталих, Јандрија и Антонија (Антонијета) Вујатовић из Книна, који су своју велику оставштину од два милиона динара завештали на стипендије и подизање Ђачког дома, као и шибенички трговац Душан Смољановић и његова сестра Марица (Марија) који су завештали своју кућу с два дућана, укупне вредности од око двеста хиљада динара. Поред покушаја подизања интерната за српску децу, владика Иринеј Ђорђевић предузео је и низ других мера за поправљање положаја српске заједнице у Далматинској епархији, тако да је његов долазак на место епископа био од великог значаја за Србе те епархије. Прво је почела да се мења ситуација у цркви: основани су Свештенички дом, Епархијска привредна задруга, Посмртни фонд, Епархијска библиотека; почело је обнављање три далматинска манастира, Крке, Крупе и Драговића и њихово оспособљавање за активну улогу у животу српског народа. Владика Иринеј је изабран за председника Привредно-културне матице коју је водио с пуном посвећеношћу. Контакт с народом одржавао је често обилазећи епархију, проповедајући и служећи литургије. Позната је његова посета Дрнишу октобра 1933. године, када је позивао на слогу православних и римокатолика, за шта се посебно залагао, као за један од главних услова очувања државног јединства. Пажњу владике Иринеја привукао је покрет становника Виса за прелазак у православље. Наиме, већ после Првог светског рата од око 5 000 римокатолика на Вису приближно 160 особа прешло је на православље. Како православни Вишани у почетку нису имали свог пароха, на острво је, ради богослужења, повремено долазио сплитски парох Сергије Урукало. Прота је на Вишане оставио веома добар утисак па су се, приликом сваког његовог доласка, јављали нови случајеви преласка на православље, а постало је актуелно и питање
    изградње православне цркве на острву. Црква је завршена 1933. године, а владика Иринеј је извршио освећење храма, посветивши га св. Кирилу и Методију. У току његове службе подигнути су храмови и у другим местима Далматинске епархије, а започета је и изградња Храма Светог Саве у Сплиту.Владика Иринеј Ђорђевић могао се похвалити и трудољубивим свештеницима који су служили у његовој епархији. Веома ревностан био је, на пример, јереј Душан Рашковић. У парохији Горња Јагодња код Бенковца он је, у периоду од 1921. до 1927. године, основао помоћну основну школу у својој кући, библиотеку и земљорадничку задругу, организовао је одржавање курсева за земљораднике, с успехом је радио на искорењивању алкохолизма, подучавао је мештане савременом начину градње кућа и хигијенском начину живота, слао је децу на школовање преко „Привредника” итд. Упркос свему, осећало се слабљење верских осећања српског народа који је све ређе и у све мањем броју одлазио у цркве. Јереј Душан Рашковић је пољуљану веру у Творца у својој парохији повезивао са ширењем комунистичке идеологије али је, према сопственом тврђењу, за неколико година успео да безбожништво сведе на најмању меру. Ипак, сиромаштво и оскудица нису погодовали учвршћивању религиозности, па је крајем 1928. године 18 породица из Горње Јагодње одлучило да одбаци православље да би се ослободиле финансијских обавеза према свом пароху. Тај случај окончан је после неколико месеци тако што је свих 18 породица одустало од првобитне намере, а против њиховог идејног вође чак је поднета судска пријава.Но, без обзира на посустала верска осећања, народна традиција је поштована, па тако и верски празници, међу којима се својим симболичним значајем највише истицао Видовдан. На тај дан сваке године православни Срби окупљали су се око цркве Лазарице на Далматинском Косову, где је држан парастос косовским јунацима и свим осталим прегаоцима који су положили животе за националне идеале.Прва прослава после ослобођења одржана је 1921. године и од тада је у прослави редовно учествовала југословенска војска, представници соколских, четничких, задружних и свих осталих националних организација. Од 1929. године у прославу се укључила и Привредно-културна матица. Веома свечано било је 1935. године, када је видовданску прославу својим присуством увеличао патријарх Варнава Росић. Године 1936. представници задружних, просветних, привредних и здравствених организација из целе северне Далмације донели су Косовску резолуцију која се састојала од десет тачака. У првој тачки указано је на „ситни рад у служби целине” као на њихово основно начело, у другој на то да су јунаштво, естетски осећај, хуманост, правдољубивост и једнакост основа народног државотворства, културног стваралаштва и социјалних односа, у трећој на то да је јединствени народни покрет постао најважнији чинилац јавног живота у северној Далмацији, у четвртој на задругарство као на најподеснији облик културног уздизања и привредног унапређивања села, у петој на то да се у задружном раду морају поштовати одређена начела, у шестој на потребу помагања свих активности које доприносе унапређивању, и то без уплитања у начин функционисања постојећих организација, у седмој на потребу окупљања, на наведеним основама, свих пријатеља националног и државног напретка, у осмој на то да политика не сме бити изговор за одбијање сарадње на пословима који су изнад страначких и личних уверења, у деветој на потребу одржавања веза с другим сличним организацијама – које се заснивају на приватној иницијативи – у држави, а десетом тачком је упућен позив на сарадњу у складу с принципима изложеним у претходним одредбама. Прослава код цркве Лазарице 1937. резултовала је доношењем Видовданске изјаве, која се тицала актуелних државних питања, међу којима је најважније било питање статуса Хрватске у Југославији. У Видовданској изјави речено је да народ северне Далмације, Лике и Босанске крајине изражава непоколебљиву веру у јединство државе и у неповредивост начела на којима је основана, да тај народ неће мирно гледати цепање државе и да ће силом порушити све међе између њега и Србије, ако дође до њиховог успостављања, заузет је негативан став према конкордату и затражено од одговорних фактора да се ангажују на правилном решавању ових спорних питања. Године 1939. одржана је јубиларна прослава поводом петсто педесет година од Косовске битке и педесет година од освећења цркве Лазарице. Прослави је присуствовала велика маса народа, сељака и грађана. На прослави су били и: краљев изасланик генерал Војислав Радовановић, цео кнински гарнизон предвођен артиљеријским пуковником Вуксановићем, представници четничког удружења из Книна и Сплита, певачка друштва „Шумадија” из Сплита и „Србадија” из Шибеника, изасланства задружних и народно-женских установа, народно-црквених општина, просветних и привредних организација. Појавили су се и бан Приморске бановине др Мирко Буић, професор Миле Павловић у име Централног одбора Народне одбране из Београда, новинар и књижевник Григорије Божовић у име листа Политика, Димитрије Љотић и многе друге угледне званице. Покровитељ прославе био је далматински владика Иринеј. Свечаност је завршена усвајањем Видовданске декларације у шест тачака. У декларацији је истакнута непоколебљива везаност Срба из Далмације и суседних крајева за Србију, краља Петра II и краљевски дом Карађорђевића и изражена спремност за највеће жртве за одбрану Краљевине Југославије, њеног јединства, недељивости и свих осталих начела на којима је саздана. Упозорено је на то да се они неће помирити са поновним успостављањем старих граница или нових подела које би биле противне животним интересима народа и аманетима предака и потврђена воља за сарадњу са Хрватима и Словенцима са којима чине један јединствен југословенски народ. Од надлежних фактора затражено је да упуте помоћ њиховој задружној акцији и свим приватним иницијативама које имају за циљ препород тог занемареног краја, упућен је захтев да се Видовдан прогласи за државни празник и да се посмртни остаци њихових хероја Онисима Поповића и Јована Лазића које је Аустрија погубила у Великом рату,пренесу и достојно сахране код цркве Лазарице.И док су се залагали за државно и народно јединство и срдачне односе с римокатолицима у чијем су окружењу живели, Срби у Далмацији често су сносили последице хрватских сепаратистичких настојања.Идеологија Хрватске сељачке странке је убрзо после уједињења почела да продире и на тај простор, уносећи раздор и подстичући тензије и напетости у српско-хрватским односима. Неслога између два народа осећала се у већим и мањим урбаним центрима, оптерећујући свакодневицу грађана. Хрвати су у Книну посећивали само своју, „Хрватску” читаоницу, док су у Соколско друштво одлазили само Срби. Заједничка дружења нису била могућа чак ни у кафанама, јер је једна била резервисана за Србе, а друга за Хрвате. Трговци и занатлије Срби су називе својих фирми исписивали ћирилицом, а Хрвати латиницом, па су се потенцијални купци опредељивали у складу с том сигнализацијом. У хрватским селима у околини Сплита долазило је до терористичких напада на Србе.Поводом првог наступа тек обновљене српске музике, у Дубровнику су организоване демонстрације, а дошло је и до физичких обрачуна. У Сплиту је избио инцидент на фудбалској утакмици Југославија – Хајдук. Играчи београдског клуба у Диоклецијановом граду су били дочекани с мржњом и нетрпељивошћу, на терену су их вређали и публика и фудбалери противничке екипе, а по завршетку утакмице удруженим снагама су их напали навијачи и спортисти Хајдука. Ћерка познатог дубровачког Србина римокатоличке вере Боже Хопе, Луце Хопе, није могла да се запосли у учитељској школи у Дубровнику зато што је била Српкиња, већ је морала да потражи посао далеко од свог родног места, у Неготину. Чак су и ђаци испољавали незадовољство,па је у Дубровачкој гимназији избио штрајк гимназијалаца због тога што је једна наставница била Српкиња из Србије. На симболичкој равни, однос према Србима манифестовао се кроз однос према разним српским обележјима, нарочито кроз став према ћирилици. У дубровачком срезу су већ 1936. године постојеће табле на општинама замењиване новим, с хрватском тробојком, хрватским грбом и латиничним натписима. Дубровачки парох Божидар Митровић тврдио је да су у том граду од самог почетка, односно од ослобођења настале врло тешке прилике за Србе, да је протерана већина њихових трговаца и да се прогањају њихови поштени и национално оријентисани чиновници. На удару су се нашли и Срби католици – којих је пре уједињења било око 25 000 у Далмацији, посебно у Дубровнику – што је показала тзв. Дубровачка милијунашка афера. Оснивање Хрватске бановине довело је до даљег погоршања положаја Срба који су се нашли у њеним оквирима, па тако и Срба у Далмацији, и наговештавало је нова страдања којима ће и тај део српског народа бити изложен у предстојећем ратном вихору.

    Софија Божић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XXI, Бeoград, 2017.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ

    Историја Срба у Далмацији почела је и вековима трајала као историја српских миграција. Премештајући се, Срби су пред крај периода сеобе народа и дошли до обала Јадранског мора. О њиховом раном присуству на том простору сведоче извесни, још увек недовољни материјални остаци у виду громила, гробних хумки сачињених од гомиле камења, карактеристичних за специфичан начин сахрањивања Срба, по коме се они потпуно разликују од других Словена. Међу писаним историјским изворима који се односе на Србе у Далмацији у раном средњем веку, главни ослонац пружа спис византијског цара Константина Порфирогенита De administrando imperio.На основу овог извора зна се да су Срби на прелазу из 8. у 9. век на обалама Јадрана формирали прве политичке творевине или протодржаве: кнежевину Неретљана или Паганију, која се простирала од Цетине до Неретве,обухватајући и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет, Захумље (касније Хум или Хумска земља) на простору од Неретве до Дубровника, Травунију (касније Требиње) са Конавлима између Дубровника и Боке Которске и Дукљу (Зету) од Котора до ушћа реке Бојане. Ове кнежевине одржавале су живе привредне, саобраћајне и културне везе са залеђем, такође настањеним Србима, да би потом постале интегрални део српских средњевековних држава. Према сачуваним подацима, изгледа да су се веће масе српског становништва у северној и средњој Далмацији, изнад реке Цетине, где је формирана хрватска држава која је затим ушла у унију с Угарском, појавиле касније. Сматра се да су миграције ка том простору почеле крајем 13. века из Босне, те да су настављене сеобом из 1305. године. Своје присуство Срби су обележили подизањем православног манастира Крупе на граници Лике и Далмације, у подножју планине Велебит. По предању, манастир су 1317. године основали калуђери босанског манастира Крупе који су пребегли у Далмацију. Материјалну помоћ за изградњу манастира, посвећеног Успењу Богородице, калуђери су добили од српских краљева Милутина, Стефана Дечанског и Душана, заинтересованих за то да преко њега вежу мала српска насеља на западу за државу Немањића. Када је хрватски великаш Младен Шубић од босанског бана Стевана Котроманића затражио војну помоћ за одбрану Клиса од книнског кнеза Нелипића, али и народ који би се населио око Скрадина и Брибира,у северну Далмацију је 1338. године пристигла нова група Срба. Шубићева удовица Јелена, сестра цара Душана, после мужевљеве смрти 1348. године уступила је брату Клис и Скрадин, у које је цар Душан послао своје посаде, а у околини ових градова населили су се Срби из Херцеговине. Из тог времена потиче још један православни манастир који сведочи о присуству српског народа у северној Далмацији, посвећен Светом Арханђелу Михаилу и смештен у кањону реке Крке, по којој је и назван.Досељавање Срба настављено је 1371. године и они су се ускоро нашли пред зидинама Трогира. Било их је у Задру, Шибенику, Обровцу и другим местима, где су брзо стицали поштовање грађана са којима су долазили у додир. Нови подстицај насељавању Срба пружио је босански краљ Твртко I Котроманић када је, 1390. године, целу Далмацију ставио под своју власт, дајући Книну карактер српског града, што ће он остати све до насилног протеривања Срба из Хрватске крајем 20. века. У време Твртковог наследника Стефана Дабише, због учесталих турских упада у Босну после Косовске битке Срби су се одатле поново, 1394. и 1397. године преливали у Далмацију, заустављајући се у Книнском пољу, Голубићу, Пађенама и Полачи. Управо у том крају,на реци Цетини, подигнут је тада и трећи српски историјски манастир у Далмацији, Драговић. До трећег великог померања становништва после боја на Косову дошло је између 1413. и 1417. године, пошто су Млечани од досељених Срба успели да регрутују чак 5000 војника. За ове сеобе везује се настанак села Косова код Книна. Пратећи траг српских миграција, велики истраживач српске Далмације Бошко Десница констатовао је да је „буркање, помјерање, потискивање, сударање, преплављивање и ступање разних маса и група истог народа на узаном појасу далматинске земље” трајало готово три века, да су „читави крајеви по неколико пута остајали пусти и по неколико пута поново се напучавали.” Па тако, 1450. године Срби су се опет покренули и пристигли у Равне котаре. Та група досељеника зауставила се у селу које је касније понело име Кула Атлагића. Нове прилике наступиле су после пада Босне и Херцеговине под турску власт, 1463, односно 1482. године, када су Турци почели да се залећу и у Далмацију, да је освајају, пљачкају и пустоше. Први пут се суочавајући с том силом, хрватско староседелачко становништво масовно се повлачило према приморским градовима који су се налазили под млетачком влашћу. Прелазило је и на острва, па чак и на другу обалу Јадрана, у Италију. Срби, који су се већ дуже време борили против Турака и нису били изненађени њиховим продором, углавном су остајали на подручју на коме су подигли своје скромне домове, цркве и манастире, пружајући отпор завојевачу. У рату против Угарске Турци су имали успеха, постепено јој преотимајући део по део континенталне Далмације, коју је Угарска до тада држала. До 1533. године Турци су запосели Котаре са Островицом, Буковицу са Скрадином, Книнску, Дрнишку и Цетинску крајину, сплитско Загорје и подручје све до Неретве. На освојеној територији формирали су Кнински санџак,постепено га насељавајући хиљадама српских породица како би економски активирали тај простор, испражњен одласком староседелаца,римокатолика Хрвата, и како би успоставили одбрамбени систем на граници. Велику сеобу Срба из Босне и Херцеговине и Старе Србије спровели су између 1523. и 1527. године. Турци се нису мешали у њихов верски живот, дозвољавајући им да подижу цркве и обављају своје верске обреде.После млетачко-турског рата (1537–1540) Мађари су потпуно протерани из Далмације, која је највећим делом ушла у састав Османског царства, док је под млетачком влашћу остало само неколико приморских градова са острвима. Котари, Буковица и Книнска крајина заједно с Ликом и Крбавом постали су део Личког санџака, док су Петрово поље, Косово поље, сплитско Загорје, Сињско поље и Цетинска крајина припали Клишком санџаку. Оба санџака била су у оквиру Босанског пашалука. Српска православна црква у Далмацији од времена успостављања Пећке патријаршије (1557) налазила се у саставу Дабробосанске епархије, а непосредну управу над црквом у Далмацији имао је игуман манастира Крка.У том манастиру 1615. Године основана је и Богословија, једна од првих школа за свештена лица у српском народу. Православље је, међутим, све упорније угрожавала прозелитистичка пропаганда римокатоличких мисионара, која је несметано спровођена чак и међу поданицима Турског царства.Живећи на граници два велика света, две велике вере, између римокатоличког хришћанства и ислама, између Латина и Турака, Срби су били принуђени да учествују у њиховим сукобима. Суочавајући се с бескрајном и слепом силом ислама, а разним примамљивим обећањима подстицани од дуждевих агената, многи су се приклањали Републици св. Марка и одатле „ускакали” на турску територију да би ратовали против Османлија. Захваљујући подвизима Јанка Митровића, Петра Смиљанића, Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, Вука Мандушића, Баје Николића–Пивљанина и бројних других славних,неустрашивих ускока и мегданџија, Млеци су потискивали Турке и најзад их потпуно протерали из континенталне Далмације. Тај процес одвијао се у етапама. Стављајући своје оружје у службу хришћана,котарски ускоци су допринели преотимању Клиса из турских руку за време дуготрајног Кандијског рата (1645–1669), односно извесном проширењу млетачке територије до границе назване linea Nani. Овај „стари посед” (vecchio acquisto) проширен је после Морејског рата (1684–1699) „новим поседом” (nuovo acquisto), односно Книном, Врликом, Сињом, Вргорцем, Габелом и околином тих места, до границе linea Grimani, поново захваљујући јунаштвима српских ускока који су, попут Стојана Јанковића, храбро полагали животе у љутим окршајима са неупоредиво надмоћнијим непријатељем. Граница, отада позната као linea Mocenigo, поново је померена Пожаревачким миром 1718,када је у најновији млетачки посед (novissimo acquisto), ушла Имотска крајина до Динаре и Пролога. Тако су сви Срби у Далмацији постали поданици Венеције.Све до потпуног освајања Далмације Млечани су са Србима поступали с много обзира, делећи им земљу и награде, повластице и привилегије, не оптерећујући их дажбинама, дајући им верске и све друге слободе. Али када је престала потреба за убојитим српским оружјем,испољило се право лице нових господара. Уместо да суверено владају земљом коју су ослободили сопственим прегнућима, вековима пркосећи освајачу у епским бојевима, дојучерашњи јунаци и њихове породице не само што су се нашли под доминацијом Републике већ је она пожурила да том сиромашном, мирнодопском начину живота од пољопривреде неприлагођеном свету, наметне порез (децима – десетина прихода од земље) који их је водио право у највећу беду, глад и смрт. У одговор на овај намет, који је показивао колико Сињорија мало цени жртве и страдања својих православних ратних партнера,Срби су 1692. у Врани ликвидирали окрутног гувернера Шимуна Бортулачића, познатог по нељудском и безобзирном поступању. Власт се немилосрдно обрачунала с побуњеницима и наставила свом снагом да притиска, на краће време умирено, становништво. Неправде социјалне природе пратиле су и прозелитичке активности Венеције, која је желела да разбије свест о јединству српског народа коју је неговала Српска патријаршија, те да покатоличене српске масе лакше пацификује и веже за себе. Међутим, 1704. године Срби су се поново побунили, предвођени Петром Јагодићем-Куриџом, парохом Петрове цркве у Биовичином селу у Буковици. Мета устаника били су скупљачи дециме, али и њихови колебљиви сународници који нису имали храбрости да се придруже побуњеницима.Примењујући тактику одуговлачења и преговарања, власт је успела да сломи устанак и да подели устаничке старешине. Куриџа се предао и осуђен је на четрдесет година заточеништва, које је провео у мрачној и влажној самици најстрожијег затвора у Венецији. У међувремену,1705. године, избио је још један устанак, у Цетинској крајини, у коме је учествовало 7000 Срба под вођством драговићког калуђера Исаије.Међутим, и овај устанички покрет био је угушен, а калуђер Исаија осуђен на доживотну робију.Разочарани у дужда и његове људе, осећајући горак укус неправде, Срби су се у последњем млетачко-турском рату (1714–1718) ангажовали с мање елана него раније. Но, иако је одушевљења понестајало, све друго је остало исто: смрт, глад и оскудица. Постало је јасно да Срби, како би опстали, морају променити начин борбе. Док је у ранијим епохама њихов кључни адут била физичка издржљивост, у 18. веку главни протагонисти српске историје више нису били непобедиви ратници већ поносити свештеници. Тежиште је померено с бојног поља на подручје духа, јер је искуство показало да само црква може бити гарант очувања идентитета, свести о пореклу и сопствене традиције. Срби су се зато с пуним поверењем окупили око епископа Стефана Љубибратића, на чији је захтев млетачка влада у једном тренутку признала слободу вероисповести у Далмацији. Међутим, далматински бискупи, предвођени задарским надбискупом Вићентијем Змајевићем, у тежњи да обезбеде апсолутни примат римокатоличке цркве у јадранској покрајини, устали су против Љубибратића и својски се заузели за његово протеривање из Далмације. Ни влада Републике св. Марка није с одобравањем гледала на Љубибратића због тога што га је хиротонисао патријарх Мојсије Рајовић (1719), а што је било сведочанство о духовном јединству српског народа, које је по сваку цену требало разбити. Ипак, због опасности која је претила од новог рата, за чије вођење би Срби били неопходни Републици, као и због могућих немира њених православних поданика ако би остали без свог црквеног поглавара, владици је дозвољено да остане у Далмацији, под условом да се уздржи од вршења епископске дужности. Али Љубибратић није још дуго живео међу ускочким потомцима. Вероватно у нади да ће његови сународници лакше решавати своје питање ако се он повуче, Љубибратић је 1726. године напустио Далмацију и прешао у Аустрију, где је до смрти 1738. године управљао Костајничко-зринопољском епархијом.После Љубибратића, међу далматинским Србима појавила се још једна изузетна личност из редова свештенства, Симеон Кончаревић.На историјској сцени он се први пут истакао 1728. године када се,као бенковачки парох, супротставио канонској визитацији нинског бискупа. Бискупским визитацијама супротставили су се тада и други српски свештеници. Затварање бројних непослушних пароха, калуђера и игумана, које је уследило, изазвало је велико негодовање народа и то је утицало да Кончаревић, који је такође био ухапшен, буде брзо пуштен на слободу. Сињорија, зависна од православног становништва у случају рата, морала је да води рачуна о његовом расположењу. Реагујући на неизвестан положај српског народа, изложеног притисцима римокатоличких бискупа, Кончаревић је 1731. године сазвао скупштину српске цркве у Далмацији, којој су присуствовала двадесет два свештеника. Бенковачка скупштина је донела резолуцију од шест тачака, изражавајући апсолутну оданост православљу, одбацујући превласт латинских бискупа над православнима, забрањујући православним свештеницима заједницу у богослужењу с римокатолицима због догматских разлика и захтевајући да се Србима дозволи избор новог епископа.На овај захтев Сенат је одговорио 1736. године, издавањем решења којим се далматинским Србима дозвољава да изаберу свог епископа,али услед интервенција надбискупа Змајевића, који је упорно радио на потпуној ликвидацији православља у Далмацији, то решење није ступило на снагу. Због тога је, на иницијативу Симеона Кончаревића,1740. године одржана још једна скупштина, под председништвом сердара Михаила Павасовића, којој су поред свештеника присуствовала и световна лица. Том приликом донета је резолуција у којој се истиче да су православни свештеници потчињени само православној цркви, да православни, за разлику од римокатолика, исповедају како Дух Свети происходи само од Оца, да православни не зависе од римокатоличке цркве, већ признају само своје претпостављене, да се, по кажњавању свештеника, затвара и црква. Ова скупштина, иако је остала без резултата, сматра се значајном зато што јој је председавало световно лице,одабрано јер се веровало да ће Сенат више пажње обратити на захтеве својих поданика када их заступа сердар, као повереник државе. Скупштина је значајна и зато што су јој присуствовали и Срби с турске територије, поново потврђујући духовно јединство српског народа. Без обзира на одлуке српске скупштине, 1741. године издат је декрет о потчињавању православних свештеника латинским бискупима и почело је затварање свих оних свештеника за које се сумњало да су противници римокатоличке цркве. Срби су се поново окупили на црквено-народном сабору у селу Косову код Книна 1750. године и изабрали Симеона Кончаревића за далматинског епископа. Већ следеће године он је хиротонисан, али је ускоро, под притиском власти, био принуђен да напусти Далмацију. Прешавши на територију Аустрије,из личког села Попине наставио је, колико су прилике допуштале, да управља српском црквом у свом завичају, извесно време се надајући да ће му бити дозвољен повратак у Далмацију. Али, пошто се прогонство одужило, без икаквих изгледа на окончање, Кончаревић се решио на радикалан потез, селидбу у Русију. За тај подухват он је придобио и известан број Срба из Далмације, незадовољних непризнавањем њихове верске и националне посебности на млетачкој територији и уверених да их под влашћу царице Јелисавете чека мало бољи и достојанственији живот. Та група Срба прешла је у Русију 1758. године, а Кончаревић је неколико наредних година настојао да од царице добије подршку за повратак у Далмацију и за поправљање положаја тамошњих Срба. С намером да се врати у завичај 1761. године је напустио Русију. Како га је Млетачка република прогласила за државног издајника, иако руски штићеник, није стигао даље од Лике. Схвативши да му не преостаје ништа друго него да се поново запути у Русију,Кончаревић је опет повео агитацију међу Србима, али она овог пута није уродила плодом. Када је 1762. године отишао натраг за Русију, у Кончаревићевој пратњи налазио се само његов син. У Далмацији је остао Кончаревићев ученик и пријатељ, свештеник Лазар Вујиновић који је, под оптужбом да је учествовао у припремању сеобе Срба у Русију, осуђен на десет година строге тамнице, у потпуном мраку и без икаквог контакта с породицом. Кончаревић је остатак живота, до 1769. године, провео у Кијеву, ожалошћен судбином свог народа, у његову славу написавши историју Срба у Далмацији, под насловом Љетопис грађанских и црквених догађаја.И док Симеон Кончаревић није успео да подстакне сеобу Срба у Русију, нерешено питање верских и националних слобода, тежак материјални положај и аустријска пропаганда утицали су да се после његове смрти, у периоду од 1771. до 1774. године више стотина српских породица исели у Босну, Пољску и Банат. Ове миграције млетачка влада је озбиљно схватила и, како би им стала на пут, 1780. Године издала је закон о слободи православне вере у Републици. Међутим,Србима и даље није било допуштено да именују свог епископа, него само генералног викара, за кога је 1796. године изабран архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић. На положају викара он је остао и за време краткотрајне, прве аустријске владавине Далмацијом (1797–1805), током које нимало није побољшан положај Срба. Позитивне промене наступиле су тек под француском управом (1805–1815). Наполеон Бонапарта је увео принцип верске равноправности и 1808. године дозволио оснивање српске православне епископије у Далмацији са центром у Шибенику. Потом је, на црквено-народној скупштини одржаној у Цркви св. Илије у Задру, донет низ одлука о уређењу и организацији православне цркве у Далмацији, а трочлана српска делегација се запутила у Париз да би се код Наполеона заузела за утврђивање положаја и права њене цркве у Далмацији. Срби су у граду светлости дочекани с великим уважавањем, са царем су имали више званичних разговора и чак су присуствовали његовом венчању с аустријском принцезом Маријом Лујзом. Поред црквеног признања,Срби су осетили и друге користи од француског присуства, будући да су Французи подстицали привредни развој покрајине, градили путеве управо на српском етничком простору, реформисали аграрне односе,унапредили правосуђе, отварали школе.Када се источна обала Јадрана, од Раба на северу до Шпича на југу, укључујући и до тада вековима слободну Дубровачку републику, као и Боку Которску, после кратковеке француске управе нашла у саставу Аустрије (1815–1918), под називом Краљевина Далмација,приморски Срби поново су се суочили са искушењима и недаћама.У намери да дефинитивно одвоји Србе од православља, Аустрија се ослонила на њиховог амбициозног епископа Венедикта Краљевића.Заведен примамљивим обећањима, он се окренуо унији, изазивајући велико незадовољство Срба. Огорченост његовом издајом достигла је врхунац 1821. године, када је на Краљевића извршен неуспешан атентат. Тај догађај епископ је искористио да се обрачуна са својим противницима, међу којима су најупорнији били архимандрит Зелић и шибенички парох Кирил Цвјетковић.Десет година касније Далмацију је захватио нов талас унијаћења,у време намесниковања генерала Лилиенберга. У одговор на то што су два свештеника, Петар Кричка у селу Кричкама и Марко Бусовић у селу Баљцима, прешли на унију (1832) и своје парохијане силом приморавали да крену њиховим путем, и што су у Кричкама и Баљцима изграђене унијатске цркве, Петар Кричка је убијен. Унијаћење Срба у Далмацији трајало је све до 1841. године, када је објављен царски декрет против прозелитизма. У то време, иза Срба у Далмацији било је већ неколико векова прегнућа да се на њиховом етничком простору успостави институција школе. Турци су, међутим, затворили Крчку богословију, а Млеци су упорно опструисали њихову жеђ за знањем, па је српска заједница средином 18. века имала само школу коју је отворио Симеон Кончаревић у Бенковцу и школу у Скрадину. Непостојање школа за православне покушавала је да надокнади уз помоћ приватних учитеља (најзнаменитији је био Доситеј Обрадовић) из Карловачке митрополије, обично свештеника. Постојао је још један вид стицања знања, резервисан само за малобројне имућније појединце, а то је одлазак на школовање у Венецију. Просветне прилике у Далмацији кренуле су набоље тек после пада Републике св. Марка, тако да је 1807. почела с радом прва српска вероисповедна школа, основана у Шибенику, средствима из задужбине Јована Бована. Аустријска власт, међутим, из политичких разлога није показивала разумевање за подизање образовног нивоа становништва континенталних делова северне Далмације, не дозвољавајући српском свету да изађе из мрака незнања, некултуре,примитивизма и сујеверја. Упркос томе, број српских задужбинских школа постепено је растао, а захваљујући напорима епископа Јосифа Рајачића, у Шибенику је 1832. године отворена и Богословија, касније премештена у Задар.Историју Срба у Далмацији у првој половини 19. века обележио је један значајан културни догађај, а то је појава Српско-далматинског магазина (1836–1873), првог часописа штампаног на језику већинског становништва и једне од првих публикација такве врсте на целокупном српском етничком простору. Иако је овај магазин будио националну свест код Срба у Далмацији, они још дуго после његовог покретања нисуимали свој посебан политички програм. Налазећи се под притиском италијанске друштвене елите, Срби су пристали уз програм хрватског препородног покрета, који је истицањем начела верске толеранције и прихватањем јединственог језика и илирског имена,добио карактеристике јужнословенског покрета. Ни током револуције 1848–1849. године Срби се нису раздвајали од Хрвата, већ су их подржали у свим њиховим „народним захтевањима”, ограничавајући своје посебне жеље само на верску једнакост и употребу ћирилице, односно на равноправност са Хрватима. У то време и нешто касније,православно становништво чинило је око 18% укупног становништва Далмације, што ипак не представља коначан удео Срба јер је, поред православних, у покрајини живео и знатан број (према неким истраживањима 20 000–25 000) Срба римокатоличке вере.Када је, као реакција на превласт италијанске мањине над словенском већином Далмације, почетком шездесетих година 19. века формирана Народна странка (од 1889. године Хрватска народна странка),као заједничка политичка организација далматинских Срба и Хрвата,Срби су представљали, нарочито у почетку, њено најчвршће упориште. Програм странке садржао је захтев за сједињење Далмације с банском Хрватском и за увођење „славенског” језика у јавни живот ове покрајине. Међутим, српско-хрватска слога трајала је само до избора за Далматински сабор 1870. године. После победе на изборима,извојеване захваљујући подршци приморских Срба, Народну странку је све више захватао процес хрватизације. Под утицајем клерикално-правашке струје на челу са Миховилом Павлиновићем, која је Србе сматрала делом хрватског политичког народа, у њеном гласилу, Народном листу, почели су напади на Србе и негирање српског националног идентитета. Председник Далматинског сабора Стефан Митров Љубиша међу првима је схватио да се Народна странка неће лако ослободити клерикалне хрватске струје, а сличног мишљења су били и други приморски Срби, нарочито професори Задарске богословије Љубомир Вујновић и Никодим Милаш. Због таквог става, Љубиша се нашао на мети хрватских посланика у Сабору, који су успели да га уклоне с положаја, што је он прокоментарисао речима: „Ја знам да ви мене не трпите јер сам Србин по народности и православан вјером”.И поред свега, на изборима за Царевинско веће (односно парламент у Бечу где је Далмација слала своје представнике откад се, после поделе Хабзбуршке монархије, нашла у њеном аустријском делу, тзв. Цислајтанији) 1873. и 1874. године Срби су подржали кандидата Народне странке Миху Клајића. Но ни то, упркос претходном договору, није утицало на признавање равноправности Срба у Далмацији. Зато су од средине седамдесетих година почеле припреме за оснивање посебне српске странке. Припреме су убрзане после аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине, која је представљала нови камен спотицања између Срба и Хрвата. На састанку српских првака у Кожловцу 1878. године истакнуто је да се због хрватског државног права, према коме су Босна и Херцеговина и Далмација хрватске земље у којима Срба нема, мора ступити у одлучну одбрану српске индивидуалности. Предвиђено је иступање Срба из Народне странке, уколико она не ревидира своје ставове према њима, и формирање посебне српске политичке странке. С обзиром на актуелну национално-политичку ситуацију у угарском делу Монархије, изражено је противљење уједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом. Ове одлуке означиле су почетак политичког организовања српског народа на Приморју.Најзад, 1879. године формирана је Српска народна странка под вођством Саве Бјелановића. Она је ступила у одбрану српске националне индивидуалности у јадранској покрајини, а као битну тачку свог програма истакла је противљење уједињењу Далмације с Хрватском и Славонијом, због неравноправног положаја српског народа на тој територији. Из истог разлога супротстављала се и прикључењу Босне и Херцеговине банској Хрватској, односно Аустроугарској. Поред тога,Српска странка афирмисала је начело српства трију вера, будући да је једино српску националну мисао, око које се могу интегрисати не само православни већ и римокатолици и муслимани, сматрала аутентичном.Њено руководство веровало је да се само тако, окупљањем свих становника западног Балкана, и оних који су некада примили католичанство и оних који су прешли у ислам, око њихових сународника који нису мењали конфесију па, самим тим, ни националност, могло обуздати агресивно хрватство, иза кога је стајала Монархија, у својим напорима да продре што даље и што дубље на исток. Одвојивши се од Хрвата, Срби су почели сарађивати с далматинским аутономашима, с којима их је повезивао отпор интеграцији Далмације с Хрватском и Славонијом.Иако у целини окренута одбрани српских интереса и критички оријентисана према Павлиновићевој струји у Народној странци, Српска странка је годинама била подељена на две струје: конзервативну,предвођену Никодимом Милашем који је имао кључну улогу у оснивању странке и коју је подржавало православно свештенство у северној Далмацији, и либералнију око Саве Бјелановића, чије је упориште било у Боки Которској и Дубровнику. До измирења двојице првака дошло је почетком деведесетих година и, све до Бјелановићеве смрти 1897. године, јединство странке више није нарушавано. После Бјелановићеве смрти ојачао је Милашев утицај, што је изазвало реакцију другог страначког крила, које су чинили дубровачки Срби католици.Конфликт је разрешен на скупштини у Сплиту 1903. године, када је донет нови, ревидирани програм странке, а за председника и потпредседника изабрани Антун Пуљези и Урош Десница.Тешко налазећи заједнички језик са Хрватима, уз то економски,просветно и културно посрнули, у процентуалном опадању у односу на хрватско становништво или у стагнацији, већином неписмени, везани за село, с неразвијеним средњим сталежом, Срби су у овом периоду повели борбу против заосталости своје заједнице. Привредни и просветни препород наговештен је оснивањем кратковеког „Српског братства” (1897–1899), да би уистину започео посредством „Српске зоре” (Книн, 1901) и даље се наставио оснивањем Савеза српских привредних задруга на Приморју (Дубровник, 1908), Матице српске (Дубровник, 1909) и Српске централне банке за Приморје (Дубровник, 1913). Поред тих важнијих институција, на подручју Далмације деловале су и бројне српске читаонице, српска певачка друштва, српске добротворне женске задруге, организације „Српског сокола”; излазиле су српске новине, часописи и календари („Српски лист/Српски глас”, „Нови српски лист”, „Приморски српски лист”, „Дубровник”, „Драшков рабош”, „Вук”, „Срђ” и други), отваране су српске књижаре и штампарије.На почетку 20. века, у деценији пред Велики рат, наступиле су битне промене и у српско-хрватским односима. Кренувши „новим курсом”, све хрватске странке у Троједној краљевини (осим Чисте странке права) су 1903. године напустиле хрватско државно и историјско право, односно схватање о хрватском „политичком” или „дипломатичком” народу, по коме су Срби и остали нехрвати „политички” Хрвати, грађани али не и посебан народ. Зато су српске странке, међу њима и Српска странка на Приморју, Задарском резолуцијом (1905) подржале хрватске политичаре у настојањима, израженим претходно донетом Ријечком резолуцијом, да остваре сарадњу с мађарском опозицијом, под условом проширења хрватске самосталности; присаједињење Далмације Хрватској и Славонији ставиле су у зависност од признања равноправности српског народа с хрватским. Клубови Хрватске и Српске странке у Далматинском сабору заузели су став да су Срби и Хрвати један народ, како су међусобно равноправни, како уједињеним снагама треба да се супротстављају заједничким непријатељима, како треба да се заложе за интеграцију Далмације с Хрватском и Славонијом; клубови су прихватили одлуку Далматинског сабора из 1883. године, којом се језик назива хрватски или српски и донели су одлуку да ће се заузети да школски уџбеници садрже градиво и о хрватској и о српској историји и да се подједнако користе и ћирилица и латиница. Југословенска идеја почела је да стиче све више присталица и међу Србима и међу Хрватима, што се испољило посебно за време Балканских ратова. Међутим, уочи Великог рата и на његовом почетку расположење према Србима радикално се променило, дошло је до провале србофобије и почео је период страдања српског народа и српске елите која је, због оданости српској националној идеји, хапшена и затварана. Ипак, век аустријске владавине Далмацијом ближио се крају и највећи део приморских Срба ускоро је доживео остварење вековног сна о ослобођењу и уједињењу целокупног српског народа.

    Софија Божић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XX, Бeoград, 2016.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВАЛИ НОВИХ СРПСКИХ ДОСЕЉЕНИКА У ДАЛМАЦИЈИ

    Српски народ који је испред Турака измицао, кретао се на сјевер у јужну Угарску, на сјеверозапад у хабзбуршке земље и на запад па териториј Млетачке Републике. Досељења Срба у Далмацију била су особито масовна:,,Миграције српске су толико интензивне и честе у далматинском загорју да су ови крајеви у првој половини XVI столећа добили изглед скоро чисто српске земље“. Историја утврђује – констатира академик Радонић, – да „прилив српских избеглица у хабзбуршке земље није био ни близу тако интензиван и снажан као у земље Млетачке Републике“ (Римска курија и јужнословенске земље, 215). Ујесен 1448. угарска војска – пролазећи кроз Србију – пљачкала је и пустошила по њој, а када је 1454. Мехмед II ударио па српску Деспотовину Ђурђа Бранковића – ,,… цијела је земља страховито опустошена и на 50.000 становника је одведено у ропство… изби глад, те масе изгладнелих људи поворкама крену па Запад ка мору“ (Јиричек, нд-И-380). У једној одлуци краља Матије К о р в и н а из 1481. године чита се измеђ осталога да Рашани (шизматици) не морају плаћати десетине „јер су Рашани или шизматици… иностранци и избјеглице… па могу својим примјером и друге поданике турске потакнути да што прије напусте земљу у којој су поробљени, а сад још охрабрени повластицама које су дате онима сто су већ дошле овамо под наше окриље“ (Bonfinio, Historia Pannonica, 1690 (Coloniae Agrippinae).

    Извор: Сеобе у Далмацију и Истру (од 1371 – 1540. год.), Бранислав Месаровић, Београд, 1986.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОКОЉИ, ПЉАЧКАЊА, ПУСТОШЕЊА, ОДВОЂЕЊА У РОПСТВО

    Турска освајања балканских земаља пратили су наизменични покољи становниства, одвођење у ропство, страховита пљачкања и пустошења, – што се ни једног тренутка не смије заборавити, – напомиње хисторичар М. Спремић (ним), – ра додаје да то посвједочавају и кришћански и турски писци. Само, док први – као нпр. често цитирани старац Исаија, – приказују стање у вријеме тур-ских освајача ријечима „да су живи завидјели мртвима“, – дотле их други славе као побједнике над „невјерницима“…
    Срби су се спасавали па разне начине: помицали су се у даље преде¬ле, исељавали се, одметали у хајдуке или одлазили у градове и примали ислам.
    Срби су напуштали своја огњишта и селили се појединачно и у већем броју. Тако су се у великим масама насељавали у Далмацији, Кроватији, Славо¬нији, Срему и Бачкој, далеко уз Дунав и Тису, у Банату и Поморишју, у Ердељу и у Влашкој. Свуда је ту било пуно пустих крајева, опустелих због турских пљачкања, и свуда су се ту, бјежећи испред з у л у м а, или својевољно или ро позиву, насељавали Срби, да раде земљу и да се бију с Турцима (Ст. Станојевић:нд/ А, 201).
    Последица општег етничког померања српског с југоистока и с југа према северозападу и западу било је надирање Турака и турско освајање српских земаља. Већ само надирање Турака било је повод бежању становништва из угрожених крајева даље па запад, северозапад и север. До још већих сеоба дошло је нешто доцније, и то више нису биле сеобе испред Турака него ис-под. Тада се селе масе Срба које нису могле да трпе турску власт и поредак, а надале су се бољем животу под млетачком и аустроугарском влашћу (Ог М.С. Филиповић, нд, 183).
    Босански краљ Тома, присиљен од папе и Хуњадија, уложио је све силе да богумлству (в. АВС) учини крај једном за увијек. Има поуз¬даних вијести, да је тада из средишње Босне побјегло у Хум са четрдесет главара мноштво народа; тамо, нађоше заштите код херцега Вукчића. Много их је било такођер који су потражили уточиште код српскога Деспота (Ог Савфет Басагић, ГЛАСНИК ЗМ, јун 1912).

    Извор: Сеобе у Далмацију и Истру (од 1371 – 1540. год.), Бранислав Месаровић, Београд, 1986.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ

    „Далмација при крају времена на које се односи ова књига бројала је округло 600.000 становника. Од тог броја било је на 120.000 Срба православне вере и отприлике 20 до 25 хиљада Срба католичке вере већином интелектуалци“ (страна 5). Једна посебна далматинска појава су Срби католичке вере. Било их је не само у Далмацији, него и у Книну, Сињу, Имотском, Макарској, Шибенику, Сплиту, Каштелима, на острвима, у Дубровнику. Клерикали и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике. Међу познатим Србима католицима су били Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапнели, Марко и Мирко Кастрапнели, др Антун Пуљези, Антурн Фабрис, др Ловро Павловић, „дум Иван Стојановић, (свештеник који је поручивао дубровачком народу: ’Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин ’ “ (исто, страна 175), затим дон Јаков Групковић, проф. српско-хрватског језика, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти и још толики други.
    Према Константину Порфирогениту, Срби су још у ранија времена пребивали у јужном њеном делу, од реке Цетине (која је сматрана као граница између Срба и Хрвата) па до краја Боке Которске. После пропасти српске па доцније и босанске државе, Срби су населили у великом броју опустеле северне крајеве Далмације, из којих су пред најездом Турака, бежали њихови становници. Срби су се уселили у Далмацију нарочито из Босне већ у 13. и 14. веку. „По тврђењу епископа Милоша, постојала је у Сплиту све до 1185. године православна црква Успенија Богоматере, а манастир Св. Арханђела на Крки основан је као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, сестре Душана Силнога, још 1357, а године 1317. почео се градити манастир Крупа, помоћу доприноса српског краља Стефана Милутина и следећа два краља, Стефана Дечанског и Душана Силног“ (исто, страна 19).
    Вињалић пише да су 1527. године Власи – Морлаци православне вере уселили у Далмацију. Већ тада се настојало да се покатоличе. Вредно помена овде је, да је од 1760. до 1765. године, у Голубићу, Плавну и Орлићу, био учитељ велики Доситеј Обрадовић. Млетачка Република је престала постојати 17. октобра 1797. Аустрија се одрекла Ломбардије и Белгије, а као накнаду добила Венецију, Далмацију и Истру. Повремено је неке њене територије желела и Угарска. Затим је припала Французима до 1814, а Аустрији је коначно додељена бечким уговором од 1815. године и под њеном влашћу била све до краја великог Европског рата. Французи су Далмацији учинили много доброга (организовали државну администрацију, пробили путеве, уредили луке, отворили школе, а православној цркви признали самосталност). Богати трговац Константин Вучковић, пореклом из Дабра у Босни, је након смрти 1893. у Сплиту, завештао 160.000 форинти за оснивање матице српске, која би употребљавала ћирилицу и ширила српску културу. Први часопис у Далмацији „Српско-далматински магазин“ изашао је из прве народне српске школе.
    Гајев илиризам је примљен овде ванредно добро, јер је имао практичну заслугу да спасе Хрватску од Мађаризације. Матија Бан је проповедао сједињење Далмације са Хрватском и Славонијом, чему се противио Никола Томазео који је сматрао да је Србија та земља којој је суђено да ослободи Далмацију. Наиме, Хрватска је толико векова била подложна хабзбуршкој монархији и он се плашио за далматинску историјску судбину. Цар Феања Јосиф 2. је 1848. именовао бана Јелачића за намесника Далмације. Те исте године, Аустрија је успела да савлада револуцију у Бечу, а уз помоћ Русије, и у Мађарској. Далматински родољуб др Ловро Монти је иступио са Сабора 1867. године, говорећи: „Шта могу Хрвати без Срба, ма и самој Аустро-Угарској? Посве мало, ја бих рекао ништа. Шта могу Срби без Хрвата? Што живо, али осакаћено тијело“ (исто, страна 65). И Милетић је остао веран најплеменитијој мисли братства између Срба и Хрвата. Цар Фрања Јосиф је 1875. посетио Далмацију и већ се тада говорило о окупацији Босне и Херцеговине, чему су се противили далматински Срби.
    Гундулићев споменик је на иницијативу српске добровољачке омладине откривен 29. јула 1893. године. У Сплиту је на скупштини 6. августа 1897. године основано српско политичко друштво „Српско братство“. У октобру 1897. су из Беча у Београд пренесене кости Вука Срефановића Караџића. „Том приликом Црвена Хрватска, орган дубровачких праваша, писала је ово: ’Вук Стефановић Караџић има ту заслугу да је у Срба хрватски језик подигао на ступањ књижевности. Он је међу Србе стануо увађати хрватски књижевни језик. Шта више: он (Вук) исти признаје да је језик, што га је узео, хрватски а не српски’ “(исто, страна 120).
    У 1904. години настали су врло напети односи између Аустрије и Мађарске, јер су Мађари осетили потребу да нађу савезника у Хрватима, како би били јачи према Аустрији у борби коју су водили. Касније, пропашћу Аустро-Угарске монархије, др Мате Дринковић је на седници Народног већа Срба, Хрвата и Словенаца, у Загребу, 23. новембра 1918. рекао: „Ми не стварамо ни Велике Србе, ни Велике Хрвате, ни Велике Словеније, него велику, јаку и моћну југословенску државу. Морамо ипак признати да је српска краљевина изашла у овом рату победницом, а ми да смо побеђени“ (исто, страна 179). Ове речи су казивале да су Хрвати, Срби и Словенци, који су били под Аустријом, ослобођени. Кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је 1925. посетио Сплит, а одушевљењу Сплићана није било краја.. „Првог децембра 1918. примљена је од Његовог Височанства наследника престола и регента Александра делегација загребачког Народног већа. Др Анте Павелић, који је био на челу те делегације, прочитао је адресу којом је изјавио вољу и жељу да се земље, заступане од тог већа, присједине Краљевини Србији, и заједно са њим саставе једну јединствену југословенску државу“ (исто, страна 172). Тако је Далмација доживела своје потпуно ослобођење, уласком у састав Краљевине Југославије.
    „Срби су били Срби и пре него што су примили хришћанство. Макарско приморје је живело као српска неретванска област у склопу немањићке државе. Кад су Неретвљани примили хришћанство, примили су га са Истока и постали су православни… …Покатоличила их је тек доцније Млетачка Република“ (исто, 177. и 178. страна). Дубровачка околина је раније исто била православна.

    Извор: Лујо Бакотић „Срби у Далмацији“ од пада Млетачке Републике до уједињења, „Прометеј“, Београд, 2002 – репринт издање из 1939. године).

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top