Порекло назива београдских општина и насеља

21. септембар 2012.

коментара: 15

Бежанија – Под својим данашњим именом Бежанија је позната од 1512. године када је подручје било насељено са 35 српских породица које су прешле преко реке Саве у Срем (тадашњу Угарску) после пада средњевековне српске државе. Отуда и назив Бежанија.

Вишњица – Постоје две претпоставке о пореклу имена Вишњица.

Према некима, Вишњица датира још из времена Турака, када је Вишњица била турски санџак тј. база. Једна девојка се убила (због неостварене љубави), јер јој Турци нису дозвољавали да се уда за човека којег је волела. Та девојка се звала Вишња. Ово је можда мит, али неки мештани ово сматрају за истину.

Већина мештана такође смарта да име потиче због многобројних поља воћњака вишње, која јако добро успева на овом земљишту.

Такође постоји и претпоставка да је ово место добило име по Вишњи Обреновић, мајци Милоша Обреновића. Многи не знају да је Милош Обреновић населио Вишњицу Бугарима са границе Бугарске и Грчке. Али потомака тих становника има око 3.000, од укупно 8.000 становника. То значи да преосталих 5.000 становника који су досељени из разних делова Србије, Крајине, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Војводине, Косова и Метохије немају везе са Бугарском. Млађи мештани Вишњицу називају и „ЦхеррyЛанд“. У саставу Вишњице се налази и Вишњичка Бања, која је добила назив ‘бања’ јер се у њој налази лековити извор воде богате сумпором.

Вождовац – Са места на подручју данашње градске општине Вождовац, вожд Карађорђе је повео своје устанике и 1806. први пут ослободио Београд од Турака. У спомен на тај догађај, овај крај је назван Вождово предграђе, да би касније добио име Вождовац.

Звездара – На врху брда раније познатог као Велики Врачар подигнута је 1932. астрономска опсерваторија, односно звездарница, по којој су овај крај, а касније и општина добили назив.

Карабурма – Карабурма на турском значи „црни прстен“, а назив је добила по оближњем рту који се спуштао на Дунав.

Медаковић – По новинару Милораду Медаковићу.

Миријево – За настанак имена Миријево нема научне документације, али има више претпоставки. Према предању, у околини Кичева (Македонија) постојало је село Мирово, које се помиње у једном турском историјском запису из 15. века. Под налетом турског зулума село је расељено и његови становници су у 18. веку у околину Београда и основали насеље данашње Миријево. Према другом извору, на територији Миријева закључен је мир између Турака и Аустријанаца пружањем руке једни другима и речима “ево мир.” Име може да потиче и од турске речи “мирија”, што значи дажбине и натури које су у то време плаћали сељаци околних села у магази.

Палилула – Назив је настао по томе што је, у време владавине Турака, у вароши било забрањено пушење и било каква употреба дувана на улицама, због опасности од пожара. Они који нису могли без луле, да би је запалили, морали су да иду ван градских зидина. Једно од тих места где су одлазили била је и данашња Палилула.

Ресник – Име је добио по истоименој биљци ресник (лат: еупаториум цаннабинум, у народу позната као конопљуша, конопљика, расходник и сл.) коју наш народ користи због њених лековитих својстава.

Ташмајдан – на турском таш – камен, мајдан – место где се вади камен.

Топчидер – турска реч, преузета из персијског језика, и значи тобџијска долина.

Чукарица – Име је добила по Чукаревој механи и Чукар чесми које су се налазиле негде преко пута данашње Аде Циганлије.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. vojislav ananić

    Бањица – чувар историје и извор добре енергије
    29.08.2016 цитyеxперт ШТА ПРУЖА БЕОГРАД?

    Бањица је насеље са великим историјским наслеђем, оригиналном архитектуром и јединственим становницима, који и сами представљају можда највећи квалитет овог места. Прошетајте са нама улицама и парковима овог занимљивог насеља и сазнајте зашто је баш оно прави избор за ваш будући живот.
    Иако је пре Другог светског рата Бањица била село у широј околини, данас је она део мапе урбаног београдског живота. Насељавање овог простора почело је у раном XИX веку за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Кнез је плански насељавао ово насеље досељеницима са југа, нарочито из Јабланичког округа и предела око Пусте Реке, јер су му били потребни становници који су вични у обрађивању земљишта. Тако је ова земља припала фамилијама Ристић, Марковић, Илић и Живковић, које су Београђани сликовито називали Бугарашима, а чији наследници и даље живе на старим породичним имањима.
    Како је насеље добило име баш и није тајна, а није ни неочекивано. Бањичка територија била је препуна подземним термо-минералним водама, имала је изворе хладне пијаће воде, неки од њих и даље постоје, а ни њен географски положај није одмогао у давању имена. Налази се на брду, па је ваздух овде и неколико степени нижи, што неодољиво подсећа на бању.
    Бањица је стамбено насеље, грађено по идеји да буде самодовољно, тако да поседује све, огромне зграде и солитере, школе, паркове, продавнице, тржни центар, стадион, кафиће. А колико су Бањичани духовити и посвећени свом насељу може се закључити и по називима ових стамбених блокова, који се нечесто са променом генерације и сами мењају. Тако данас имамо „Солитере“, који су задржали свој стари назив, „Првака“ – некадашњи „Центропром“, „Другак“ – некада „ПКБ“, „Трећак“ – стара „Јабука“, „Беље“, „Генералице“ и „Горица“ – задржали су своје старе називе, некадашњи „Дисконт“ данас је познат као „Окретница“, док је „Драгстор“, данас сликовито назван „Пријемно одељење“ и „Душевна болница“. „Пријемно одељење“ је ближе главној улици којом саобраћају превози па сваки дошљак прво пристигне овде.
    Овај крај имао је и велику улогу у Првом светском рату. На Бањици је подигнуто прво летилиште у Београду 1910. године, где су летење показивали пионири летења Симон Маслеников, Видмар и Чермак. Летилиште се користило и након рата за потребе поште. Ратна историја овог насеља не завршава се овде, у XИX веку на Бањици је постављена линија одбране Београда, а била је битна и за Други светски рат. Музеј Бањичког Логора, који се налази у склопу Војне Академије, служи као својеврсни споменик настрадалима. Цео овај крај је заправо саткан из почасти. Из улице Незнаног јунака ка Музеју формиран је узан пут од калдрме који се завршава тачно на улазу у Музеј. Овим путем корачали су многи који су били стрељани за време рата, а један од њих био је и легендарни фудбалер Милутинац.
    На Бањици је подигнуто пет небодера, који гледани из птичије перспективе формирају петокраку, која је била симбол старе Југославије, али и симболизују њених пет ослободилачких бригада. Такође, на хелиодрому између ВМА и Солитера боровима је исписано „ТИТО“.
    Овај крај има и свој фудбалски клуб – Рад и стадион Краља Петра И, чија трибина је заштићена као историјско добро. За оне који воле спорт, ту је и Спортски Ценатар Бањица, а за џогинг или лагану шетњу, Бањичка шума је увек добар избор. Да бисте добили слику о томе колико је овај крај самосталан, довољно је рећи да се на овој територији налази и тржни центар, основна школа „Бора Станковић“, чији је ученик некад био и Новак Ђоковић, а и Војна Академија, коју је по неким причама и сам Гадафи завршио.
    Извор: Интернет

  2. vojislav ananić

    ЗЕМУН

    На раскрсници важних путева

    Убраја се међу најстарије градове у нашој земљи. Веома погодан географски положај и природни услови привукли су и задржали људе да у овом делу међуречја оснују насеље чији се континуитет може пратити од палеолита до данас. Налазећи се на раскрсници важних путева Земун је, као и суседни Београд, доживљавао многе промене.
    У 6. веку пре н. е. носиоци разних аграрних култура задржали су се у југоисточном Срему и на уздигнутим лесним терасама и крај река основали насеља земуница, лагумица (станишта у брегу) и полуземуница односно станишта чији су надземни делови били од коља, прућа и сламе. Трагови те најстарије неолитске културе (старчевачке) откривени су на Гардошу.
    Пуну афирмацију неолитска цивилизација стекла је појавом и развојем винчанске културе. То потврђују многа налазишта где је откопан и већи број надземних станишта – кућа од прућа облепљених блатом. Пронађени употребни, украсни, вотивни (заветни) и други предмети сведоче да су се становници бавили земљорадњом, као и риболовом.
    Долазак Келта (или Гала) и њихово коначно настањивање – у 3. веку пре наше ере – отвара ново поглавље у прошлости многих насеља, а једно од њихових значајних утврђених места био је и Таурунум (данашњи Земун), у коме је било и главно пристаниште речне флотиле. Келти су донели савршеније пољопривредне алатке и ратну опрему, широко коришћење гвоздене руде у занатству, примену витла у грнчарији и ковање новца који су користили у трговини с другим народима.
    На прелазу из старе у нову еру Римљани су покорили и келтске Скордиске у Срему, а око 10. године н. е. основана је римска провинција Панонија и Дунав постаје северна граница (лимес) Римског царства коју је, у овом делу Срема, обезбеђивао и цаструм Таурунум. Уређивање одбрамбеног система дуж границе Империје одиграло је пресудну улогу у романизацији и урбанизацији града. Земун је вероватно имао карактер војног утврђења и трговачког центра. Археолошки налази сведоче о релативно високој култури тадашњег становништва.
    Продор Хуна 441. године сломио је одбрану на римској граници, па је Земун потпао под њхову власт. Био је то и крај римске доминације и цивилзације у овим крајевима.
    У доба сеобе народа, која траје све до насељавања Словена у ове крајеве и коначне пропасти аварске државе (799), Таурунум је делио судбину целе Паноније. После пропасти аварске државе Земуном су владали Франци, Бугари, Византинци, а затим Мађари. У вези с коначним настањивањем Словена који се на овом подручју помињу у 6. веку јавља се и словенски топоним Београд (878. године), а много касније, тек у 12. веку и Земун (земљан). Овај словенски назив први пут се јавља код византијских писаца.
    Први српски устанак
    У Земуну је боравио знатан број устаничких првака и њихових поверљивих људи. Земунски трговци кријумчарили су оружје, муницију, храну и друге ствари потребне устаницима.
    У парлаторијуму контумаца вођени су 10. маја 1804, неуспешни разговори о миру између највиших устаничких старешина и представника дахија. Тада су устаници закључили први ратни зајам са земунским трговцима. У време приближавања турске војске Београду, почетком октобра 1813. године, у Земун је, са групом војвода прешао Карађорђе и они су, изрдржавши карантин, смештени у манастир Фенек. И касније је Земун био најближе склониште српским избеглицама, као и политичкој емиграцији Србије.
    Земун се развио на падинама лесног обронка и данашњег Доњег града. Кроз Земун су прошли и учесници Првог (1096), Другог (1147) и Трећег крсташког похода (1189).
    Ратовима између Византије и Угарске био је испуњен 12. век и у тим сукобима Земун је рушен и поново грађен. Крајем истог века владавина Византије дефинитивно је замењена влашћу Угарске, па ће до краја 14. века потрајати мирнији период процвата утврђених феудалних градова и њихових подграђа, међу којима је био и Земун. Остаци цитаделе “готичког стила”, квадратне основе, са четири куле на угловима, подигнуте на брду Гардошу (14-15. век), указују на типично средњовековно насеље које се концентрично развило око ње по падини лесног обронка са саобраћајницама и одбрамбеним бедемима који прате конфигурацију терена.
    Продор Турака отварио је ново поглавље у прошлости ових крајева. У време Сулејмановог похода на Београд, 1521. године, најпре је, 12 јула, освојен Земун.
    Турска владавина у овим крајевима потрајаће све до 1717.
    Насеље Земун – припада Осјечком или Сремском санџаку – назива се најпре село-варош, па варош и, најзад, касаба, што значи да је тада његово страновништво било претежно муслиманско. Земун је седиште истоимене нахије, а у 17. веку и кадилука (подручје на које се протезала надлежност једног кадије, односно судије). Турски Земун треба да се налазио на подручју данашњег Доњег града, с тим, што га није читавог покривао. Насеље је имало џамију (“лепа џамија с лепим кубетом покривеним оловом”, како истиче француски путник Кикле) – подигнуту, највероватније, на темељима раније хришћанске цркве, један или чак више ханова, вероватно хамам, основ- ну школу (мектеб) и текију. Хришћанска црква се вероватно налазила на месту данашње Николајевске. “Срби имају ту црквицу”, 1578, немачки проповедник Штефан Герлах, „којој је кров дјелимице проваљен, а предњи је дио сламом покрит, те наличи стаји; само над олтаром даскама је покривен, а половина је отворена. Турци не допуштају да се препокрије”. Што се тиче кућа, оне су, сходно каснијем сведочењу Аустријанца Отендорфа, биле овде, као и у осталим градским насељима на панонском простору, обично од слабог материјала, дрвета и блата. Евлија Челебија их описује као сиротињске, покривене шиндром. На Прандштетеровом цртежу Земуна (из 1608) види се да је насеље, осим једног малог дела, било опасано палисадима, и вероватно је тако остало за све време трајања турске владавине.
    Са Београдом Земун су повезивали мостови који су подизани за потребе војних похода, што значи да обично нису били дугог века, па ће се путници превозити у Београд скелом и чамцима. Иначе, овде је за време војних похода редовно коначила турска војска.
    И хришћанско и муслиманско становништво бавило се пољопривредом, а временом се јавља и све више занатлија. На гласу су били, казује Евлија Челебија, земунски кајмак и јогурт.
    У државну службу били су укључени најпре хришћани, потом и муслимани, а она се састојала у гајењу поштанских (мензилских) коња (уз друге послове).
    Након турског пораза код Петроварадина и Београда (1716) југоисточни Срем је, 1718. године, припојен Аустријској монархији. Град се од тада свестрано преображавао, а мењала се и структура његовог станивништва; међу Србе, као најбројније житеље, усељавају се и Немци, а нешто раније Грци, Цинцари и Јевреји. Тако да је убрзо постало најзначајније погранично средиште за трговину Аустрије са Турском, јер је преко Земуна преношена готово сва роба средње Европе за Балкан, и обратно. Истовремено је почела и планска изградња насеља широких и правих улица. Године 1730, основан је, ради одбране од заразних болести, контумац (или карантин), који је веома допринео развоју трговине.
    Када је Београдским миром (1739), аустро-турска граница устаљена на Сави и Дунаву нагло је порасла важност пограничног Земуна, па будући да се властелинска управа у оваквим условима више није могла одржати, војне власти су 1746, откупиле поседе племића и сва насеља у јужном и источном Срему, која су тако ушла у оквир раније образоване Војне границе. А њен основни задатак био је да обезбеди државну границу према Турској.
    Откупљено земљиште раздељено је сељацима и досељеним војницима, који су постали војници-граничари тада основане Петроварадинске регименте (пуковније). А, да би се градски становници могли посветити привредном раду Земун је већ 1749, добио права слободног војног комунитета с уређеним Магистратом. Варош је била опасана палисадима и рововима, а крајем 18. века подигнуте су буле зидине чије су капије чували војници. То је и време кад почиње да се развија и предграђе – Горња варош (или Јосефстадт), а нешто касније и Франзтал (Франзенстал).
    Мирне године 18. века повољно су утицале на привредни и друштвени развитак града, што се огледало у изградњи и ширењу насеља, као и у повећању броја његових становника.
    У 19. век Земун је ушао као најлепша слободна варош у том делу Војне границе. У току овог столећа био је везан за многе догађаје из политичког, привредног и културног живота обновљене Србије.
    После преуређења Аустрије као двојне монархије (1867), Земун је 1871. постао слободни град са изборним градоначелником, а нешто касније укинута је била и Војна граница. Друга половина 19. века је и време кад се граде прве фабрике, па се развија дрвна, кожна, пиварска, млинарска, металска, цигларска и хемијска индустрија. Тада се оснивају први новчани заводи и отварају савремени хотели. Град је 1883, повезан железничком пругом са Будимпештом, а следеће године, мостом на Сави – преко Београда – са Истоком. Српска војска ослободила је Земун 5. новембра 1918. године и он је ушао у састав новоформиране југословенске државе.
    И у међуратном периоду подигнуто је овде више фабрика, а 1934, Земун је припојен главном граду. Нешто раније (1927), отворен је Аеродром и ускоро успостављена линија Београд – Загреб. Године 1932, из Београда је пресељен Пољопривредно-шумарски факултет.
    Немачке трупе ушле су у Земун 12. априла 1941. године, да би се, потом, овај део Срема нашао у границама НДХ. У време рата Земун је био центар отпора и борбе против окупатора у јужном и источном Срему. Број погинулих се креће око 3000. Град је ослобођен 22. октобра 1944.
    Савремени Земун је индустријски град; у његовом региону лоциран је знатан део индустрије београдског индустријског базена. Средиште је општине. Има Пољопривредни факултет, Институт за кукуруз, Институт за сточарство, Рударски институт, као и више средњих и основних школа. Такође и Оперу и театар, Мадленианум, Луткарско позориште “Пинокио”, Земунски камерни оркестар, Завичајни музеј, Библиотреку “Свети Сава”, Културно-спортски центар “Пинки”, Клуб ваздухопловства, уз друге културне и спортске установе.

    Од 1945. године Земун је градска општина (с председником) у саставу града Београда и шири се према југу и југозападу, где се већ спојио с Новим Београдом са којим је, као и са самим Београдом, саобраћајно добро повезан.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

  3. Војислав Ананић

    Бежанија

    Забележена је у крушевском поменику.“ 1713. забележена је као насељена. 1734. имала је 32 дома. 1736. имала је 34 породичне старешине, са 5 неожењене браће или синова, и 9 удовица са поседом. 1756. имала је само 20 домова, али 1766. већ 62 дома. 1774. имала је 66 домова. 1791. спао је број становника за 21 породицу те је имала само 45 домова са 341 душом. Од ових су неке породице изумрле, а неке се преселиле у Србију. Наредних двадесет година број домова се јако умножио. 1810. имала је 115 домова, а 1808. 749 душа. 1810—11. доселила се у Бежанију једна породица из Голубинаца.

    Потеси: Камендин, Врбас, Шевино поље, Лаудонов шанац, Сава, Ледине, Виногради. Пландиште, Ланиште, Дудови, Пушина бара, Шар, Гајић, Јасенова, Белановића башта, Пустаре.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

  4. Казак

    Кара није турска реч већ хазарска. Иначе, Турска је цела хазарска и од овдашњих хазара са Хемса су правили некакво царство. Исти ти се данас продају да су Срб, а зову себе Срби, множина од Срб је Србље, Срби су хазари, ако мислиш да си Србин то треба и да знаш.