Pesma srpskoj slavi Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_101" align="alignright" width="300" caption="Krsna slava"][/caption] Kada Srbin Slavu slavi on uz kolač sveću stavi. Pa preliva kolač vi [caption id="attachment_101" align="alignright" width="300" caption="Krsna slava"][/caption] Kada Srbin Slavu slavi on uz kolač sveću stavi. Pa preliva kolač vi Rating:
You Are Here: Home » Krsne Slave » Pesma srpskoj slavi

Pesma srpskoj slavi

Krsna slava

Kada Srbin Slavu slavi

on uz kolač sveću stavi.

Pa preliva kolač vinom

i sve sveti svetim činom.

Kolač mu je slika Oca,

svakog dobra davaoca,

sveća mu je slika Sina,

slika Duha – slika vina,

Pred Trojicu Srbin stane,

pa skrušeno on uzdane:

Care večni, blagoslovi,

svi su Tvoji dari ovi.

Narod složi i umnoži,

neki svi ljudi budu Božji,

nek svi slave ime Tvoje,

Tvoga suda nek’ se boje.

Ko’ hleb nek’su srcem blagi,

kao sveća dušom pravi,

kao vino nek’ su jaki;

Blagi, pravi, jaki, zdravi.

Čisti kolac-vera čista;

Sveća-nada što nam blista;

a vino je ljubav krasna-

Istina je i tu jasna.

O, Trojice, Bože jaki,

Šta ti dajem ja nejaki?

Sve je ovo Tvoja slika,

bleda slika Tvoga lika.

Neka svetac moj Te moli,

On do Tebe bliže stoji,

zato njemu palim sveću,

daj nam, Bože, dobru sreću!

Sve je moja bogomolja:

Neka bude Tvoja volja!

Svakom živom Ti pomozi!

Pa i meni ne odmozi.

Amin.

 


Komentari (6)

  • boban

    Citaj Bibliju ako meni ne verujes.Samo se kroz Isusa stize do Boga,verom u Isusa, a covek se samo Bogu moli ne svecima.Srbi slave jedini slavu, zato sto dok nisu primili hriscanstvo imali su mnogo bogova kucnih i da bi lakse primili oni su zamenjeni svecima.Pa se zato ljudi sad mole svecima a to ne valja.Treba se moliti samo Bogu.

    Odgovori
  • vojislav ananić

    Krsna slava

    Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski svetitelj zaštitnik i davalac. Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan.
    Slava je praznik „male crkve“, osnovne hrišćanske ćelije, porodice, pa svaka, pa i najmanja porodica treba da slavi Slavu. Čim se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovu kad se oženi, dužan je da proslavlja svog svetitelja, bez obzira što ga i otac i majka slave u starom domu.

    Pogrešno je shvatanje da otac treba da „preda“ sinu Slavu, ili da sin počinje da slavi tek po smrti očevoj, kao i običaj da Slavu nasleđuje samo najstariji sin.

    Sin je dužan, u znak poštovanja roditelja, da tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalno proslavljanje Krsnog imena, otpočne sa znanjem i blagoslovom oca i majke. Slaveći Slavu, mi vršimo spomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice i naš zastupnik pred Gospodom. U isto vreme mi se molitveno sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili Slavu toga dana. To je suština i dubinski smisao srpske Slave.

    Pošto Hrišćani dele i radost i tugu sa svojim bližnjima, prirodno je da se i Slava proslavlja u krugu porodice i prijatelja. Zato se za Slavu spremaju svečanija i raznovrsna jela, sprema se kuća i u domu vlada praznična atmosfera. Krsnu Slavu ne treba svesti samo na dobar ručak ili večeru, povod da se vidimo sa prijateljima i rođacima, ili prekomerno najedanje i opijanje.

    To, onda i nije Slava. Neke Slave padaju u vreme postova (Sveti Nikola, Ivanjdan, Sveti Alimpije) i tada će se domaćin (a naročito domaćica!) postarati da goste posluži isključivo posnom hranom, pri čemu je dozvoljena upotreba ribe i ulja. Isto važi i za Slave koje padaju van postova, ali u posne dane – sredu ili petak. I u ovom slučaju se strogo poštuju pravila koje nam je Crkva naložila – poslužuju se svečanija, ali posna jela. Bogu nije ugodno, a nama nije na duhovnu korist i spasenje da u dan svoga Krsnog imena mrsimo i služimo mrsnu hranu, ako je Sveta Crkva odredila taj dan kao postan.

    Još jedan lep stari običaj vezan za Slavu koji se ponegde još zadržao je i takozvano „dvorenje slave“. Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje Krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći.

    Ovde se može povući još jedna paralela između porodice i crkve: Pravoslavni Hrišćani stoje u crkvi na molitvi, a pošto je porodica mala crkva, to njeni članovi molitveno stoje pred Bogom na dan svoje Slave. Ovaj običaj nam još govori koliko su naši stari poštovali svoga Svetitelja i sa kakvim se strahopoštovanjem odnosili prema Bogu.

    Za slavljenje Slave nephodno je imati sledeće:

    Nekoliko dana pre Slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu osveti Slavsku Vodicu.

    Za Osvećenje Vodice treba pripremiti:
    – činiju sa čistom vodom
    – bosiljak
    – tamjan
    – kadionicu
    – sveću
    – spisak živih članova porodice
    – spisak umrlih članova porodice
    Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja vodice treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući. Osvećenje vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetog, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila Slavski Kolač.
    Slavski kolač
    Za Krsno ime svaka kuća priprema slavski kolač. To je naročiti hleb od pšeničnog brašna zamešen s kvascem i bogojavljenskom vodicom (voda osvećena u crkvi na Bogojavljanje) ili onom koju je sveštenik osveštao uoči slave.
    Kolač se okolo opaše jednim vencem od testa, kao pojasom; po gornjoj kori prekrste mu se dva kaiša od testa i u njih se otisnu četiri liturgijska pečata sa grčkom skraćenicom IS-HS NI-KA, što znači – Isus Hristos pobeđuje. Na ovoj kori mogu se staviti još neki ukrasi-figure, kao golub, simbol Svetoga Duha, klas pšenice, i grožđe.

    Slavski kolač se po pravilu ne seče nego samo lomi. Kolač se okreće „naoposun“, po suncu, od leve (u narodu negativne) prema desnoj (u narodu pozitivnoj) strani. To se čini radi domaćeg napretka. Istovremeno se kolač podiže u vis sa željom da se usevi podignu prema suncu i da zrelim plodom olakšaju život zajednice.

    Slavska sveća

    Sveća treba da bude od čistog pčelinjeg voska. Krsnu sveću valja da zapali domaćin kad dođe sveštenik da mu reže kolač ili kad prerezan kolač donese iz crkve. Sveća obično gori ceo dan.

    Slavska sveća označava žrtvu, najčistiju i najneviniju, kao što pčele prave med, skupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisnih cvetova. Tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca
    i mirisne, neukaljane duše.

    Slavskom svećom se izražava svečanost praznika i radost domaćih.

    Slavsko žito – Koljivo

    Pšenično zrno je simvol smrti i vaskrsenja, simvol večnog života: zrno bačeno u zemlju proklija i raspada se, ali iz njega nikne klas koji donosi mnogo više zrna. Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove i u čast svetitelja koga slavimo, kao i za spomen na naše pretke koji su u veri živeli i koji su za veru dali svoje živote.Žito se kuva uoči Slave.

    Kad se žito skuva, voda se odlije, a žito ispere i prosuši. Posle se melje i sladi šećerom i to označava blaženi i slatki nebeski život pravednih hrišćana posle smrti, koji su svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili.

    Koljivom se služe svi ukućani po starešinstvu odmah posle osvećenja, kao i gosti koji toga dana dolaze u kuću. Pre posluženja žitom treba se prekrstiti i to se uvek činiti stojeći, opet u znak poštovanja prema Svetitelju.

    Kako je koljivo ustanovljeno
    Car Julijan, zvani Apostat (otpadnik), beše primio Hrišćanstvo u mladosti, a kad je postao car, odrekao se Hrista i postao ponovo idolopoklonik i veliki progonitelj Hrišćana. Znajući da Hrišćani poste Veliki post, a naročito prvu nedelju ovoga da bi se pričestili, hteo je da naruši propise Hrišćanske Crkve. Zato tajno naredi upravniku Carigrada da sve što se na tržnici nalazi za jelo poprska krvlju žrtava koje se prinose idolima, kako bi se Hrišćani oskrnavili.

    Ali, Sveti Tihon, preko patrijarha carigradskog, Evdoksija, javi Hrišćanima da ništa ne kupuju na tržnici za jelo, već da kuvaju koljivo – pšenicu sa medom – i to jedu. Oni tako i učine – celu prvu nedelju Velikog posta jeli su samo koljivo. Docnije je uvedeno u upotrebu i pri proslavljanju krsnog imena – slave. Pšenično zrno je simbol smrti i vaskrsenja: zrno bačeno u zemlju proklija i raspadne se – umire, ali iz njega niče klas koji donosi mnogo više zrna.

    Koljivo se o slavi ne sprema za pokoj duše svetitelja koji se slavi, kao što neki pogrešno misle. Jer svi svetitelji su živi u Gospodu i nalaze se pred Njim kao naši zastupnici i molitvenici, a žito se sprema isključivo u njihovu čast, a nikako za pokoj duše. Zato se slavsko koljivo obavezno sprema za sve slavske dane, pa i za Svetog Arhangela Mihaila, Svetog Iliju, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike.

    Vino

    O Krsnom imenu vino je potrebno da sveštenik njime prelije kolač i koljivo, a ono što ostane u čaši ili flaši domaćin po običaju popije.
    Vino je supstitucija za beskrvnu žrtvu. Ono služi za prelivanje koljiva i kolača. Upotreba vina u gozbi na krsnom imenu pripada magiji koja dočarava izobilje. „Kolač se preliva vinom a dom mirom, životom, zdravljem, dobrom.“

    Ulje

    Ulje je potrebno da se upali kandilo u kući pred ikonom.

    Tamjan

    U svakoj Pravoslavnoj srpskoj kući može se naći grumičak tamjana u svako doba, po rečima jednog istoričara, „jer se Srbi svakad najpre kade, kad se god kućanski mole Bogu“, a za Krsno ime i najsiromašniji svećar kupi ga makar i najmanje.
    Tamjan se zapali i gori u blaženom dimu koji se penje prema božanstvu da ga umilostivi i odobrovolji.

    Ikona

    Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Vladika Nikolaj kaže da -„mi ne obožavamo ništa i nikoga osim Presvete Trojice u Jedinici JEDNOGA BOGA. Ali mi poštujemo svetitelje, kao najbolju decu Božju i sledbenike Hristove, i njihovim likovima ukazujemo posebno poštovanje“.
    Po pravilu svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena u crkvi, gde to sveštenik obavi u oltaru, „Osvećene ikone su kanali moćne Božje blagodati koja leči, preporađa, prosvećuje, ohrabruje i opominje. Gospod Bog toliko ljubi svoje svetitelje i mučenike kao najbliži krug svoje porodice, da daje čak moć i njihovim likovima kada se poštuju i njihovim imenima kada se prizivaju“.

    Zdravica

    Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvećaniji čin. Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolaca „naoposun“ to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca, čega inače nema u kultu pokojnika.

    Veliku građu o Slavi u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku. Na primer, u zdravici se kaže: „U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica“. Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: „Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju“.

    Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: „Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova deca“…

    Na Kosovu, na primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje domaćinovo i svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i napredak svake vrste. Gost kaže: „Ovu kalenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i njegovim sinovima, cerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu njegovom zdravlje i sreću … svaki berićet u polju i domu, da su mu puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torista sa ovcama i govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebicima …“

    Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike. Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inaće menjaju unakrst „da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom“.

    Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: „Neka se preliju bačve sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom“. Pošto se malo otpije, u istu času dolivaju još vina „da mlađi rastu“, pa se zdravica produži: „Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih“.

    Slavi i zemlja

    Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, „ko krsno ime slavi onome i pomaže“. U severoistočnoj Srbiji zajedno sa porodicom i kućom slavi i zemlja.

    Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Ona slavi jer je ona stalna a sve drugo je prolazno. „Iz zemlje je sve poteklo i u nju se sve vraća“ kaže se u narodu, prema tome slava je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu.

    Izvor: Novine Toronto Kanada

    Odgovori
  • vojislav ananić

    Na svečano postavljenom stolu okrenutom ikoni, uoči dolaska sveštenika, treba da se nalazi: sveća na čiraku, slavski kolač, koljivo (žito), čaša crnog vina, kadionica sa tamjanom, šibica, kao i spisak članova porodice radi pominjanja u molitvi.

    Na svečano postavljenom stolu Slavski kolač predstavlja žrtvubragodarnosti Bogu što smo kroz Isusa Hrista i Njegovo stradanje spaseni od propasti koja bi nas stigla zbog naših grehova.

    Krstobrazno lomljenje slavskog kolača predstavlja stradanje Hristovo radi nas. Prelivanje prelomljenog kolača vinom (koje simbolično predstavlja krv Isusovu) znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od svojih grehova.

    Slavska sveća pokazuje da su svečar i njegova porodica sinovi Svetlosti a ne mraka. Kao što svetlost sveće razgoni mrak tako i svetlost Hristova razgoni tamu.
    Slavska sveća je simbol želje i težnje svečara
    – da upozna Svetlost života – Gospoda Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista,
    – da svetlost Božija prosveti razum njihov, osvetli i osnaži vrline u njima i uputi uh da vreme na zemlji provedu u besprekornom hrišćanskom životu i
    – da hrišćanska ljubav zaplamti u njihovim dušama, kao što plamti i plamen njihova slavske sveće!

    . Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove i u spomen svetitelja koga slavimo, kao i za uspomenu na one naše pretke koji su u veri živeli i na one koji su za veru dali svoje živote. Ovu činjenicu potvrđuje i molitva koja se čita prilikom blagosiljanja koljiva: … Ti sam, svedobri Care blagoslovi i semenje ovo sa raznim plodovima, i osveti verne koji budu jeli od njega, jer sluge Tvoje prinesoše ovo Tebi u slavu Tvoju i u čast Svetoga (ime sveca) i u spomen onih koji preminuše u blagočestivoj veri.

    Izvor: Novine Toronto Kanada

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    ĐURĐEVDAN

    Od svih hrišćanskih naroda, jedino Srbi imaju pravo na krsno ime, na krsnu slavu. Zato je za Srbe pravoslavce, posle Božića, krsna slava najpoštovaniji verski praznik. I, u to ime, se i zaklinju kad kažu: „Tako mi krsne slave“. Slava je u stvari, deo prastare tradicije i običaja, a slavi se u znak spomena na zaštitnike njihovog imena i patrone pojedinih rodovskih zajednica. Prinoseći im žrtve u stoci, žitu, jelu i piću, tim svojim poštovanjem, očekuju da im preci obezbede i sreću i svo blagostanje. Krsna slava se prenosi preko muških potomaka, s kolena na koleno, a istu krsnu slavu imaju bliži i dalji krvni srodnici po svom prezimenu. Ako se npr. istražuje poreklo jedne porodice kod Srba i pravi njen rodoslov, prvo se polazi od krsne slave.

    Krsna slava svih pravih Ananića je Đurđevdan. Kažemo, pravih, jer ima i onih koji su se prizetili i preuzeli ženinu krsnu slavu, najčešće Mitrovdan i Jovandan. No, od svih kanonizovanih svetaca u zaštiti Hristove vere, jedino je Sveti Đorđe nazvan POBEDONOSAC. Ime je dobio po rodnom mestu svoje majke koje se zvalo Georgee, a ime Georgije ili Đorđe, znači ratar. U vreme kada se primalo hrišćanstvo umesto paganskih religija, mlađani Georgije je služio u vojsci cara Dioklecijana, koji je bio žestoki protivnik i progonitelj hrišćana. A Georgije je već primio Hristovu veru i bio njen pobornik. Mitologija priča da je u gradu Virita – Berita (deset kilometara od Nazareta) u kojem je bio i rimski garnizon sa tribunom Georgijem, u malom jezeru živela velika aždaja, koja je napadala i ubijala narod. Još su pagani verovali da aždaja traži da proguta mladu devojku, kako bi došao mir. Za Georgija se govorilo da je spasao ćerku lidijskog (Palestina) kralja od zmaja tako što je zmaja ubio, uz obećanje da će kraljevi podanici biti kršteni. To nije odgovaralo rimskim upravljačima i pošto se kao hrišćanin suprostavio caru, sveti Đorđe je bačen u tamnicu gde je svirepo mučen, da bi ga i pogubili 3. aprila 303. godine.

    Sveti Đorđe se otada na ikonama i prikazuje kako probada aždaju, a u pozadini je devojka, i slavljen je kod sveg hrišćanskog sveta. Zaštitnik Engleske je postao u XIV veku, kada ga je Edvard III učinio zaštitnikom Reda podvezice. Interesantno da je rascepom hrišćanstva na istočno i zapadno 1054. godine, od svih svetaca Đorđe slavljen ne samo među pavoslavnim Srbima, nego i kod katolika, samo što se tamo naziva sveti Juraj i bio je vesnik buđenja prirode i proleća.

    Đurđevdan je jedna od najčešćih slava kod Srba i obiluje svetkovinama i obredima još iz drevnih, prethrišćanskih vremena. I danas su sačuvani običaji koji prikazuju opšte buđenje u prirodi, ritualno kupanje, uranke kraj kladenaca i česmi kao prirodnih svetilišta, devojačko pletenje venaca uz prigodno pevanje (‘O Đurđevu uranak se sprema, ništa lepše od proleća nema’). Kupali su se da se od njih ‘svako zlo i nevaljalština otrese i otpadne’. Ispletene vence kače na kapiju i ulazna vrata i bacaju ih na kućno sleme i ostale zgrade u dvorištu. Dok pletu vence, devojke biraju travu ZLATNOGLAV i skrivaju je da se dopadnu momcima, a mlade žene da se umile muževima. Devojke se kite i travom KOPINJAK, da momci kopne za njima, valjaju se u mladom JEČMU, da i momci ječe za njima ili u RAŽI, da momci ‘ržu’ za njima, penju se na VIŠNJU, da momci svisnu za njima i grabuljaju oko GRABA, da se momci grabe za njih. U nekim opet krajevima, u mravinjak su zakopavali stočni kolač, grumen soli i živo kokošje jaje da prenoće, ne bi li se stoka množila kao mravi. Marva se šibala drenovim prućem i kadila tamjanom, radi njenog zdravlja i napretka. Od Đurđeva počinje letnja polovina godine kada se pale i ‘mangupske furune’ (počinje toplo vreme).

    U obredne predmete za krsnu slavu spadaju osveštana vodica, slavski kolač, koljivo, vino, krsna sveća, tamjan i slavska ikona. Tako je i kod našeg svečara i domaćina Vojkana, uoči Đurđevdana, bio mesni sveštenik Mlađan sa pojcem da osveti vodicu i dom ukućana. Pomoću vodice i časnog krsta u sveštenikovoj ruci, progoni se po verovanju, svako zlo. Tom vodicom domaćica zamešuje slavski kolač, a grančicom bosiljka umočenom u osvećenu vodicu, krope se domaćin i ukućani.

    Kod Vojkana, dan uoči slave, bili su svi članovi porodice na okupu. Ujutro, na dan slave, domaćin najpre uzima našte srca koljivo, a posle njega svi ostali. Zatim su sve stolove zastrli belim stolnjacima, a počeše da pristižu i ostali gosti – Vojkanovi i jedni i drugi prijatelji, zetova sestra, snahini brat i supruga mu, komšije, dečurlija… Svi gosti i ukućani sedaju za sto, sem domaćina i domaćice, koji ‘služe i dvore sveca’. Iznet je slavski kolač, koji svi prisutni Ananići, nakon što ga je odozdo Vojkan zalio crvenim vinom, tri puta obrnu naoposuno (‘po suncu’), od leve strane prema desnoj, a zatim svi lome po parče. Onda su počeli sa iznošenjem hrane i pića, a domaćin se prekrsti te pali slavsku sveću, kandila pred Ikonom Svetog Georgija i tamjan. Ustaju svi prisutni dok se izgovarala slavska molitva. Pošto su okađeni, svi se još jednom prekrste i poklone. Vojkan podiže zdravicu, kucnu se čašicom rakije, prekrste se opet i sednu. E, tek tada seda i domaćin, a domaćica Jagoda uz pomoć mlađih žena, poslužuje.

    Sa stola se odnosi meze i pogačice sa sirom, a iznosi se supa od morke (radi ukusa) i ćurke (radi masnoće) sa domaćim žutim i dugim rezancima. Zatim sledi sarma, pa pečena jagnjetina i prasetina uz kojekakve salate i priloge, a posle se iznesoše kolači. Bilo je tu svačega, od raznih torti i rolata, do oblatni, žerboa, kolača sa orasima… Naravno, muški svet je uz slana pečenja, više pio vino i pivo, a neko je nastavio i sa rakijom od kruške ili odležale šljivke. Žene i deca su se uglavnom sladile kolačima i žeđ utoljavali raznim vrstama sokova. I tako, dok je slavska sveća uvek bila upaljena, muzika je treštala. Neizostavan je bio ‘Đurđevdan’, a čuli su se ritmovi i ostalih narodnih pesama, već po želji prisutnih. Onda domaćin poče onu, ‘Alaj mi je večeras po volji’ i, ‘Veseli se, kućni domaćine’, a ostali ga prate. Zapevaše i oni po neku svoju, a telefon neprestano zvoni. Skoro svi Vojkanovi rođaci i prijatelji iz daleka, se javljaju, čestitaju krsnu slavu i žele prijatan dan i dobro raspoloženje.

    Gozba potraja do kasnih sati, dok je sveća dogorevala. Uz sveopšte raspoloženje, šale, smeh i muziku, sve prisutne su uveseljavala i Vojkanova i Jagodina unučad, tri „devojke“ i najmlađi njegov unuk, imenjak, koji tek progovara i koji će jednoga dana od svog oca, naslediti dedinu slavu i Ikonu Svetog Georgija i sve običaje u vezi sa tim praznikom.

    Na kraju, počeše se razilaziti, a domaćica svakom po nešto tutnula da ponesu svojim kućama. A Vojkanu milo da je sve priredio kako i priliči čoveku domaćinu, a i da je sve proteklo u redu. Niko se nije opio, što u ovakvom trenutku i ne priliči. A bilo je svačeg u izobilju i po izboru.

    Tako se naši ljudi još uvek sastaju i neguju tradiciju i običaje koje su nasledili još od svojih predaka i kojima ne dozvoljavaju da padnu u zaborav. I tako, do neke nove slave. Danas je to bilo kod Vojkana, a sutra, ko zna gde, kod nekog komšije, prijatelja, rođaka… Važno je da se druže i ne otuđuju jedni od drugih, što vremena nova, sa sobom donose.

    Vojislav Ananić

    Iz moje treće knjige kraćih priča i zapisa „Sa banatske strane“, 2007.

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top