Деспот Стефан Лазаревић

18. септембар 2012.

коментара: 7

Након одсудне Битке на Марици, од када је обезглављена због неслоге великаша, почиње бродолом српске државе. Новог вожда Срби ће добити нешто касније у деспоту Стефану Високом кога назваше „вождом новог Израиља“.

Деспот Стефан потиче из благочестиве породице кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић, који су његови родитељи. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро млад).

Лазар Хребељановић је рођен 1329. године у Прилепцу крај Новог Брда. Имао је две сестре: Драгану, која је била удата за владара Горњег Ибра и Звечана, челника Мусу и млађу, удату за хвостанског војводу Алтомана. Лазар је био ставилац на двору цара Душана Силног. Око 1353. године, оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, познатог као Југ Богдан. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Милица је, дакле, потомак Немањића. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија, у монаштву, Давида који је сазидао манастир Давидовицу.

Милица је рођена око 1335. године. Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, она је управљала народом и државом јер су јој синови били још деца. Пошто је учинио избор достојан Небеског Царства, народ му додаје титулу цара, а не кнеза. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ је донео одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова се одлука спровела о шестотој годишњици Косовске битке, 1989.

Чим је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је напустила државне послове и са својом рођаком Јефимијом отишла у манастир Љубостињу, који је сама основала. Ту се замонашила под именом Евгенија. Пред смрт је примила монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. Преминула је 11. новембра 1405. године и сахрањена у истом манастиру. За живота се бавила и књижевношћу („Молитва матере“, „Удовству мојему женик“), а књижевни дар од ње су наследили кћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

Стефан је рођен око 1377. На крштењу је, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. Вук Лазаревић је рођен после 1380. године. Најстарија сестра деспота Стефана Лазаревића, Мара, је око 1371. удата за Вука Бранковића, господара Косова, Метохије и Скопља. Имали су три сина. Гргура (+1408), Ђурђа (1375 – 1456) и Лазара (+1410). Друга сестра Стефанова Драгана је око 1386. била удата за Јована Александра, сина бугарског цара Ивана Шишмана. Трећа му сестра Теодора је била прва супруга мачванског бана и угарског великаша Николе II Горјанског. Јелена, четврта сестра Стефанова је 1386. удата за Ђурђа II Стратимировића Балшића, владара Зете. После његове смрти, преудаје се 1411. за босанског великог војводу Сандаља Хранића, господара Хума. Најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера, рођена је око 1373. године, а 1390. је дата за жену османском султану Бајазиту I. Оливера је била ванредно лепа и имала је велики утицај на Бајазита и користила сваски тренутак да помогне своме напаћеном народу и држави.

Поред слања Оливере, Лазаревићи су се Бајазиту обавезали и на вазалне обавезе. У бици код Ангоре, Вук је са братом Стефаном и синовима Вука Бранковића Гргуром и Ђурађем учествовао на страни Турака као вазазал против Монгола предвођених Тамерланом. После Бајазитовог самоубиства 1403. године због срамоте која је била нанесена Оливери од татарског емира Тамерлана, вратила се у Србију. Настанила се на двору свога брата Стефана у тадашњој престоници у Београду и све до његове смрти, била му верни саветник и подстрекач.

Вук тражи део територије Србије за себе, али Стефан упорно одбија комадање земље

Стефан ступа у преговоре с Угарском и од краља Жигмунда добија најпрестижнију угарску титулу Змаја Првог реда. Био је на првом, почасном месту и због тога је змај обмотан око штита породице Лазаревић. Почетком 1409. године, Вук је са турском војском и са Ђурађем Бранковићем напао Стефана. Успели су да упадну до Београда и после преговора са Стефаном, долази до поделе Србије у којој Вук узима јужни део, а деспот Срефан северни са Београдом. Старији брат је угарски, а млађи турски вазал, али Вук узима и половину од прихода са Стефанове територије. Те године долази до сукоба међу Бајазитовим синовима и оба брата су у војсци Бајазитовог сина Мусе, који код обојице игра дволичну улогу. Кад Вук склопи савез са Мусиним братом Сулејманом, Муса одлучује да га казни смрћу. Али, и поред дотадашњих размирица, Стефан јамчи за брата. Но, ипак је погубљен 1410. године. Стефан Лазаревић је био кнез од 1389. до 1402. године, а деспот Србије од 1402. до 1427. године.

Стефан се код цара Византије Јована VII Палеолога окитио титулом Деспота. Деспот представља титулу коју су византијски цареви додељивали најмоћнијим великашима и обласним господарима у земљи али и изван ње. У покосовском периоду, Стефан Лазаревић је од Византије добио ову титулу и формално вазалство. Тако је Србија постала Деспотовина. Када је Јован VII Палеолог доделио титулу деспота Стефану Лазаревићу, да би учврстио тек склопљени савез, предложио је Стефану брак са Јеленом, својом свастиком. По пресељењу престонице у Београд и кад је колико-толико уредио двор, довео је своју вереницу након три године од веридбе. Јелена је први пут угледала Србију у септембру 1405. године. Одмах након венчања, уследила је сахрана кнегиње Милице. Као веома образована и навикнута на живот у раскоши, Јелена је увела промене на двору у Београду: заведен је ред, а дворски ентеријер креиран је по њеној замисли, прописана је и одговарајућа дворска одећа и уведена су правила понашања, после чега је српски двор постао репрезентативан. Но, нису имали деце, али су остали заједно до краја живота. Деспот Стефан и деспотица Јелена, били су најобразованији пар тог времена у Србији и у Европи. Историја сведочи о деспотовој лепоти и висини. И о Стефановим врлинама сазнајемо много, да је био мирољубив, правичан и истинољубив, милостив према сиротињи, ћутљив, нежне природе, продуховљене фигуре, велики задужбинар.

Касније, Стефанови наследници Бранковићи су ову титулу добијали и од Византије, али и од Угарске. После пада Смедерева, ово звање је остало само као титула а не као фактичко признање власти јер Србија више није била независна. Многи Срби су се населили у Угарској да би касније Аустрија од њих направила граничаре и подигла Војну границу.

Стефанов натпис на косовском каменом стубу на Газиместану је запис о косовском боју 1389. Представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике. У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени. Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици („Цар Лазар и царица Милица“), али и у модерној поезији (код Ракића „На Газиместану“). Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику (1412. године, којим се уређује живот у тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду), деспот Стефан је писао и књижевне радове „Похвала кнезу Лазару (1389), „Натпис на мраморном стубу на Косову“ (1404), „Слово љубве“ (1409). Историјски извори наводе да се Стефан бавио и превођењем са грчког и латинског језика. Имао је велику библиотеку, у којој је, осим богословских и поучних текстова, било и филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова најлепша задужбина, манастир Ресава (Манасија), била је уметничко средиште сликара, писаца, песника и приповедача средњовековне Европе.

„Слово љубве“ је дело деспота Стефана нађено у једном рукопису из прве половине XV века. Претпоставља се да је „Слово љубве“ писано у Београду. Нажалост, рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. Писано је у прози, у десет строфа, у облику посланице (епистоле), са акростихом који садржи наслов песме. Верује се да је ову посланицу деспот посветио своме брату Вуку, са којим једно време није био у добрим односима.

У доба деспота Стефана Лазаревића, Београд постаје престоница српске државе, њено политичко, привредно и културно-црквено седиште. Он је град посветио Пресветој Богородици, о чему говори и следећа песма:

БОГОРОДИЧИН ГРАД

“Висок Стефан деспот млади
престоницу нову гради.
На брду је утврђује,
ка небу је узвисује.
Вапијућ’ у молитвама
за благослов зидинама:
Да их Мајка Бож’ја брани
од зла које носе дани.

Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.

Нек’ не буду овог града
блага брда од дуката.
Нек’ његова буду слава
душе вредније од злата
у којима љубав живи,
љубав која се не гаси.
О, Пресвета Владичице,
Ти их сачувај и спаси.

Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.

Промис’о је Србе призв’о
служби на тлу распетоме
на које се буре дижу,
око ког’ се копља ломе.
Да послуже Богу драгом
и да Његов барјак носе,
верујући у слободу
оковима да пркосе.

Теби, Мајци Васкрслога Господа,
подижем бели град на двема водама.

Нек’ од сада па до века
буде бедем православни.
Слава да му не избледи,
име да му не потамни.”

 

 

У самом граду је била смештена велика Саборна црква. Пре 1417. године саграђен је храм Свете Петке, са моштима препородне Параскеве. По смрти деспота Стефана, 1427. године, Београд је предат Угрима. Од тада па до пада Београда под Турке, 1521. године, српска митрополија живи у врло тешким околностима. Споља је угрожавају Турци, а изнутра Угри због непристајања на Унију. Коначним падом Београда под Турке, велики број Срба протеран је из града под стражом и насељен у Цариград.

Као отомански вазал, деспот Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

Високи деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо 19. јула 1427. године, од последица срчаног удара. Он је на повратку из Шумадије ка Београду, застао недалеко од данашњег Крагујевца, код места Главица, одн. Марковца у засеоку Црквине, где се налазила једна његова задужбина, да би се одморио и ручао, после чега је отишао у лов. Током њега, док је био на коњу Стефана је ударила срчана кап, од које је и преминуо. На месту његове смрти, његов пратилац Ђурађ Зубровић, подигао је мермерни стуб са натписом, који се данас налази у порти сеоске цркве у Марковачким Црквинама код Младеновца.

И данас постоји спорење научника око тога где се налазе посмртни остаци деспота Стефана Лазаревића: да ли у манастиру Копорину или у манастиру Манасији (на слици десно). Антрополог и палеопатолог Србољуб Живановић сматра да су кости откривене 80-их година XX века у Копорину.. Стефанове су, на основу њихових оштећења, која по њему, одговарају повредама за које се зна да их је имао. Са друге стране, током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији, почетком XXI века, откривени су земни остаци за које археолог Марин Брамболић, сматра да припадају деспоту Стефану. Он своју тврдњу темељи по месту самог гроба у цркви, које одговара гробовима Стефана Немање у Студеници, одн. краља Милутина у тзв. „Краљевој цркви“ у Софији. Касније је урађена ДНК анализа тих остатака и њом је утврђено, са 99,9378% тачности, да се ради о сину кнеза Лазара. Живановић сматра да се ради о његовом млађем сину Вуку, док Брамболић тај налаз сматра потврдом своје претпоставке да ти остаци припадају Стефану. ДНК анализа костију пронађених у Копорину није обављена пошто владика Браничевски није дао сагласност. Међутим, да је свети деспот Стефан Лазаревић сахрањен у манастиру Манасија потврдили су монаси ДАМЈАН и ПАВЛЕ још 1597. године.

Стефанова ктиторска композиција у Манасији је настала између 1415. и 1418. године. У левој руци држи модел цркве, без нартекса, који приноси светој Тројици насликанима преко пута њега, али и самом Христу који је приказан изнад њега како га левом руком овенчава, а десном благосиља. Око Стефана се налазе два анђела који му пружају мач и копље, док он у десној руци држи жезло с двоструким крстом. Главна задужбина му је манастир Манасија, у близини Деспотовца. Градња је трајала између 1407. и 1418. године. Манасија је рушена и пустошена много пута, али је и обнављана.

Задужбина светога деспота Стефана је и манастир Благовештење у Горњачкој клисури, из последње четвртине XIV века.

Једна од задужбина светога деспота Стефана је и манастир Копорина, код Велике Плане, који је касније претворен у женски манастир.

Стефанова задужбина је и манастир Павловац, на обронцима Космаја, у атару села Кораћице, код Младеновца. Манастир је подигнут у другој или трећој деценији XV века.

 

Прилог: 

Деспот Стефан установио четири “С” као српски грб

Бели двоглави орао је преузет од Немањића. Символ српских краљева тј. Српске државе је усвојен из византијске културе. Четири слова „С“ по узору на византијски грб са четири „Бета“, на српски грб УВЕО ЈЕ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ након што је постао византијски деспот 1402. године. Из тог периода је и сребрни новчић на којем су угравирана “оцила”. Касније је овај симбол постао акроним, означавајући мото Српства: “Само слога Србина спасава!“

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ (Материја за овај текст је прибављена из манастира Попови код Бијељине, као и од Светосавске омладине „Свети Стефан деспот српски“).

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Slobodanka Stojakovic

    Postovani autoru ovog clanka, ne ulazim u neke navedene detalje
    iz Despotovog zivota, kao npr. o Jelani, sa kojom je “ziveo srecno
    do kraja zivota” ! Mora da si procitao mnogo romana o srecnoj zenidbi
    Despotovoj I njegovom dugovecnom braku. Takvih romana ima danas
    kao pleve, I svako zeli da se ogleda bas u pisanju o zivotu I delu naseg
    najboljeg I najuspesnijeg vladara srednjeg veka. Tebi I svima bih preporucila
    da procitaju istorijske IZVORE, pre nego sto se uhvate u kostac sa ovako
    ozbiljnom materijom.

    Sto se tice ilustracije *Despotovog novca” savetovala bih te da to sto pre
    uklonis, da znalci ove materije ne bi umrli od smeha. Bas me zanima
    odakle ti ideja da kao Despotov dinar postavis Handheller katolicke biskupije
    (ruka, koja oznacava providenciju). Posto su ovakve handhellere kovali
    nemacki, austrijski, svajcarski I ceski gradovi i biskupije jos od 12 veka, za ovaj tvoj, zbog
    reversa, koji veoma fals deluje, ne mogu da tvrdim kome pripada, ali najverovatnije
    gradu Pragu, odn. vladaru Odalriku (Odalricus Dux ili Oldrich ,1012-33.god).
    Pored tolikih vrsta dinara despota Stefana Lazarevica ti prondje bas ovaj da
    zamajavas neupucene osobe,mozda zeljne da nesto novo saznaju! Savetujem ti
    dobronamerno da pogledas bar neki od danas u knjizarama postojecih kataloga
    o Srpskoj srednjovekovnoj numizmatici.
    Izvini, ako sam bila malo ostra.
    S.Stojakovic

  2. Војислав Ананић

    Да, поштована госпођо или госпођице Слободанка Стојаковић, прочитао сам пуно романа, јер ми је то и струка, пошто сам до одласка у инв. пензију предавао српски језик и књижевност. Али не и о деспоту Стефану Лазаревићу. Значи, историја није моја ужа струка него само интересовање, поготово кад је то прошлост мога народа. Нумизматиком сам се некада бавио у млађим даниома и читаву збирку сам дао (поклонио) даљем рођаку, који је радио у Немачкој и вероватно је за себе добро уновчио. Што је овде најбитније, ништа ја у овом тексту нисам измишљао нити имао намеру да некога замајавам. Лепо сам навео одакле сам се служио извором за текст, из манастира Попови код Бијељине и Светосавске омладине “Свети Стефан деспот српски”. Баш сам сматрао да је то поуздан извор, који потиче из манастирских рукописа поготово што једно удружење наше омладине носи име ВЕЛИКОГ ДЕСПОТА. Више сам веровао тим њиховим изворима јер сам сматрао да су веродостојни. Укратко, да завршим, подаци нису из неких романа са непровереним садржајем. И, што се илустрација текста тиче, мислим да су то учинили у уредништву портала Порекло (прошло је од тада доста времена и објавили су ми већ преко шест стотина прилога – стварно се у обиљу свега тога, више не сећам). А да лутам по књижарама и антикварницама и да тражим каталоге, не могу, јер сам у инв. колицима. А Вама као експерту за ту област, предлажем да напишете неки текст за читаоце и посетиоце портала Порекло. Немојте само критиковати. Више користи бисмо имали сви када бисмо нешто ново и сазнали и научили.
    Срдачан поздрав!

  3. vojislav ananić

    Свети деспот Стефан Лазаревић
    https://www.youtube.com/watch?v=Srk9vrG-4VI

  4. IRINA LAZAREVIC

    NEMANJICI SU OSNIVACI REDA ZAMAJA,STO JE ZIGMUND HTEO DA PRIGRABI ZA SEBE,ZATO JE USTAJAO KADA JE DESPOT STEFAN DOLAZIO U UGARSKU I KLANJAO MU SE.MOSTI SU MU U KOPORINU,A VUKOVE SU U MANASIJI…VKU SU TURCI DSEKLI GLAVU I ANALIZE MOSTIJU SU POKAZALE DA JE TELO U MANASIJI BEZ GLAVE.OBAVLJENA JE I ANALIZA DNK U KOPORINU I UTVRDJENO JE DA JE TU SAHRANJEN DESPOT STEFAN!

  5. Војислав Ананић

    Београд и Манасија – две најважније заоставштине деспота Стефана Лазаревића

    Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога – како је ово дело насловио знаменити слависта Ватрослав Јагић, изузетно је драгоцен извор за изучавање српске историје XV века. Настало је најкасније до 1431. г., како сведоче посредни историјски докази; наиме, после те године губи се било какав траг који се односи на Константина Философа (Константина Костенечког), аутора деспотовог Житија (Живота).Константин је био изузетно занимљива личност, која је на најбољи начин обележила не само наш књижевни живот у време Деспотовине, него је и на много ширем политичком, културно-историјском,књижевном и језичком плану обележила тај период наше државе и нашег народа. У српску Деспотовину склонио се од турског зулума и прибежиште је нашао по свој прилици у Београду, у Деспотовом окружењу. Рођен је у месту Костенец које се налази у горњем току реке Марице (отуда Костенечки). Место Костенец има све значајнију улогу у турско време: поред њега је прошла српска војска 1371. г. идући за Чрмен; туда је пролазила и турска војска идући најпре на Софију а онда на Запад.Од велике је важности што се Костенец налази недалеко од Бачкова и Констанин Костенечки је могао да сазна да се у Бачковском манастиру налази патријарх Јефтимије Трновски, па да се у њему појави жеља да оде тамо и да постане његов ученик; међутим, постао је ученик Андроника из „романијске области“, који је учио код патријарха Јефтимија, што значи да је Константин, на посредан начин, преко свога учитеља Андроника, постао и Јефтимијев ученик.Боравећи у Бачковском манастиру Константин се сигурно упознао са реформаторским радом славног бугарског патријарха на исправци и поновном превођењу богослужбених књига према грчким предлошцима и старим словенским преводима, јер су се током многих година преписивања књиге „исквариле“, па је поново требало исправити њихов језик, правопис и стил.У традицији припадника Трновске књижевне школе и њеног најугледнијег представика, патријарха Јефтимија, познатог исихасте, јесте став, и то нарочито треба истаћи, да слова и њихов графички лик немају само формално него и дубље, семантичко значење. Као пример може послужити тзв. „окато о“; наиме, Константин предлаже у својој реформи српског правописа да ако се, на пример, жели написати реч „око“, једно око, онда се оно пише са о које има једну тачку у средини,а ако се мисли на два ока, одн. „очи“, онда се пишу два спојена о са по једном тачком у средини . Та „двоока“ графема веома подсећа на неки цртеж из сликовног писма.За Јефтимијеве следбенике и ученике такође је била карактеристична нарочита брига за доста апстрактну лепоту изговорене речи,за учен и обичним људима тешко разумљив стил па је и Константин опонашао оно што је непосредно научио од свог учитеља Андроника, посредно и од самог патријарха Јефтимија. Стога не треба да чуди што су се и В. Јагић и Ђ. Даничић жалили на склоп његове реченице,тешко разумљив и заплетен. (Код припадника ове Јефтимије школе усавршила се и уметност тзв. „плетенија словес“, „које се као стил – према речима Ђ. Трифуновића – заснива управо на најсвестранијем односу према речи“; за њега су карактеристичне лексичке асоцијације, богата синонимија, таутологија итд.). При свему томе треба имати у виду да су за Константина и српски народни језик, који је у неком обиму морао научити, као и српскословенски као језик српске књижевности ипак били страни језици, у већој или мањој мери, и није се увек најбоље сналазио у српској језичкој материји. И поред свега тога њему се не може порећи да је био добро и свестрано образован према тадашњим мерилима. Деспот га је упутио и на неку врсту дошколовавања код српског патријарха, путовао је по Деспотовим налозима у дипломатске мисије, имао је личну Деспотову подршку за свој рад на исправци српског правописа и српских књига.Нема доказа да је Константин био црквена личност, али је очигледно његово познавање многих аспеката црквеног живота и хришћанства као религије (говори и кометарише седам васељенских сабора,брине се за непатворено „право“ одн. православно учење и за тачност превода богослужбених књига у страху да небрига око њих не буде узрок неким јересима, које такође спомиње). О свему овоме пише у своме делу Сказаније о писменех, одн. Повест о словима. Деспотово Житије и Сказаније јесу два Константинова најзначајнија дела.О свемо овоме може се много говорити; покушаћу, међутим, да пажњу читалаца усмерим на оно што стоји у наслову мога рада, одн. на податке које о престоном Београду и о најзначајнијој Деспотовој задужбини и гробној цркви, манастиру Ресави (Манасији), износи Константин. Ти су подаци толико драгоцени и скоро у потпуности јединствени да су до данашњег дана неизбежан извор, не само за историографска проучавања, него и за истраживања која се односе на многе области нашег народног и државног живота тога времена.Према подацима из његова два већ поменута дела он је изгледа живео углавном у престоном Београду, али није искључено да је боравио и у неком од српских манастира, нпр. у Ресави (Манасији) за коју се везује и појам „ресавска школа“, при чему се мисли на начела ресавског правописа као и на преписивачку и преводилачку делатност везану, макар по имену, за најважнију Деспотову задужбину. У вези са овим појављује се уз Константиново име и атрибут „преводник“, што К. Кујев и Г. Петков тумаче као драгоман, одн. преводилац српског владара у контактима са страним представницима, док. В. Јагић и Ђ.Трифуновић сматрају да атрибут означава преводиоца књига са једнога на други језик, одн. са грчког на српски. У Старим српским записима и натписима налази се следећи запис из једног апостола из 1660. г. који у преводу гласи: „јер и ми од доброг извода преписасмо (који) од старих ресавских преводилаца /от старих преводник ресавских/ (потиче), који никакве мане нема.“ Ова велика похвала Константиновом раду и раду његових ресавских ученика јесте истовремено и похвала самом Деспоту, који је лично наредио своме штићенику Константину да провери и доведе у ред српске богослужбене књиге, како у њима не би остало ништа што би се могло означити као јеретичко учење, супротно учењу православне цркве.И најзад, Константин, према сопственом сведочењу, пошто је Ђурађ Бранковић, наследник деспота Стефана на српском престолу,морао вратити Београд Мађарима, „са свима својима“ напушта дотадашње боравиште, Србију, и започиње његово лутање од немила до недрага. Ко су били ти „његови“ са којима одлази у изгнанство, није баш јасно – да ли је то била његова породица, мада о њој нема ни помена у његовим делима, или су то били његови ученици, остаје да се нагађа. После 1431. г. Константину се губи сваки траг. Остала су,међутим, његова дела, на срећу и ова два најважнија, па се на основу њих много шта може рећи не само о Константину него и о његовом свестраном послеништву у српској средини.Пре него што прикажем опис Деспотове престонице речима самог Константина, погледајмо како је описао уређење самога двора, шта је рекао о понашању његове властеле и дворана, каква је етикеција владала у њиховим међусобним односима, јер све то Константин нарочито истиче видећи у свему томе руку самога Деспота, који је од свога двора желео да створи узорно хришћанско обитавалиште. Вели Константин за дворане Деспотове: „…сви су се један према другоме (односили) како приличи (и како) пристоји, (са) смерношћу… Вика, подгуркивање, смех или непристојна одећа нису били дозвољени; сви беху обучени у светлу одећу, коју добијаху од Деспота.“После овога следи Константиново приповедање како је Деспот одлучио да му престоница буде Београд: „Он /Деспот/, обилазећи и разгледајући земљу, као што рекосмо, нађе раније поменуто место по имену Београд и измоли (га) од Угара; (Београд), иако лежи у српским крајевима, изгледа као да је на срцу и плећима угарске земље. Стога и склопи уговор с њима и прихвати се посла“.Објашљавајући даље зашто је избор баш пао на Београд, следе Константинове речи да је Београд:„…(један) од тих великих старих (градова), а на красном месту,као мало где у васељени, што више пута рекосмо; беше простран по изгледу, (налик) на бродска једра у пристаништу; (имао) је сваковрсна утврђења и (могућност) добављања хране. Не могосмо (тако нешто) било где замислити (да постоји), нити (наћи) таквог уточишта,нити (могућност) да му се приђе и са воде и са копна.“Следи потом опис положаја и лепоте Београда:„И ко је у могућности да писаном речју искаже какав је положај,изглед и лепота Београда)?! Сазида (Деспот) и многе утврђене куле за људе који живе унутра и напољу; зато се за (београдско) узвишење, као за соломонско у Јерусалиму, могло рећи: од (ових) здања сенка падаше по околини (као што је падала) од високих, моћних вавилонских врата. Беше и висећи врт са кога је овај горди (Деспот),пошто се попео, рекао: „не сазидах ли ја све ово крепком десницом и мишицом подигнутом“? – што је цитат из 136, 12 псалма. Деспот је без престанка зидао, дозиђивао и украшавао Београд: „И царску је (палату) украсио веома китњастим узвишењима, (а) изван двојних бедема (ископао је) веома добре ровове.И закључује:„Овај (Београд) заиста беше седмоврх, веома велики и прекрасан, сличан Сиону у вишњем Јерусалиму…“ Говорећи даље о многим преимућствима које Београд има у односу на друге градове Константин каже да једино нема реку Јелеон, али зато „…уместо Јелеона има рајску реку, која тече ка истоку“,мислећи, наравно, на Дунав. Упоређујући београдска узвишења,утврђења, брежуљке, са Јерусалимом и Сионом описује и свако утврђење, одн. кулу и њихову намену; тако, рецимо, за шести град (кулу) каже да је право градитељско чудо и да се види са свих страна а за седми град (одн. кулу, узвишење) каже да је други царски дом.Следи даље опис горњег града. Он има четвора врата, са истока,запада, севера и југа и свака од њих се посебно описују. Истиче Константин да се Београду може прићи само са југа а са истока, запада и севера заштићен је рекама.У Београду је сазидано и више цркава. Једна од њих је на истоку и њу назива „велика црква“. То је, наиме, митрополија посвећена Успењу Пречисте Богородице. Њој је Деспот доделио многа села, даровао је многим богатствима; сазидао је Деспот и другу цркву која је требало да буде гробна црква српских архијереја, а посвећена је била Светим Трима Јерарсима. Бринући увек о болеснима и просјацима Деспот је сазидао и прихватилиште (странопријемницу) уз цркву посвећену Светом Николи. И њој је приложио многа села и имања.У завршници Константин истиче све привилегије које је Деспот дао Београду и њеним становницима:„Тај град (Београд) ослободи (давања) разноврсних намета; даде повластице (овим богатим људима) заклињући се тврдом вером да се неће поколебати; у (тој заклетви наводиле су се) и благодати Божије садржане у слободи од ропства; писмо са златним печатом на коме је лик овога града даде им; а ако ко хоће куповати нешто у било којој области, добиће писмо са печатом да је становник тога града (Београда) и нигде неће плаћати ни царину ни путарину.“Деспотова брига за престоницу и за људе у њој била је заиста велика – тако је измолио од суседних обласних господара и од самога мађарског краља да трговци по њиховим земљама буду ослобођени дажбина. Захваљујући свему овоме град се развијао и увећавао. Једна од завршних реченица гласи: „И више од (свих својих) градова овај (град) је (Деспот) чувао и снабдевао свим што је потребно, јер беше царски дом.“После Београда Деспот је окруживао највећом пажњом и бригом манастир Ресаву (Манасију) коју је предвидео за своју гробну цркву.Назив Манасија је новијег датума. Узет је из византијске литературе и везан је за византијског летописца Константина Манасију из XII века.Деспот се упоређује са њим по „слаткоглаголанијима“, одн. по лепом и надахнутом причању.У нашим старим летописима постоји много података о овој Деспотовој задужбини. Она је зидана од 1407. до 1418. г. У своду свих летописа од Душанове смрти па надаље налазимо податке које говоре о Стефану, који је постао владар после погибије свога оца, кнеза Лазара и како је почео зидати Ресаву: „Одеспоти се син његов (деспот) Стефан и царствова 38 година. Овај Стефан сазида велики храм Свету Тројицу на Ресави“; и следећи податак: „Он (Деспот – Г. Ј.) беше праведан и богобојажљив, а жена му госпођа беше од града Галате и они беху бездетни. Господин Стефан сагради велики, часни храм Свету Тројицу на Ресаву (тако !); наводи се и податак да пошто је манастир сазидан почело је и досељавање монаха: „уселише се у нову лавру Ресаву, Свете Тројице“.Осим летописних података треба истаћи и оно што о овом изузетном градитељском делу каже наука. У Карловачком родослову (настао између 1501. и 1520. г.) налазимо забелешку која се у научној литератури веома често цитира; то су речи писца овог родослова који, описујући призренску цркву Светих Арханђела, вели како тамошњи људи говоре „да призренске цркве патос, дечанска црква, пећка препрата,бањско злато и ресавско писаније нигде се не налазе.“ Ову синтагму – „ресавско писаније“ – неки научници су тумачили као „ресавске књиге, ресавски рукописи настали у оквиру тзв. ресавске школе“.Међутим, наш истакнути историчар уметности, В. Ђурић, дао је веома добро и уверљиво објашњење; наиме, „ресавско писаније“ односи се на живопис манастира, на сликарство, односно да је сам Деспот био уверен како је „сликарска лепота његових зиданих декорација надмашила све старије српске творевине овога рода и да се, по њој, Ресава мора ставити у ред најзначајнијих уметничких остварења средњовековне Србије.“ У науци се нарочито истиче да „ресавски светитељи и композиције, по својим цртежима и типовима, доста личе на сцене и ликове са неких фресака из Солуна и са Свете Горе из друге половине XIV века.“ Подвлаче се сличности манастира Ресаве у односу на солунску цркву Св. Илије као и на највећу цркву посвећену Светом Димитрију, заштитнику града Солуна. Солунски уметници су своје велико умеће показали и сликајући ресавски живопис. Међу њима су највероватније били и Грци и Словени и они су, према речима В. Ђурића, постали славни баш захваљујући Деспотовој задужбини. Овај ће научник дати и поетичан опис ресавских фресака: „Засењујући блесак плавог и злата симбол је ресавске лепоте“. Још није истражено колико је мајстора радило на ресавском живопису. В. Ђурић истиче да је свакако највећи мајстор био „анонимни живописац, који је, почињући са осталима живописање цркве, насликао у кубету пророке: Гедеона, Авакума и Језекиља.“И други несумњиви познавалац манастира Ресаве, Б. Тодић,истиче у својој монографији многе елементе који су важни за ово најзначајније дело Деспотових градитеља и живописаца. Тако сазнајемо да је трпезарија манастира са својим димензијама 31,60 m x 16,88 m једна је од највећих српских средњевековних манастирских трпезарија. Па и сама Ресава (Манасија) дуга, без припрате, 22 m, широка 14,28 m и висока око 25 m несумњиво је импозантна грађевина и надвисује Раваницу кнеза Лазара – баш како је Деспот и рекао да ће сазидати већу и лепшу цркву од оне коју је саградио његов отац, кнез Лазар.Дајмо сада реч самом Константину Философу који опис Ресаве започиње овако:„Време нам је да споменемо и други град који има стазу ка вишњем Јерусалиму и њему је сличан. (Деспот Стефан) имаше огромну жељу да разговара са пустињацима и радо биваше са њима.Јер кад ова божанска љубав обузме било кога, она га подупире и узноси; радовао се (пустињацима) и лепо их дочекивао (дарујући их),боље него Крис (што је чинио), многобројним ризницама (у којима беху) златно посуђе и пехари и трудио се да увек са њим буду“.Константин наставља приповедање објашњавајући зашто је Деспот тражио мирно и тихо место за манастирску обитељ, одн. За молчалницу (или место за тиховање). Пошто се помолио, каже Константин, Деспот се прихватио посла:„и постави темељ у име Свете Тројице, сведржавног божанства. И свуда је, са великом журбом, (налазећи) веште и најбоље градитеље и искусне живописце, где год да (их) је било, украсио (тај) манастир златним (украсима) и цветним шарама. Слао је (по мајсторе) свуда, чак и на острва. Сагради се (ова обитељ) уз многе и огромне трошкове и украси се (тај) дом и град око њега – (то беху) изванредни станови за општежиће.“Константин је, дакле, истакао карактер овог манастира: он је устројен као општежиће (општежитељни манастир); овај начин монашког живота био је установљен од стране Светог Пахомија, почетком IV века.Он је у горњем Египту основао прву монашку заједницу овога типа и сачинио одређена правила (устав) за манастирски живот.Константин даље говори о следећим корацима које Деспот предузима у вези са својом задужбином: „Сакупи са свих страна веома умне и и изузетне монахе и насели их ту. Приложи и даде (манастиру) села и винограде по читавој својој земљи (и) потписом (потврди).“ Нема никакве сумње да је Деспот издао даровницу (повељу) којом манастир Ресаву дарује многим добрима – свим оним што је потребно за нормалан живот једног манастира. На нашу велику жалост та се даровница није сачувала, али Константин потврђује да је она постојала. Уосталом,другачије и није могло бити – сви српски владари даривали су цркве и манастире (не само своје задужбине) и о томе остављали написмена сведочанства. Деспот је попуњавао, из дана у дан, и манастирску ризницу и давао многе прилоге : „Приложи и скупоцене иконе украшене бисером и златом, снабде (га) различитим богослужбеним књигама,одеждама и црквеним сасудама, (такође) позлаћеним и украшеним великим бисерима, што превазилази и изабране велике лавре на Светој гори“. Додаје Константин да је и светогорске манастире Деспот „украсио многосветлећим кандилима, која (од) злата сијају.“Следи даље опис освећења манастира:„Позва и патријарха – то је тада био Кирил – са читавим сабором српских првосвештеника, игумана и других часних њуди, уз то и благородних, да сви (присуствују) обновљењу /тј.освећењу/ храма у дан Свете Педесетнице, кад је Дух Свети сишао, као огњени језици,на ученике Слова и Бога“.У свакој прилици Константин истиче Деспотову побожност и његову бригу за убоге, које штедро и искрено дарује:„Дође и мноштво просјака да (сви) приме једнаку милостињу,коју им увек штедро даваше. И могло се видети (како) се слави (тај) лепи и честити празник, па се на Соломонов начин, када је дом обновио, могло рећи да се узвеселише људи не само што поједоше многе (печене) браве као тамо него што и многе дарове добише.“Константин не заборавља да каже како је овај манастир Деспот себи одредио као место где ће бити сахрањен: „Ту начини себи и гробницу, где ускоро би положен.“ Наводећи датум када је почело зидање Ресаве (6915, одн. 1407. г.) сматра да је потребно да каже како се годину дана пре тога упокојила:„госпођа Евгенија /тј. Милица/, мајка овога славнога (Деспота).У монаштву прими овакво име и беше сахрањена у манастиру своме по имену Љубостиња, (посвећеном) Успењу Пречисте Богородице.“Завршавајући своје приповедање о манастиру Ресави (Манасији) Константин каже:„Ова два здања царствујућега града (Београда), која раније споменусмо, и град у Ресави за читавог свога живота није престајао да изобилно дарује најбољим даровима и да (их) чува и пази. Зато и нису били подигнути за кратко време – да би се слагали са причама (о његовим) ратовима – него су (зидани) за много година.“У време турских освајања манастир Ресава делио је судбину читаве српске Деспотовине. Утврђење и манастир Ресава пали су у турске руке 10. маја 1458. г. У летописима се на потресан начин описује освајање Ресаве речима: „Предаде се црква Ресава; у њој лежи благочастиви деспот Стефан“; или: „Освоји паша град Ресаву месеца маја десетог, у среду, у току дана, а сутрадан беше Вазнесење Господње. Затим и Голубац.“Неправда би била и према деспоту Стефану и према његовом огромном труду који је уложио у свеукупни живот своје државе ако се ово сасвим кратко саопштење о двема Деспотовим највећим заоставштинама (и завештањима за потомство) не заврши летописним белешкама о његовој смрти које на најбољи начин сведоче о томе каква је он личност био и како је српски народ тешко и трагично доживео његову смрт која се збила 19. јула 1427. године: „19 јула, уочи Илиндана, престави се благочастиви господин Србљима деспот Стефан, и царствова 38. година“; следећа белешка нас извештава: „Престави се деспот Стефан месеца јула, много плача и жалости Србима остави, јер немаше деце те оста земља обезглављена; али имаше сестрића Ђурђа Вуковића те њему остави земљу своју да њоме влада.“ Многе белешке у којима се говори о Деспотовој смрти завршавају се речима: Тада /беше/ плач и ридање.

    Гордана Јовановић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XV, Бeoград, 2011.

  6. Војислав Ананић

    КРИЛАТИЦА САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА

    https://www.opanak.rs/kako-je-nastala-najpoznatija-srpska-krilatica-samo-sloga-srbina-spasava/

  7. Војислав Ананић

    На грбу обновљене Византије налазила су се четири грчка слова бета (види слику!). Сматра се да су четири бета – акроним од мотоа династије Палеолог, тј. мотоа Византије: Bazileus Bazileom Bazilenom Bazilenovius, са значењем Цар Царева Царује над Царевима. Овдје се мисли на Исуса Христа, цара небеског, који царује над свим царевима свијета.
    По узору на византијски грб са четири бета, српски грб је направио Стефан Лазаревић, након што је постао византијски деспот 1402. године. Још прије њега, носили су га, на свом грбу, племићи династије Мрњавчевић.
    Слово са грба је током 17. и 18. вијека протумачено као огњило тј. оцило, и то од стране западних стручњака чије хералдике не познају употребу слова као хералдичких елемената.
    Четири огњила, или четири оцила, преузео је Милош Обреновић 1838. године за Кнежевину Србију, приликом обнављања српске државности.
    Временом је и овај симбол постао акроним, означавајући мото српског народа: Само Слога Србина Спасава!

    Izvor: carsa.rs
    Objavio: srbin.info