7. septembra 1788. – Turci zarobili, potom ubili, vođu srpskih dobrovoljaca u austrijsko-turskom ratu Koču Anđelkovića, Koču Kapetana. Po njemu, borba srpskih dobrovoljaca u tom ratu nazvana Kočina krajina.
Koča Anđelković (Panjevac (danas Kočino Selo) kod Jagodine, 1755 — Tekija, 1788) je vođa srpskih dobrovoljaca u austrijsko-turskom ratu 1788 — 1791. godine.
Bio je trgovac stokom, imućan čovek, ali je u trgovini dosta izgubio. Pola godine pred izbijanje rata prebegao je s porodicom u Kovin na Dunavu. Pred početak rata stupio u dobrovoljce i sudelovao u obe pripremane austrijske ekspedicije protiv Beograda (1787. i 1788.). Pokupio je nešto dobrovoljaca, čiji se broj stalno uvećavao i s njima vodio četničke borbe protiv Turaka, većinom u Pomoravlju. Poznato je da je izvršio tri velika prepada na turske transporte u Bagrdanskom tesnacu u martu i aprilu 1788. Osim njega u ovom ratu su se istakli kao njegovi saborci kapetan Radič Petrović iz Siokovca, kapetan Marjan Jovanović iz Laništa, Stanko Arambašić, Jovan Novaković, Živko Milenković i drugi.
Od cara Josifa II dobio je čin kapetana i orden. Najčešće je delovao iz manastira Jošanice. Posle šest meseci borbi s Turcima morao se povući u Banat gde je u sukobu kod Brzaske 7. septembra 1788. bio zarobljen od Turaka. Odveden je u Tekiju i tamo strašno mučen i na kraju nabijen na kolac i u strašnim mukama izdahnuo, zajedno sa trideset svojih saboraca. Po njegovom imenu narod je ovaj kraj i čitav taj rat nazvao Kočina krajina. U znak sećanja, njegovo rodno mesto Panjevac kod Jagodine je tridesetih godina dvadesetog veka promenilo naziv u Kočino Selo.
IZVOR: B92, Vikipedija
21. novembar 2017. u 11:12
Vojislav Ananić
Anđelković, Koča, trgovac, kapetan, komandant frajkora (Panjevac, oko sredine XVIII v. — Tekije, 7. IX 1788)
Pre austro-turskog rata 1788. bio je ugledan („glavni”) stočni trgovac i imao veze sa srpskim trgovcima u Austriji. Sa bratom Petrom prebegao je jula 1787. zbog turskog terora sa porodicom u Kovin u Banatu, gde je dobio praznu erarsku kuću i zemlju. Ima indicija da je bio član tročlane narodne deputacije koja je te godine išla u Beč caru Josifu II da ga moli da srpski narod izbavi iz ropstva pod Turcima. Ne zna se tačno kad se uključio u frajkor majora Mihajla Mihaljevića u Sremu, ali je sigurno učestvovao u pokušajima zauzimanja Beograda pre početka rata s Turcima 9. II 1788. Kad je rat izbio, vratio se iz Srema u Banat i stavio pod komandu carsko-graničarskog oficira Jovana Branovačkog. Odmah posle prelaska u Srbiju odvojio se od njega i zadržao u Srbiji da bi rasturao carski proglas i prikupljao dobrovoljce za borbu protiv Turaka. Tako je počelo njegovo manje-više posebno četovanje koje je u prvoj fazi austro-turskog rata bilo najviši otpor protiv Turaka. Čim je skupio četrdesetak ljudi, napao je 11. februara Požarevac, iz koga su uplašeni Turci pobegli u Niš, a oni iz Kolara u Smederevo. Potom je proterao Turke i iz Palanke, udario na Batočinu i opustošio je, zatim krenuo na Bagrdan pa i tu odneo pobedu. Pošto se udružio s jagodinskim protom Jovanom Milovićem, prokrstario je Jagodinskom, Kragujevačkom i Smederevskom nahijom, rasturajući carski proglas i dižući narod na ustanak. Njegov odred ubrzo je narastao na 500 boraca s kojima je napao Kragujevac, popalio u njemu mnogo turskih kuća i pobio dosta Turaka. Međutim, dublje u Srbiju nije mogao prodirati jer je oskudevao u municiji, a morao je nadzirati i blokirati put od Beograda ka Nišu, hvatati turske kurire i sprečavati dovoz hrane i ratnih potreba u Beograd.
Pošto se narod u Šumadiji i istočnoj Srbiji dizao protiv Turaka, Kočin odred se povećao na 1000 boraca s kojima je on ugrožavao i presecao „carski drum” i odbijao pokušaje Turaka da se iz Beograda probiju u unutrašnjost, kao i onih s juga, od Niša i Ćuprije, koji su pokušavali da dođu u pomoć Beogradu. U Bagrdanskom tesnacu, posle četvoročasovne bitke, sa svojih sada već 1500 boraca 14. marta razbio je veliki turski transport s hranom za Beograd; na bojnom polju pao je beogradski defterdar sa 200 poginulih i mnogo ranjenih Turaka a zaplenjeno je 200 tovarnih konja s brašnom, defterdarovim prtljagom i prepiskom. Plen je odnešen u man. Jošanicu u koji je Koča postavio svoj ratni stan. Sutradan je porazio i odred Turaka koji su iz Jagodine pošli prema njegovom stanu. Iako Jagodinu nije zauzeo, za izvesno vreme sasvim je presekao vezu između Niša i Beograda, što je bio vrhunac njegovog četovanja kao samostalnog komandanta frajkora. Kao nagradu car Josif mu je dodelio čin kapetana. Uskoro potom, 31. marta, posle dvočasovne borbe, sa zastavnikom Jovanom Vujadinovićem opkolio je i razbio odred od 300 konjanika i 400 pešaka turskog komandanta Kara-Hasana, koji je iz Beograda pošao da deblokira Bagrdanski tesnac. Ovog puta Koča je zarobio nekoliko uglednih Turaka i njihovu prepisku, dok je oko 70 njihovih vojnika ostalo na bojištu. Za ovaj podvig car ga je odlikovao zlatnom medaljom.
Kočin i Petrov frajkor bio je u porastu, brojao je već oko 3000 boraca, ali je bilo teško održati disciplinu u njemu bez dovoljno municije i hrane. Pošto se nisu mogli pomiriti s presecanjem puta Niš—Beograd, Turci su 4. aprila sa 400 konjanika i 3000 pešaka od Jagodine ponovo pošli na Koču kod Jošanice, uspeli da ga potisnu i zapale manastir, ali se on ipak održao na Moravi i sprečio ih da put prema Beogradu stave pod svoju kontrolu. Ipak, desetak dana kasnije, Turci su uspeli da deblokiraju Bagrdanski tesnac i da se sa velikim transportom hrane i municije domognu Beograda. Posle nedelju dana poznati turski komandant deli Ahmet uspeo je da se iz Beograda probije prema Nišu i potisne frajkor, nanevši mu ozbiljne gubitke. Tada je došlo do rasula pa se Koča sa ostatkom ljudstva 3. maja morao povući u Požarevac pa, preko Dunava, u Kovin. Tu se suočio sa optužbama svojih ljudi zbog samovolje i gramzivosti te je stavljen pod istragu. Kad se toga oslobodio, obnovio je svoj frajkor, ali u manjem obimu nego ranije, i vratio se u oblast oko Jagodine. Sada se našao pred daleko jačim turskim snagama i nije ponovio ranije uspehe. Stoga je dobio zadatak da brani levu obalu Morave kod Kuliča i masi stanovništva, koje je bežalo ispred Turaka ka Dunavu, omogući prelazak na banatsku stranu. Ovaj položaj ubrzo je napustio i vratio se u Banat te mu je oduzeto samostalno komandovanje. Sa svojom četom uključen je u Srpsko-banatski frajkor kapetana J. Branovačkog, u kojem je priznat za kapetana I čete s platom od 40 forinti mesečno.
Pošto su velike turske vojske od Sofije, Prištine i Niša krenule prema severu, a srpsko stanovništvo se dalo u bekstvo, Branovački i Koča određeni su da pređu u Srbiju da bi prikupljali obaveštenja o snazi i kretanju Turaka, na koje je trebalo da vrše i manje prepade i da uništavaju useve, kao i da se pridruže braniocima Kuliča, koje su Turci ugrožavali od Smedereva. No, Koča se nije pojavio kod Kuliča nego se zadržao podalje od njega, da bi uskoro bio odsečen od Dunava. Tek se sredinom avgusta prebacio u Banat i po drugi put stavljen je pod istragu koja nije okončana jer su Turci, iznenada, 7. avgusta prešli Dunav i počeli da krstare i pljačkaju po južnom Banatu. U opštoj pometnji na ratištu i u njegovoj banatskoj pozadini komandantu frajkora Branovačkom naređeno je da Kočinu četu uputi na Dunav u Brzasku u kojoj se nalazilo nešto malo vlaških (rumunskih) graničara koji su se priklanjali Turcima. Turci su napali na Brzasku 7. septembra i razbili četu a Koču zarobili i, kako izgleda, kod Tekije nabili na kolac.
U srpskom narodu ostalo je sećanje na Koču kapetana i njegovo ratovanje koje su i narod i istoriografija nazvali Kočina krajina.
LITERATURA: Milan Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888; Dragoslav Pavlović, Srbija za vreme poslednjeg austrijsko-turskog rata (1788—1791), Beograd 1910; Dušan Pantelić, Kočina Krajina, Beograd 1930; Slavko Gavrilović, Prilog istoriji trgovine i migracije Balkan—Podunavlje XVIII i XIX stoleća, Beograd 1969; Slavko Gavrilović, Ka Srpskoj revoluciji, u: Istorija srpskog naroda, IV/1, Beograd 1986.
Slavko G avrilović