7. септембра 1788. – Турци заробили, потом убили, вођу српских добровољаца у аустријско-турском рату Кочу Анђелковића, Кочу Капетана. По њему, борба српских добровољаца у том рату названа Кочина крајина.
Коча Анђелковић (Пањевац (данас Кочино Село) код Јагодине, 1755 — Текија, 1788) је вођа српских добровољаца у аустријско-турском рату 1788 — 1791. године.
Био је трговац стоком, имућан човек, али је у трговини доста изгубио. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву. Пред почетак рата ступио у добровољце и суделовао у обе припремане аустријске експедиције против Београда (1787. и 1788.). Покупио је нешто добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио четничке борбе против Турака, већином у Поморављу. Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Осим њега у овом рату су се истакли као његови саборци капетан Радич Петровић из Сиоковца, капетан Марјан Јовановић из Ланишта, Станко Арамбашић, Јован Новаковић, Живко Миленковић и други.
Од цара Јосифа II добио је чин капетана и орден. Најчешће је деловао из манастира Јошанице. После шест месеци борби с Турцима морао се повући у Банат где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац и у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца. По његовом имену народ је овај крај и читав тај рат назвао Кочина крајина. У знак сећања, његово родно место Пањевац код Јагодине је тридесетих година двадесетог века променило назив у Кочино Село.
ИЗВОР: Б92, Википедија
21. новембар 2017. у 11:12
Војислав Ананић
Анђелковић, Коча, трговац, капетан, командант фрајкора (Пањевац, око средине XVIII в. — Текије, 7. IX 1788)
Пре аустро-турског рата 1788. био је угледан („главни”) сточни трговац и имао везе са српским трговцима у Аустрији. Са братом Петром пребегао је јула 1787. због турског терора са породицом у Ковин у Банату, где је добио празну ерарску кућу и земљу. Има индиција да је био члан трочлане народне депутације која је те године ишла у Беч цару Јосифу II да га моли да српски народ избави из ропства под Турцима. Не зна се тачно кад се укључио у фрајкор мајора Михајла Михаљевића у Срему, али је сигурно учествовао у покушајима заузимања Београда пре почетка рата с Турцима 9. II 1788. Кад је рат избио, вратио се из Срема у Банат и ставио под команду царско-граничарског официра Јована Брановачког. Одмах после преласка у Србију одвојио се од њега и задржао у Србији да би растурао царски проглас и прикупљао добровољце за борбу против Турака. Тако је почело његово мање-више посебно четовање које је у првој фази аустро-турског рата било највиши отпор против Турака. Чим је скупио четрдесетак људи, напао је 11. фебруара Пожаревац, из кога су уплашени Турци побегли у Ниш, а они из Колара у Смедерево. Потом је протерао Турке и из Паланке, ударио на Баточину и опустошио је, затим кренуо на Багрдан па и ту однео победу. Пошто се удружио с јагодинским протом Јованом Миловићем, прокрстарио је Јагодинском, Крагујевачком и Смедеревском нахијом, растурајући царски проглас и дижући народ на устанак. Његов одред убрзо је нарастао на 500 бораца с којима је напао Крагујевац, попалио у њему много турских кућа и побио доста Турака. Међутим, дубље у Србију није могао продирати јер је оскудевао у муницији, а морао је надзирати и блокирати пут од Београда ка Нишу, хватати турске курире и спречавати довоз хране и ратних потреба у Београд.
Пошто се народ у Шумадији и источној Србији дизао против Турака, Кочин одред се повећао на 1000 бораца с којима је он угрожавао и пресецао „царски друм” и одбијао покушаје Турака да се из Београда пробију у унутрашњост, као и оних с југа, од Ниша и Ћуприје, који су покушавали да дођу у помоћ Београду. У Багрданском теснацу, после четворочасовне битке, са својих сада већ 1500 бораца 14. марта разбио је велики турски транспорт с храном за Београд; на бојном пољу пао је београдски дефтердар са 200 погинулих и много рањених Турака а заплењено је 200 товарних коња с брашном, дефтердаровим пртљагом и преписком. Плен је однешен у ман. Јошаницу у који је Коча поставио свој ратни стан. Сутрадан је поразио и одред Турака који су из Јагодине пошли према његовом стану. Иако Јагодину није заузео, за извесно време сасвим је пресекао везу између Ниша и Београда, што је био врхунац његовог четовања као самосталног команданта фрајкора. Као награду цар Јосиф му је доделио чин капетана. Ускоро потом, 31. марта, после двочасовне борбе, са заставником Јованом Вујадиновићем опколио је и разбио одред од 300 коњаника и 400 пешака турског команданта Кара-Хасана, који је из Београда пошао да деблокира Багрдански теснац. Овог пута Коча је заробио неколико угледних Турака и њихову преписку, док је око 70 њихових војника остало на бојишту. За овај подвиг цар га је одликовао златном медаљом.
Кочин и Петров фрајкор био је у порасту, бројао је већ око 3000 бораца, али је било тешко одржати дисциплину у њему без довољно муниције и хране. Пошто се нису могли помирити с пресецањем пута Ниш—Београд, Турци су 4. априла са 400 коњаника и 3000 пешака од Јагодине поново пошли на Кочу код Јошанице, успели да га потисну и запале манастир, али се он ипак одржао на Морави и спречио их да пут према Београду ставе под своју контролу. Ипак, десетак дана касније, Турци су успели да деблокирају Багрдански теснац и да се са великим транспортом хране и муниције домогну Београда. После недељу дана познати турски командант дели Ахмет успео је да се из Београда пробије према Нишу и потисне фрајкор, наневши му озбиљне губитке. Тада је дошло до расула па се Коча са остатком људства 3. маја морао повући у Пожаревац па, преко Дунава, у Ковин. Ту се суочио са оптужбама својих људи због самовоље и грамзивости те је стављен под истрагу. Кад се тога ослободио, обновио је свој фрајкор, али у мањем обиму него раније, и вратио се у област око Јагодине. Сада се нашао пред далеко јачим турским снагама и није поновио раније успехе. Стога је добио задатак да брани леву обалу Мораве код Кулича и маси становништва, које је бежало испред Турака ка Дунаву, омогући прелазак на банатску страну. Овај положај убрзо је напустио и вратио се у Банат те му је одузето самостално командовање. Са својом четом укључен је у Српско-банатски фрајкор капетана Ј. Брановачког, у којем је признат за капетана I чете с платом од 40 форинти месечно.
Пошто су велике турске војске од Софије, Приштине и Ниша кренуле према северу, а српско становништво се дало у бекство, Брановачки и Коча одређени су да пређу у Србију да би прикупљали обавештења о снази и кретању Турака, на које је требало да врше и мање препаде и да уништавају усеве, као и да се придруже браниоцима Кулича, које су Турци угрожавали од Смедерева. Но, Коча се није појавио код Кулича него се задржао подаље од њега, да би ускоро био одсечен од Дунава. Тек се средином августа пребацио у Банат и по други пут стављен је под истрагу која није окончана јер су Турци, изненада, 7. августа прешли Дунав и почели да крстаре и пљачкају по јужном Банату. У општој пометњи на ратишту и у његовој банатској позадини команданту фрајкора Брановачком наређено је да Кочину чету упути на Дунав у Брзаску у којој се налазило нешто мало влашких (румунских) граничара који су се приклањали Турцима. Турци су напали на Брзаску 7. септембра и разбили чету а Кочу заробили и, како изгледа, код Текије набили на колац.
У српском народу остало је сећање на Кочу капетана и његово ратовање које су и народ и историографија назвали Кочина крајина.
ЛИТЕРАТУРА: Милан Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888; Драгослав Павловић, Србија за време последњег аустријско-турског рата (1788—1791), Београд 1910; Душан Пантелић, Кочина Крајина, Београд 1930; Славко Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције Балкан—Подунавље XVIII и XIX столећа, Београд 1969; Славко Гавриловић, Ка Српској револуцији, у: Историја српског народа, IV/1, Београд 1986.
Славко Г авриловић