Дигитализована књига: Живот и обичаји Срба граничара Reviewed by Momizat on . Портал порекло даје вам линк ка изузетно вредној књизи свештеника Николе Беговића "Живот и обичаји Срба граничара", у којој је он сабрао народне обичаје - од на Портал порекло даје вам линк ка изузетно вредној књизи свештеника Николе Беговића "Живот и обичаји Срба граничара", у којој је он сабрао народне обичаје - од на Rating:
You Are Here: Home » Траг » Књиге » Дигитализована књига: Живот и обичаји Срба граничара

Дигитализована књига: Живот и обичаји Срба граничара

Портал порекло даје вам линк ка изузетно вредној књизи свештеника Николе Беговића „Живот и обичаји Срба граничара“, у којој је он сабрао народне обичаје – од начина одевања, преко верских светковина, до народских лекова…

У уводном делу књиге, истакнута су имена свих претплатника из различитих делова Аустро-угарске монархије, али и тадашње (1887. године) Краљевине Србије, као и Црне Горе. Тако се ту могу наћи имена људи из Беча, Будима, Биограда (Београда), Варварина, Бихаћа, Високог, Војнића, Вуковара, Гомирја, Грахова (у Црној Гори), Дивосела (Лика), Дервенте, Крагујевца, Метка (Лика), Мостара, Пакраца, Панчева, Радуча (Лика), Раче, Руме, Тузле, Удбине (Лика)…

Напомена: Књига је преузета из дигиталне библиотеке Универзитета у Харварду

Кликните на линк: 

Живот и обичаји Срба граничара, Никола Беговић, Загреб, 1887. године


Коментари (1)

  • vojislav ananić

    ОБИЧАЈИ НАРОДНИ су традицијом посвећене конвенционалне форме као неке врсте закона, којих се људи држе у разним случајевима друштвеуог, правног и вјерског живота. У њима се запажају многи елементи још из преткршћанског доба али су они великим дијелом задобили кршћанско значење и сасвим су се стопили са кршћанским обичајима или су према потребама разних државних организација. преиначивани. Само они О. Н. који нису дубоко засијецали ни у државну органи-зацију и државне потребе ни у црквене обреде и црквени морал, остали су у широј маси народној готово недирнути. (Тих. Р. Ђорђевић). О. Н. су разноврсни, и могу се подијелити у више група.
    1. О. Н. код послова и рада: а) Код разних свакидањих кућних послова и домаћег живота уопће, на пр. код ложења ватре, код јела и пића и т. д. б) Код привредних послова, на пр. код жетве. ц) Код грађења, на пр. код грађења куће коље се пијевац, овца и т. д.. узидава се сјена, новац и т. д. д) Код заједничких послова на пр. моба и прело.
    2. Правни О. Н.. на пр. код погађања и склапања послова, сеоске скупштине и договори, вађење мазије, т;. ј. човјек на кога сумњају вади из вреле воде жељезо, да се види је ли крив.
    3. 0. Н. у међусобном опћењу, на пр. побратимство и посестримство, кумство код крста, вјенчуња и потврде, гостопримство, сусретање, свађе, псовке, клетве, помирење.
    4. 0. Н. код светковина, на пр. имендан или рођендан, крсно име или слава (само код православних), бадњак, Божић, коледе, месопуст или фашник (покладе), Ускрс, са шарањем писаница, Ђурђевдан и Ивандан, Краљице о Духовима (Тројичину дне), Додоле за великих суша.
    5. 0. Н. код порода на пр. родиља са новорођенчетом заграђује се у куту собе од осталог свијета, да јој не нашкоди „мрак« поњавом (чему се каже да је »за платми«); таква се поњава или плахет у Словачкој назива »кутница«. Кад родиља послије порођаја први пут пође у цркву обавља се њен »увод« у цркву. Родиљи долазе док је у бабинама сваке нодјеље у походе жене из родбине и према сталном реду сваки пут доносе другачије јело.
    6. О. Н. код женидбе: просиоци (снубоки), сватови, свадба, са стереотипним свуда једнаким церемонијама. Код свадбе је нарочито важна улога дјевера, дебелог кума и чауша (веселника). Типична је церемонија преважање невјестине шкриње (сандука) са прћијом у младожењин стан, затим скидање дјевојачког вијенца (»парте«) и стављање поцулице на главу невјесте, затим »пољевачина« код које млада полива дјевера и сватове и т. д.
    7. О. Н. код смрти, на пр. разни начини како се опрема соба и одар за мртваца, при чему долази у обзир нарочито спол и његово доба старости. Мртваца у многим крајевирна још возе на гробље на саоницама са воловима, било зима било љето, На лијесу сједи покојникова жена или т. зв. подушник или подушница, који носи свијећу на гробље. Нарикаче, најмљене жене, наричу за мртвацима; жаловање траје према старости и близини сродства. Након укопа обично се одржавају жалобне гозбе, т. зв. кармине.
    8. 0. Н. код уређивања гробља и поласка на њ. Облик и украс надгробног крижа различит је према томе, да ли је укопано мушко или женско чељаде. Мртвацу носе па гроб јело и пиће и наричу или му ките гроб цвијећем. Гробље посјећују осим на дан Свих Светих (задушнице) недјељом послије вечерње, и то нарочито они, који су у жалости.

    Литература: Зборник за народни живот и обичаје (од 1896): Тих. Ђорђевић. Наши народни обичаји (Просветна Библиотека, св. 9, 1922).

    В. Ткалчић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top