Порекло становништва села Мратиње, стање из 1912. године
Село је на левој обали Пиве, најсеверније од свих села жупских. Сеоски поток разрио је кањон Пиве, створио себи пространо, доста плитко, корито, и у томе је кориту село. Село је окренуто ка реци. Око села су: на северу планина Улобић, на југу брдо Облик и на североистоку зараван Препеличје. У село се може ући само на два места и то путем поред реке Пиве (ово је уска стаза преко стена и точила) и преко планине Улобићи, који је пут још врлетнији и опаснији но први.
Мратиње је богато текућом водом: поред потока, који кроз село протиче, има у селу доста, извора и чесама.
Њиве су по селу и око њега:. Ливаде су им: Кутије, Барни До и Дуба на Планини према Мратињу.
Око села је читав појас борове шуме, звани Омар. Главна сеоска гора је у Препеличју, и она је састављена од јелове, јасенове, букове и брестове шуме.
Село се дели на Горње и Доње, а средина села зове се Коштан. Село је на висини од 887 м. над морем.
Мратиње се сматра за једно од најстаријих села у Пиви. Оно је матица за многа насеља у области. Његово је становништво старо.
Родови и породице:
Кокановићи (1 кућа, слави Св. Арханђела). Сматрају их за осниваче и прве становнике Мратиња. Прича се да је предак Кокановића чувао кокоши у Херцега Стјепана у Соколу; Херцег га заволи као добра и вредна човека, да му земљу у Мратињу и од кока прозову га Кокановић.
Ћаласани (20 к., св. Ђорђије), старином су од Сарајева. Куће су им на Коштану. Од Ћаласана је Цијук и Первановић.
Митрићи (8 к., св. Ђорђије) су у Д. Селу, а један живи у Барном Долу у Катуну.
Огњеновићи (13 к., св. Ђорђије); од Огњеновића је и Турудија. “Они су се доселили у Мратиње из Бањана због убиства. Огњеновићи и Митрићи су исто братство.
Радовићи (5 к., св. Јован) су у Д. Селу; дошли су с Пишча.
Веруси (1 к., св. Лука), досељени из Пријепоља, где и данас има доста Веруха (1. п. ј. Верух, множ. Веруси).
Вуковићи (15 к., св. Арханђео). Преци Вуковића су старином од Озринића са Чева у Црној Гори. Била два брата: Вуко и Вукота. Вуко је био хајдук, убију човека на Чеву и од крви побегну чак у Мратиње да би се склонили од освете. Настане се у Горњем Селу, где и данас живе само Вуковићи. Ово је било, како причају, у време зидања Пивског Манастира. Род су им Неимаревићи у Мостару и у Дробњаку. Мратињани нису радо гледали ове добеглице и чинили су им велике неправде. Тако Вуковићи од насиља Митрића одбегну у Дабар у Босни. Тамо су били 40 година. Један од ових из Дабра оде у Бањане и тамо се ожени и настани. Погине од чобана, а жена му са шесторо деце остане ту, па и данас у селу Миљанићима живе његови потомци. Остали се из Дабра врате на очевину у Мратиње. Од Вуковића су Шимуни (5 к.) и Пантовићи (1 к.) у Д. Селу (обоји: славе св, Арханђела). “Пасови” Вуковића: Вуко-Трипко- Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар (данас [1912] човек од својих 45 година). Маснићи (3 к., св. Ђорђије) су родом из Зубаца иза Грахова. 1889 год. отселило се из Мратиња 19 домаћина у Србију. Од ових су Огњеновићи у Старој Бањи у Јабланичком срезу.
ИЗВОР: Светозар Томић, “Пива и Пивљани”, Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 3, из 1946. године
Коментари (0)