Наша имена и презимена

3. август 2012.

коментара: 40

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена 

„Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то је родословље у историји и етнологији фамилије, рода и народа. Народ без родословља, народ без учитељице живота – историје“ – чика Лаза Гружански (Богољуб М. Лазаревић – Андрић)

Родословље (генеалогија, води порекло од грчких речи генеа „породица“ и логос „знање“) је наука која проучава породичну историју и порекло. Оно се бави проналажењем предака неке особе и осталих потомака тих предака, при чему се користи историјским документима како би се установила биолошка, генетичка или породична сродност.

Родослов и историја породице се разликују у значењу: док је родослов тек фактографски преглед личности и њихове међусобне историје, историја породице (фамилије) садржи и животне детаље и садржајно је богатија. Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака.

Многа јеврејска (семитска) имена, која су изведена из Библије, су претворена на српски начин, нпр. Јоханан, па грчки Јоанис, па српски Јован, Данијел – Данило, Мосе – Мојсије, Атанас – Атанасије, Петар – Петроније…

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (40)

Leave a Reply to Ана Сарвановић

40 коментара

  1. Владимир

    Молио бих нешто ближе и ако је могуће, подробније о презимену ЋЕРАН. Порекло с. ЗБОРИШТЕ и с. СТАБАНЏА, Општина Велика Кладуша, срез Цазински (или Бужимски).
    Слава Св. Георгије (Ђурђевдан).Или ме бар упутите на неку релевантну литературу и да ли постоје неки трагови у нашој Православној цркви? Унапред захвалан

    Владимир Ћеран
    Краљево

  2. Војислав Ананић

    Српска презимена

    Попис становништва Србије 1455. године под турском окупацијом. Ово је доказ да Срби у то време још нису имали презимена. То се већ одавно говори, али људи слушају Деретића који каже да се Александар Македонски презивао Карановић а кара на турском значи црн. И та презимена која почињу са кара… као Карађорђе нису постојала нити су могла да постоје пре Турака. Даље, пре 2000 година нико у целој Европи није имао презиме. Једино су племићи и свештеници могли да имају додатна имена. У време Александра Македонског су тек Кинези успоставили презимена. Код Срба и на Балкану су презимена почела у 18. и 19. веку. Ако су Деретићи имали презимена пре тога, онда они нису били Срби. Погледајте како су се Срби називали у попису од 1455. године (текст из једног добијеног мејла).
    https://www.opanak.rs/prava-srpska-imena-koja-su-gotovo-zaboravljena-ovako-su-se-zvali-nasi-pradedovi-kada-su-turci-dosli-da-ih-popisuju-1455-godine/?utm_source=povezano.com&utm_medium=referral&utm_campaign=povezano.com

  3. Војислав Ананић

    Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака. Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака.
    У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), АНАНИЋ (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика. Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. Такође, не треба испустити из вида да се у Хрватској почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих, док се у Србији наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена уводе тек од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда.
    Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

    Из моје књиге о Ананићима, стр. 13, 14. у којој сам се користио и подацима из књиге Петра Шимуновића: Наша презимена

      • Воја

        Ово су најстарија српска презимена: Потичу чак из 11. века, а свако има посебно значење!

        Od
        Katarina

        April 4, 2022
        0
        2031
        ОВО СУ НАЈСТАРИЈА СРПСКА ПРЕЗИМЕНА: потичу чак из 11. века, а свако има посебно значење!

        Радогостић, Зарубица, Трзин, Хрељић, Заклан, Бујак… само су нека од најстаријих српских презимена. Већина њих се помиње у писаним историјским изворима из 13, 14. века, попут Дечанске хрисовуље (даровнице) којом је Стефан Дечански део својих поседа поклонио истоименом манастиру.
        На овом документу су, наиме, пописана имена свих људи (у неким случајевима и три, четири генерације потомака) који су тада живели на том поседу.
        Српска презимена су већином настајала по мушком претку (патроними), па су потомци Јованови, Радогостови, Петрови, Николини, постали Јовановићи, Радогостовићи, Петровићи, Николићи… Презимена по женском претку (матроними) су ређа, а везују се за жене које су се истакле у борби или су, просто, остале удовице. То су Марићи, Станићи, Јелићи – каже етнолог Мирослав Нишкановић, један од ретких који се бави овом проблематиком и аутор јединствене књиге “Српска презимена”.
        Према његовим речима, поред презимена која одражавају везу са неком другом особом (обично везу родитељ – деца), имамо и она која означавају лични изглед или карактер, али и надимак особе по којој је настало презиме: Слијепчевић, Ћосић (ћосав), Бркић (бркат), Мудринић, Дивљак, Бујак (брз, хитар), Гузина, Убипарип, Вртикапа…
        Ту су и презимена која указују на бивше место боравка и која су најчешћа у Војводини, као Бирчанин, Црногорац, Босанац, Каћански…, али и презимена настала према занимањима: Самарџић, Молер, Поповић, Ћурчић (од ћурчија – кожар, крзнар), Калајџић (од калајџија – занатлија који калајише судове), Мештеровић (од мештер – учитељ), Пандуровић, Ћатовић (од ћата – писар), Хоџић (од хоџа – муслимански свештеник), Кесеровић (турска реч кесер означава столарску алатку која служи за “копање” корита, корпица… словенска реч за њу је тесла).
        Изузетно стара српска презимена у највећем броју су сачувана у оним крајевима где се највише полагало на традицију, попут Црне Горе и Херцеговине. Њиховом настанку у великој мери је кумовао однос према другим братствима, као и чињеница да су настала у ратничком друштву.
        – У овим крајевима и бившој Војној крајини, имамо презимена као што су Грдинић, Грубанов, Јованда… Ово последње је, рецимо, изведено од имена Јован. Назвати тада некога Јовицом, у тим крајевима, била је највећа увреда. Јованда, са друге стране, звучи силно, снажно и требало је да заплаши непријатеља, по принципу: Како ћеш ти такав на Јованду или Види га, Грдног – објашњава Нишкановић.
        Он додаје да у ову групу спадају и презимена у којима се види веза са одређеном животињом, попут Вукотића, Међедовића или Дракулића. Снага вука, медведа или змаја, требало је да се пренесе на носиоца и заштити га од непријатеља и злих сила. При том, треба рећи да Дракулићи или Дракуловићи, немају никакве везе са најпознатијим вампиром. Реч је о старобалканском имену, док се презиме у Србији користи још од 11. века, много пре времена Влада Цепеша.
        Опет, има презимена која су нам данас смешна, иако су им у прошлости придавана друга значења. Таква су, примера ради, презимена Гаће, Карагаћа, Кура(ј)ица… Гаће су у прошлим временима биле назив за чакшире или панталоне, а не за гаће које се носе испод “гаћа”. Карагаћа је, стога, био родоначелник са црним панталонама, али шта рећи за Деригаће, Палигаће или Серигаће? Оно што важи за Гаће, у одређеном смислу, важи и за Кура(ј)ице – кур је прасловенска и свесловенска реч за петла, чија је деминутивна изведеница временом добила значење… знате већ.
        Са друге стране, има Домазет(овића) и Жугића који се неће претерано обрадовати, када открију порекло свога презимена. Изразом домазет раније се означавао мушкарац који је, када се оженио, дошао да живи у кући и на имању женине породице (што би се данас рекло: удао се); док је жуга био узвик за вабљење гусака (жуга, жуга, жуга), али и назив тврдокрилца који живи у ђубрету, односно ларве сланинара, која нагриза суво месо (у пренесеном значењу жугав значи заједљив, тако да може означавати и препредењака).
        Даниловић – у основи му је лично име Данило,из грчког језика модификовано име библијског пророка Данијела
        Дивац – од речи див или истоветног мушког имена. Значи млади Див, то јест син Дива. Дивци се налазе у документима још у 15. веку
        Екмечић – интересантно презиме по занимању родоначелника, који је био пекар – екмеџија (балкански турцизам). Ретко презиме за тако распрострањено занимање
        Караџић – презиме добијено по родоначелнику који се звао Караџа. Караџа је турцизам са значењем “во црне длаке”, али и – срна.
        Кораћ – рећ кораћ преузета је из ковачке терминологије и представља назив за чекић којим се поткивају коњи.
        Савић – у основи овог презимена, али и имена, јесте лично име Сава, са значењима старац или деда
        Стојаковић – реч стојак означава мотку са цијепом, којом се млати жито, али и дебео и дугачак штап уопште. Често су га носили локални угледници
        Интересантно је и порекло презимена Глумац, Глумчев… По неким верзијама, ово презиме садржи и воајерску примесу, јер је глумац (или прислушник) у неким крајевима био онај који се прикрада до прозора ложнице (где спавају младенци) и слуша (и обавештава) прве три вечери шта се тамо дешава.

        srbinside.rs

        Извор: Opanak.rs

        • Радован Јовчић

          Ако некога више занима о значењима и о самоме смислу имена слободно баците око на мој јутјуб канал Радохна грмечки. Бавим се искључиво српскијем именословљем.