Наша имена и презимена Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена  „Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена  „Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Наша имена и презимена

Наша имена и презимена

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена 

„Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то је родословље у историји и етнологији фамилије, рода и народа. Народ без родословља, народ без учитељице живота – историје“ – чика Лаза Гружански (Богољуб М. Лазаревић – Андрић)

Родословље (генеалогија, води порекло од грчких речи генеа „породица“ и логос „знање“) је наука која проучава породичну историју и порекло. Оно се бави проналажењем предака неке особе и осталих потомака тих предака, при чему се користи историјским документима како би се установила биолошка, генетичка или породична сродност.

Родослов и историја породице се разликују у значењу: док је родослов тек фактографски преглед личности и њихове међусобне историје, историја породице (фамилије) садржи и животне детаље и садржајно је богатија. Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака.

Многа јеврејска (семитска) имена, која су изведена из Библије, су претворена на српски начин, нпр. Јоханан, па грчки Јоанис, па српски Јован, Данијел – Данило, Мосе – Мојсије, Атанас – Атанасије, Петар – Петроније…

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 


Коментари (29)

  • Mile Santrac

    Molim Vas ,napisite nesto o poreklu prezimena SANTRAČ

    s postovanjem
    Mile Santrac

    Одговори
  • milan

    ПРЕЗИМЕ ЈЕ ОЧЕВ БИЉЕГ,
    А ИМЕ ЈЕ МАЈЧИНА НАДА.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад

    Одговори
  • Саша Ђурђевић

    Nesto vise o prezimenu Djurdjevic i odakle vode poreklo.

    Одговори
  • Дарко

    Додајте на списак презиме Бижић.

    Одговори
  • ZoranBG

    Поштовани, додајте презиме ШКАРИЋ у списак презимена. Моји су из Липовог Поља, Лика. Слава СВЕТИ НИКОЛА. Такође нешто више о пореклу презимена

    Одговори
  • Milan Bogunovic

    ________________________________________

    Српско племе Богуновића

    – Др Ружa Ћук и др Илиja Синдик дoшли су дo пoдaтaкa дa су пoтoмци Нeмaњићa пo мушкoj линиjи пoстojaли у брaтству Бoгунoвићa, у Дубрoвнику, гдe сe нaсeлиo Лaврeнтиje Бoгунoвић, син Бoгунa Нeмaњићa. Oн je 1350. oтишao у прaтњи цaрa Душaнa зa Дубрoвник, и ту сe пoрoдицa oдржaлa 252 гoдинe – кaжe oвaj истoричaр, и дoдaje дa су кaсниje нaстaвили дa трajу крoз хeрцeгoвaчкe пoрoдицe Зурoвићe и Зурoвцe, и ислaмскe Рaмoвићe и Зухрићe, кao и пoрoдицe Бoгунoвићa, у шибeнскoм пoдручjу. Oд њих су нaстaли oгрaнци Aдaмoвићи, Цвjeтичaни, Mиљуши, Кoвaчeвићи, Шкундрићи и Грмушe.

    Порекло српског племена Богуновића (мало људи зна да је ово и племенско име, а не само лично презиме) је из данашњег подручја северне Црне Горе (мисли се на Стару Херцеговину, која је освојена/ослобођена 1876. године, у рату против Турака од стране Срба из Црне Горе и њиховог поглавара књаза Николе I Петровића).

    Већи део припадника овог племена мигрирао је крајем средњег века ка подручју данашње Херцеговине, затим према Лици (Врело Зрмање) и делом ка Северној Далмацији, те касније Босанској Крајини, … итд.
    Мањи број породица из овог племена прихватило је католичку веру (углавно је у питању прекрштавање у 18-19 веку) већином због напредовања у војној служби, тј. војно-политичке каријере, а тек пар породица је у Босни прихватило ислам као своју религију, с друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења.

    У дубровачком архиву су забележене две информације које потичу са простора Херцеговине, односно Попова поља, а везане су за племе/породицу Богуновић.
    Први пут тамо се помиње неки Цвјетко Богуновић, из Попова поља (крај Требиња), који је био заступник неком Грдоју Трибутиницу у Дубровнику 8. јануара 1371. године.
    Други пут се помиње неки Брајко Богуновић из села Котези у Поповом пољу. Он се унајмљује у Дубровнику под одређеним условима који су регулисани уговором обе стране.

    Презиме Богуновић се такође спомиње и на простору данашње Црне Горе од 1435-1940. године у Котору и Судном Црном Плату.

    Врело Зрмање

    Више аутора је писало о племену Богуновића:

    – Владислав Скарић „Порјекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (стр. 29, Гласник Земаљског музеја, Сарајево – 1918.)
    … Таква једна старија породица су Богуновићи, који су по породичној традицији дошли из Рашке под Бјелај. Послије су се дигли и отишли у Зрмању (изворни крај ријеке Зрмање), па су се одатле раширили по Лици, сјеверној Далмацији и сјеверозападној Босни. Њихови су братственици Бероње, Ковачевићи, Пашићи и Пјанићи. Сви славе св. Јована. ….

    На једном другом месту (стр. 30) он каже … Богуновићи по правним традицијама донесеним из Рашке били су прије наизмјенце Поповићи и Ковачевићи.

    За разумевање горњих навода треба знати да се Рашка област (тада најачи српски посед) у средњем веку простирала на запад кроз српске крајеве све до реке Неретве.

    – Јован Цвијић „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије – 1925.)
    У делу текста Поуње у Босанској Крајини почев од стране 348 Милан Карановић (један од аутора) каже:
    … Богуновићи су (по Вл. Скарићу) од Рашке. То сам чуо и од њихових братсвеника у Лици, да су од Старе Србије. Нина Ковачевић, старац од 75 г. из Малог Радића прича о пореклу свога рода ово: пре 300 год. пали су на Змијање под Бјелај. Када су жене набијале конопље, изгори им кућа и у њој тапије.
    Тада им Турци отму земље и они се склоне у Далмацију, управо када је Млетачка истисла Турке из Далмације. Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели један огранак у Лику у Зрмању. Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Исели их 7 браће пре 150. г. у Врановину у Бјелајском пољу. И ту нису могли да се скрасе и преселе се у Дољане. Један брат је био ковач. ….

    Слапови реке Зрмање
    Река Зрмања почиње да тече уз села Богуновићи и Зрмања Врело
    Племе Богуновића насељава целу област реке Зрмање са својим братственицима

    У другом делу текста на стр. 349 аутор текста каже:
    … О томе се толико сачувало да су „некако једно“ па се ето „разродило“. Због тога сто су се разграњавали у Далмацији, Лици и Босанској Крајини то се племе Богуновића мозе разврстати у три групе родова.
    Ни један ми случај није познат да су се између се женили.

    У првој су групи Богуновићи 21 к. у десет насеља; Ковачевићи 97 к. у 21 н.; Пашићи 31 к. у 6 н.; Пјанићи 3 к.; Анушићи 10 к. у 4 н.; Мазалице 12 к. у 6 н.; Бундале 4 к. у 2 н. и Ђурашиновићи 5 к. свега је од ове гране 183 куће.

    У другој су у Далмацији разрођеној групи најачи Адамовићи. Из Далмације су пали пре 200. г. у Смољану више Босанског Петровца. Ту побију Турке, јер су им хтели да проведу силу на слави, па побегну преко планине у ову област, а једни у Прекосање.
    У овој су групи: Адамовићи 27к. у 9 н.; Марчете 24 к. у 5 н.; Стојановићи 16 к. у 8 н.; Грмуше 25 к. у 18 н. и Татићи 15 к. у 5 н. Свега 107 кућа.

    У трећој су личкој групи Миљуши – Обрадовићи и Крајиновићи. Има их у овој области: Миљуша 26 к. у 13 насеља; Обрадовића 18 к. у 7 н.; Цвјетичани 27 к. у 11 н.; Познана 7 к. у 4 н.; Борића 6 к. у 3 н.; Крајиновића 10 к. у 6 н.; Шкундрића 6 к. у 4 н.; Врањеша 5 к. у 2 н. и Ракића 1 к.

    Свега је братства Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе св. Јована.
    У Лици је самих Богуновића 79 к. у 8 насеља.

    Од познатих су истакнутих људи из ових група родова: војвода из устанка 1875-78. Тривун Бундало из Хасана и поп Вајан Ковачевић, задњи лички хајдучки харамбаша Лаза Шкундрић, и организатор аустријске жандармерије у Босни генерал Цвјетичанин.
    Изразитих је њихових племенских особина, борбености и ретке смелости поп Миле Богуновић из Врела, који је умро 1915., интерниран у Араду. …

    У истој књизи на страни 386 аутор каже следеће:
    … Досељених родова с Ј. и Ј. И има загаситије комплексије (од црномањасте до смеђе у нијансама) и отвореније плаве.
    Изгледа да их је од свих тих родова 66% загаситије, а 33% отвореније комплексије.
    Више су загаситије комплексије групе родова: Гаковићи (најцрње масти) Богуновићи, Поповићи, Дмитровићи (по предању огранак рода Стојана Новаковића), Бероње, Радаковићи, Узелци, Добројевићи, Кондићи, Јеличићи, Срдићи, Рајилићи, Стојаковићи, Богдановићи и Качавенде. Отвореније су комплексије највећа група родова, који су пореклом с Ј.: Родић-Стојисављевић и Лалић-Прица.
    Поред њих су отвореније комплексије, али другог карактера, група родова: Мајсторовић-Ћулибрк и Бањац-Латиновић.

    Виолентност Крајишника установио је Цвијић упоређујући их са Црмничанима у Црној Гори. Она је најизразитија код родова, који су пореклом с Југа и загаситије комплексије. Код њих има највише смелости, борбености, експанзивности и епског заноса. На њима се даду пратити наступи плаховитости и убојитости. Дали су највећи број хајдука и војвода у устанцима.
    Најпопуларније су војводе у Устанку 1875-78. из родова, који су старином с Ј. и Ј. И.: Хајдук Пеција Поповић, Триво Амелица, Голуб Бабић, Триво Бундало, поп Вајан Ковачевић, Симо Давидовић и поп Јово Гак.
    Помињана је плодност групе родова Родић-Стојисављевић. Пада у очи њихова способност да се прилагоде свакој средини, опортуни су у политици и воле власт по сваку цену; добри су трговци. …

    – Бранко Ј. Бокан „ОПШТНА САНСКИ МОСТ“ (део I, до јула 1941.)
    У делу књиге у којем говори о породицама које настањују подручје Санског Моста он на
    средини странице каже:
    … Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи.

    Према причањима Лазе Шкундрића, посљедњег личког харамбаше, који је хајдуковао 16 година, Шкундрићи су из Херцеговине. Тамо су убили бега, побјегли и населили се у Бјелајско поље. Херцеговачки Турци сазнају за њих, па су морали поново да бјеже, овај пут преко Грмеч-планине у крај око Паланке. …

    Лазар-Лазо Шкундрић
    последњи лички харамбаша
    (Шкундрићи су припадници српског племена Богуновића)

    Као извор Бокан је користио текст „Из старог завичаја“ написан од стране Буде Будисављевића – Прједорског (Матица српска, Нови Сад).

    – Милан Дивјак Лички „ЛИЧКИ КАЛЕНДАР за сваку годину“, Нови Сад, 1997
    У делу књиге у коме говори (поднаслов: ДА СЕ НЕЗАБОРАВИ ДА СУ СРБИ ЖИВЈЕЛИ У
    ЛИЦИ И КРБАВИ) даје списак неких места из овог краја (бивше СФРЈ) у којима су пре 1991,
    живеле поједине породице (па поред осталих и припадници племена Богуновића).
    Богуновићи су живели у следећим насељима на овом подручју (у загради су наведене породице
    које припадају овом племену):
    1. Доњи Лапац (Богуновић, Ковачевић, Обрадовић и Цветичанин),
    2. Госпић (Адамовић, Ковачевић, Крајновић, Обрадовић, Стојановић и Шкундрић),
    3. Грачац (Богуновић, Ковачевић, Марчетић, Миљуш, Обрадовић, Цвјетичанин и Цветичанин),
    4. Кореница (Борић, Ковачевић, Познан, Стојановић и Цвјетичанин),
    5. Оточац (Борић, Ковачевић, и Стојановић),
    6. Пласко (Стојановић и Цветичанин),
    7. Плитвичка језера – Мукиње и Плитвице (Борић, Ковачевић и Марчетић),
    8. Срб (Богуновић Марчетић, Миљуш и Обрадовић),
    9. Теслинград (Богуновић, Обрадовић, Стојановић, Цвјетичанин и Шкундрић),
    10. Удбине (Ковачевић и Цвјетичанин),
    11. Велика Попина – Зрмања (Шкундрић),
    12. Врховина (Борић, Крајновић, Миљуш, Стојановић и Цвјетичанин),
    13. Дабар (Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетичанин),
    14. Дољани – Доњи Лапац (Богуновић, Миљуш, и Обрадовић),
    15. Медак (Борич),
    16. Личко Петрово село (Адамовић, Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин).

    – Проф. Нилола Лакета, историчар: Према књизи Милана Дивјака, а по казивању старих,
    Пјанићи су пореклом од Богуновића, који су из Старе Србије преко Црне Горе, Херцеговине,
    Босне доселили у северну Далмацију у Плавно.Одатле након 1689. пређоше у Лику, у Зрмању.
    У Лици се Богуновићи народише те се прозваше другим презименима и раселише по Лици и
    Босанској Крајини. Једни од њих су Пјанићи.
    Пјанићи као и Богуновићи славе светог Јована.

    Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945) познат је као један од највећих хероја у II Светском рату на простору Еx-Југославије.

    Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић
    (1911-1945)
    Богуновић на горњој фотографији носи оригинално одело војводе Павасовића из устанка против Турака 1715. године

    Због ових заслуга добио је из цркве Св. Петра – Доњи Тисковац (Тромеђа Лике, Босне и Правславне Далмације) старо одело које је пре њега најпре носио војвода Павасовић у устанку 1715. године, а затим и војвода Голуб Бабић у устанку 1875. године.

    Иначе, управо је војвода Бране Богуновић предложио војводу попа Момчила Р. Ђујића (на самом почетку устанка у Крајини) за комаданта славне Динарске четничке дивизије, а том приликом је од стране присутних народних првака Богуновић изабран за помоћника команданта Динарске дивизије.

    Војвода Момчило Р. Ђујић
    (1907-1999)
    Командант Динарске четничке дивизије изабран на предлог Бране Богуновића
    Ђујићи су припадници српског племена Васојевића

    Позната је песма која се у Крајини певала током II Светског рата:

    „Богуновић Бране бије,
    све усташке дивизије.
    Отаџбину Срба кује,
    усташама поручује:
    Ој, усташе нека, нека
    дубока вас јама чека,
    широка је један метар,
    а дубока километар.“

    Бранко Богуновић је рођен 24. октобра 1911. године у Дрвару, а трагично је настрадао после лакшег рањавања приликом пробоја блокаде у Паженима, 4. децембра 1944. године, јер је не дуго по истом заробљен од стране својих непријатеља партизана.
    Иако је био зароблјеник он је мучки убијен већ на самом почетку 1945. године, или по причању неких четника Динарске четничке дивизије у затвору у Шибенику или Сплиту, током маја 1945. године.

    Динарска четничка дивизија формирана је после устанка на Динари, 27. јула 1941. године.
    Устанак је тога дана букнуо у Дрвару на Босанској страни, недалеко од Тромеђе Босне, Лике и Далмације (одакле је деловао Мане Роквић, као командант четничког пука „Краљ Александр I“) и за кратко време ослобођени су делови западне Босне, јужне Лике и северне Далмације.

    Народни прваци са Тромеђе (с левана на десно): војвода Мане Роквић, војвода Ђуро Плећаш и војвода Бране Богуновић

    Устанак је дигнут против усташа који су по закону НДХ, требали да сасвим истребе Србе на целом простору који је покривала Павелићева кољачка такозвана “Независна дрзава Хрватска”.
    Сва су се српска села на Тромеђи дигла такорећи голорука и војнички неорганизована. Требало се борити за живот и слободу и родно огњиште и у тој борби отимати оружје без игде ичије помоћи.

    За успешнију борбу потребно је било формирати и организовати војне јединице, а да се то постигне, сазван је велики Сабор народних првака и истакнутих команданата из устанка.
    Тај је Сабор одржан у јесен 1941. године у засеоку Закосани, у основној школи, у историјским Црним Потоцима, тачно на географској линији где се међе три српске покрајине: Босна, Лика и Далмација.
    Управо ту је и краљ Петар I Карађорђевић – Ослободилац (1844-1921) водио 1875. и 1876. године борбе са Турцима као четнички командант под именом Петар Мркоњић.

    На горе поменутом Сабору народних првака решено је да се одмах приступи организовању Динарске четничке дивизије и да се њен штаб базира на Гологлаву, врху планине Орловице на Тромеђи.
    Том приликом на предлог Бранка Богуновића једногласно је изабран тадашњи свештеник Момчило Р. Ђујић за шефа Национално-политичког одбора на Тромеђи и команданта Динарске четничке дивизије, а Бранко Богуновић изабран је за помоћника команданта.

    У састав Динарске четничке дивизије ушли су следећи пукови:
    – Пук ,,Гаврило Принцип“ (Босанско Грахово и околина), командант војвода Бранко И. Богуновић
    – Пук ,,Краљ Александар I“ (Петровац – Дрвар), командант војвода Мане Роквић
    – Пук ,,Краљ Петар II“ (Срб – Тисковац), командант Пајица Омчикус, а по његовој погибији војвода Мирко Марић
    – Пук ,,Петар Мркоњић“ (Стрмица, Плавно и Книнска села), командант војвода Момчило Р. Ђујић
    – Пук ,,Вожд Карађорђе“ (Грачац и околина), командант Тоћан Станисављевић – Цицвара
    – Пук ,,Онисим Поповић“ (Косово – Дрниш – Врлика), командант Павле-Пајо Поповић, а после његове погибије наследио га је Владимир-Влада Новаковић

    Четнички пукови „Гаврило Принцип“ и „Краљ Александар I“ су 1943. године, после формирања Грмечко-клековачког четничког корпуса прерасли у бригаде под истим називима.

    Војвода Бране Богуновић и војвода Момчило Р. Ђујић, командант „Динарске четничке дивизије“
    Фотографија је настала на реци Крки током II Светског рата

    За Грахово и Крајину граховску формиран је четнички пук „Гаврило Принцип“, а за команданта изабран је српски јунак са Тромеђе, Бранко-Бране Богуновић. Он је био главни покретач устанка на Тромеђи, јер као српски родољуб није могао гледати усташе на српској Тромеђи, а ни мирно посматрати како кољу српски народ.
    Његова љубав према српском народу и српској Тромеђи довела га је у прве редове четничке борбе. За његову јуначку борбу против Немаца и усташа, а за одбрану српског народа, Врховна команда на предлог Војводе Илије Бирчанина, унапређује Бранка И. Богуновића у Четничког војводу и одликован Карађорђевом звездом 1942.године.

    Бројне су истакнуте личности из племена Богуновића:
    – Војвода Тривун Бундало, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Војода поп Вајан Ковачевић, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Војвода поп Миле Богуновић, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Хајдучки харамбаша Лазар-Лазо Шкундрић, Лазо је био и последњи лички харамбаша;
    – Војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945), помоћник комаданта ДЧД;
    – Др Младен С. Стојановић (1896-1942), народни херој НОБ-а;
    – Тадија А. Анушић (1896-1942), основао је Странку радног народа 1938. године, народни херој НОБ-а;
    – Генералмајор Урош И. Богуновић – Роца (1914-2006), народни херој НОБ-а;
    – Академик проф. др Сретен С. Стојановић (1898-1960), чувени југословенски (српски) скулптор, учитељ му је био познати француски скулптор Émile Antoine Bourdelle;
    – Академик проф. др Илија Стојановић (1924-2007), оснивач је модерне Катедре за телекомуникације, коју води 19 година, а. потом ради као управник Завода за телекомуникације и рачунарску технику. Током 1984. године председава у Комитету за планирање FM радиодифузије. Следеће године изабран је за председника Светске конференције за коришћење геостационарне сателитске орбите, а 1987. године председава Панелом експерата организације „IFRB“ (International Frequency Registration Board);
    – Академик проф. др Бранко Шкундрић, члан Академије наука Републике Српске;
    – Проф. др Петар Шкундрић, секретар Социјалистичке партије Србије (1991-1992) и актуелни министар у Влади Републике Србије (почев од 27, јуна 2008);
    – Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски, тј. владика СПЦ;
    – Ђорђе Богуновић, потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;
    – Борислав Богуновић, министар полиције Српске Аутономне Области (САО) „Славонија, Барања и Западни Срем, и потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

    Др. Младен С. Стојановић
    (1896-1942)
    Народни херој НОБ-а

    Тадија А. Анушић
    (1896-1942)
    Народни херој НОБ-а

    Урош И. Богуновић – Роца
    (1914-2006)
    Народни херој НОБ-а и генералмајор Југословенске народне армије (ЈНА)

    Академик проф. др Илија Стојановић
    (1924-2007)

    Академик проф. др Бранко Шкундрић

    Проф. др Петар Шкундрић

    Његово преосвештенство Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски
    Владика Српске православне цркве (СПЦ)

    Племенско братство Богуновића чине породице које данас носе 24 различитих презимена (31 са варијантама презимена), а готово свима је Крсна слава св. Јован, јер је свега пар породица мењало славу. Иначе, Срби нерадо мењају славе, а ако су то и учинили то је искључиво био резултат неких тешких недаћа које су погодиле конкретну породицу, а за које по народном веровању ово представља неку врсту задњег покушаја измене судбине у позитивном смеру.

    Слапови реке Зрмање
    Појас реке Зрмање је област у којој се 1689. године настанило српско племе Богуновића

    Племе Богуновића чине породице:

    Адамовић
    Анушић
    Бероња
    Богуновић
    Бундало
    Цвјетичанин (уз варијанте истог презимена: Цветичанин, Цвијетићанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин)
    Ђурашиновић
    Грмуша
    Ковачевић
    Крајиновић (уз варијанту истог презимена: Крајновић)
    Марчета (уз варијанту истог презимена: Марчетић)
    Мазалица
    Миљуш
    Обрадовић
    Пашић
    Пјанић
    Поповић
    Познан
    Ракић
    Шкундрић (Шкондрић)
    Стојановић
    Татић
    Томић
    Врањеш

    Одговори
  • dragan

    Pozdrav.Da li mozete da mi kazete odakle potice moje prezime KATANSKI, ? Moj otac ,deda, pradeda su iz NEGOSLAVACA U Hrvatskoj Slavonija . Slava mi je Sveti Nikola.. Hvala unapred . Dragan Katanski. beograd.

    Одговори
    • Defendor

      У Попису становништва Републике Хрватске из 2001. године ово презиме се јавља само у Негославцима (7). Педесетих година забележено је у Негославцима (12) и Вуковару (4). Ово презиме је забележено и у Орловату (Зрењанин) уз презиме Андрејин. Крсна слава им је Ђурђиц. (Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад, 1992)

      Одговори
  • sladja

    Moze li nesto o poreklu prezimena -Erdoglija

    Одговори
  • Vladimir

    možete li da mi date sve što imate o prezimenu MARINKOVIĆ

    Одговори
  • milan

    mozete li da mi date sve sto imate o prezimenu KUNOVAC rodom iz Bugojna odakle je Aleksandar Vucic

    Одговори
    • Defendor

      Портал Порекло нема неку аутоматску базу која би по захтеву само излистала све податке за презиме које се тражи. Подаци који се објављују заснивају се или на доступној литератури или на личним сазнањима оних који одговарају у коментарима.

      На основу података који су објављени на порталу Порекло презиме Куновац срећемо нпр. у књизи Милете Војновића Пљеваљски крај, где се спомињу три куће Куноваца у Јаховићима.

      Осим тога може се видети да се термин Куновац јавља и као топоним на простору Лике и Далмације.

      На простору Републике Хрватске педесетих година забележен је само један Куновац и то у Сплиту, док је на Попису становништва Републике Хрватске из 2001. године, ово презиме забележено у највећем броју у Загребу (11), Посавским Брезима (4), Осијеку (3)… у мањем броју на простору Западне Славоније и Далмације.

      Предлажем да погледате дигитализовану литературу која је објављена на Дигиталној библиотеци портала Порекло.

      Осим тога, могли бисте нам рећи коју славу славе Куновци из Бугојна, тако би се даље са већом сигурношћу могла вршити поређења са другим Куновцима, који се евентуално нађу или сами овде јаве.

      Одговори
  • Filip

    Moze li nesto o prezimenu Erdoglija?

    Одговори
  • srdjan

    Da li mozete nesto vise reci o prezimenu batjaktarevic

    Одговори
  • Раде Бракочевић

    На које Барјактаре(о) виће мислите? Је ли грешка :“батјактаревић“, како сте навели. Одакле је презиме, која крсна слава? Шта ви знате?…

    Одговори
  • Милош Рајчић

    Ја знам да презиме Рајчић је једно од најстаријих презимена, старо је око 4 века .Староседеоци су у Радинцу али су се преселили сада су на папазовцу.молим вас помогните ми да сазнам још о мом презимену.

    Одговори
  • ranko vajukić

    Moli0 bih vas da mi napišete poreklo prezimena Vajukić. Ima nas opština laktaši, Republika srpska, kikinda,Beočin..Hvala

    Одговори
  • Ана Сарвановић

    Поштовани,
    Волела бих да сазнам нешто више о пореклу свог презимена – Сарвановић. Нас је јако мало у Србији (око двадесет). Једино што знам јесте да је деда, Миодраг Сарвановић, живео у Ужицу, а његови родитељи у Горњем Милановцу. Слава коју славимо је Аранђеловдан. Остале Сарвановиће не познајемо, а неки од њих су у Пироту.
    Значила би ми и информација где могу сама да истражим о презимену.

    Унапред захвална,
    Ана Сарвановић

    Одговори
  • milorad

    Poštovani,
    interesuje me geografsko poreklo familije Šilić, odn. gde se sve danas mogu naći na teritiji bivše SFRJ

    zahvalan Šilić Milorad

    Одговори
  • Mira

    Po[tovani,
    Interesuje me poreklo familije Lazarević iz Donjih Leskovic akod Valjeva, koji slave krsnu slavu Jovandan .

    Zahvalna,
    Mira Jovanović

    Одговори
  • vojislav ananić

    I
    ЗАНИМЉИВИ СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК – Српко Лештарић
    Један покушај стварања каталога ређих и необичних српских презимена
    ПРИСТУП
    Срећући током живота људе из разних наших крајева, сретао сам се стално с новим и новим, понекад врло живописним презименима. Занимљива презимена могла су се често чути и на радију или запазити у новинама и одјавним шпицама домаћих филмова и телевизијских емисија. Међу сваких двадесет или тридесет свакодневних, сто пута виђених и одувек знаних презимена, указало би се понеко мање или више необично, веома лепо, или као кројено с намером да изненади или испадне забавно. Више пута сам чуо да половина свих Срба носи педесетак најчешћих презимена, али нико није знао да каже колико може бити оних других, мање познатих и изведених не од личних имена него од надимака и од назива за ствари и појаве. Једино се узимало као несумњиво да најнеобичнија презимена долазе са рубова српских етничких простора – из Крајине, Лике, Далмације, Херцеговине и Војводине.
    Протицале су године, а обиљу занимљивих презимена као да није било краја. Презимена каква никада раније нисам чуо и која би ми често измамила осмех, појављивала су се неуморно, једно по једно или два по два, као пчеле из кошнице. У један мах пало ми је на ум да српских презимена можда има два и три пута више него Срба! Апсурдну, каква јесте, ту малу мисао више пута сам изрицао у доконом друштву пре готово пола столећа, забављајући пријатеље пригодним примерима. Нисам ни слутио да ће ме то једнога дана довести дотле да почнем да бележим необична презимена, да правим списак који ће ми се у једном часу отети, почети да ми диктира како да га радим, да би се на крају претворио у каталог довољно велик да личи на праву књигу.
    НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА
    Прва презимена су у целом свету настајала као присвојни придеви од очевог (отуда термин патроними), а ређе од мајчиног имена (матроними). Тек с порастом становништва и формирањем седелачких друштвених агломерација, па и урбаних целина, припадници одређених братстава почињу да себе означавају заједничким именом, већма по старешини братства или каквом знаменитом претку из недавне прошлости, који тако добија статус родоначелника. Отуда се у многим језицима презимена и зову фамилијарним именима (нпр. енгл. /атпу пате, рус. фамилт)
    Потреба за овим шире препознатљивим „надименима“ осетила се још у антици, међу такозваним племством, ради јаснијег истицања и очувања наследних права унутар родова који су се почели издвајати својим богатством и утицајем. Главни начин за творбу презимена био је додавање присвојних наставака на лично име оца, а кадшто и неког ранијег претка. Такви су, рецимо, словенски наставци -ов, -ев, -ин, -ски, -цки, -шки, -чки, који означавају припадност. У словенским презименима чест је деминутивни наставак -ић/-ич додат на лична имена или надимке, јер се тако најједноставније означавају потомци, тј. мали од носиоца датог имена Већина српских презимена завршава се управо тим наставком, који у почетку ни код Срба није производио трајно презиме, већ се узимао као ознака очинства, презиме у једном колену. Но, ма колико ово био распрострањен механизам и у каснијој творби сталних презимена код Срба, погрешно је мишљење да су само презимена на -ић права српска презимена, или да су „српскија“ од осталих. Сасвим слични концепти (мада не увек и исти језички механизми) коришћени су за обликовање породичних имена код многих народа.
    У позном средњем веку међу европском властелом узимање сталних презимена постало је правило, па је то важило и у Срба. С друге стране, феудалци су имали више практичних разлога и за опрезимењавање својих потчињених, па и самих кметова. На првом месту било је разрезивање, наплата и евиденција наплаћеног пореза, затим и служење војне обавезе. При томе, често су користили постојеће или и сами смишљали нове надимке, често шаљиве и поспрдне, или изведене од имена животиња, биљака, заната, или од телесних или карактерних особина које су се могле приписати појединцима, а који ће некима од потомака тих људи касније постати званична презимена.
    Црква, која је била најмоћнији и најбоље организовани феудалац, била је, и с верског и са сталешког гледишта, задужена за надзор и пописивање пука најпре ради сопственог материјалног обезбеђења, а и у циљу спречавања инцеста, раних и неприличних бракова, ширења јереси, сваковрсних утаја итд. Тако су у католичком и протестанском делу Европе, где је та пракса узела маха већ у 16. веку а започета још у 13. или раније, једном записана презимена постајала стална, непроменљива и наследна. Тридентски сабор је 1563. године усвојио одлуку о вођењу матица крштених и венчаних, а 1614. папа Павле V увео је и обавезу вођења матица умрлих за све сталеже. У неким другим земљама пак, као што је добар део арапског света, далекоисточних и афричких народа, слична пракса није се усталила ни до дан-данас.
    Завршна етапа настанка презимена на територији некадашње Аустроугарске империје догодила се 1780. године, када је велики реформатор Јозеф II прогласио формулу име+презиме за законску обавезу, што је и тамошњим српским породицама донело трајна презимена, ако их већ нису имале и пре тога, што аутохтоно, што под аустријским и под млетачким утицајем. У полуослобођеној Србији средином 19. века сталне промене презимена по традиционалном обрасцу (очево име с деминутивно-присвојним наставком) стварале су велике проблеме пореским, судским и полицијским властима, као и школству и цркви. Стога је кнез Александар Карађорђевић 1851. године наредио успостављање трајних, наследних презимена по најстаријим и најзначајнијим прецима. Кнежевој уредби требало је читавих пола века да заживи у нашем народу и тек око 1900. године презимена су у Србији устаљена, а тек по завршетку Првог светског рата систем идентификације помоћу презимена нашао се у пуној примени на целом Балкану.
    ПРЕЗИМЕ НИЈЕ КАПИЈА ДУШЕ
    Свакоме се сигурно десило да, када чује какво згодно сковано презиме, као, рецимо, Накићеновић, Пристојковић или Плетикапа, или неко које врца хумором, као Тресигаћа, Палибрк или Кркобабић, и нехотице усмери пажњу на ту страну, као да ће и видети нешто екстравагантно или да жели да проникне у карактер особе која то презиме носи. Ноmen еst отеп, каже древна пословица – име казује какав је ко. Али, она спада у пригодне, реторичке, а не у мудре изреке и универзално примењиве максиме. Њоме се ефектно истичу одлике неког чина (добре или лоше, већ према случају) кад ко поступи у складу са значењем свог имена, али онима који су је смислили ни на крај памети није била мисао да се кроз име или презиме збиља може завирити у душу неке особе.
    Како људи, бар данас и у европској традицији, не бирају своја презимена већ их листом наслеђују и вуку из времена од пре више деценија па и столећа, то она мало шта саопштавају о својим актуелним носиоцима. То је тако чак и када су настала од описних придева, тј. и ако су речито говорила о личностима оних који су их први понели и по чијим су знаним особинама настала да би се пренела на наредна поколења. Мирослав Нишкановић, етнолог специјализован за порекло становништва, а запослен као истраживач-сарадник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности подсећа да се српска презимена деле у четири основне групе.
    У првој су презимена која одражавају везу са неком другом особом. Њих има највише, то је најстарији тип презимена, а настала су преображајем патронима или матронима (попут Петровић, Крстић, или Вишњић, Марин, итд). Други тип презимена одражава изглед или карактер особе по којој је презиме настало. То су обично надимци, који указују на нешто неуобичајено. Примери таквих презимена речито говоре о томе: Папак, Вртикапа, Будалић, Црнчевић, Ћосић, Ножица итд. Трећа група презимена указује на место ранијег боравка родоначелника фамилије, попут Книћанин, Црногорац, Каћански, Дувњак и сл. Најзад, презимена су настајала према занимању, као Терзић, Ћурчић, Молер, Протић.
    Упркос томе – или управо због свега тога – чути неко „опако“ презиме попут Кољивратић или Паликућа, смишљено да заплаши или жигоше, или неко врло звучно, као Грабчановић, Ждракановић, Цигулајкић или Балцацановић, или неко које носи језгровит опис најпожељнијих својстава, попут Милеуснић, није исто као чути Зарић, Марић или Сарић.
    Очито је да у нама живи нешто што нас нагони да пусти вербални жонглерај скривен у необичним презименима доживљавамо као важну игру и као мало чудо и на њега реагујемо из дубине нашег естетског и језичког бића, снагом урођене љубави према разноврсности, изненађењима и – мистерији.
    И тако, слушајући целога живота разна обична и необична презимена и ослушкујући како моје естетско и језичко биће реагује на успеле звучне и значењске склопове у њима, једнога дана нисам више могао да издржим да их само слушам него сам она несвакидашња почео и да записујем. Тада још нисам знао шта бих с њима.
    ИЗВОРИ И КРИТЕРИЈУМИ
    Једном започет, списак се увећавао брже него што сам очекивао. Поред презимена која сам одраније чувао у памћењу, извори су ми били новински чланци, већ поменуте филмске и ТВ шпице, позоришни и концертни програми с именима учесника, библиографски прегледи у часописима и књигама, телефонски именици и спискови улица по градовима у Србији, објављени спискови акционара или поверилаца у стечајним поступцима, спискови српских лекарских, адвокатских и инжењерских комора и спискови станара у великим зградама, затим читуље у београдским дневним новинама, натписи на гробљанским споменицима и, дабоме, полетни прилози пријатеља и њихове деце. Био је то прави лов на презимена! Прелистао сам свих осамнаест постојећих томова Академијиног речника, мада сам одатле узимао углавном вишесложна презимена и бирао само она за која би ми извор наведен уз њих, актуелни телефонски именик Србије или, напокон, лично искуство, сугерисали да би морала бити и актуелна, и српска. На крају, али далеко од тога да то буде на последњем месту по важности, извор ми је био интернет. И тако, све нова и нова занимљива презимена куљала су из свих тих извора као што вода куља из лимених олука над тротоарима усред најжешће летње провале облака.
    Иако није лако ни побројати, а камоли одбранити критеријуме по којима сам бирао презимена за овај каталог, може се уопштено рећи да сам трагао за необичним и ређим презименима чији су носиоци српске породице (оне које се тако изјашњавају, кадшто и само судећи по личним именима чланова тих породица), а која су притом српска и по грађи. То нипошто не значи да су сва та презимена „резервисана за припаднике српског народа – многа су заjедничка и Србима и Хрватима (о особама рођеним у мешовитим браковима да и не говоримо), како због генетске и језичке блискости та два етницитета, тако и због вековног суживота у многим крајевима, нарочито у Далмацији, Крајини, Лици, Конавлима, Херцеговини и Славонији. Тако има презимена која су наоко „чисто српска“, а да се међу њиховим носиоцима једва може наћи понеко српско лично име, па и тада већма женско, што, услед обичаја да жена с удајом узима мужевљево презиме а муж женино готово никад, махом није довољно да закључимо да је реч о српској фамилији. Таква су презимена Баба, Месарош, Смодлака (можда настало од Осмодлака, будући да постоји Деведлака), Умрлић и нека друга, док су, рецимо, Џепина или Ћаћић, Чачић, па чак и Крлежа, као и многа друга, присутна и код Срба, и код Хрвата. У сваком случају, гледао сам да без јаког разлога – а најјачи разлог увек је необичност облика и занимљивост значења – не узимам презимена која се срећу и међу хрватским живљем у Хрватској и Босни и Херцеговини ако не мислим да их бар у неком броју носе и српске фамилије, укључујући ту и оне које су до скоријих времена себе сматрале за српске, било да су по вероисповести православне, католичке или протестантске.
    Процес настајања презимена међу Србима трајао је најмање десетак столећа и звук многих презимена, или бар већине њихових модела, ушао је у народни слух (у оно што називамо колективним језичким осећањем) и ту се одомаћио. Зато, када кажем да сам трагао за необичним презименима, мислим на њихову релативну необичност. Поједина су „необична“ презимена сасвим обична у неким крајевима, док су извесна ређа презимена прославили поједини њихови носиоци, па су постала општепозната и отуда у неку руку „обична“. Тако је, рецимо, релативно ретко презиме Тирнанић постало познато најпре по славном фудбалеру и потом селектору водећег фудбалског клуба Александру Тирнанићу, да би га касније афирмисао и популарни новинар и филмски критичар Богдан Тирнанић; исто тако мало раширено презиме Ђинђић постало је познато широм света по агилном српском премијеру који је 2003. страдао у атентату. Сличних примера има одвише да би се овде могао навести макар њихов десети део.
    Ипак, колико год атрибут необичности био флуидан, тешко одредљив и различит у гледањима разних људи, верујем да би се већина нас сложила да презимена као Ерић, Перић и Церић, рецимо, спадају у тзв. обична презимена, да нека друга, иако врло позната, па и славна, као Нушић, Пашић, Попа, Тесла или Пупин спадају у ређа и мање обична, док, на пример, Рњак, Ћулибрк, Беркењечевић, Борља, Злопорубовић и Сувочесмаковић сасвим јасно спадају у необична. Само се по себи разуме, дакле, да у овом каталогу, који, истакнимо то још једном, не претендује ни на научност, ни на исцрпност, немају шта да траже презимена настала од личних имена, попут Крстић, Радовић, Момчиловић или Рељин, Савин и слична (настала од личних имена Крста, Раде, Момчило, Реља и Сава). Исто важи за презимена изведена од такозваних календарских имена која су листом страног порекла, као Ћириловић, Амброзић, Михаиловић, Алимпијевић или Авакумовић.
    Ипак, узимао сам презимена изведена од особито лепих архаичних личних имена када су ова згодно сложена од по два придева или придева и именице, попут Радогостић, Чудомировић, Љубибратић, Милидраговић, Милобратовић, Љубодраговић или Драгомировић, или Драгумило, али сам код оних без икаквог презименског наставка поступао двојако: ако су подударна с још актуелним личним именима која су се са временом више-мање измодила, као Вуксан, Беран, Продан, Радан, Вучен, Миладин, Вукобрат, Радибрат, Драгобрат, Милобрат, нисам их узимао, а уносио сам их ако су у форми данас већ сасвим заборављених личних имена, каква су Витас, Барас, Вукас, Бајчета, Борота, Бокан, Којо, Субота, Дошен, Јањуш, Рашуо, Чалија, Шавија итд.
    Што се пак тиче многих презимена која су негде на граници између „обичних“ и „необичних“, случај је већ тежи и ако бисмо хтели да потпуно изоставимо сва иоле „обична“ презимена а да се каталог састоји само од оних најживописнијих и сасвим необичних презимена (као што сам у почетку рада магловито замишљао), проблем избора био би врло, врло тежак, можда нерешив. Јавила би се, наиме, многа презимена занимљива по форми или значењу, која би било права грехота изоставити, а опет, не би их било могуће унети јер су у овом часу – а тиме мислим на период од неколико последњих деценија – врло позната и фреквентна и отуда не могу лако бити проглашена за необична.
    Заиста, да ли у каталог „занимљивих“ презимена треба унети лепо презиме Витезовић, које је, уза све, и релативно мало раширено? Све до седамдесетих година 20. века то презиме било је практично непознато изван уске регије између Ваљева и Ужица, али је данас опште познато по Миловану Витезовићу, песнику, драмском писцу и сатиричару, ког је у целој бившој Југославији, уз друга његова дела, прославио сценарио за ТВ серију о Вуку Караџићу. И да ли међу занимљива презимена спада Војиновић за које је до пре тридесет година знао свак јер је свак бар једном у животу читао народну песму Женидба Душанова (у којој млади царев сестрић Милош Војиновић игра безмало главну и надасве романтичну улогу), будући да данашња младеж много мање чита народну књижевност а да то презиме данас није баш често, или бар није видно у јавном животу?
    На та и слична питања могао се дати само један одговор: у каталог треба да уђу сва српска презимена која су занимљива било са своје звучности, било услед морфолошке или значењске особености. Свака селекција која би игнорисала било који од наведених квалитета била би неоправдано рестриктивна и у великом делу произвољна. Овај закључак водио је неминовно у знатно проширење поља које је ваљало истражити. Али, још пре тога ваљало је поставити и мерила која би то широко поље разумно сузила. Таквих је мерила било више, а нису сва могла бити јасна и чврста.
    У Срба, а тако је и у других народа, многа презимена настала су приликом сеоба, када су изведена од етнонима (назива за народе) или од имена земаља или покрајина из којих је нека фамилија дошла у своје ново станиште. Њих овде нисам узимао, јер не иду у исти ред с презименима изведеним од заједничких именица, описних и присвојних придева, глагола, надимака и осталих врста речи, а готово никада нису ни необична. Додуше, с етимологијама се не може увек бити начисто, па и ту има занимљивих прича. Тако Бугарин, Бугарчић и Бугариновић долазе, наводно, од апелатива бугарин у значењу баштован, јер је кнез Милош за своје прве владавине по ободу Београда населио Бугаре, који су град снабдевали поврћем (иста именица је у јужнијим брдским крајевима још од средњег века значила овчар, или чобанин), док је Грчић можда настало од придева грк = горак. Изостављао сам и сва презимена изведена од разних врста топонима (ојконима – имена насеља и њихових делова, оронима – имена планина, брегова и брежуљака, хидронима – имена река, потока и језера итд), као и у форми ктетика (присвојнопридевској форми од имена градова и села), јер су и она, као и она претходна, изведена од властитих имена.
    Из истих разлога сматрао сам да не би требало да узимам презимена настала од актуелних хипокористика (имена од миља), као ни она изведена од иначе кудикамо ређих аугментативних и пејоративних облика. Стога овде нема презимена попут Машковић (изведено од Машко, а ово пре тога вероватно од Марјан) или Љушковић (настало од Љушко, а ово даље од Љубисав, Љубивој или којег сличног), затим Грубин, Мојсин, Аћин, Пајчин, Перчин (насталих од Груба, а ово од Грубиша, Мојса, а ово од Мојсије, Аћа, од Аћим, Паја и Пајко, а ова од Павле, Перко, од Петар) и многих других тог типа. Словенска преоблика правих имена у имена из наклоности или тепања древан је и врло разуђен процес (нпр. Драгољуб – Драгоје – Драле – Драја – Гага и сл.) и многа данашња „права имена“ била су у некој ранијој фази народног живота хипокористици, а нека и аугментативи, али мени је неки осећај говорио да ову подврсту презимена не узимам. Напротив, презимена настала од старијих, сасвим заборављених хипокористика и аугментатива српског порекла, па и личних имена изгубљених у дубљој прошлости, бележио сам као „пуноправна“ с презименима насталим од надимака и апелатива, па су и поједина презимена изведена од таквих личних имена и имена од миља ушла у каталог ако су њихове основе данас постале непрепознатљиве (или једва препознатљиве) као лична имена упркос томе што су некада била популарна. Поред ових, сматрао сам да могу унети и нека презимена од аугментатива и њима сличних облика чак и када су заснована на личном имену ако су унеколико сложена, или бар одају такав утисак, као Ивандекић или Јовандерић (и Јовандарић) или Јовакарић и Јовалекић, али сам изоставио такође изразито презиме Тривунџа, јер оно ни уз помоћ свог снажног наставка није довољно одмакло од личног имена које чини његову основу.
    Многа презимена настала су од назива за занате и друга занимања којима су се бавили истакнути представници појединих породица, а познато је да се у целом свету по томе највише истакао ковачки занат. Уопште узев, презимена настала од назива занимања и војних и свештеничких чинова углавном су се показала као занимљива, утолико пре уколико су долазила од назива за старе занате (као Казанџија, Терзија, Калајџија и сл.) и неке заборављене професије. Уз то, надевање шаљивих, подругљивих, па и увредљивих надимака од давнине је било омиљена ментална вежба унутар људских групација, па су многи синови, кћери и унучићи стекли презимена изведена од атрибута који су, основано или не, приписивани неком од њихових предака. У тој групи су, ван сваке сумње, и најживописнија наша презимена, која у знатном броју потичу из Лике, Крајине и Херцеговине, попут Ћук, Гузина, Шакота, Курајица, Кривошија, Црнобрња, Мучибабић и сл., у нешто мањој мери и из Војводине, као Ћурлин, Пичикин, Накрајкућин, или Ватраљев, Дињачки, Мушицки, Поучки итд.
    Долазак до неких одредница у овом презименику пратиле су читаве мале приче. Једна гласи: Испред негдашњег драгстора у Нушићевој улици стоје на летњој врућини и цевче пиво из боце два човека. Не знају се, али наздраве један другом – кад су већ ту, на истом задатку. „Газивода“ – представи се један. „Водогаз“ – одговори други. Док су рашчистили да ту нико никог не зафркава, морали су попити још по једну… Обојица су на овом списку, у групи с Попиводом, Париводом и Вариводом. Пивопија засад недостаје, али није искључено да ће се и он ускоро појавити.
    Било је сигурно још много и много сличних доживљаја људи с тако необичним презименима, као што је онај када је на неком војном маневру у којем су учествовале јединице из разних крајева некадашње Југославије извесни мајор Рикало, командир здруженог батаљона, окренуо пољски телефон и своме потчињеном, капетану Мукалу, наредио да његова чета сместа отвори ватру на непријатеља који надире свом силом. Чувши како се њему непознат виши официр представља, капетан је гневно помислио да се неко опет шегачи с њим због презимена и – залупио слушалицу! Да вежба не би пропала морали су му брже-боље послати наредбу по куриру. Сличан је био случај још двојице официра у војсци: када се, на некој свечаности, први сасвим недужно представио другоме као Курић, овај други, који се презивао Карић, умало му, наводно, није скочио за гушу…
    И Срби су, као и ваљда сви народи света, а они на раскршћима великих историјских путних праваца свакако, столећима живели у суседству с разним другим народима и мешали се с њима, што је оставило видног трага и у презименику данашње српске државе. Ипак, презимена очигледно страног порекла и више-мање непромењена у односу на своју изворну форму нисам узимао без обзира на то да ли су породице које их носе данас асимиловане и већ одавно сматрају себе српским или су и током више деценија па и столећа сачувале знање језика предака и осећање припадности нацији из које су потекле. То су презимена попут Винавер, Бауер, Вајферт, Цихабер, Пукмајстер, Моргенштерн, Киш и Кишдобрански, Кон, Ленц, Блам, Клајн, Грос, Давичо, Барух, Израел, Кабиљо, Жигон, затим Фила, Кумануди, Бајлони, Халкозовић, Баронијан, па Грм и Грмек, Плехачек, Безуха, Соколов, Воронцов, Полети, Гоати, Пероло, Деполо, Мушкатело, Маргарино, Дел Монако, Де Лука, па онда у новије време Хури, Абу Самра, Малих, Хонда, Фукуда, Јамасаки, Кумалаканта, Пилилини итд. Не бих волео да неко помисли да желим да у ма ком погледу дискриминишем особе или породице с тим презименима у односу на оне чија су презимена јасно укорењена у српском језику. Штавише, међу њиховим носиоцима има људи за које би свак пожелео да су му најрођенији род, да и не помињемо славне и заслужне појединце из тих породица, као што су били Станислав Винавер, Лаза Пачу, Ђорђе Вајферт, Геца Кон, Бреда Калеф, Рахела Ферари, Стево Жигон и Данило Киш и као што су Миша Блам и Иван Клајн – да поменем само неке. Али, сва презимена сачињена од лако препознатљиве грађе из туђих језика сама по себи штрче, њиховим би се увођењем изгубила елементарна упоредљивост међу аутохтоним презименима и мој би се презименик претворио у маглу.
    Нисам узимао презимена страног порекла ни ако су настала од речи из блиских нам словенских језика, као македонског, словеначког, чешког, словачког, русинског, руског или бугарског, па ни када их носе грађани Србије са српским личним именима. Још мање сам сматрао да треба да узимам презимена изведена од јасно разлучивих речи из суседних нам несловенских језика – немачка, румунска, мађарска или албанска, попут Дракулић (од Дракул), Фирулесковић (од Фирул(еску)), Секељевић и Балашевић (од Секељи и Балаж) , Гашевић (од Гаши) и сл. Овоме ваља додати и сва презимена Срба у дијаспори, чак и када су национално јасно опредељени као Срби, ако су им презимена скована од речи страног порекла.
    Из истог разлога нисам узимао ни презимена која вуку јасне корене из арапског, турског или персијског језика и којих има јако много, као Ефендић, Урсуз, Чакмак, Карахасан и сл., без обзира на чињеницу да би се за многа од њих могло рећи да припадају – или су колико до јуче припадала – фамилијама етничких Срба. Како се Бошњаци и у Србији сматрају припадницима засебне нације, нисам узимао ни она бошњачка презимена која су по етимологији чисто српска, као Шаренкапић, Шмрковић, Растодер, Хрњица, Поздерац или Хукић, или, тачније – и ово важи за цели каталог – нисам их узимао ако сам по подацима који су ми били доступни закључио да се у национално-традицијском погледу те породице не сматраjу српским.
    Напротив, презимена од некад и овде одомаћених војничких титула из оријенталних језика, као што су Сердаревић, Диздаревић или Султановић, сматрао сам да треба да уђу ако их носе и српске породице (или особе и групе које не полажу много на своју националну или верску припадност), као и слична презимена од грчких и латинских речи за војна и свештена звања, попут Синђелић, Капетановић, Краљевић, Ћесаревић или Цар.
    Осим изнимно, дакле, нисам узимао презимена изведена у целости од речи из источних језика ни када нису везана искључиво за Бошњаке и ислам. Разлог је исти онај који важи за презимена узета од западних народа или изведена из западноевропских језика. Таква су бројна презимена као Агановић, Амановић, Пашагић и Пашајлић, Ајдарпашић, Ашћерић, Ећимовић, Фундук, Хаџибабић, Алваџијевић, Муламехмедовић, Калајџисалиховић, Ганибеговић, Балугџић, Јахура итд. Многа таква презимена носе и православни хришћани, већма западно од Дрине и северно од Саве и Дунава, штавише, некима се, а таква су, на пример, Бајазит и Бајазетов, Бутулија, Зафир, Јарамаз и многа друга, диче искључиво хришћанске породице, и то поглавито оне које себе сматрају Србима од старине, а знатно ређе оне које се сматрају хрватским, већма зависно од тога да ли су православци или католици.
    Напротив, уносио сам она презимена чија етимологија није српска, па чак ни словенска, ако их носе српске породице а током времена туђице у њиховом корену су се потпуно асимиловале и престале осећати као стране речи, попут Поп(ов)ић, Чорбић, Пекмезовић или Ршумовић. Поред ових, уносио сам и презимена у којима ни старији нараштаји, а новији поготово, већ не могу да разлуче страну језичку основу а камоли да јој препознају значење, иако можда слуте да је она туђа. Ово попуштање сасвим сигурно ме води у извесне недоследности, али таквих презимена је много, већином су занимљива, а потичу са разних страна, што с Оријента, што из околних и оближњих народа.
    Било је у прошлости а има и данас људи несрпског порекла који не само што су се населили и засновали породице међу Србима те својим делима задужили српску науку и српски народ већ су кадшто и своја презимена прилагодили додајући им типичне српске наставке. Она су овде уношена сходно претходним објашњењима – ако су туђинске речи у основи њихових презимена на тај начин постале више-мање непрепознатљиве. Такви су били, примерице, Коста Шрепловић (1836-1872), познати српски архитекта, Михаило Валтровић (1839- 1915), који је био професор Велике школе, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва. Њихова су презимена немачког порекла и у свом изворном облику гласила су Шрепл и Валтер. Занимљив је случај генерала Павла Јуришића (1848-1922), јунака српско-турских и балканских ратова, који је своје пруско име и презиме Паулус Штурм дословно превео и тако уклопио у српски именик и презименик, а слично је поступио и наш велики језикословац, својевремено ректор београдског универзитета и дугогодишњи председник САНУ, Александар Белић, чије је породично име најпре било Вајс.
    Уз то, уносио сам презимена изведена од туђица за називе предмета који су некад били у свакодневној употреби а данас су сасвим нестали или лагано нестају из употребе (као што су турцизми кубура, саџак или сантрач, при чему последња, која у Србији данас још ту и тамо означава бунарско витло унутар ограде са квадратном основом, своје далеко порекло вуче, преко арапског и персијског, од санскртске речи за квадрат и за шах) или појаве за које нисмо ни стварали сопствене речи (Џомба) или смо их имали, али су туђице, бар у неком периоду, биле у једнако широкој употреби или чак и популарније (Комшић, Дунђеровић).
    С обзиром на знатан удео ијекаваца у бићу српског народа, број презимена у ијекавском лику веома је мали. Узимао сам их, нарочито када су настала од сложеница, попут Бјелобаба или Бјелобрада, или када су „прошла“ јотовање, као Ђеверица и Ђедовић. Али, будући да су такви облици пре изузетак, давао сам их само у фусноти ако су имала своје екавске парњаке (Бјелогрлић уз Белогрлић, Бјелобрк уз Белобрк и сл.).
    Мада је у Србији, поглавито у Београду и у Војводини, велик број досељеника из Црне Горе који су већином и држављани Србије, Црногорци се од пре неколико деценија званично сматрају припадницима засебне нације. Неко ће можда приметити да то подвајање и није само политичко и идеолошко, да је уз више него видне сличности и несумњиву сродност увек било и видних разлика, али се мора рећи и да у самој Црној Гори релативно висок проценат аутохтоног становништва себе и своје црногорство дан-данас види једино у склопу српства. Разуме се, питање етничких идентитета на подручју бивше Југославије није тема за расправљање на овом месту, тим пре што су ти идентитети често у стању настајања, а не вековног постојања и што су они веома често предмет самоодређења сваког појединца. Нас овде занимају једино чињенице које могу утицати на не баш чврсте и јасне критеријуме за избор презимена у овом каталогу. Дакле, мимо свих политички условљених гледања, чињеница је да су многа српска и црногорска презимена заједничка (пођимо од Караџић!) а да су језичке разлике мале. Ипак, настојао сам – клонећи се повлачења оштрих граница, јер не само што за тако шта нисам довољно учен већ и не верујем да је такве границе могуће повући – да не узимам карактеристична црногорска презимена којих иначе у Србији и међу Србима из севернијих прекодринских крајева нема или их бар није било пре колонизација у 20. веку. Зато нисам узимао презимена попут Шошкић, Шћекић, Микијељ(евић), Говернадуровић, Мараш, Шпадијер, Шекуларац, Каписода, и сл. Нарочито је Бока пуна необичних презимена, али сам сматрао да та презимена, па и када су по етимологији српска (а таква су била и по дојучерашњој националној идеологији), не би требало да уђу у овај избор осим када сам ценио да је њихових носилаца у Србији или другде по српским крајевима било у неком броју и раније, можда и пре Другог светског рата, а свакако бар од пре четрдесетак година и да многи међу њима себе сматрају Србима. За овакав оглед мања је штета ако се из незнања наведу и нека занимљива презимена чији се носиоци данас можда сматрају Црногорцима али не и Србима од тога да се она не наведу ако се по административним и идеолошким критеријумима њихови носиоци сматрају Србима. Можда сам погрешио што нисам унео тако занимљива презимена као што су Амигопривелић, Проколаб, Каписазовић, Протулипац и још нека исто тако ретка, али то нисам учинио јер о њима не знам ништа а нисам био вољан да запињем из петних жила да утврдим да ли задовољавају постављене критеријуме.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА И ЊИХОВА ЗНАЧЕЊА
    У већини случајева, етимологија наших презимена јасна је већ на први поглед (као Добрић, Коларевић, Мршевић, Дебељковић, Прцић, Мудроња, Куга, Злојутро или Вртикапа). Радећи на овом огледу сазнао сам да имамо и више научних и публицистичких радова који се баве том материјом, јер постоје многа презимена чија је етимологија сасвим нејасна или тешко прозирна, запретана у архаичним или дијалекатским слојевима језика. Има их краћих, као Прбић, Вемић, Чмерић, Гвоић, Хлаић, Гојгић, затим Ваван, Карна, Гонда, Ђмура, Шатава итд., средње дужине, као Фафулић, Азарић, Чкаулић или Брндушић, дужих (четворосложних), као Праизовић и Камбасковић и дугих, као Јамандиловић, Беркењечевић и Џингалашевић. Многа су настала од страних речи које се више не препознају у основи презимена, па тако Клободановић долази од турско-арапске позајмљенице из персијског, где кilibdап означава свилену траку откану срмом или златом, док Лештарић у себи скрива атрибут брзине. Међу овима има и варавих, па је тако Мамутовић, које сам навео забаве ради и сместио у групу зоонима, презимена изведених од назива за животиње (јер знам да би га данас већина видела као изведено од именице мамут) настало, заправо, од турског личног имена Мамут (а ово, опет, од арапског Махмуд, које је по значењу најближе нашим старим именима Хвал и Хвалиша).
    Поред тога, у овај каталог ушло је више презимена која су по свом значењу и саставу јасна, али је нејасно како су настала, зашто су речи које их чине узете за презимена. Међу таквима се посебно уочавају четири – Музика, Преглед, Поправак и Македонска Торбица. Прва три су апстрактне именице, које у себи не носе никакву атрибуцију, те стога немају оно битно својство које би их чинило погодним за презимена. Ово се види већ при овлашном погледу на типологију именица које су иначе узимане за презимена, пошто све оне означавају или занимања, особине, или ентитете (предмете, биљке или животиње) чија својства се желе приписати ономе коме се надева надимак што ће с протицањем времена постати презиме, или му се приписује власништво над њима. Овде то није случај, јер именице музика, поправак и преглед таква својства немају, па се мора помислити да су баш те и такве именице изабране за презимена свесно и промишљено, да би се остварио неки пожељан и плански одређен концепт.
    Свако од ових презимена, сасвим сигурно, има своју занимљиву причу. Какву и када је она настала? Одговор на та и друга слична питања препуштам самим њиховим носиоцима, зналцима и научним истраживачима. Мени је било довољно ако је неко презиме записано у матичним књигама или у научној литератури као српско, или је потврђено постојањем бар једног надгробног споменика на неком српском гробљу или је на споменику исписано ћирилским писмом, или ако има бар неколико представника с личним именима типичним за Србе у телефонском именику Београда или којег другог од градова или села у Србији или другде где је доскора било или још има српског живља. Најмање један од ових битних критеријума испуњавају сва презимена наведена у овом каталогу осим њих пет, од којих претходна три, као и следеће, четврто, имају само по једног представника у телефонској књизи.
    Четврто презиме за које нисам нашао више носилаца јесте Македонска Торбица. Могуће је да носилаца тог презимена има више, али је само једна особа заведена у телефонски именик Београда. И мада се његов други део, именица торбица, довољно често јавља као презиме, загонетност целог дводелног презимена је у томе што његов први део, придев у женском роду, није могао стајати самостално и вршити функцију презимена ни код Македонаца и Бугара, где су презимена на -ски уобичајена. Судећи по томе, може лако бити да је то изузетно двојно презиме комбинација неког самостално одабраног уметничког и правог презимена.
    Но, нити ко забрањује да нова презимена и данас настају, нити ко може тврдити да смишљање сасвим нових и оригиналних презимена неће у будућности ући у моду и да се Срби у даљој будућности (ако их тада још буде) неће чак такмичити у томе ко ће међу њима имати оригиналније и чудноватије, дотле нечувено и невиђено презиме.
    Пето презиме нема ниједног представника ни у телефонском именику, ни у Речнику САНУ, али је упркос томе одлично документовано. То је презиме Субботић. Међу његовим носиоцима били су знаменити Јован Субботић, доктор права и филозофије, аустријски царски цензор али и борац за српска и хрватска национална права и уредник Летописа Матице српске, чије су песме и драме у стиховима штампане ћирилицом у неколико томова у Новом Саду 1868, његов син и „отац српске хирургије“ проф. др Војислав Субботић, (уп. Војносанитетски преглед Војске Србије, св. 65/2008), др Анка Гођевац-Субботић, прва жена доктор права на Универзитету у Београду, др Иван Субботић, дипломата и, вероватно, неке друге, мање истакнуте личности. Но, осим у литератури, изгледа да се то презиме данас не може наћи или се бар не може наћи у том свом облику. Сва је прилика да се оно „слило“ и спојило с презименом Суботић, можда под дејством бирократске присиле, која је спречавала одступање од правописне норме. Објашњење његовог другог, онеобичавајућег „б“ нисам нашао нигде и једино слутим да има везе са старијим српским или ширим словенским коренима.
    СТРУКТУРА КАТАЛОГА
    Овај презименар својеврстан је опис животног окружења у разним крајевима и разним околностима у којима је живео српски народ, нарочито кроз последња два или три столећа. Милка Ивић, чија је лингвистичка мисао позната и призната широм земаљске кугле, истиче да речи, разни језички облици и обрти откривају садржај народног знања и мишљења. И многа необична презимена настала су само зато да би изразила специфичну осећајност коју је несвесно гајила нека средина у периоду њиховог настанка – да и не говоримо о томе да нам она предочавају стварност минулих епоха кроз предмете, појаве, занимања, одећу и оружје, јела, воће и поврће, ликове и карактере које сва та презимена констатују или описују својим често веома надахнутим облицима. Будући такав, а у настојању да поред садржинских укључи и важне фонске аспекте српског презименика, овај већ не тако мали каталог груписао је презимена у главном корпусу према начелу слагања завршетака, што га – само донекле, наравно – чини сличним обрнутом презименару.
    Због свега тога, овај каталог није могао бити „срезан из једног комада“. Насупрот полазној идеји да то буде један прост и релативно кратак списак, њега сада творе три велике основне групе презимена, уз три засебна одељка.
    Одмах иза Увода, део под насловом Излог доноси 101 необично презиме. Сужени избор од око 2% од укупног броја презимена сачињен је колико зато да би се остварио полазни циљ – стварање забавне листе од сто упечатљивих презимена, толико и да би се одмах схватило каква се све „роба“ може наћи унутар каталога. Одмах да кажем: нека нико не жури да помисли да су та презимена у Излогу далеко најзанимљивија! Још бар пет једнако ефектних спискова од по сто сасвим других презимена може се направити од грађе овог каталога. Разуме се, пазио сам да у тај најавни списак уђу она презимена која одликује нека ретка фонетска зачкољица (попут скривеног полугласа, као у Бкић, Блдић и Ђмура) или атипична стартна гласовна група, какве су чкри чпр- (као у Чкркић или Чпрљак), моћно слоготворно р (као у Рњак, Рстић или Рмандић), чудновата, можда онопатопејна морфологија, као у Фрфулановић или Зврмбаловић – у овом потоњем на почетку је нагомилано ни мање ни више него пет консонаната! – непрозирно значење као у Додналенић или Ноџоњић или, напросто, необичан избор за име по ком се познаје нека породица, као што су Шуша, Кењало, Зломужница, Кусостајковац или Лелекур.
    Следи главни корпус, који је подељен у три главна сегмента. Први део доноси тросложна и вишесложна презимена која се завршавају деминутивним наставком -ић, било да овој ознаци деминутива претходи било да не претходи неки од придевских наставака – описно -ав или наставак припадања -ов/-ев. Таквих презимена (тј. с наставком -ић) овде има више од половине свих наведених презимена, при чему најдужа, као Гавранкапетановић или Карарадовановић, скована од по две речи, садрже чак по седам слогова.
    Други део бави се презименима без наставка -ић. Поред двосложних и вишесложних „недеминутивних“ презимена, Други део укључује и бројна деминутивна презимена на -ца (попут Корица, Брадвица, Врећица, Копривица итд.), као и малобројна једносложна презимена, већма зоониме, попут Ћук, Вук, Јеж, Рис, Мрав, Ждрал, али и друга, као Краљ, Цар, Свак, Мрак итд.
    Сваки од прва два дела главног корпуса доноси најпре, у виду уводних поглавља, избор краћих и дужих „тематских гнезда“ и живописних сложеница. Тематска гнезда не укључују сва презимена на исту тему већ само један део презимена која повезује та врста сродства, а настала су „извлачењем“ из укупног корпуса сакупљених презимена, када је учесталост оних сродних по значењу постала уочљива. Тако се у сваком од прва два дела главног корпуса јавља најпре по више група презимена с неким заједничким именитељем (нарави и склоности, боје, јела и пића, дивље и домаће животиње, оружје, одевни предмети итд.) Ових гнезда могло би се формирати далеко више (по значењима на тему брзине, глувоће, доброте, зла, злата), а врло је вероватно и да сам ту и тамо пропустио да нека с очигледним обележјима укључим у тематске групе којима она припадају.
    Групе презимена од сложеница уређене су тројако, зависно од лика: према заједничком префиксу (Кара-, Пара-, Бело-, Голо-, Зло-, Кур- итд), према заједничкој завршној компоненти сложенице (као -грлић, -бабић, -кравић у Првом делу, односно -баба, -вук, -дер, -кућа, -вода, -капа у Другом делу) или према заједничком инфиксу (једна група у Првом делу коју одликује необичан инфикс чк-, који се, свакако не по пукој акциденцији, јавља у презименима попут Кличковић, Кричковић, Човичковић и сл.). Узимајући доследно видљиви морфолошки слој као водећи, нисам посебно издвојио разне типове сложеница, као оне које чине глагол+именица, попут, у другом делу, Мажибрада, Ломигора и сличне, односно, у првом, Палигорић, Плетикосић и слична, која су настала накнадним додавањем деминутивног наставка, а из истог разлога нису посебно издвојене ни оне типа именица+глагол, попут Водогаз, Гочобија, Оцокоља, Ћурувија и слична, ни она типа придев+именица попут Беловук, Злокапа, Кривокућа, Црнобрња, Дугошија и сличне.
    У тематским низовима и низовима презимена од сложеница презимена нису нумерисана, јер ће се сва поновити касније, у главном каталошком списку, свако у својој групи према грађи завршног дела.
    Тек после група тематских презимена и презимена од сложеница у сваком од два прва и велика сегмента каталога започиње каталошко навођење свих презимена наведених у датом сегменту, класификованих у групе сложене према завршецима, при чему је свако презиме нумерисано као засебна одредница. Тако, Први део (презимена са наставцима -ић/-вић,) у трећем одељку доноси презимена на -ић настала махом од именичких облика или глаголских основа, сложена по силабичкој структури. Четврти одељак Првог дела чине презимена сродне грађе и придевског порекла, која се завршавају на -вић. Следствено томе, тај четврти одељак Првог дела састоји се од три групе презимена: оних на -а+вић, настала махом од описних придевских облика на -ав (убав > Убавић, гиздав > Гиздавић), затим презимена на -е+вић, настала од присвојних придева на -ев (возарев > Возаревић, богаљев > Богаљевић) и, најзад, она на -о+вић, настала од присвојних придева на-ов (попов > Поповић, чапкунов > Чапкуновић)
    Други део састоји се из три одељка. Прва два паралелна су сличним одељцима из Првог дела – доносе презимена по тематским гнездима и презимена грађена у лику сложеница. Трећи одељак доноси сва презимена овог дела, сложена по сродности завршетака.
    У оба дела каталога, и у првом и у другом, при низању презимена по облику наводио сам најпре серије краћих, потом серије дужих и на крају најдужих презимена на дату форму, уздајући се у повољан ефекат квантитативне градације. Док је начело код обрнутих речника и лексикона прецизност словног редоследа завршетака према алфабету, у случају овог каталога ред навођења почива на донекле сличном, мање поузданом али лепшем и занимљивијем правилу – на звучном слагању завршетака. А колико је важно било сложити презимена по сродности форме најбоље се показало када је, на крају посла, урађен индекс: осим што пружа погодност за проналажење одредница и по азбучном реду и по редном броју, он представља безобличан списак грађе, лишен сваког другог смисла.
    Трећи део знатно је краћи и састоји се од три апендикса. Први садржи само двосложна презимена на -ић. Првих 250 већ су употребљена у тематским гнездима Првог дела и овде се наводе истим редом којим су се тамо појавила. Она чине Апендикс 1. У Апендиксу 2 приказан је известан број скупова двосложних презимена на -ић која долазе на једну те исту „мустру“ – различит им је само почетни консонант, или група од прва два консонанта, или само вокал на другој позицији, док им је остатак подударан. Њих је стога веома лако низати, на пример: Ргић, Пргић, Квргић, Чвргић; Или: Бенчић, Генчић, Денчић, Јенчић, Ненчић, Пенчић, Сенчић, итд. Иако такви низови у целини јесу заводљиви јер се савршено римују и савршено су ритмични, многи њихови чланови долазе од старијих, данас већма заборављених личних имена и хипокористика (као Јенчић < Јенко, Ненчић < Ненко, Сенчић < Сенко, затим Дишић < Диша < Димитрије, Мишић < Миша < Милош или Михаило, а слично је и са Бецић, Гецић, Јецић, Нецић, Пецић, Цецић и многим другим) и да није реч о узорку који треба само да илуструје њихову бројност и мелодичност, нека од њих не би ни могла ући у овај каталог.
    С једне стране, за презимена попут, рецимо, Грбић и Трбић тешко би се могло рећи да су необична. Напротив, она су прилично раширена и већ отуда у великој мери обична. Чак и када таква кратка презимена нису честа, њихова главна црта је једноставност, а једноставност и обичност стоје наблизу per definitioпет. Исто важи за Буљић и Куљић, а још мање се може рећи да су необична презимена, рецимо, Бодић и Родић. Ипак, у друштву са Грбић и Трбић долазе још и Врбић, Прбић и Шкрбић, уз Буљић и Куљић налазе се и Дуљић, Пуљић и Руљић, а уз Бодић и Родић иду још и Одић, Годић, Додић, Јодић, Кодић, Модић, Џодић и Шодић. Очито, ни таква презимена не смеју се пренебрегнути, јер су занимљива по фреквентности модела, по своме значењу или по својој алузивности, већ према случају. Све је то вешто „упаковано“ у њихову формалну једноставност, па сам више таквих низова презентирао у Апендиксу 2, иако она немају тако сложен и богат звук као, на пример, Тајтацаковић, Коркоделовић и Милошаковић, или Чаваљуга, Праскало и Чакаримиш.
    Исто тако, низови кратких, „двотактних“ презимена која се завршавају на -ић, теку брзо као планински поток и тешко је разликовати их од многих других, наоко сличних низова. Таква презимена, попут Волић, Љубић, Мрзић, затим Мамић, Татић, Батић и слична, која се јављају најпре унутар тематских гнезда, дакле међу презименима с којима су сродна по значењу али им по дужини или облику иначе не припадају, мешао сам са вишесложним само у тематским гнездима. Других 250 двосложних презимена на -ић у Апендиксу 2 сложена су по азбучном реду само унутар својих низова, да би боље испунила своју показну сврху и услед саме природе тих низова.
    Апендикс 3 доноси избор упечатљивих презимена од Борља и Деврња преко Прдоња и Зврмбаловић до Рстић и Чвркић, која садрже један од најзанимљивијих морфолошких елемената – наглашено, слоготворно р. Вук Караџић је рекао да је српско р тако јако да се чопор дивљих свиња уплаши и побегне кад га чује. То можда личи на ловачку причу, али српски је један од малобројних језика који поседују тако снажно и, штавише, слоготворно р. Овај избор „најРскијих“ презимена то илуструје, показујући да српских презимена с наглашеним р нема баш мало – чак 417 задовољило је критеријуме овог каталога, што чини преко 7% корпуса и значи да овде свако четрнаесто презиме садржи слог чији је носилац глас р!
    Иза Трећег дела налази се уазбучен индекс свих презимена наведених у нумерисаним одељцима каталога, при чему је сачувана њихова основна нумерација ради лакшег налажења сваког презимена унутар његове групе. Није, нажалост, могуће на основу различних статистичких пресека овога каталога и његовог индекса изводити озбиљније закључке о броју, типологији или ком другом било формалном било садржинском аспекту српских презимена, јер је он далеко од тога да садржи њихов комплетан попис, а лако је могуће да су се, уза сву пажњу, у њега прокрала и поједина угашена презимена, која више немају живих носилаца.
    Иако Каталог садржи алфабетски индекс са јединственом нумерацијом сваке одреднице, од прве до последње, приликом формирања група презимена сродних само по облику, а водећи рачуна о метру и рими колико је то било могуће, држао сам се азбучног реда унутар карактеристичних завршних наставака тих презимена, па су и сами наставци дати тим редом. Тако, код презимена која се завршавају, рецимо, на -н, најпре иде група која се свршава на -ан, потом на -ен, на -ин, на -он, и на крају на -ун. Исти редослед вокала поштован је и у другим случајевима, мада не увек и доследно – предност је често опет давана сазвучју. Тако, на пример, код презимена која се завршавају на -н+овић најпре иду она у којима консонанту н претходи вокал а, затим е, па и, па о, па у, а тек по исцрпљивању свих оних у којима учествује неки вокал, долазе презимена сродне грађе у којима је на том месту неки консонант, када се опет иде по азбучном реду. То се односи и на сугласнике који им претходе (нпр. код презимена на -овић најпре иду презимена у којима свршетку -овић претходе вокали с „правом првенства“ сагласним њиховом азбучном реду (а, е, и, о, у), па консонант б, па в, и тако даље редом до ш). Напротив, код почетних група фонема у презименима нисам поклањао посебну пажњу азбучном реду (јер је то ту неважно) већ сам више настојао да избором редоследа у навођењу стварам повољне звучне ефекте – мелодијски складне (Црвенић, Зеленић, Шаренић; Станивук, Траживук, Страживук), логички чврсте (од познатијег ка мање познатом, нпр. Јагодић, Малинић, Калинић, Трнинић, Глогинић) или шаљиве и подругљиве (Чукић, Пикић, Длакић; Чвркић, Чкркић, Шмркић; Злонога, Курнога, Маонога; Буљ, Шуљ, Баздуљ; Големовић, Ресановић, Китановић), зависно од случаја.
    Покушао сам, дакле, углавном ради своје и туђе забаве – јер класификација није сврха овог огледа иако се на крају, и тако недоследно спроведена, показала као један од незаобилазних поступака – да у сваком од два главна сегмента презимена појединим мањим групама презимена доделим по више тематских наслова и поднаслова који би згодно упућивали на њихова значења или њихове формалне моделе. Наравно, презимена која одликује јасноћа значења (она изведена од назива за храну, занимања, врсте оружја, птице или карактерне особине итд.) појединачно не траже посебна помагала да би се та значења уочила, нити да би се уочила њихова сродност с неким другим презименима насталим на сличним мисаоним концептима. Али, када су таква презимена расута дуж целе вертикале каталога, унутар већих група сличног облика и силабичке структуре, није нимало лако сагледати богати садржај значењског оквира који она стварају када се групишу, јер само тада долазе до пуног изражаја. Уздам се у свој осећај да је добитак од тог дуплирања већи од губитка једноставности насталог понављањем дела грађе. Е сад, дабоме, и тај осећај, као и сваки други, најнепоузданија је ствар на свету, мада многи у потаји мисле да осећај има неке везе с божанским, будући да се и у њега слепо верује упркос томе што се његова вредност, па чак ни само његово постојање, обично не могу доказати.
    На другој страни, презимена која немају заједничких црта осим формалних (да су сличног облика, при чему су ти слични облици ређани тако да формирају одељене подскупове према броју слогова а не само према подударности завршетака) не могу ни добити изразитије заједничке именитеље нити се уклопити у неку дубљу категоризацију.

    Одговори
    • Predrag Kitanović

      Poštovani gospodine Ananić

      Kažete da je prezime Kitanović šaljivo i podrugljivo. To nije istina, evo vam značenje prezimena Kitanović.
      Prezime Kitanović dobili smo po imenu našeg predka Kitana. Ime Kitan potiče od reči kitka što na starosrpskom, a koji je sličan vranjanskom dijalektu znači:
      1. cvet, buket („Kitka se kida dokle c’vti“ Cvet se kida dok cveta -poslovica, „Naberi mi kitku kitke“ – Naberi mi struk cveća),
      2. istaknuta brda i uzvišenja uopšte na kojima se nalaze veliki hrastovi ili bukve (brdo u Dubnici; brdo u Gornjem Trebešinju s hrastovima na vrhu; planinski vis zapadno od Vranja),
      3. vrh drveta, kruna drveta („Ukačija se u v’r kitku na dubicu (hrast)“).

      Sama reč Kitan znači:
      – voljeno, milo muško dete,
      – onaj koji ide na prstenovanje ili „kitku“,
      – ukrašen, nakićen, okićen,
      – pun lišća, cveća ili plodova,
      U narodnim govorima se dečacima tepa: „Kitane moj“.
      Dakle, prezime Kitanović ide od hipokoristika za muško dete kojim se dičimo.
      Pa prema tome naš deda Kitan je bio onaj kojim se dičimo jer je nežan i lep kao cvet, veliki kao brdo, onaj koji je na vrhu odnosno sa vrha.
      U Srbiji Kitanom nazivaju milo dete te mu od milja jos i tepaju; – kitice moja.
      Ime Kitan na sadašnjem srpskom jeziku bilo bi Veliša, Vrhoslav, Vrhoje ili Cvetan, Cvetko, a Kitanović bi bilo Velišić, Velikić, Vrhović, Vrhovac ili Cvetanović, Cvetković, Cvetičanin, Cvetić. Naše prezime kod francuza je Lefler, kod engleza je Flauer, kod italijana je Fiori, kod madjara je Virag, kod nemaca je Blum, kod španaca je Flores, kod portugalaca je Flor, kod japanaca je Sato… Na grčkom ontos je cvet pa je i Antonić isto što i Cvetković.

      Nadam se da ste nešto naučili.
      S poštovanjem,
      Predrag Kitanović iz Surdulice.

      Одговори
  • vojislav ananić

    III

    ЗНАЧЕЊА И АЛТЕРНАТИВНИ ОБЛИЦИ
    Будући да овде није реч о изради потпуног српског презименика (што је, уосталом, посао за читав тим људи и неку од академских установа), пажљив читалац ће запазити да недостају многа презимена која је сам чуо. То је тако и не може бити друкчије, већ и отуда што се двосложна презимена на -ић, каквих је највише и међу којима такође има занимљивих и по облику, и по пореклу, и по значењу, овде наводе и обрађују само узгредно. Па и мимо тога, готово је сигурно да су изостале стотине и стотине презимена која би задовољила критеријуме за улазак у овај каталог.
    С друге стране, презимена настала на заједничком концепту, од истог корена и сличним творбеним поступком који их чини различитим само у једном детаљу, и сам сам отклањао из главног списка и стављао их у фусноте уз њима слична. То је зато што мислим да су ту посреди дублети и да њих, бар у овом мом огледу, нема потребе наводити као самосталне одреднице јер не доносе ништа ново. Истовремено, сматрам да и та алтернативна презимена, мада сачињена од готово исте грађе и по готово подударном обрасцу, треба да нађу своје место у „доњем“, секундарном слоју текста, да би се сагледала свеукупна разноврсност материје. При томе, настојао сам кад год је било могуће да као „пуноправну“ одредницу узмем ону варијанту коју сматрам основном, а да у фусноту ставим иначицу за коју верујем да је настала касније, обично неком мање логичном фонетском алтернацијом унутар основног презимена. Тако, док се Маловразић, Мамузић и Козомора налазе међу главним одредницама, Малавразић, Мамужић и Козомара су дати у фуснотама, свако уз свој пар. Исто важи и за варијанте попут Трлајић/Трлаић, Кркељић/Кркелић, Мудринић/Мудренић и сличне.
    Све остале варијанте ако су се појавиле – а обично их има по неколико – дате су као засебне одреднице. Најлакше је било са привидно сличним презименима, као што су Селаковић и Солаковић, која су формално слична али долазе од сасвим различитих корена. Она се не могу сматрати као варијанте и таква су презимена дата засебно. Много је теже питање било шта чинити са презименима која су настала од истог корена, али различитим творбеним поступцима, попут Кошарић, Кошаревић, Кошаровић, Кошарановић, Кошаричић, Кошара и Кошарица. Она су „варијације на исту тему“, па је било привлачно избећи њихово понављање у главним списковима. Која узети а која не? Али, чак и ако би се на то питање нашао одговор, ипак би ослањање главног корпуса на грађу у фуснотама тада било превелико. Штавише, неки сегменти каталога били би видно осиромашени. Зато сам се на крају, мада тешка срца јер сам видео да ће ме то одвести у велико ширење списка и у извесне недоследности, ипак одлучио да такве алтернације, када ми наиђу, прикажем као засебне одреднице. Тако, презиме Накарадић иде самостално, а не као фуснота уз Накарада, од ког је, несумњиво, настало. Поред Мркобрадић, засебно су дата и презимена Мркобрад и Мркобрада. Исто тако, Курјак, Курјаков и Курјаковић чине три одвојене одреднице, као што се и Гавран и Гавранов наводе одвојено од својих изведеница Гавранић и Гаврановић. Поред Поп, које се наводи међу презименима занимања, одвојено иду и Поповић, и Попић, и Попов, и Попа, и Попин. Презиме Попац поготово иде самостално, јер се, за разлику од претходних пет, у основи не асоцира с појмом попа, свештеника него с појмом зрикавца, услед чега је одмах добило посебну одредницу у овом каталогу. С презименом Поп тек у даљем сродству је Попадић, јер долази од именице попадија, без обзира на то што је и она изведена од именице поп. У групи „занатских“ презимена уз Ковач и Лончар одвојено иду Ковачев, Ковачевић и Лончаревић, иако су та презимена изведена од датих заједничких именица, а поред Паун засебно је дато и Пауновић, као и Паунић, као што и уз Чобанић иду као пуноправне одреднице Чобановић, и Чобанин, и Чобански, итд.
    Овоме се може приговорити да је тако дошло до нагомилавања сродних, па и врло сличних презимена. Од тог приговора нема добре одбране, тим пре што би каталог, да је бар три или пет пута краћи, био кудикамо ефектнији и „музикалнији“ Ипак, мора се рећи да ово није систематски каталог српских презимена, у којем би се морали и смели јавити само основни модели и да је у обиљу грађе било тешко извршити селекцију која не би нарушила конзистентност мерила и умањила репрезентативност и овако редукованог корпуса.
    Нарочито сам пазио да наведем варијанте као засебне одреднице када сам ценио да се тиме нешто добија или поставља какво занимљиво питање, па тако Чпрљаковић и Чрпљаковић, два презимена која можда јесу а можда нису настала метатезом „тешке“ почетне сугласничке групе, узимају овде два засебна нумерисана места, а сличних случајева наћи ће се још.
    Постоји више група презимена насталих од назива за оружје, оруђе, одећу и обућу, разне предмете покућства, као и многа која су настала од назива воћа, поврћа и жита. И њима сам пустио да се слободно размахну, као и презименима од назива за домаће и дивље животиње. Занимљиво је да је дивљих животиња, а међу њима нарочито птица, поприлично, док домаћих, питомих животиња има врло мало. Унеколико је слична ствар с називима за оружје и оруђе – ,јаких“ и „борбених“ презимена има много, док оних изведених од питомијих предмета покућства има кудикамо мање.
    Нека наша презимена нису само ретка него су и грађена на редак облик, па их није било лако уденути у неку од група које су се у почетку више-мање спонтано стварале око једноставних рима. Таква су општепозната, мада не и обична презимена Тишма, Ливада и Буха, а с њима и једно мени сасвим ново – Преглед. За прва два и којекако, али Преглед… Чак се ни Буха [= (обична) бува], зачудо, не римује ни с једним другим од презимена која сам досад нашао! Ништа не помаже што уз Буха постоји и Карабува [= црна бува], јер се потоње згодно уклапа у групу презимена с турским предметком кара-, док се Буха нигде лепо не уклапа. Не знајући куд бих с њоме, одлучио сам био да је сместим међу презимена од назива домаћих животиња. Ако том презимену ту можда и није најбоље место, бухи би, мислио сам, сигурно било удобно. На крају се појавило и презиме Бухач, које је лако нашло своје место у сродном низу на -ач, па је Буха искористила прилику и с тог места скочила у – фусноту.

    РИТАМ И ЗВУК
    Да би мој презименик добио на звучности и изражајности, нисам бежао од тога да уз поједина необична презимена додам и она обичнија, ако је њихово навођење доприносило стварању занимљивог сазвучја унутар низа презимена сличних по грађи или на неки начин сродних по облику, звуку или значењу. Извесна презимена која се већ јављају у некој од тематских група, ефектно су се уклапала и у групу чија је заједничка нит само звучна и ритмичка, при чему се цели тај низ, или његов део, можда заснива и на специфичном емотивном склопу који из њега зрачи као нека тајна, али жива музика.
    Имајући на уму управо музику песничког говора, Раша Попов је у једном срећном часу смислио глагол ,језицирати“ Очито, наш је народ, стварајући непрегледно обиље презимена, врло често ,језицирао“ Зато би читање наглас појединих сегмената овога списка (то је од суштинског значаја!) требало да истакне занимљиве асонанце и алитерације, за којима се овде трагало с намером да нам бар на моменте открију тајну моћ особеног низања речи, а богме и да забаве и погдешто насмеју.
    Ово би звучно угађање у повољним околностима (и ако се мени посрећи да изнедрим бар мало песничког даха) могло многим деловима мога веселог презименика прибавити својство музикалности, а тиме и право да се он уброји ако не баш међу поетске творевине, а оно међу квазипоетске. Овакав какав је, он јесте дело појединца (такве су, уосталом, у почетку биле и све народне песме и приче на овој планети), али, будући састављен искључиво од грађе из народног језика, грађе која је „одлежала“ на историјској и језичкој ветрометини два или више столећа, може се рећи да је он главним својим делом, и садржајно, и колоратурно, народна творевина. А једино иза вештачки формираних „строфа“ у које су ова презимена сад поређана стоји труд скромног и недостојног потписника ових редова.
    Међу пожељне исходе тог труда требало би да спада и могућност да се на већини места – а уз мало добре воље – одмах, и ако нема никаквог поднаслова, уочава разлог груписања појединих презимена. Некад је тај разлог у сазвучју, некад у значењу целе речи или њеног корена, или заједничког префикса, некад у типу употребљених сложеница. Ред њиховог низања овде био је произвољан и нема сумње да би их неко други поређао сасвим друкчије, а ипак би начинио занимљив и можда још кудикамо снажнији утисак. Далеко од тога да су сва презимена која су на крају ушла у Каталог лепа, оригинална, надахнута, занимљива. Али, међу њима има довољно таквих, а она која таква нису ипак би требало да, смештена према звуку у своја јата, послуже да се сагледа све то разноврсно мноштво, ухваћено у својим светлим и мање светлим бојама, и да се оно што је у њему најбоље већ само собом истакне.
    Занимљиво, током рада јављале су се групе сродних презимена, било по грађи било по значењу, које су напросто сугерисале да им недостаје још неко слично да би то „гнездо“ било комплетно или бар донекле заокружено. И заиста, обично не би протекло много дана, а таква комплементарна презимена би се појавила. Мада овде ни издалека не може бити речи о сличном степену егзактности, може се ипак рећи да је то живо подсећало на ситуације у којима је Мендељејев предвиђао постојање и појаве дотад непознатих хемијских елемената…
    ФОНЕТСКЕ, АКЦЕНАТСКЕ И ПРАВОПИСНЕ ЗАВРЗЛАМЕ
    Показало се, бар када је о презименима реч, да у српском није само р слоготворан консонант, јер се – дакако, помоћу старог полугласа који се одлично очувао у неким крајевима – тако понаша и б, можда и в, и ђ, а ко зна, можда и још неки други консонанти? У сваком случају, наших земљака с невероватним презименима Бкић, Блдић и Борља (вероватно од старијих облика Бвкић, Бшдић и Борвља) има на десетине. Донекле сличну црту носи и презиме Вдовић (које нам је вероватно дошло из дубине источнословенског простора и камуфлирало се додатком ић у задњем делу), а моћним почетним р дичи се више презимена попут Рнић, Рњак, Рстић, Рмуш, Ркаловић и Ршумовић. Слична су била и Орсић и Иркић, која су изворно била тросложна (О-р-сић, И-р-кић) и Орбовић, које је некад било четворосложно (О-р-бо-вић), али она су подлегла савременим померањима акцента и напуштању „тешких“ фонема, па се данас углавном чују као двосложна Ор-сић и Ир-кић, односно тросложно Ор-бо-вић. Захваљујући консонантској групи ђм (раније свакако ђнм), о чијем постојању нисам ни сањао, једно од почасних места овде заузима презиме Ђмура, чија се бар два власника телефонских бројева у земаљској („фиксној“) мрежи Србије могу лако наћи на интернету, један у Шиду и један у Београду. Да и не говорим о зачкољичној почетној групи чк-, којом, за дивно чудо, овде започиње чак дванаест лепих презимена!
    У неколико случајева прихватио сам презимена тако како су била презентирана у штампи, иако сам био подозрив према њиховом облику, углавном због гласова „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ Такав је случај био с презименом Прекогачић, мада има више породица које се њиме ките (једна има и познату винарију у Беочину). Иако је доста честа појава да од једноставног презимена настане неко сложено, оно „ч“ у презимену Прекогачић мало је необично управо зато што се не види сврха творбе тог презимена од презимена Гачић помоћу предметка преко. Пошто за своје сумње немам опипљивог доказа, унео сам то презиме тако како сам га нашао, а тако и презимена Качунковић, Станачевић, Чутуковић и Ђаја. Наравно, без тачног познавања њихове историје и добре верзираности у фонетске промене у нашем старом језику не може се ништа поуздано тврдити, али логичније би било, верујем, да она гласе Прекогаћић, Каћунковић, Станаћевић, Ћутуковић и Џаја. Мислим, наиме, да су сва та презимена изворно имала управо те облике, а да су тек касније, по пресељењу фамилија у нове крајеве, упорним понављањем грешке у писању и изговору, попримила садашње. Наиме, Прекогаћић је сасвим лепо могло доћи од преко гаћа, тј. ако је неко носио неку одећу преко гаћа (тј. панталона). Каћунковић пак морало је настати од фитонима (имена биљке) каћун (као и Каћунић), пошто је тешко замислити оно друго – да Качунковић настане од – чунак, или ко зна од чега другог. Презиме Станаћевић потврђено је у Обреновцу и очито је настало од надимка Станаћ и од старијег облика банатског патронима који је гласио Станаћев (Ново Милошево), а на који је по формирању Краљевине СХС додато дотад непожељно -ић. Јасно је да надимак никако није могао гласити Станач, а отудаје јасно и да је облик Станачевић настао накнадно, по пресељењу дела тог или другог истоименог братства у неки крај у којем је фонемска разлика између „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ била нејасна. Ћутуковић би лако могло доћи од турцизма ћутук – комад балвана, кладе, док реч чутук није записана. Да је све то тако види се прилично јасно из чињенице да се нека презимена јављају – потпуно без основа – у тзв. минималним паровима (кадшто и у три варијанте), као Ћургуз и Чургуз, Ћурчић и Чурчић, Ћурчин и Чурчин, Ћуровић и Чуровић, Ћаћић, Чаћић и Чачић итд. Слично томе, ко год памти шездесете, сетиће се да за славног фудбалера Џајића неколико година није било јасно да ли се презива Џајић или Ђајић – толико се у свим нашим ондашњим новинама писало час овако а час онако.
    То кажем зато што добро знам, као и већина нас, да свет у неким нашим крајевима слабо разликује „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ Тако је у Јужној и Источној Србији, то је био случај и са добрим делом српског живља у Сарајеву, да и не помињемо Бошњаке, којима је матерњи језик ипак био српскохрватски или српски, а не бошњачки, као данас. Велики демографски покрети после Првог светског рата, а још више после Другог, довели су до сливања становништва са простора целе Југославије у престоницу, па се несигурност око реализације „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ нагло појачала и у Београду. Под утицајем немачког и севернијих словенских језика погдешто је то био (а у мањој мери је и данас) случај и у Војводини, па су тако у Земуну мога детињства на Мухару годинама постојале две занатлијске радње које су држали горњоварошки Срби (а то да су Срби видело се из чињенице да су им фирме биле исписане ћирилицом), обућарска, на почетку Караматине, и кројачка, у садашњој Главној улици, ближе Мадленијануму, али је на једној писало ОБУЧАР, а на другој КРОЈАЋ.
    Акценатске разлике међу морфолошки истим презименима јављају се углавном код „обичнијих“ презимена, па тако овде није било преке потребе за акцентуацијом као разликовним критеријумом. У нашем савременом говору, особито урбаном, тај се критеријум губи, али неки крајеви, као, рецимо мој ваљевски, и данас неодступно и прецизно чувају акценте као разликовне елементе појединих презимена.

    ВЕСЕЛА КОМБИНАТОРИКА
    Бојећи се прекомерног ширења теме, нисам хтео уносити занимљиве комбинације личног имена и презимена, иако многе од њих просто вапију да се покажу и прикажу. Такве су прекрасне комбинације попут Сунчица Биберџић, Ђурђија Цветић или Милоранка Јутронић, све три из реалног живота. Првих дана 2011, када је каталошки део ове књиге већ увелико био готов, у Новом Саду родила се девојчица по имену Искра Жарић.
    Да је стварност често фантастичнија од сваке фантазије, потврђују и разне згодне конгруенције, као када се наш познати хоровођа (води Београдске мадригалисте) презива Брујић, наша позната костимографкиња је Чохаџић, посластичарка у Љигу Светлана Шећеров и руководилац продаје у фабрици бонбона „Пионир“ Мара Шећеров, шеф рачуноводства у једном предузећу носи презиме Рачуница, технолог у железари Челиковић, а директор наше највеће фабрике оружјаје – Громовић. Славу југословенског шаха проносили су, уз многе друге, велемајстори Матановић, Матуловић и Шаховић. У Земуну је на размеђу претходна два века живео гостионичар Аркадије Бокалић, коме је презиме такође било усклађено с послом, било да је служио вино и пиво у бокалима, било да се у његовој гостионици честито јело, па би се гости увек добро набокали. Међу актуелне примере које знам лично спада и гинеколог Рибић, и клинички психолог (клиничка психолошкиња?) по имену Винојла Шмркић, чије име и презиме неизбежно подсећају на твари и поступке чију злоупотребу та наша суграђанка вредно сузбија, будући да ради у једној престоничкој установи за лечење алкохолизма и наркоманије. Разуме се, не могу сви Терзићи бити кројачи (терзије), нити сви Ковачевићи ковачи, нити је то икада било, јер је само један члан братства био његов родоначелник и ма колико да је имао следбеника у свом занату, ипак је презиме морало имати кудикамо шири захват међу потомцима.
    У телефонским именицима има и загонетних комбинација, а мислим да међу најлепше примере спада складни склоп имена и презимена једне становнице наше престонице, која се зове Звездана а презива Музика, што је већ само по себи очаравајуће, а посебно плени када се јави у неком од косих падежа, када, на пример, кажете: „Ја волим Звездану Музику“, или „Синоћ сам се одушевио Звезданом Музиком!“ Међу носиоцима тих музикалних комбинација су и чланови породице Свирац у Панчеву, који, према сведочењу једне моје колегинице с посла, сви – осим најстаријег, који је, наводно, музички необдарен или бар незаинтересован – виртуозно свирају на различним инструментима. Лепе су и необичне комбинације „ботаничких“ имена и презимена једног Београђанина који се зове Невен Тиквица, једне наше манекенке по имену Сунчица Травица и једне особе из Новог Сада, која се презива Врбајац а име јој је – Цвеће!
    Друкчији, мада опет сличан, јесте и случај имена и презимена рођаке једне моје добре другарице, која се, иако ситњикава и танковијаста, плеонастично зове Велика Комадина, у Каиру живи наша земљакиња чијем се личном имену Вера увелико противи њено презиме које гласи Лагатор, а у Жабљу постоји ауто-кућа чији је власник извесни г. Злоколица. Осим тога, у горњоварошком „Максију“ у Земуну ради дама по имену Ђурђица Тртица, а подједнако занимљива и ефектна је и спрега презимена и имена једне Новосађанке – Поправак Стана, у којој нас само велика почетна слова спасавају од потпуно погрешног тумачења. Мимо тих релативно ретких случајева, мислим да људи свесно избегавају комбинације имена и презимена које боду очи, јер никад нисам чуо да постоје особе по имену Вук Ћук, или Паун Шева, или Вишња Шљивић, или Јагода Крушкић, или Разуменка Будалић, као ни Мргуд Пргић, или Срђа Љутић, ни разне друге које би, математички гледано, могле и морале настати. А ипак, на једном од форума на интернету учесници наводе низ управо таквих, врло занимљивих комбинација, од којих две нисам успео да проверим и подозревам да су измишљене. Реч је тамо о нашим суграђанкама иначе веома лепих личних имена – Весела и Румена, које, наводно, носе нека од оних „незгодних“ презимена – прва се презива Буља, а друга – Гузица.
    Постоје и многе друге незгодне и провокативне кобинације, па се тако председник организације Млади горани током шездесетих или седамдесетих презивао Палигорић, један наш врсни гастроном презива се Гладић (мада то можда и није од именице глад већ од глагола гладити?), један лекар је Болесников, а један стоматолог Радобоља (што је, иначе, име и једне притоке Неретве). Мање среће са симболиком породичног имена од горепоменутих Свираца имао је њихов суграђанин, такође врстан музичар, који се презива Глуваков. Без намере да у томе откривам непостојећу симболику, сећам се да смо својевремено имали председника савезне владе који се презивао Биједић, другог који је био Контић, гувернера централне банке Сиротковића, а током година после другог светског рата, када су комунисти полетно водили братске југословенске народе у комунизам (где ће сви живети у изобиљу, а радити колико ко може) са новчаница од десет динара гледао је, уливајући свима нама свој оптимизам, насмејани лик припадника владајуће радничке класе Алије Сиротановића.
    Нисам уносио ни занимљива двојна презимена (тзв. удата), од којих нека, попут Китановић-Дугошевић и Прцић-Радошевић, поседују и нарочиту врсту аналитичке сугестивности, која почива на алузивном значењу недужне именице шева и од ње изведеног жаргонског глагола, чиме се отварају још занимљивији хоризонти за будуће ораче и жетеоце на овом очито плодном пољу. Лично могу да посведочим да су у првом од два поменута случаја кумови на венчању (а и сви остали сватови) поцикивали од усхићења чувши младу где на матичарево питање да ли ће задржати своје презиме или ће му придодати и мужевљево, јасно и гласно одговара да не види зашто би пропуштала било шта од онога што јој комбинација два тако складна породична имена великодушно нуди. Насупрот томе, другарица једног мог пријатеља, по имену Весна, тврдокорно је одбила да узме мужевљево презиме, јер би се тада звала Весна Веснић, а то јој је изгледало глупаво.
    Могућности које живот пружа за даље креативно комбиновање таквих презимена практично су неисцрпне. Неки од нас још се сећају случаја другарице Душице Пушице (функционерке из неког од партијских комитета Брозове ере) која је, када се удала, своме презимену с поносом придодала и мужевљево, па јој је пуно име и презиме гласило Душица Пушица-Пандурица, а и ви сами лако ћете замислити безбројне охрабрујуће примере попут Пикић-Чукић, Туцић-Прцић, Курајлија-Пицајкић или Пушић-Карић.
    Ту негде отварају се и друге занимљиве могућности, истина лишене ласцивне обојености и отуда не тако урнебесне, али које такође краси савршено недужна лепота акустичког, семантичког и лудичког угођаја: Жестић-Љутић, Тртица-Пјевалица, Попржен-Врабац, Њуњић-Брњић, Гргечевић-Беркењечевић, Деригаћа-Форментуновић, Дрљача-Прљача, Зјалић-Будалић, Обичан-Коњодер, Ћућко-Оцокољић, Послушни Јазавац и ко зна шта и како још.
    После свега овога неко би могао пожелети да и сам пусти машти на вољу, па би тада неке комбинације могле испасти баш сасвим пародичне, као ако неки Ждрал реши да позове на ручак Лисицу, или чак неугодне, као, на пример, ако вам се шеф на послу презива Блесић или Шупак па вас увек гледа подозриво јер мисли да му се због тога иза леђа смејете, или ако вам се доктор презива Касаповић, или Кастратовић. Незгодно може бити и ако се ви презивате, рецимо, Голуб, или Добрета, а заљубите се у особу која се презива Кобац, или Гагрица, или Пргеша, или сте ви Шупљеглав, а срце вас вуче ка некоме ко је Лукавац, или Зломислић, или Мутивода!
    Напокон, ако ћемо по закону, сви наши грађани имају право на имена сачињена од више речи, под условом да у званичној презентацији (у личним исправама и у правном промету) то ограниче на три. Сви они који су после развода брака задржали двојно презиме могу код поновне удадбе или женидбе да том презимену придруже и презиме новог супруга односно супруге, па се тако једна Београђанка презива Тривановић-Јанковић Вучковић. Једно с цртицом, једно без ње. Не може бити никакве сумње у то да би се на тај начин српски презименик (поглавито женски, јер ово право користе углавном жене) могао видно обогатити сличним случајевима трогубих презимена, попут Ждерић-Погачић Пекмезовић, или Плетикапа-Пузигаћа Скарамуца, или Заклан-Мацан Обичан, или Костур-Кромпировић Накрајкућин, или Пикић-Длакић Курешевић, или Сврабић-Носић Тртић, и тако даље до миле воље. А ја се надам и да ће наш народ током деценија што долазе искористити још многе могућности за забаву у виду надевања живописних презимена чије готове мустре налазимо у нашем највећем речнику и да ће српски презименик тада укључити и презимена попут Летижаба, Дундурило, Пртизло, Тврдоушић, Душоглођа, Жутокљунац, Женољубац, Чанколизац, Заврзољак, Дрвождер и још многа и многа друга!

    Одговори
  • vojislav ananić

    IV
    КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО И КАКО ЋЕ СЕ ЗАВРШИТИ
    Наравно, све то што сам управо описивао догађало се у поодмаклој фази рада. У почетку сам намеравао да сачиним сасвим скроман списак од 99 или 100 необичних презимена, колико да забавим своје најближе. За тили час то се показало као недовољно, па се списак проширио на 366 презимена – довољно за сваки дан у години по једно (и с резервом за преступну годину). После две недеље почео сам размишљати да то повећам на 505, чиме би се већ пребацила половина од хиљаде, а оне који дуже памте то би угодно подсетило на некад чувену пламеноцрвену кутију овалног пресека с накиселим „стакленим“ бомбонама… Сви ти бројеви били су, разуме се, произвољни. Али, увек су ми стизали нови занимљиви „примерци“ и списак је постајао све дужи и дужи. И – престао је да се ограничава на „необична“ презимена, залазећи у мање рестриктивну и кудикамо ширу сферу „занимљивих“ презимена.
    То је била природна последица чињенице да сам послу приступио из пуке разоноде, без икаквог претходног методолошког концепта. Главна слабост пројекта долазила је од разуђености српског етничког, културног и дијалекатског простора, услед чега су – тек сада се то поставило као важна ствар – постојале битно различите перцепције: оно што је на једном месту ретко и необично на неком другом је често и обично. Будући да критеријуми за унос нису у старту били јасно утврђени, сада се неумитно јављао проблем граница.
    Увиђајући да је и замисао да сачиним списак од неколико стотина презимена била плитка и наивна, помирио сам се с тим да догурам до „хиљадарке“ Идеју да станем на такође произвољном броју 1001 оценио сам као врло срећну – у том часу био сам око броја 700 – јер би то требало да се повољно асоцира с именом славног арапског зборника Приче из 1001 ноћи, тим пре што као оријенталиста пасионирано сакупљам и преводим арапске народне бајке. Показало се да ни тај број неће бити довољан. Знајући да ћу негде ипак морати да се зауставим, тада сам решавао да дефинитивно закључим списак са бројем 1111 (четири аса, као у покеру!), чији облик, како верујем, одмах наводи на мисао да ни ту није крај. И заиста, крај није био ту. После још мноштва лепих презимена и још многих колебања и разматрања врлина и мана такође „сугестивно отвореног“ броја 1234, заклињао сам се да ћу стати ту негде, па шта буде!
    Али, све нова и нова атрактивна презимена стизала су ми и даље и ево, још стижу. Не знам када ће овом послу доћи крај нити колико ће се тачно презимена наћи у мом занимљивом и, надам се, бар унеколико распеваном српском презименику кад га једном прогласим завршеним и дам у штампу. У часу док ово пишем видим да их неће бити мање од две и по хиљаде и слутим да ће их бити можда и два пута више. Можда је то превише, можда је требало да се одрекнем дела занимљивих али мање упечатљивих презимена, а пре свега свих оних чији се мотиви понављају, да би овај каталог био ефектнији?
    Одговор на то питање не знам. Знам само да већ морам пожурити, да више не смем одуговлачити и да имам и право и дужност да ову јединствену збирку презимена што пре понудим на увид свима. Јер, као што је неко већ рекао, презимена су покретни споменици, при чему ових друкчијих српских презимена има можда још тушта и тма. Ево, мало-мало па се појави још неко оригинално и чудновато и ја, хтео не хтео, опет помишљам да је њихов број већи од броја свих Срба, да је можда и бесконачан, или да је бар тако велик као број звезда на ведром ноћном небу над земљом Србијом.
    А опет, с друге стране, шта је ту чудно? Да ли смо се икада запитали колико само страних презимена знамо? Нека ми неко каже да у данашње време, када сваке боговетне вечери знамо шта се тога дана (или: те ноћи! јер, док је код нас био дан, тамо је најчешће била ноћ) догодило на супротној страни земаљске кугле, када нас информације са свих страна запљускују у млазевима, попут летње кише, да ли данас, дакле, постоји ико ко не зна сва ова и још многа, многа друга туђа презимена: ирска, попут Кенеди или О’Хара, шкотска, као Скот, Макдоналд и Конери, енглеска, попут Смит, Џонс, Тејлор и Шекспир, француска, као Бардо, Д’Артањан и Сартр, немачка, као Гете и Лајбниц и Шмит и Аденауер, мађарска, као Нађ и Зилахи, шпанска и хиспаноамеричка, као Родригес, Борхес и Маркес, руска и украјинска, као Чехов, Толстој, Достојевски и Зошченко, чешка, као Дворжак и Чапек, италијанска, као Дел Монако, Белучи, Ферари и Ањели, нордијска, као Бергман, Јохансон и Педерсен, фламанска, као Ван Дајк и Ван Гог, грчка, као Папандреу и Калимеридис, румунска, као Попеску и Станеску, јапанска, као Хонда и Куросава, јерменска, као Хачатуријан и Микојан, грузијска, као Гургинидзе и Џугашвили, и тако даље, и даље, и даље, да им се ни броја не зна!
    Е сад, да је мој омиљени социолог и мајстор сарказма Торстејн Веблен имао прилике да види овај весели презименик, глатко би ме сврстао у оно што је једном за свагда назвао доколичарском класом. Мени то не би сметало, јер сам свестан да је и тај презименик, као и цели овај мој предговор, савршено бескористан. Мада, с друге стране, имам пуно право да кажем да сам, сачињавајући напоредно и сам каталог, и овај његов уводни текст, утрошио стотине сати угодног труда. Зато се потајно надам да ће све ово и вас забавити бар мало, ако већ не онолико колико је мене забављало.
    А што се тиче оних занимљивих презимена која ће се у мом видокругу појавити у будућности или, како то наши продавци магле воле да кажу у изјавама за медије, смотрено избегавајући сваку одређеност, у наредном периоду, а то овде значи у међувремену, од сад па до часа када ви ово будете читали – е па, она ће морати да сачекају друго, проширено издање овог малецког, а ипак – мислим да смем то да кажем – живахног и скроз-наскроз раздраганог презименика! Ако га буде, наравно. Већ овакав какав јесте, он би, тврдим, могао носити у своме наслову и атрибуте чудновати, и невероватни, па чак и – бескрајни. А кад погледам још мало шире, или, ако хоћете, још много шире – светски – што ће рећи ако узмем у обзир још само одјавне шпице америчких, руских, француских, италијанских и шпанских филмова (да и не помињем индијске, египатске и латино- америчке серије и тако многољудне земље као што је Кина), спреман сам да се кладим и у живот да укупни број презимена на овој мајушној планети далеко превазилази количину молекула воде у њеним рекама, језерима и океанима.

    НЕ, ЈОШ НИЈЕ КРАЈ!
    Прошло је преко пола године откако сам, усред зиме, исписао фусноту бр. 9 у овом тексту – ону у којој говорим о интернету као једном од својих извора и наводим адресе неких веб-сајтова с презименима разних народа, а пре свега нашег. Јесен је била на прагу када сам одлучно објавио својој деци и пријатељима да затварам презименик и да ми не шаљу нова презимена, чак ни ако су врло занимљива. У том часу био сам прикупио 4.500 презимена (укључујући 500 двосложних на -ић, од чега је половина из тематских гнезда, а друга половина је служила само као илустрација, јер двосложних презимена има веома много), сортирао их, отклонио дупликате који су се били поткрали и требало је још само да урадим индекс, али тако да одреднице кад се уазбуче сачувају своје редне бројеве. Затим ћу, мислио сам, одмах да потражим издавача, јер не само што овај каталог то заслужује него и зато што због њега ништа друго не радим и што већ хоћу да полудим од њега. Али, не лези враже!
    Најпре сам морао да одложим рад на индексу због изненадног пута у иностранство. По повратку, проверавајући неке податке на интернету, на ћириличној српској Википедији налетех на серију сајтова са око четири хиљаде српских презимена и многим објашњењима о путевима њиховог настанка! Добар део презимена наведених у тим чланцима није занимљив за мој оглед, јер је настао од личних имена, хипокористика, етнонима и топонима, а спискови су само уазбучени, уз нешто етимолошких података. Ипак, изненадила ме је тако велика база података, које можда није било када сам започињао овај рад.
    Кудикамо је важније било то што сам тамо наишао на податак који се напросто није могао игнорисати. Био је то наслов изванредне књиге Велимира Михајловића под насловом Српски презименик. Међу претежно лаичком литературом која ми је долазила до руку а бави се овом темом, та књига прави је драгуљ јер почива на правим знањима и научној методологији, а запрема безмало 800 страна. Ту су се нашла и таква прекрасна и јединствена а актуелна презимена каква су, рецимо, Награисаловић, Везенковић, Врцибрадић, Гологлавић, Зеленкапић, Доброздравић, Инатовић, Звекановић, Клободановић, па онда Водопија, Вуцикоња, Гладикика, Гладибрада, Гуливрана, Куцорепа, Лупоглавац, Дудоглав и Пецигаћа. А међу старијим, колико недавно угашеним презименима научно су посведочена и оваква: Живодер, Вртодушић, Вукореп, Гризогостић, Водогрејић и Влачискут. Па ко би још томе одолео!
    Већ видим да ће ми, уз редовни посао, требати још бар два месеца свакодневног вечерњег рада да и то благо просејем и употребим оно што се из њега уклапа у критеријуме мога каталога, будући да он почива на сасвим друкчијем концепту. И тада мора бити крај! Бар што се мене тиче.
    РОSТ SCRIPTUМ
    Пробрао сам из Википедије и из Михајловићеве књиге још око 500 презимена и унео их у каталог. Ако се сада, када је он најзад завршен – само за неко време, наравно, јер неко би требало да све ово уради темељније, шире и боље – баци поглед на количине и њихове односе, може се констатовати неколико ствари.
    1. Није могуће проценити колико још има презимена која би испунила услове за улазак у овај каталог, али је сигурно да их има мање од ових пописаних.
    2. У прва два дела главног корпуса је 5.000 презимена. Ту су (1) тросложна и вишесложна презимена на -ић и (2) презимена која се не завршавају тим наставком без обзира на број слогова (има их и од једног слога).
    3. Тросложних и вишесложних презимена на -ић записано је више него свих презимена без тог наставка, 2.811 према 2.189 (од 5.000), или 56% према 44%.
    4. У Апендиксима 1 и 2 је 500 двосложних презимена на -ић која испуњавају задате критеријуме:
    • првих 250 су она из тематских гнезда главног корпуса.
    • других 250 (Апендикс 2) чине показни узорак разнозначних али по звуку врло сличних низова таквих презимена. Она се у сваком таквом низу разликују међу собом само по почетном слову/гласу или којем другом појединачном фонетском чиниоцу, што би требало да покаже како је у стварности развијена мрежа постојећих кратких презимена на -ић. На основу овог рада није могуће сагледати колико њих још има, али је сигурно да их је јако много. Можда безброј. Пошто она нису ушла у рачуницу из т.3 овде, може се одока проценити да презимена на -ић чине бар три четвртине свих српских презимена.
    5. Највише презимена у овом каталогу (од свих 5.500) започиње на К. Не знам има ли та чињеница неког значаја, али додајем да прва четири места заузимају К, Б, П и М. На презимена која започињу тим словима/гласовима отпада овде 2.301 презимена или 42%. Врло мало презимена (испод 1%) почиње на свако од ових слова: Ђ, Е, Ж, Љ, Њ, У, Ф, Х, и Џ. Доња табела приказује те релације. У кућицама средњег реда види се колико презимена почиње којим словом, а у доњем реду је проценат презимена која почињу тим словом, заокружен на једну децималу.
    А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
    70 611 218 344 293 50 10 46 182 57 124 844 191 15 398
    1,3 11 3,8 6,3 5,3 0,9 0,2 0,8 3,3 1,1 2,3 15,4 3,5 0,3 7,3

    Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
    73 6 107 442 154 313 194 61 53 16 10 87 255 43 233
    1,3 0,2 2 8,1 2,8 5,7 3,7 1,2 1 0,3 0,2 1,6 4,6 0,8 4,2
    100% = 5. 500

    ЕПИЛОГ
    Крајем јануара 2011. прогласио сам ову књигу готовом. Наредна два месеца опет сам службено боравио на Оријенту и тек у априлу стигао да је понудим издавачу. Како је понуда укључивала и „пакет“ од још пет других, готових а донекле разнородних књига, већма превода из арапске народне књижевности и дела савремених арапских писаца, од којих су ми се три биле вратиле после финансијског слома мог бившег издавача, морао сам да сачекам да прође октобар и с њим Сајам књиге (за који се већ радило пуном паром), да бисмо извагали заједнички интерес за њихово издавање.
    Током свих тих месеци нисам престајао да бележим нова и нова занимљива презимена. До овога часа накупило се још око 400 занимљивих допуна, али оне ће чекати неку другу прилику да се прикажу. Уосталом, до те прилике наћи ће их се још, то могу мирно да тврдим.
    Но, једне од претходних вечери, претражујући нешто по интернету, наишао сам на обавештење да ће резултати последњег пописа становништва Републици Србији бити објављени на јесен. Била је предочена и агенда по којој ће се сређени подаци сукцесивно износити на посебном сајту. Очигледно, с пописаним грађанима ту ће бити и сва њихова презимена. Слично би требало да се догоди и с резултатима пописа у осталим државама бивше Југославије, а тамо свугде има Срба.
    Ако то буде тако, ако се готово сва постојећа српска презимена током наредних годину-две дана нађу на неколико огромних и сваком доступних спискова, крај рада – али прави, стварни крај, што ће рећи крај рада на финалној верзији овог каталога, после које више неће бити изненађења у виду нових допуна чудним и занимљивим презименима – не може бити далеко. Штавише, ја тврдо верујем да је он већ на видику.
    С узбуђењем очекујем час када ће се решити мистерија која ме прогања деценијама, јер тада ћу напокон сазнати колико ће укупно бити одредница у тој крунској верзији овог презименика!
    Београд, априла 2012.
    ЛИТЕРАТУРА
    1. Бачко, Александар: Породице далматинских Срба. Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2008.
    2. Воsanac, Мilan: Рrosvjetin imenoslov. Рrosvjeta, Zagreb 1984.
    3. Вавић Грос, Загорка: Презимена су чувари нашег језика. Прометеј, Нови Сад-Обреновац 2011.
    4. Grujić, Radoslav М.: „Рlemenski rječnik Ličko-ktbavske županije ро službenim podatcima iz 1915. godine“. Zbornik za narodni život i običaje . XXI (272 – 364)
    5. С. Б. Цвијановић, Београд 1922.
    6. Јањатовић, Ђорђе: Презимена Срба у Босни. Сомбор 1993.
    7. Каниц, Феликс: Србија – земља и становништво. СКЗ, Београд 1991.
    8. Караџић, Вук Ст.: Живот и обичаји народа српског, СКЗ, Београд 1957. Лазаревић, Велибор: Српски именослов. Воок Магбо, Београд 2001.
    9. Милићевић, Ристо: Херцеговачка презимена. Свет књиге, Београд 2005.
    10. Михајловић, др Велимир: Српски презименик. Аурора, Нови Сад 2002.
    11. Накићеновић, Саво: Книнска крајина. ИКП „Никола Пашић“, Београд 2004.
    12. Niškanović, : Porodični korijeni – јеdпо пеdovršепо istraživanjeапје. , Веодгаd 2001.
    13. Нишкановић, : Српска презимена – значење -распрострањеност – порекло породица. 2004.
    14. Павловић, Трифун: Српски тић презива се на ић. Српско наслеђе, Историјске свеске бр. 11/1998
    15. Ракић, Радомир и Вера Станисављевић: Српске породице и презимена. Београд 2005. Издање аутора.
    16. Речник српскохрватског књижевног и народног језика. САНУ, 1-ХУП. 1959-2006.
    17. Šimunović, Рetar: Hrvatska orezimena. Теhnička knjiga, Zagreb 2006.

    САДРЖАЈ
    ПРИСТУП 1
    НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА 1
    ПРЕЗИМЕ НИЈЕ КАПИЈА ДУШЕ 3
    ИЗВОРИ И КРИТЕРИЈУМИ 4
    ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА И ЊИХОВА ЗНАЧЕЊА 14
    СТРУКТУРА КАТАЛОГА 16
    ЗНАЧЕЊА И АЛТЕРНАТИВНИ ОБЛИЦИ 21
    РИТАМ И ЗВУК 23
    ФОНЕТСКЕ, АКЦЕНАТСКЕ И ПРАВОПИСНЕ ЗАВРЗЛАМЕ 24
    ВЕСЕЛА КОМБИНАТОРИКА 26
    КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО И КАКО ЋЕ СЕ ЗАВРШИТИ 29
    НЕ, ЈОШ НИЈЕ КРАЈ! 31
    Р0SТ SСКIРТUМ 32
    ЕПИЛОГ 34
    ЛИТЕРАТУРА 35
    САДРЖАЈ 36

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЕРДОГЛИЈА

    Ердоглија: презиме залажено у следeћим селима у Подибру (Србија): у Руднику (из Лозне код Студенице), Матаругама, Готовцу, Отроцима и Заклопачи; у Рашкој 1809. године, „пореклом из предела Врача“. Идентично је са турским апелативом ерлоглија (ат одМ) у значењу пратилац. Уп. име насеља Ердоглија у Крагујевцу у Србији.
    Ердоглица: презиме које је 1877. године носио један од војника у српско-турском рату 1877. године, пореклом из села Вукуша код Чачка.

    ИЗВОР: Др Велимир Михајловић, СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК, АУРОРА, Нови Сад, 2002.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Линна имена

    У првој половини XVIII века давана су народу претежно народна, а у мањој мери календарска имена- а у другој обрнуто. Од календарских имена претежио су узимана новозаветна а мање старозаветна. Међу нпродним именима највећим делом узимана су имена којима се изражавала нека особина, нарочито лепа; стога су доста заступљена имсна са „мио“ и „драг“ (Милан, Миланко, Милашин, Милен, Миленко Милипој, Милијан, Милинко, Милисав, Милић, Милич, Миодраг, Милоје, Милосав. Милош, Миљен, — Драгић, Драгиша, Драгутин, Драгојло, Драгослав); peђe пак са „ добар“ и „леп“. Знатан број имена даван је у жељи одбране од злих духова и „нечисти“; тако се срета већи број имена изведен од речи „вук“ (Bук, Вукајло, Вукадин, Вукашин, Вукдраг, Вукман, Вукобрат, Вуксан, Вуковој, Вукоје, Вукоман, Вукосав, Вучимир, Вучин, Миловук и др.). Вук Караџић је записао у свом Рјечннку: иКад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука неће смјети ударити. Зато су и мени вако име надјенули.“ На врачање сећају имена која изражаваЈу жељу да деца остану у животу, дакле од основе „стан“, „стој“ и „жив“ (Стајо, Станивук, Станимир, Станислав, Станиша, Станко, Станоје. Станојло, Стојадин, Стојак, Стојан, Стојин, Стојић, СТОЈИЧ, Стојко, Стојша), а вероватно и имена која указују на слабу особину (као: Завиша, Грубиша, Мрга, Немилија и др.). Нека имена указују на завет или неки догаћај (Богдан, Наход, Путник). Сретају се и сасвим егзотична имена (Веренац, Вечерин, Ограден, Трбушко, Ударен), а никако се не сретају имена наших средњовековних владара Душана и Уроша. — Женска имена понекад сећају на имена цвећа, дрвећа, вoћa, птица (Босиљка, Голубица, Гроздана, Давина, Јагода, Јела, Кумрија, Неранџа, Утва), а сретају се и егзотична: Саборка, Тераљка, Удвијанка, Упресна.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

    Одговори
  • Veljko

    Jel zna neko nesto o prezimenu TVORIĆ

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top