Сви владари Србије

1. август 2012.

коментара: 39

Документи, Инфо

Портал Порекло објављује кратак приказ књиге “Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

По Порфирогениту, Срби су на Балканско полуострво дошли из своје постојбине Бојке, у време кад је Византијским царством владао цар Ираклије (610-641). У њиховој постојбини, каже он, Србима су управљала два брата, пошто су од оца наследили власт. Један од браће одлучи са половином народа да напусти своју постојбину, па је тако дошао у Византију. Населили су се у Сервији (Србица), југозападно од Солуна. Срби су на Балкан дошли као организована војска и били су незадовољни овом територијом, па им је цар дозволио да се населе на територији која је била опустошена од Авара. Врло брзо, Срби су се раширили од реке Бојане, до реке Цетине и на планинском подручју између река Ибра, Западне Мораве, Пиве, Таре, горњег тока реке Босне и области Соли. Србија је касније названа Рашка. Порфирогенит набраја и друге српске земље, Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију на западу. Готово два века касније, писац Барског родослова (Летопис попа Дукљанина), каже да се Србија делила на две области, Рас и Босну. Срби су и у то најстарије доба имали своје владаре и пре

ВИШЕСЛАВА, за којег се поуздано зна (око средине 7. века). Од њега се роди

РАДОСЛАВ, па ПРОСЕГОЈ, па ВЛАСТИМИР, Вишеславов праунук, и та династија се називала ВИШЕСЛАВИЋИ.

Кнез Властимир је владао око 835-850. године. Своју ћерку је удао за Крајину, сина требињског жупана БЕЛЕ. После смрти Властимирове, рашки престо су наследила три његова сина

МУТИМИР, СТОЈИМИР и ГОЈНИК. Кнез Мутимир је владао око 850-891/2. године. На основу имена Мутимировог сина Стефана, као и најстаријег Гојниковог сина Петра, може се закључити да су Срби у то време примили хришћанску веру из Цариграда, јер се од тада деци дају хришћанска имена.

Кнез ПЕТАР ГОЈНИКОВИЋ је владао од 891/92-917/18. Њега је из Хрватске напао брат од стрица (Мутимиров син) Бран око 894. године, а 896. из правца Бугарске, Клонимир (Стојимиров син). Хумом је владао МИХАИЛО ВИШЕВИЋ (910-930).

Кнез ПАВЛЕ БРАНОВИЋ је владао од 917/18-920. године (син Мутимировог сина Брана). Војска кнеза Павла Брановића је потучена и на српски престо долази кнез

ЗАХАРИЈА ПРИБИСЛАВЉЕВИЋ (Првослављевић) од 920-924.Он је био син Прибислава (Првослава), кога је са власти збацио Петар Гојниковић. Бежећи од Бугара, кнез Захарија, је са једним делом народа из западних крајева Србије, побегао у Хрватску.

Кнез ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ је владао од 927/28-око 950. године, а дошао је из Бугарске (из Преслава). Жупан Часлав Клонимировић је први извршио стварно уједињење српских племена под окриље Србије (Рашке). За његове владавине, Србија је обухватала Босну (до Цетине, Ливна и Пливе на западу), Дукљу, Требиње и Конавле (Никшић, Гацко и Невесиње), а на северу све до Рудника, а можда и до Саве. У то време, велику опасност по Србију, Бугарску и Византију, представљао је нов народ, Угри (Мађари), који су заробили и Часлава и везаног га бацили у Саву. После његове смрти јединствена држава је почела да се распада и то је трајало све до 1070. године. Убрзо је Србијом завладала нова српска династија ВУКАНОВИЋИ.

Велики жупан ВУКАН, владао је око 1090-1116. Дукљански краљ БОДИН (1081-1101) је искористио рат Нормана против Византије и Дукљи прикључио Рашку (Србију) и Босну. Бодин је Рашку дао на управу двојици својих жупана Марку и Вукану. ВУКАН је био пореклом из Зете. После Бодинове смрти, он је постао прва личност српске историје и веома је угрожавао византинску територију – Косово. За време Вуканове владавине, уместо имена Рашка, све чешће се користи појам СРБИЈА. Вукан није имао мушке деце и после његове смрти, наследио га је синовац УРОШ, а ВУКАНОВИЋИ су само припремили терен НЕМАЊИЋИМА.

Велики жупан УРОШ I је владао око 1116-1146). Готово цели 12. век на Балкану био је испуњен византијско-мађарским ратовима. Мађарски краљ Стефан II (1114-1131), већ тешко оболео, пред крај живота се измирио са својим синовцем Белом и одредио га за свога наследника. Пошто је са Србијом био у тесним везама, Стефан је 1129. оженио Белу Јеленом, ћерком великог жупана Уроша I. Поред краљице Јелене, убрзо се уз Белу II Слепог (1131-1141) нашао као врло утицајна личност на мађарском двору, Урошев син БЕЛОШ. У мађарским хроникама се може наћи да је жупан Урош I заједно са својим сином Белошем помагао Мађаре у борби против Немаца.

Велики жупан УРОШ II је владао око 1146-1156. године. Преко Мађара, и Србија је постала део антивизантијског савеза. Мађарском је у то време владао Геза II.(Белин и Јеленин син), а Србијом је владао Урош II (рођени ујак мађарског краља). Окрећући леђа Мађарима (због страха од Византије), многи српски великаши су покушали да збаце са власти Уроша II. За новог великог жупана уздигли су Урошевог брата ДЕСУ. У томе спору, арбитрирао је византијски цар Манојло и престо је остао Урошу II, а Деса је добио Дендру (Шумадију). Око 1156. године, Уроша II смењује

ПРИМИСЛАВ, а њега

БЕЛОШ, други брат Уроша II. Овај је добровољно напустио престо и поново се вратио у Мађарску, а наследио га је брат

ДЕСА, који је по други пут 1162. постао српски велики жупан. Владао је од 1162-1165. године.Он је женидбеним везама хтео да ступи у везу са Немцима и удаје, ради тога, своју ћерку за Леонарда Осорског. Слабост дукљанских владара, омогућила је Деси да изађе на Јадранско море, а поново је завладао и Дендром (коју је била повратила Византија). Тим својим поступцима, жупан Деса је трасирао пут Стефану Немањи. А Деса је највероватније 1165. одведен у византијско заробљеништво.

Велики жупан ТИХОМИР је владао око 1165-1166. године. Он је имао три брата: Страцимира (управљао крајевима око Западне Мораве), Мирослава (Хум) и Стефана Немању (области око Ибра, Расине, Топлице и Дубочице-око Лесковца). Стефана Немању је затворио брат Тихомир, а када се овај ослободио из заточеништва, преотео је престо своме брату Тихомиру, који се удавио за време битке у реци Ситници. Нови српски владар постао је

СТЕФАН НЕМАЊА, а његова браћа Страцимир и Мирослав, су му се потчинили. Велики жупан СТЕФАН НЕМАЊА је владао око 1166-1196. године. Рођен је у месту Рибници, код данашње Подгорице, као најмлађи Завидин син. Најпре је крштен по католичком обреду, али је крштен у Расу поново, у Цркви Св. Петра и Павла, по православном обреду. Тихомир је владао Србијом под покровитељством византинског цара, а Стефан Немања се одмах замерио Византији, јер му је савезник постала Мађарска, а преко ње и Млетачка Република и Немачка. Немања је одмах почео са освајањем византинске територије. Главни правци Немањиног деловања били су учвршћивање православља и протеривање богумила (бабуна). Највише их је пребегло у Босну, код бана КУЛИНА (1180-1204). Стефан Немања је Србији припојио Тимочку крајину, Ниш, Призрен, готово сву Зету, Котор, јужну Далмацију, метохијску, косовску и моравску котлину, Перник, Земун, Велбужд, Скопље, Врање, Подриње Требиње, Хум… 25. марта 1196, Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, зета византинског цара Алексија III Анђела и у манастир Ватопед стигао 2. новембра 1197. Стефан Немања је био родоначелник најзначајније српске средњевековне династије.

Краљ СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ је владао од 1196-1228. године. Његов старији брат Вукан је управљао у Зети, Требињу, Хвосну, Топлици. Стефан Немањић је био мудар и даровит, васпитан у византинском духу. Око 1201. је отерао своју жену Евдокију, а са њом је имао сина Радослава и ћерку Комнину и полако се окретао западу. Од папе Иноћентија III је затражио краљевску круну, а добио је 1199. од папе Хонорија III. Но, убрзо се вратио сарадњи са Византијом и православном црквом. То је било време 4. крсташког рата (1202-1204) и крсташи су 1204. освојили Цариград и тада је створено Латинско царство, а у Никеји је успостављено Никејско царство. Стефан Немањић се поново оженио 1204. и имао два сина: Владислава и Предислава. Око 1207. се поново жени, овога пута са Аном, унуком млетачког дужда Дандола. Са Аном је имао сина Уроша. Кажу да се женио и четврти пут, ћерком «незаконитог стрица» латинског цара Роберта Куртнејског. На самрти се закалуђерио и умро је септембра 1228. године.

Краљ СТЕФАН РАДОСЛАВ је владао од 1228-1233. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора I. Анђела. Пошто му је и мајка Евдокија била Гркиња, и нови српски владар се почео понашати као Грк. Уз помоћ бугарског цара Асена 2. (чији је био зет), Владислав је збацио са власти брата Радослава, који се, разочаран, замонашио.

Краљ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ је владао од 1233-1243. године. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Асена II. 1233. Сава крунише Владислава за краља и повлачи се са чела српске цркве. Сава је умро 27. јануара 1236. у Трнову, а краљ Владислав му је пренео мошти у манастир Милешеву, маја 1237. године. Краљ Владислав је у пролеће 1243. морао да уступи престо свом млађем брату УРОШУ I, а он је отишао у Зету. Поред Срефана, краљ Владислав је имао и сина Десу, а ћерку је удао за омишког кнеза Ђуру Качића.

Краљ СТЕФАН УРОШ I је владао од 1243-1276. године. Био је трећи син Стефана Првовенчаног, првог српског краља. За разлику од своје браће Радослава и Владислава, Урош је био окренут западу, јер му је мајка пореклом од млетачког дужда Дандоло, а био је и ожењен Францускињом Јеленом (око 1245). Краљ Урош је морао да призна врховну власт мађарског краља, а и његов најстарији син Драгутин, био је ожењен Кателином, ћерком будућег краља Стефана V. Да би се обезбедио и са југа, краљ Урош се жени по други пут и то ћерком господара Тесалије Јована I Анђела. Краљ Урош је почео са искоришћавањем српског рудног богатства, а први рудник је био Брсково на Тари. 1276. године, са престола га је свргнуо син Стефан Драгутин, а он се замонашио.

Краљ СТЕФАН ДРАГУТИН је владао од 1276-1282. године. Био је старији син краља Уроша, а оца је свргао уз помоћ Мађара. Своју територију, краљ Драгутин је повећао 1284. године, пошто му је шурак, мађарски краљ Ладислав IV уступио Срем и Мачву са Београдом. Тако нова престоница постаје Београд, поред старе, која се налазила у Дебрецу. У борби око престола, српска властела је била на Драгутиновој страни, а Милутин је имао подршку српског свештенства. 1313. године, и поред свега, заједнички учествују у рату против новог хрватског бана Младена Шубића, који је напао Хум. Драгутин умире 12. марта 1316. године, пошто се уочи смрти замонашио.

Краљ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН је владао поприлично, од 1282-1321. год. На сабору у Дежеву (код Раса) 1282. краљ Драгутин се одрекао престола у корист 27- годишњег брата Милутина. Милутин је освојио Скопље, Полог, Овче Поље, Злетово, а српска граница је на југу ишла до Охрида, Прилепа и Струмице, а на истоку је заузео и Видин. Отварао је нове руднике Трепчу, Рудник, Беласицу, Рогозно, а из Копаоника је вадио сребро. Краљ Милутин је често мењао жене, од Јелене (која му је родила сина Стефана и ћерку Ану – Неду), па ћерку тесалског севастократора Јована I Анђела, па Драгутинову сватику, калуђерицу Јелисавету, сестру мађарског краља Ладислава IV (са којом је имао ћерку Царицу – Зорицу), па Ану, ћерку бугарског краља Ђорђа I Тертерије (са којом је имао сина Стефана Константина), па до Симониде, ћерке византинског цара Андроника II. Милутин је имао већ око 40 година, а Симонида само 5. Са њом Милутин није имао деце и после његове смрти, она се вратила у Цариград, где се замонашила. Њен лик, остао је заувек у Србији, у Грачаници. 1313. српска, Милутинова војска се први пут сукобила са Турцима и однела победу. Милутин је ратовао и са сином Стефаном, којег је дао да ослепе и послао га заједно са женом Теодором и синовима Душаном и Душицом у Цариград. Али, Стефан није био потпуно ослепљен, већ се само претварао и после седам година се са породицом враћа у Србију, а отац му на управу даје Будимље. Драгутин умире марта 1316. и сада Мађари траже од Милутина назад Мачву и Београд. Ратове у којима је учествовао краљ Милутин, искористио је босански бан Стјепан II Котроманић (1314-1353) и Босни припојио Усору, Сол и горње Захумље. Милутин умире октобра 1321., а за његове владавине, јавља се и велики полет у књижевности (епископ Данило и Теодосије).

Краљ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ је владао од 1321-1331. Син је краља Милутина и његове прве жене Јелене. За краља је крунисан јануара 1322. и узео службено име Урош III. По смрти своје жене, краљице Теодоре, поново се жени 1324. Гркињом Маријом Палеолог, братаницом бивше српске краљице Симониде. Босаски бан Стјепан II Котроманић 1328.заувек заузима Захумље. По имену манастира Дечани, Стефан Урош III добија надимак «Дечански». До одлучујућег сукоба између оца и сина Душана је дошло августа 1331, када је Стефан Душан са својом војском дошао до Неродимља, очевог дворца. Тада је син Душан наредио да му се отац затвори у град Звечан, где је после два месеца и преминуо. Још за очевог живота, архиепископ Данило II је крунисао Стефана Душана за краља, септембра 1331. године.

ЦАР СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН је владао од 1331-1355. Био је ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, од 1332, чиме се обезбедио са истока. Византију је напао 1334. и дошао до Солуна. Византинац Јован Кантакузен ПОЗИВА Турке у помоћ и код Стефанијане долази 1344. до сукоба између Срба и Турака, када је српска војса била потучена, а Турци увучени у Европу. 16. априла 1346. први српски патријарх Јоаникије је крунисао краља Душана за цара. У време кад је Балканским полуострвом харала куга, цар Душан је са својом женом царицом Јеленом боравио на Светој Гори и то је била прва и последња жена која је боравила на Атосу, и то 1348. године. И поред куге, српска војска је освојила Епир и Тесалију и целу Албанију (осим Драча). Душаново царство се простирало од Дубровника, горњег тока Неретве и Дрине, па све до реке Месте, а октобра 1350.освојио је ушће Неретве и кренуо ка Цетини. Али, Душанов крајњи циљ је био Цариград, где га је 20. децембра 1355. задесила смрт, у 47-ој години живота. Предање каже да су га отровали Грци. Српско царство се тада простирало од Саве и Дунава на северу, па све до Пелопонеза на југу. Душан Велики је Србији подарио и Законик 1349. у Скопљу, а допуњен у Серу 1354.

Цар СТЕФАН УРОШ V је владао од 1355-1371. године. Душанов син и наследник је рођен 1337. и кад му је отац умро, њему је било тек 19 година. Цар Урош V се 1360. оженио Аном, ћерком влашког кнеза Александра Басарабе, са којом није имао деце, па је за свога наследника прогласио Вукашина Мрњавчевића, коме је 1365. дао титулу краља. Најмоћнији Урошев великаш Војислав Војиновић, умире 23. септембра 1363. и положај цара Уроша се врло погоршао. Северне области су припале Војислављевом синовцу Николи Алтомановићу. Смрћу Војислава Војиновића, браћа Мрњавчевићи постају водећи српски великаши. Вукашин је био доста мудар и лукав човек па се постепено почео одвајати од цара. Уз њега су стали и Балшићи из Зете, али убрзо долази до љиховог дефинитивног разлаза. Никола Алтомановић, господар области од Рудника до мора, одметнуо се од цара 1367. године. На левој обали Вардара су доста самостално владали браћа Дејановићи. Косовом је управљао Вук Бранковић, а области око реке Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић. Кнез Лазар је 1370. проширио своју територију на рачун Николе Алтомановића, освојивши Рудник. Деспот Угљеша Мрњавчевић је узео на себе задатак да са Балкана протера Турке. Уз Мрњавчевиће није стао ни један српски великаш, иако су Турци претили целом Балкану. На реци Марици, 26. септембра 1371. српска војска је доживела катастрофалан пораз од Турака а погинули су и Угљеша и Вукашин. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко), постао је турски вазал у Македонији. Цар Урош V потпуно потиснут из свих политичких збивања, умире 2. или 4. децембра 1371, у 35-ој години живота. Са њим је угашена мушка линија династије Немањића и српско царство је престало и формално да постоји.

Кнез ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ је владао неким српским територијама од 1371-1389. године. Био је син Прибца Хребељановића, великаша, логотета и пехарника цара Душана. Лазар је рођен око 1329. у Прилепцу крај Новог Брда. Одрастао је и васпитаван на двору Цара Душана, који га је касније оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка и потомка Немањиног сина Вукана. Са Милицом је имао пет ћерки: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру и два сина: Стефана и Вука. Удајама својих ћерки, учврстио је власт.Милица је умрла 11. новембра 1405. Пред налетом моћних савезника жупан Никола Алтомановић бива поражен и ухваћен у Ужицу, а ослепљен 1373. Његове области деле Кнез Лазар и његови сестрићи, као и његов зет Вук Бранковић, а босанском бану Твртку припала је територија око горњег тока Дрине и средњег и доњег Полимља. Балшићи Зети припајају Требиње, Конавле и Драчевицу. Најмоћнији српски великаш постаје кнез Лазар. Он се почео окруживати пријатељима и једну ћерку је удао за Вука Бранковића, другу за Ђурђа Страцимировића Балшића (у Зету), трећу за бугарског цара Шишмана, а четврту за мачванског бана Николу Горјанског Млађег. Твртко I се 1377. крунисао за «краља Рашке и Босне» у манастиру Милешеви, али подршку српске цркве није имао. Она је гледала на кнеза Лазара, који би обновио српску државу. Лазарева престоница је био Крушевац. Српска и турска војска су се сукобиле на Видовдан, у уторак, 28.јуна 1389. на Косову Пољу. У борби су погинули и Мурат и Лазар. Издаје Вука Бранковића није било, јер је он и после битке остао непријатељ Турака. Прва српска песникиња Јелена (Јефимија), жена деспота Угљеше, саставила је «Похвалу кнезу Лазару».

Деспот СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ је владао од 1389-1427. После Косовске битке, кнегиња Милица и њен син кнез Стефан Лазаревић, признали су врховну власт турског султана Бајазита (1389-1402), а своју најмлађу ћерку Оливеру му је дала за жену. Против њене попустљиве политике према Турцима био је њен зет Вук Бранковић, господар Косова, који је наставио да даје отпор Турцима и њима се покорио тек јануара 1392. Кнез Стефан Лазаревић је око 1393. постао пунолетан и преузима власт у Србији. Владао је као турски вазал и 1395. на позив султана, учествовао у рату против Влашког војводе Мирче. У томе рату су исто као вазали учествовали и краљ Марко (Краљевић) и Константин Дејановић, и обојица су погинула. На турској страни је учествовао Стефан Лазаревић и 1396. код Никопоља, када су потучени Крсташи, и против Монголског освајача Тимур-Ленке код Ангоре 28. јула 1402. године. Да би га придобио за савез хришћанских држава, византински цар Јован је кнезу Стефану дао титулу деспота, а дошло је и до веридбе Деспота Стефана са царевом свастиком. Против нове политике деспота Стефана, иступио је његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића., који је настојао да у Србији преузме власт. Касније је деспот Стефан признао врховну власт мађарског краља. Тако је од Жигмунда добио Мачву са Београдом и Голупцем, а своју престоницу пренео из Крушевца у Београд. Како деспот Стефан Лазаревић са Јеленом није имао деце, признаје за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића., који се 1414. жени Ирином (Јерином) из породице Кантакузен. Деспот Стефан је био велики љубитељ књижевности и у његово време је радила «Ресавска школа». Подизање и озиђивање Београда и његово претварање у српску престоницу, заслуга је деспота Стефана. Од сестрића Балше III који је умро 1421. деспот Стефан је у наслеђе добио Зету. Његова деспотовина се простирала од Саве и Дунава до зетског приморја и планинских гребена Шар планине и на истоку до Тимока. Умире од срчаног удара 19. јула 1427. у близини Крагујевца.

Деспот ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ је владао од 1427-1456. Рођен је око 1375. и био син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара. Када је ступио на српски престо, Ђурађ Бранковић је имао око 52 године. Од краља Жигмунда је добио на подручју Мађарске многе вароши, градове и друга добра. Деспот Ђурађ Бранковић је 1428. остао без престонице. Београд је морао да врати Мађарима, а Крушевац су држали Турци. Зато је одлучио да подигне нови град. Мурату је вероватно, морао да да своју ћерку Мару за жену и нова српска престоница Смедерево је подигнута већ 1430. Другу ћерку Катарину, дао је за жену грофу Урлиху Цељском још 1433. Ђурађ и Јерина су имали четири сина: Гргура, Стефана, Лазара и Теодора и две ћерке, Мару и Катарину. После тромесечне опсаде, браниоци Смедерева су 1439. морали да предају Турцима град. То је био и први пад српске деспотовине. Падом Србије, Турцима су били отворени сви путеви за освајање Босне и Мађарске, коју је сада штитио једино Београд. Турци су почели опсаду Београда априла 1440. У току 1441. јавила се идеја да се против Турака организује један велики хришћански савез. На челу ове војске, налазили су се Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и Ђурађ Бранковић. Јула 1444. је у Сегедину склопљен мир између Турске и Мађарске. Одлучна битка између Мађара и Турака се водила од 17-19. октобра 1448. Мађари су на Косову претрпели катастрофалан пораз, а Хуњади бива ухваћен од стране деспота, при бекству из Србије. Мађарски краљ је 7. августа 1451. са деспотом склопио нови мир и тада је обављена веридба Јелисавете Цељске, млађе Ђурђеве унуке, са Матијом, млађим сином Јанка Хуњадија. Цариград је пао 29. маја 1453. а турски султан Мехмед II Освајач, претворио је Цркву Аја Софија у џамију. Разједињени хришћански свет Европе, доживео је тиме, тежак ударац. Турски султан, кренуо је против Србије. Када су Турци у лето 1456. пошли на Београд, деспот Ђурађ је са Јаношем Хуњадијем бранио ранију српску престоницу. Од куге, која се тада појавила, умро је и Јанош Хуњади. Деспот Ђурађ није успео да склопи мир са султаном и умро је 24. децембра 1456. Наследио га је млађи син Лазар Бранковић.

Деспот ЛАЗАР БРАНКОВИЋ је владао од 1456-1458. Деспотови старији синови Гргур и Стефан били су ослепљени 1441, а после пада Смедерева, 18. августа 1439. Ђурађ се са породицом склонио у Мађарску. Протурски оријентисани били су деспот Лазар, његов брат Гргур, бивша султанија Мара, Тома Кантакузен и Јерина, која је умрла 3. маја 1457. Деспот Лазар Бранковић је умро 20. јануара 1458. године. За собом није оставио мушке потомке, већ само ћерке Јелачу (Јелену), Ирину и Милицу. Деспот Лазар Бранковић је био последњи српски владар који је носио деспотску титулу добијену од Цариграда.

Деспот СТЕФАН БРАНКОВИЋ је владао од 1458-1459. године. Одмах после смрти деспота Лазара, босански краљ Томаш, је настојао да се докопа српског престола. Свог сина, кнеза Стефана Томашевића, оженио је Лазаревом ћерком Јелачом (циљ је био спајање Србије и Босне). Нови српски владар, требао је да постане краљевић Стефан Томашевић. Он је 21. марта 1459. преузео власт над деспотовином. Слепи Стефан Бранковић је на крају отишао у Албанију, код своје сестре, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина и са њом имао синове Ђорђа и Јована и ћерку Марију. Овај брак је бившем српском владару донео сродничку везу са Скендербегом. Умро је 9. октобра 1476. После његовог протеривања у Венецију и Фурланију, у Србији је прекинута владавина мушких потомака Бранковића. Смедерево је 1459. пало у турске руке без борбе. Тиме је пала и цела Деспотовина под турску власт. Ипак, српски отпор Турцима, трајао је дуже него отпор других балканских држава. Али, скоро 500 година Србија ће се налазити под турском влашћу. Једино захваљујући српској Цркви, српски народ је успео да сачува национални идентитет. Српска Црква је спречила да процес исламизације успе у Србији као што се то догодило у Босни. Због тога, а и зато што је она подизала народ на буне и устанке против Турака, 1766. је укинута Пећка патријаршија.

ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ је владао од 1804-1813.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ је владао од 1815-1839.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ од 1839-1842.

КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1842- 1858.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1858-1860.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1860-1868.

КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ од 1868-1889.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ од 1889-1903.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1903-1921.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1921- 1934.

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1934 – 1945 (уз владавину кнеза Павла и Милана Стојадиновића – јер није одмах био пунолетан, да би наследио оца).

 

ИЗВОР: Приказ дела књиге „Сви владари Србије“ Дејана Николића (Народна библиотека ’Ресавска школа’, Деспотовац, јануар 2001, треће издање). Приредио сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ из Сенте

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (39)

Одговорите

39 коментара

  1. 5. јануар 2018. у 13:12

    Војислав Ананић

    НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА

    Реч грабеж није уобичајна у савременој историјској науци, али овога пута сажето приказује збивања у месецима након нестанка Мрњавчевића. Поред класичних феудалних ратова око Призрена и Рудника геополитичка карта Царства углавном није свуда насилно кројена. Непосредно након Косовске битке главу није дигао само Лазарев зет. Крупнија властела је чак покушала и да се осамостали, али су изгледи за то били мали. Вук Бранковић је тада одвојио много градова и жупа, али непосредних вести о тој промени нема иако су ту насеобине Дубровчана биле густе. Страшни извештаји о разарањима и бежанији пристижу тек доласком Турака наредних година. Властелина Обрада Драгослаљића су казнили зато што је пришао Бранковићу. Такав политички след је утемељио мит о Вуковој издаји. Легендарни опис Вукашинове смрти такође садржи сличан развијени мотив. Његова знатна заступљеност у великој мери има подлогу у духу несталне епохе. Властела је у то време заиста могла да изнесе терет смене власти. Твртко I је приволео владајући слој из Драчевице, Конавла и Требиња на своју страну и запосео три кључне жупе од Балшића. Прошлост Тесалије и Епира пружа допунске смернице јер су имале јако слично државно и управно устројство. Барем у два случаја смрт ранијег господара је доводила да такмацима прилазе нижи носиоци власти, властела и истакнути представници цркве. Овакве примопредаје су се у начелу дешавале брзо.
    Додатни разлог за претпостављени низак ниво сукоба је истицање сезоне ратовања. Походи у зрелу јесен, а посебно усред зиме нису били препоручиви из много разлога. Посебно су од хладног и снежног средишњег Балкана морали да зазиру Турци, још ненавикнути на локалне прилике. Ова околност је можда хришћанима донела толико жељени предах, али је и онемогућавала опсежније походе једне против других.
    Смрћу Вукашина његова породица је обезглављена, иако је краљ био већ прилично стар и вероватно не би још дуго био у стању да је води. Лик оседелог старца са зидова Псаче сведочи о томе упечатљиво. Можда га је и свест о поодмаклим годинама додатно подстакла да одреди још једног савладара, односно наследника. Међутим, није била толико ненадокнадива Вукашинова личност, колико су биле страшне околности у којима је дошло до смене. Судећи по развијеној композицији поред јужног улаза у храм св. Димитија у Сушици, већ у јесен кобне 1371. г. Марко је крунисан српском краљевском круном. Он и његов отац су насликани на црвеној позадини, достојној најпре или искључиво суверена. Марков владарски положај је истакнут и овнујским рогом у његовој руци, подсећањем на миропомазање као саставни део обреда крунисања. Представљен је као други Давид, старозаветни владар за кога се посебно везује чудесан догађај, изливање Божје благодети у виду мира. Вероватно је указано, поново путем сложених алузија, и на посебне (не)прилике које су задесиле српску државу. „Можда је, дакле, и у овом случају краљ Марко хтео да подвуче сличност положаја и свест о неминовности жртве”. Свечани чин крунисања је био испуњен устаљеним садржајима, међутим, времена ни разлога за славље није било. У прилепској цркви св. Арханђела Марко је приказан у белој одежди, оновременој ознаци жаљења, у тренутку небеске инвеституре, односно док му на главу рука Божјом вољом ставља круну. Очигледно, савременици нису могли да прикрију туробне околности у којима је дошло до уздизања новог владара. Оне су биле такве да је неоснована помисао да је више обласних господара, а набројани су жупан Никола Алтомановић, кнез Лазар и деспот Јован Драгаш, једно време давало преимућство легитимном владару. Прва двојица су се усуђивала да пркосе моћном Вукашину. Примеренији је став да је извесно кратко време Марко сматран легитимним наследником пространства од Шар – планине до данашње северне Грчке. По Троношком летопису држава је „шест” година била без владара, све док се кнез није устоличио упркос Марковом противљењу. Процењује се да је Марко био у најбољим годинама када је ступио на престо. Портрет код јужног улаза у породични храм открива “[…] физиономије одлучног младог човека, оштра погледа, кратке црне браде”.
    На ово раздобље се устаљено гледа као на низ неуспеха и незадрживи политички суноврат. Отпадале су богате области и важни градови, стара пријатељства и савези су прерасли у своје супротности, а крупна властела се једна за другом осамостаљивала. Међусобно су упоређени токови државног развитка две новонастале творевине. Марковој је супростављена земља Драгаша, где се претпостављало ширење и укрупњање у годинама након 1371. г., као и јако владарево присуство у свакодневном политичком животу, нарочито пошто је власт обједињена у лику Константина.
    Да се Андрија Гропа у Охриду заиста до краја осамосталио постоје неке, на први поглед, неоспорне вести. На свом новцу користио је израз По милости Божјој. У односу на распрострањеније В Христа Бога ова формула је још јачи и недвосмисленији исказ политичке самосталности. Ово је природно употребљено за јачање става да се у потпуности отргао од сениоровог надзора. Властеоска ковања новца иначе нису никаква назнака политичке самосталности, посебно ако на њима изостају слична владарска обележја. Следбеници Вука Бранковића и кнеза Лазара су били далеко од помисли да учине нешто слично. Ова врста извора чак изузетно лепо осликава њихове вазално-сениорске односе. Тако гледано испада да је Гропа у потпуности напустио Маркову политичку орбиту. Међутим, и краљевић, односно господин Андреја, је издавао новац са натписом В Христа Бога, упркос оцени да је све време признавао братовљево првенство. Намеће се питање у коју скупину треба ставити господара Охрида.
    Ако се на крају и прихвати да је Гропино интитулисање примерено самосталним господарима, није био самопроглашени велики жупан. Титула је само условно непримерена управним приликама у тој државној зони. Њен носилац долази на место севастократора Бранка у срцу „Романије”. И поред тога, жупани нису били потпуна непознаница у тим пределима. Као што се средином педесетих година ни потоњи краљ није стидео своје наследне жупанске титуле и Гропа је имао пуно разлога да је касније с поносом истиче. Могао је да потиче из северних арбанашких крајева под дуготрајном српском влашћу. Његови преци су тако могли стећи то угледно звање у мало познатим процесима српско-арбанашке синтезе. Звање је било мање угледно од севастократорског, али не и надлежности пошто је жупан у Охриду заправо био управник Једне „државе”.
    Разматрана титула је, дакле, у свом огољеном виду била наследна. Тек након осамостаљивања, додавањем израза „велики”, могао је у појединим приликама да истакне свој новостечени положај. У Србији су, међутим, тада важила другачија правила. Понекад су старе титуле жупана и кнеза биле праћене речју велики, ознаком да су додељене од самог цара. Попут пандана са Југа, деспотског, севастократорског или кесарског достојанства, ни она са севера се у српској Царевини нису могла узурпирати. Како ствари стоје са господарем Охрида? Једино се у грчком натпису насталом јула 1378. г. у охридском храму св. Климента налази проширена верзија. Значајно је да и ту Гропино име усамљено стоји у делу предвиђеном за световне господаре тог подручја. Супротно је у Бигорском поменику, о којем ће још бити речи, гробном запису Остоје Рајаковића из октобра 1379. г. Ромеји су уз жупанску титулу током преписке имали обичај да дестинатара ослове и придевом „велики”. Ово није део званичне титуле већ начин углађеног обраћања страним представницима. С тим се подударају и новија читања натписа са Гропиног новца.
    Неусаглашеност би могла ишчезнути са ставом да је велико жупанство добио у тренутку увођења у охридску „државу”. Овакви управници у држави Немањића поново се јављају од успостављања царства, и то искључиво међу тзв. „српском властелом”. Стога би избор најпре пао на цара Уроша. Међутим, док се он још питао о тим стварима, намесник Охрида је био севастократор Бранко. Био је наклоњен будућем краљу јер је свог сина оженио његовом сестром. Следећи на реду да уређује ствари у Охриду био је Вукашин. Међутим, није установљено да је након крунисања био овлашћен да додељује било какве титуле. У супротном, можда се определио за старо звање, део српског управног наслеђа примерено његовом „краљевању”. Тако би заправо државни апарат на југу био прилагођен још увек живим традицијама српског краљевства. Извесно je да Вукашину од 1365. г. у том делу државе ниједан иоле важнији политички чин није могао промаћи. Извесни кесар Новак је сведочанство о својој управи оставио ктиторским натписом из 1369. г. у Св. Богородици на преспанском острву Мали Град. Био је исључиво краљев вазал јер је навео само Вукашиново име, а изоставио Урошево. Шансе да je претпостављени чин Гропиног успона био Маркова заслуга су најмање. У сваком случају јасно је да је у Охриду ојачао најпре као представник државне власти и да је то био темељ касније моћи. Он није био странац који је са запада на челу своје ратничке дружине запосео богати плен, већ остатак раније српске власти. Снажно визуално средство Гропиног личног представљања био је ћирилични монограм.
    Вукашинова брачна политика је оцењена као јако успешна, иако није испунила сва краљева надања. Нису позната имена изабраница његове тројице млађих синова. Вероватно су дошле из угледнијих властеоских домова. Тек задњих неколико година Вукашинови погледи су били усмерени ка Цариграду и угарским властелинкама блиским Твртковом двору. Иако даљи сродник Немањића, отац Маркове Јелене Хлапен је ипак био само крупан великаш. Оливера је одаслата пут Зете где су Балшићи вероватно управо овим браком створили трајније упориште у тој покрајини. Од сродника Мрњавчевића нешто се ближе зна једино о Остоји Рајаковићу. Октобра 1379. г. био је мртав, када је приказан као зет Андрије Гропе и рођак краља Марка. На страну с просопографским делом ове вести, као и значењем појма сродник. Ово питање је чак и у ширем оквиру доведено до краЈњих граница проучености. Овакве вез би по својој природи требало да трају. Тешко да је запостављена чак и када је, како се обично претпоставља, Охрид иступио из оквира Маркове државе. Ако ништа више, пре истека седме деценије тиме је у том граду још показиван “[…] однос уважавања […]” према краљу Марку. Натпис из 1379. г. је био званичан и да је тада Гропа као нови владар Охрида имао ратоборан став према ранијем суверену, тешко би био изведен у самом средишту његове управе.
    До сада је остало неисказано да је заправо један од Мрњавчевића вероватно стајао у позадини брака између Остоје и неименоване Гропине ћерке. Тим путем је и жупан додатно увучен у проширени породични савез. Портрет Остоје Рајаковића открива млађу особу чију смрт уз доста обазривости треба омеђити осамнаестим и тридесетим летом његовог живота. Распон јесте широк, али изгледа да пре треба тежити првој години или средини овог интервала.5 Стога треба претпоставити да се Остоја оженио некако око 1371. г. У случају да је то било за време старог краља може се претпоставити да је управо удајом ћерке Андрија Гропа ушао у ред велеможних. Ако је то било након Марице, искрсава назнака да је првих година Маркове владавине за великог жупана брак са владаревим сродником и даље био, ако не неопходан, оно барем јако пожељан. Ипак, далеко је од тога да се баш Марковом вољом устоличио у Охриду. Може бити, такође, да је њиме Гропа озваничио своју недавно стечену независност. Овде је прилика да се изнесе основна поставка о њиховим односима. Има још доказа да они нису били непријатељски, иако се жупан Гропа придружио многим моћницима који су након Марице окренули леђа краљу Марку.
    Неки су опште и начелне природе. Не зна се који су све предели управно тежили древном граду са језера. То никако није била пространа територија у поређењу са оним чиме су располагали Гропини први суседи, а нарочито остали обласни господари. Као полусамостални или потпуно независтан господар Охрида Андрија је заиста након 1380. г. могао да буде изложен нападу продорнијег Карла Топије. Полазиште за ову поставку је концепт уводног дела писма из којег се види да је овај великаш био други ктитор тамошњег манастира св. Климента. Како је великашов духовник био авињонски контрапапа Климент VII, није без основа тврдња да је порив за овај градитељски подвиг дошла са те стране, што истовремено не подразумева и политички надзор над Охридом. Такође, Топија је посебно истакнут као нови ктитор, а не и као владар поменутог краја. Ту су и две белешке у тексту Хамартолове хронике, по издавачу из 1371. г. призивају Божју помоћ Карлу, који није означен ни једним епитетом. За овог арбанашког великаша је изгледа написана и словенска књига Слово Светог Григорија Богослова. Међу маргиналијама „грешног” Дамњана је и Топијино име исписано црвеним мастилом, уобичајним владарским правом. Свестан свог незавидног положаја на раскрсници главних путева, Гропа је могао да потражи ослонац на најмање два места. Најпре код Турака, без којих се више није могло завршити ниједно крупније политичко питање. Следи двор који je у нека срећнија и сређенија времена вероватно пуно допринео његовом уздизању. У Прилепу су, пак, били задовољни јер се на југу граниче са савезником. Искуство стечено изучавањем српских политичких односа између 1371. и 1463. г. открива динамику препуну наглих и неочекиваних заокрета. Заједнички наступ тројице моћника упућује на исто. Кнез Лазар и Вук Бранковић су, на ближе непознат начин, потисли Балшиће из унутрашњости и свели их на господаре Приморја. Потом уређују међусобне односе, па чак се и сложно старају око редовне исплате Стонског дохотка. Од 1386. г. Балшићи су чак признали првенство кнеза Лазара. Марко је такође попут кнеза Лазара могао стајати на челу једног породичног савеза мањег обима, готово скривеног од истраживача.
    Остојином смрћу 1379. г. прекинута је важна спона између Охрида и Прилепа. Ово, само по себи, није морало да изазове или појача постојећу нетрпељивост. По много каснијим вестима око Костура међусобно су се надметали околни моћници: породице Балшић и Музаки, Топија и Гропа након чега је у том граду ишчилила Маркова власт. Предложак за ове смушене приче стварно је могло бити неко феудално сукобљавање. Ни Гропино господство изгледа није било дуготрајно. Оставе новца показују да његово новчарство не премашује седму деценију. Ово није до краја меродавно пошто и његови моћнији и дуговечнији суседи у то време прекидају ову делатност. Међутим, удаја ћерке за Остоју Угарчића пре истека седме деценије додатно упућује да је тада већ био у зрелим годинама.
    Иначе, жупан Андреја и његова супруга се посредно срећу у самом окружењу краљеве породице. Уписани су у поменик св. Јована Бигорског, али тако да се јављају извесне разлике. У једном ранијем читању, баш као и фотографском снимку, стоји: “[…] Андреаша, жупана Лазара, […] монахињу Матрону, Елену ћерку њену и Кирану, подружју Андријашеву.” Марков брат је споменут раније тако да се без устручавања закључује да се ради о брачном пару из Охрида. То је ранијим издавачима промакло. Сметнуто је и с ума да други извори сведоче о браку између жупана и Киране, друге ћерке епирског деспота Андрије Музакије. То знатно повећава веродостојност оваквог поистовећивања. Ни то што је жупанство везано за извесног Лазара, а не за претходно уписану личност не смета. Овај поменик иначе обилује грешкама и нејасноћама. По другом читању начин њиховог навођења није битно другачији, али се изоставља Андрешева, односно Лазарева жупанска титула, а ни Кирана није означена као његова супруга, већ само као монахиња.
    Упућеност ове породице на северне крајеве наговештава и хроника породице Музаки где се Гропи приписује власт над Охридом и Дебром. Као да се овога пута може веровати непоузданом Ј. Хану да се Гропини потомци јављају под Скендер-бегом у последњем од два набројана предела. Отуда вероватно и њихова потреба да се упишу у поменик знатнијег локалног храма. Чини се да је то урађено накнадно пошто два крстића и две тачке попуњавају знатнију празнину којом је овај део поменика видљиво раздвојен од претходог, главног дела. Раније је овај занимљив извор оквирно датиран у средину седме деценије, што као да потврђује да између два двора нису прекинуте све везе. Један Гропин новчић је нађен у тврдом граду који је стражарио над маузолејом Мрњавчевића. Политичке границе нису биле непрелазне препреке за стране валуте, али и ово као да сведочи о сношљивим односима између два двора. Ово је доказ више поставци да сваки политички расцеп није био обележен звекетом оружја.
    Нови краљ је убрзо протеран из више кључних места средњовековне Србије. Призрен, који је сам недавно украсио још једном црквом и посветио је Ваведењу Богородице, пао је у руке Балшића. Продор је готово извесно пошао из њихових упоришта у долини Дрима. Помучио их је утврђени део тог града. Десетог септембра 1372. г. Дубровчани су победнике даривали скупоценом ратном опремом: „quando Jura cepit castrum dicti loci”. Реч castrum искључиво се односи на градски акропољ. Те године је у Душановим Св. Арханђелима као монах Сава сахрањен Страцимир Балшић, тако да је штета што је део његовог надгробног споменика оштећен у делу где је стајао остатак датума, јер је са комадом надгробног споменика ишчезао и значај доказ. Намеће се питање колико су зетски великаши могли још да зађу у копно, ако су добро запели већ на првој препреци. У сваком случају, недавно страдали краљ није уписан у поменик призренског катедралног храма. У сличном спису оближњег манастира св. Петра Коришког непотпун низ владара Немањића почиње оснивачем, све до цара Уроша. Следи: „Помени господи благочастиваго и христољубиваго краља Влкашина”. Међутим, изостаје „и приснопоминајемаго” које се среће уз Немањиће, али и кнеза Лазара. Уписан је одмах после Вукашина, тако да изостају Балшићи и Вук Бранковић и поред дуге непосредне владавине градом. Са Призреном је несумњиво изгубљена и његова пространа област, а вероватно и много више. Тиме се заправо завршавају поуздани подаци о Марковим губицима непосредно након Маричке битке.
    Међутим, тешко стечени Призрен је угрозио Никола Алтомановић. Његове војска је на почетку 1373. г. унела праву пометњу у тамошњу дубровачку заједницу. Ово показује да је великаш вероватно снажно ступио и на просторе данашње целокупне Метохије, или је то барем покушао. Из свега реченог види се да су након великог поремећаја с јесени 1371. г. уследили многи мањи, све док се стање није донекле усталило. Чини се да је било лакше стећи, него одржати власт над новостеченим поседима. Питање је колико су Балшићи уоште још продрли у унутрашњост. У тековине до 1375. г. приписује им се и Пећ.
    Јако је важно и Орбиново сврставање Николе у постмаричке добитнике. „Никола Алтомановић, с друге стране, заузео је читаву област која се граничила његовим земљама”. Недовољно јасно исказан простор је вероватно био на северозападу данашњег Косова и Метохије. Николина најјужнија позната област је жупа Будимља. Међутим, из ње га је 1373. г. потиснуо северни сусед, али је трајно пак задржао Лазар. Природа терена и распоред матичних земаља су условили правце и могућности отимања скоро исто толико колико и однос снага. У општој пометњи, крајем 1371. и почетком наредне године, Рудник се вратио у окриље жупана Николе Алтомановића.
    Лазар је у коштацу са Николом на северу трошио највише својих снага. Осим тога, морао је да се до краја учврсти као владар слива три Мораве, где је такође било крупне властеле. Њен део је могао чак и да приђе кнежевим непријатељима. Стога није могао да се размахне на југу где његови успеси изгледају скромно. По ретроспективном Халкокондиловом излагању Лазар је узео Приштину и Нишавску област и допрео до Саве. У Хроници о турским султанима се каже да је кнез проширио своју власт до реке Илира која се зове Сава. Још један потоњи извор Лазаров успон непосредно повезују са сломом Мрњавчевића уз наводе о преузимању Новог Брда и Приштине. Друго место се, међутим, приписује Вуку Бранковићу. Кнежев властелин и рођак челник Муса се усталио у Звечану у име кнеза Лазара. Поред тога, око Горњег Лаба истом великашу je поверена „држава”. Кнез je тада вероватно запосео и Липљан КОЈИ је непосредно држао 1388. г. Раније је већ оцртано посебно место и снага властеле у данашњим косовско-метохијским и оближњим крајевима. Међу баштиницима и управницима „држава” свакако се истицао Вук Бранковић. Непогрешиво је осетио ветар промена и са великом свитом окренуо се Лазару.
    Његовом ћерком Маром се оженио вероватно након великог слома. Пре 1. септембра 1376. г. Вук Бранковић је заузео престоно Скопље, очигледан знак способности да води велику политику. То не би требало да чуди након што је утврђено да се након 1371. г. источна граница Вукове земље према непосредним поседима његовог таста усталила на линији коју у низу чине планине од Скопске Црне Горе преко Жеговца, Кознице и Пруговца, све до доњег тока реке Лаб. Од насељених места значајем се истицала Приштина, дворови из жупе Ситнице, те Грачаница и рударско Јањево. Томе се придодаје баштинска Дреница, па тековине из 1378. г., односно Призрен са ширим подручјем данашњег Ораховца и Ђаковице, те манастир Дечани. Јасно je да се заправо ради о Јако пространој „држави”, која у крајњој мери одговара кнежевом зету, али и Лазаревој потреби да себи привуче што више великаша.
    Окосницу двора Драгаша су тих година чинила два млада човека и њихова искусна мајка најплеменитијег рода. Старији Јован је остао запамћен, судећи по Халкокондилу, по разборитости и војничкој спретности. У време када је ова лична особина могла да донесе највише користи имао је око двадесетак година. Око таквог војсковође су се природно окупљали преживели из неславног похода, иако је изворни ослонац исувише климав. По годинама подсећао би на Николу Алтомановића који је био сличног узраста док је једно кратко време носио тешко бреме најмоћније личности на северу српских земаља. Још је помало присутна збуњеност брзом обновом породичне моћи рашког властелина. Несумњиво објашњење лежи у тековинама његовог стрица, па нема разлога да се сличним током догађаја не расветле и прилике на југу. Чини се да су се Драгаши највише окористили од слома Мрњавчевића, јер не само да су из сенке поново избили у први план, него су и по обиму територија највише захватили од њих.
    Наивно се мислило да је у тракијској равници пострадало “[…] племе српске
    господе у седмом роду илити колену […]”. Зрелих мушкараца способних да носе оружје или преузму управне задатке и поред великог осипања је ипак било. Алексије Асен је био у пратњи царице Јелене у Серу 1365. г. да би након десет година био члан мешовитог суда Серске митрополије. Слично је установљено и за Дуку Коресиса и Георгија Исариса. Довољно година да носе оружје имали су и Крајко и други Оливерови синови. Најопсежнија студија о Маричкој бици тврди да Османлије нису гониле разбијену противничку војску до потпуног уништења. Међутим, да су преживели били потпуно скрхани и неспремни на усклађен отпор могло се и раније помишљати. Потврда је код незаобилазног Исаије: „Не бејаше кнеза, ни вође, ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, већ се све испуни страха исмаиљћанског, и срца храбра јуначких мужева у женска најслабија срца претворише се”. У изворнику стоји реч „вожд”, што је протумачено „[…] да се односи на такву личност која је способна да се супростави турској најезди, да спасе и избави народ од погибељи. У насталим околностима требало је да вожд буде ратни и политички вођа […], који је по схватањима тог времена био изасланик божији”. Па ни много касније, када се стање увелико смирило и државне власти углавном усталиле, именом непознати српски писац друге половине XIV в. примећује да: „Богомрски они Исмаилћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву земљу нашу протрчаше, јер не би онога који ће забранити тима”. Бугарска анонимна хроника нуди посредно објашњење османских успеха оквирним исказом да при томе нико није могао да им се супростави. Пајсијево житије последњег Немањића је колаж различитих историографских средњовековних текстова чије порекло се углавном може без муке пратити. Међутим, изворник описа маричких догађаја је неповратно ишчезао. Оно што је пренето открива зрелог писца, књижевника богатог језика, али и доброг приповедача који је у неколико редова успешно пренео дух постмаричког страха и неверице, нимало не заостајући за хваљенијим Исаијом. У прилог овом ставу стоји: „И Агарени се вратише ка Адријанову граду са победом и радошћу, а наши у скрби и тесноти: једни брата жељаху, други родитеље, други децу своју, други сроднике, и би вапај и плач и ридање […]” Такође, опис поражених ратника тера на дуго размишљање: „[…] и дођоше кући, тужни и посрамљени машући главама један ка другоме говораху: Јаој нама!”. Њима су се временом придружили и срећници који су се неким чудом, углавном великим откупом, ослободили турског ропства. О последњима, такође, пише и старац Исаија. Морализаторски приступ је приметан у Причи о Боју Косовском, где се погибија српских војсковођа и већине њихових војника тумачи као последица Урошевог убиства, док „мало неки праведни осташе .
    Преживела средња и ситна властела није могла да стане спрам Дејановића. Њихов опстанак је непосредно зависио најпре од постојања непосредно угрожене државе са хришћанским предзнаком. Њеним нестанком изгубила се и потреба за овим ратничким слојем. Зато су малобројни преживели са југа Србије лако пришли уз наступајуће Драгаше, или пак остали верни Вукашиновим синовима. Није било времена за политичке тананости нити оклевање. Окретнији, сналажљивији, а посебно снажнији су се наметали чак и онима који исправа нису сматрали да треба да се потчине било коме. Након делимичног смиривања и успостављања новог стања промене граница су биле могуће, али је морало ићи много теже.
    Из матичних поседа, вероватно стратешки постављених, Драгаши су надирали у више праваца. Међутим, повољну прилику с краја 1371. г. нико није хтео да пропусти. Ромеји су повратили Сер и многе околне мање градове између Месте и Струме, као и целу Халкидику. Овај успех је схваћен као ослобађање од тираније „Трибала”. Судећи по изразу „ушао у Сер” из рукописа бр. 21 Светогорског протата, који једини говори о овом догађају, изгледа да солунском деспоту Манојлу II Палеологу није пружен озбиљнији отпор. У прилог томе иде и мали временски размак између два догађаја, као и етнички састав владајућих у граду. Ни мањински Срби нису имали разлог да пружају отпор, под условом потврде или проширења у међувремену стечених права. Јавила се и лажна нада да ће Ромеји ојачани запоседањем путева и кључних кланаца ка престоници сузбити и азијатске нападаче.
    Због породичне усамљености са Угљешиним нестанком у потпуности је ишчезла и његова политичка творевина. Мушки свет ратника и државника је те године његовој супрузи донео још један у низу страшних личних удараца. Изгледа да је непосредно након Марице нашла прибежиште у Солуну, где је у култу Богородице Катафиги (Оне Која Пружа Уточиште) потражила некакву утеху. Изгледа да су се Ромеји према њој понели са пуно уважавања и бриге упркос томе што су управо тих месеци доприносили рушењу политичке творевине њеног супруга. Могло би се рећи да ратовање није било толико жестоко да би нагнало тренутно јачу страну на неко недолично понашање. По свему судећи, краљ Марко, као претпостављени наследник серског деспота, био је далеко од помисли да оствари та своја права, односно да се шири на истоку.
    Драгашима је, пак на тај начин, вероватно, олакшано запоседање њених северних остатака. Ту су стекли границу са и даље незнатном Византијом. Јавила се недоумица где се пружала та линија и када се усталила. Наиме, документ од 12. јуна 1374. г. тиче се струмичке Брезнице браће Ласкарис и бриге Константина Ласкариса да ово село обезбеди хиландарском манастиру св. Панталејмона. У документу насталом у уреду Цариградске патријаршије браћа су означени као бобХог-робови византијског владара, а претпостављена власт Констанина Драгаша нигде није ни наговештена. Ту је виђена прилика за став да су Ромеји најпре држали долину Струмице, па и области око Мелника и Петрича. Извори ћуте о замишљеном сукобу, али је промена границе повезана са покушајем насилног преузимања византијског престола 1373. г. и повлачењем одлучног Манојла II Палеолога из Солуна након три лета. Занимљиве одлике споменутог документа из 1374. г., са друге стране објашњиве су и непризнавањем српске власти јер се, очигледно намерно, изостављају и два ранија српска акта којима је спорна Брезница припала Хиландару. Поређења ради, површна власт Цариграда над Тесалијом на почетку осме деценије XIV в. је остваривана преко Анђела Филантропина. То није спречавало тамошњу властелу да се 1381. г. изјасни као „слуга моћног и светог нашег господина и цара”, односно након седам година „слуга моћног и светог нашег господара и цара”.
    У време деспота Јована Угљеше крупна властела грчког порекла се пријатно осећала без обзира са које стране српско-византијске границе се налазила. При томе, без устручавања се у туђини истицала потчињеност страном господару. Никита Педијасим је боравио у Солуну по налогу деспота Угљеше. У Мелнику Драгаша је 1379. г. у једној судској парници поред клерика учествовао и серски протонотар Константин Глава. Због свега тога ипак треба веровати да су Драгаши пре војске из Солуна стигли до природне границе какву чини масив Беласице. Дејанови синови су наступали као општепозната домаћа сила унутар српске државе, односно добро су познавали тамошње управитеље. Са друге стране, повратак страних Ромеја, посебно дубоко на северу, је значио нежељене непознанице. Неколико година без сведочанства о власти Драгаша је у складу са великим празнинама у изворима овог раздобља. Такође, мук је објашњив њиховом природом, углавном са манастирских поседа. Тек кад су се нове власти учврстиле почеле су да решавају спорове тешко помирљивих светогорских братија.
    Настојање да се утврди време настанка повеље коју су Драгаши издали Св. Панталејмону најпре има значај за дипломатику. Међутим, није од важности за настанак државе Драгаша. Уверљиво је да је старији Јован најзаслужнији за велике успехе, као и да је његово присуство на северу било израженије. Међутим, млађи Константин никако није могао да се тек најкасније у лето 1374. г., као господар заокружене области настале на недовољно одређеним јужним просторима, придружи свом брату. Јован је, пак, приказан као искључиви наследник очеве баштине у северним областима, на чијим темељима је претежно надограђивао своје и породично политичко здање. Извори доследно не иду у прилог оваквој реконструкцији јер се заправо тичу државне управе Драгаша, а не политичке прошлости. Други се, пак, не односе баш на овог Константина. Млађи брат је тек доласком у зреле године преузео удео у управи, најраније 1375. г. И након две године био је у сенци деспота, пошто у дубровачкој одлуци стоји: „Dragas e Costadino suo fradello”. Последње три речи ближе објашњавају личност недовољно познату у Јадранској комуни. У пространој држави, коју je наслеђем, мачем и угледом створио старији Драгаш, састављеној из више географских природних целина по обичајима српске државности, кључне земље је задржао за себе Јован, а сродницима је препустио споредне пределе.
    Чак и међу искусним историчарима било је мањег или већег неразумевања о степену Драгашевих успеха након Марице. Тако се обазриво питало откуд у потпису једне повеље господина Константина спомен Подунавље, када је његов стварни господар био кнез Лазар. Највише пажње је усмерио на шири новобрдски крај, највреднији плен уопште. Суштински, на северу су Драгаши захватили само део слива Јужне Мораве где су њихову власт јачали баштински поседи у прешевској жупи, ван које су на северу имали мало својих баштина. У време Царства слабо су утицали на север разматраних области. Константину као владару тог краја 1380. г. обратио старац Тома Гавала за захтевом да дозволи прилагање Хиландару села Раков (Раковац) и Лапардинци: „и о\спомеио\ ми 3d села ижв со\ Ерлиигс, клко да ик приложи пресветои матври Божиои Хиллидлрскои. И R Ностадиик ивгово о\спомеио\тик прик\к се о\срдикмк и приложи\к татери Божиои […]”. У том кратом акту господин Константин исказује да се села поклањају његовом крајњом вољом, али су то заправо били баштински поседи његовог властелина КОЈИ се много пре тога замонашио. Развој je највише зависио од усмерења кесара Угљеше Влатковића. „Држава” му је вероватно већ тада била у Иногошту, Прешеву и Врању, али баштинске земље у Славишту, у срцу земље Драгаша. Природно више везан за очинску земљу, у неколико драматичних месеци након 26. септембра 1371. г. ипак је стао уз Драгаше, а не уз кнеза Лазара. Ако је код овог далеког сродника Немањића уопште било колебања, у сваком случају је вагао између сродника. Његова одлука можда показује величину снага тих година између деспота Јована и кнеза Лазара.
    Натпис са иконе из цркве Преображења из преспанског села Њивица из 1373. г. садржи молитву за спас извесног Михаила, Константина и Манојла […] Драгаша. Не постоји ниједан разлог да се ова тројица поистовете са члановима много познатије породице, па чак ни да се придружи изворима који говоре о Константиновом наводном деловању у јужним областима. Још мање има услова за то да је у долини реке Црне деловао као намесник краља Марка. Није поуздано утврђена ни граница, свакако порозна, између браће Мрњавчевић. Стога нема коначног сазнања да је ова линија одредила домете Драгаша. Нагађа се да су до 1378. г. као сродници Немањића, наследили поседе рода Јована Драгушина, који су такође, били крвно повезани са српским владарима.
    Потпуно скрајнут и без утицаја легитимни цар се не спомиње у догађајима. Искусни и иначе добро обавештени старац Исаија се уз напор присећа његовог редног места на листи владара Немањића. Урошеву смрт, а тиме и нестанак најславније српске династије, бележе и неки други савремени извори, али општи је утисак да између Маричке битке и 2. децембра 1371. г. на тој страни нема нимало снаге. Царица Јелена је доживела да најпре сахрани славног мужа, а затим и сина јединца. Тиме је изгубила највеће покриће за истицањем у јавном животу. Додуше, у јеку договора између српске и цариградске цркве очекивало се да је посете посредници. Питала се о овоме због тога што је била упућена у раније преговоре о прекиду шизме. Доследно је користила преостала почасна права, као што је убирање стонског дохотка. Тим поводом се Дубровчанима 1375. г. јавио њен логотет Иван. Умрла је 7. новембра 1376. г. Хиландарци су проценили да само четири супруге српских владара почев од Ане, пратиље Стефана Немање, заслужују годишње помене на дан њихове смрти. Краљица и царица Јелена, те књегиња Милица су надмашиле остале владарке самосталном владавином у појединим деловима српске земље. Судећи по посебној пратњи дворана са највишим титулама и савременом познавању државног уређења, на располагању јој је стајао некакав посед, где би требало да је своје последње дане провео и њен син. За њим је остала и удовица Ана, која се у монаштву изгледа звала Јелена.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори

  2. 5. јануар 2018. у 16:04

    Војислав Ананић

    КРАЉ МАРКО И БРАЋА ДРАГАШ КАО ТУРСКИ ВАЗАЛИ

    Готово без изузетка се уз имена Марка Краљевића и браће Драгаш додаје да су били турски вазали. Прећутно се прихвата да је њихово подаништво у складу са довољно познатим односима хришћанских и турских владара, уз ретке додатне оцене. Однос Турака према наследницима Мрњавчевића је био пресудан за њихово свеукупно деловање, и стога те везе ипак захтевају посебно разматрање.
    У први план избија питање времена и начина ступања у ред турских харачлија. Сигурних података нема, као што је то у случају Јована V. Византијски владар се маја 1373. г. већ спремао за султанов табор који се окупљао ради одласка на малоазијско ратиште. Можда се могу искористити папска писма од 14. маја 1372., односно од 8. децембра 1375. г. У последњем: „папа са жаљењем истиче како је ромејска држава постала жртва муслиманских нападача који су је напали, освојили и готово порушили, док је слична судбина задесила два њена јужнословенска суседа, Бугаре и Србе”. Последња одредница се може, уз знатне ограде, односити на државе непосредних наследника Мрњавчевића, присиљене да постану вазали. Ово је, заправо, у складу са уверењем већине истраживача који, суочени са мањком извора, углавном наводе да између Маричке битке и разматраног чина ипак ниЈе прошло пуно времена. Јако турско ВОЈНО присуство у јужним српским земљама у месецима након 26. септембра 1371. г., трајна близина правих турских европских поседа, као и жеља да се утврди новонастало политичко стање, можда ратујући уз бок са Османлијама, били су довољни разлози да два хришћанска двора одвојено преузму посебне обавезе према Мурату.
    Не баш убедљиво, мишљење полази од тога да се старији Драгаш потчинио међу првима, а највероватније већ на пролеће 1372. г., а Константин у распону од 1373. до 1377-1378. г. Засновано је на турским хроникама. Неке бележе Лала Шахинове нападе на Ихтиман и Самоков непосредно након Марице. Том приликом је усвојено и схватање да се појам Сарујар односи на деспота Јована. Како се у изворима истог порекла покоравање Константина Драгаша повезује са личним наступом Мурата, посредно посведоченим тек 1377-1378. г., створена је представа о одвојеном признавању султанове врховне власти двојице Дејанових синова, најкасније до времена појаве емира. Овај историографски жанр је пословично познат по збрканој хронологији, а ни опширни описи догађаја углавном нису настали са основном намером да буду веродостојни. Њихови творци се слабо сналазе и у генеалогији, па неретко мешају личности чак и из два различита поколења. Овом приликом се узима методолошки став да је у већини случаја, ипак, боље дати првенство новим историјским тумачењима о вазалним односима и политичким приликама утемељеним на другим, поузданијим изворима, него турским источницима. Ни касније разраде и допуне горе изнете поставке, чини се, нису одговориле на неке недоумице, безразложно стварајући и нове. Уверавање да je Константин постао харачлија тек приликом Муратовог похода на Ниш 1386. г. садржи неколико кључних пропуста. Блажи се тичу историјског тумачења: Велбужд није постао престоница након 1383. г., док Константиново означавање за самосталног владара изразом „у Христу Богу” у документу из 1381. г. никако није мерило за односе са Турцима. Наиме, ово је био део потписа и титуле и многих других поданика српске народности, а који су међу осталим хришћанима, ипак, сматрани самосталним владарима. Међутим, немогуће или барем тешко је одбацити изворну вест да се те исте 1386. г. Константин налазио у малоазијском походу свог господара. Да ли значи да није учествовао у низу окршаја у вези са Плочником? Иначе, постоје и изворни одјеци стања по којем су Османлије прихватале Драгаше искључиво као независне у односу на суседне владаре, посебно пошто су изразили прву спремност да им се покоре. Нумизматички материјал који се односи на деспота Јована је скроман, а и питање је да ли се ова врста извора у начелу може употребити за разматрану тему, чак и тамо где су сачуване бројне серије новца. Ипак, треба указати да је престанак ковања његовог новца повезан са личним везивањем за Мурата.
    Све горе речено захтева посебно разматрање. Наиме, два стратешки постављена бугарска града нису улазила у састав области Драгаша. Њихово запоседање од стране Турака се не може повезати са непосредним притиском на њих, мада је могло да помогне да се брже одлуче на то. На посебну пажњу обавезује изједначавање старијег Драгаша са Сарујаром. Један од старих османских познаваоца прошлости, Коџа Хусеин, овим појмом означава равницу, док је код Сеаддина реч о земљи. Вреди и подсећање на то да је у рано турско време опстало сећање само на последње хришћанске владаре, а Јован то није био. Овде би се јавио случај да поред Константинове земље на истом простору напоредо траје сећање на његовог претходника. За даља истраживања могло би бити важно и то што се спорна реч може превести и као „Жута земља”. Осим тога, истоимено дупничко село пописано је у Ћустендилском санџаку 1570. г. Други назив му је „Црвени брег”, а старост открива његова величина. У првобитном издању једног путописа уз Дупницу стоји: „Две миље одавде у месту Сијарова има топло купатило са каменим кубетом”. Међутим, у новијем покушају да се приближи овај извор стоји: „На две милји југозападно од ова касаба, во селото Спарда, има топла бања во камена зграда”. Да се ипак радило о топониму или хорониму, а не о личности повећава подсећање на старо село Саријар, северно од Лагадинског језера. Када се боље прати излагање првог турског хроничара, види се да је незаштићени живаљ тајанственог краја у близини Софије био тај који је сам признао турску власт, док се њихов владар изричито не спомиње. Ово није изузетак, пошто ће у наставку раду бити изнето још примера да су неке личности или установе самостално ступале у посебне односе са освајачима. Због тога у Сарујару најпре треба видети знатнију географску целину која је турски назив добила по природним одликама, а не државу, или њен део, деспота Јована Драгаша.
    Осим тога, основни доказ против залагања за одвојено примање вазалства двојице браће требало би да буде то што Драгаши нису располагали одвојеним областима које су се тек временом спојиле у једну целину. У време Јовановог потчињавања Мурату, вероватно раног, првенство је у сваком погледу, а најпре се мисли на владарска права, имао старији Драгаш. Све што се поуздано зна о односу Турака у најранијем ступњу њиховог притиска према вазално потчињеним хришћанима са простора ранијег Душановог царства говори да је деспот Јован могао да прими вазалне обавезе искључиво за целокупну државу, а не само за њему непосредно подложне покрајне Треба подсетити да је Вук Лазаревић имао истакнуто, савладарско место у земљи свог брата, али да је посебан положај према Османлијама стекао тек 1409. г. у склопу догађаја који су имали шири оквир. Изјава покорности и доследно испуњавање свих дужности је било сасвим довољно да у први мах умири нападаче, тако да тешко изводиво лично појављивање пред Муратом није било неопходно непосредно након Марице. Изгледа да су поклони и посланство, како Орбин преноси сада већ изгубљено врело, били довољни да Ђурађ Страцимировић буде примљен под окриље истог емира. Док није успостављено међусобно поверење, то је и за Стефана Лазарвића био најсигурнији вид општења са Бајазитом. Ова тешка одлука је донета пре 11. августа 1389. г., а прве последице су се осетиле вероватно већ на пролеће 1390. г. Иначе, пада у очи да предлагачи тумачења о одвојеном признању његовог првенства од стране двојице браће не указују на то када је могло доћи до сусрета деспота Јована и Мурата, као што се залажу у случају Константина. Мехмед-паша Кучук Нишанџи саопштава да се господар Ћустендила потчинио у лично и у име своје крупне властеле. Овакве одлуке су захтевале сагласност врха владајућег слоја, укључујући и цркве, те овај спомен велможа није историјски неоснован, мада се увек може позвати и на пишчеву машту. По Нешрију, Константину су уз скуте 1389. г. стајали сви земаљски великодостојници. Спис Historia Turcica Феликса Петанчића приказује деловање Мурата у хуманистичком маниру, истичући да је у краљевствима Рашке и у Илирику затекао више ситниј их краљева, славних врлином не само својом, већ и својих предака. Претњама их је нагнао да бирају између сурових закона ропства и рата; а да се брже одлуче, затражио им је таоце. У међувремену лукаво је обасипао њихове прве људе даровима, срамотећи их после као пребеге и издајнике. Све ово у суштини не одудара од уобичајног турског поступања. Ово би био додатни наговештај да је и земља Јована Драгаша била састављена од већег броја „држава”. На њиховом челу су били преостали крупни феудалци који су дошли под окриље деспота у успону. Међу њима је морао бити и Константин, ако се владар и његова породица посматрају као најкрупнији земљопоседници. Ова опаска је важна због тога што се њом, можда, могу растумачити и појаве из даљег политичког развитка. У истом правцу суштински иде и исказ Лаоника Халкокондила да је након Јованове смрти његов брат преузео већ успостављене вазалне обавезе. Од њега завистан Орбин преноси исту вест. Иначе, по правилу се очекивало да вазални односи буду обнављани услед смене једног од владара, било сениора, било вазала, што је неретко био повод за теже политичке заплете. Описи турских историчара о свечаном, мада невољном, Константиновом потчињавању Мурату су свакако нека врста нејасног одраза тог догађаја, посебно што изостаје опис било каквих ратних догађаја. Овом приликом је хришћански владар приказан као прилично самовољан вазал, што заиста одговара етапи у којој су Османлије могле показивати више попустљивости према својим харачлијама, а они више храбрости да искажу свој став.
    У новом светлу треба посматрати и исказ Хаџи Калфе након објављивања новог преписа његовог „Огледала света”. У доступном преводу делови описа Ђустендила гласе: „Порано овој град бил бугарско живеалиште (подвукао В. А.)”. Даље: „При преземањет на „неверничките” (христијанските) земји (држави), нивниот господар (подвукао В. А.) нашол прибежиште кај Високата Порта и, во […]. 1371-2 година замолил да плака арач […] Покојниот Гази Худавендигар издал царска наредба за соодветно решение”. Текстолошке разлике у оносу на до сада коришћени рукопис заправо нису мале: „Ова је варош некада била столица бугарска. При освојењу ових земаља године од Хеџре 773 (1371-1372) тадашњи заповедник вароши обрати се Високој Порти с молбом да му се опрости данак, што му се и одобри”. Иако није занемариван, Хаџи Калфин спис, с правом, није сврставан у пресудне доказе, а питање је да ли је ће то и на даље бити могуће. У крајњој мери, ето још једног разлога зашто изворе овог типа треба тумачити са великом пажњом. Међутим, нови препис је у већем складу са сазнањима савремене историографије по којима је деспот Јован као господар читаве своје земље пришао непосредно султану, а не неком од турских војвода.
    На крају, треба нагласити да Лаоник Халкокондил зна да су Турци оружјем присилили Драгаше на губитак дела политичке самосталности. По њему, тада су ратовали и против великаша Богдана, чије земље смешта у Родопе. Поузданији извори, пак, одређују Богданово деловање на простору између Сера и Солуна. Ако се прати нит овог исказа, поново би испало да је до вазалства дошло врло рано јер су Турци морали врло брзо да се појаве на важном путном правцу. Њихови ратници су већ априла 1372. г. разигравали своје коње под дугим зидинама града св. Димитрија свесни да је за њих још неосвојив. Међутим, по угледу на овог писца Орбин такође описује ступање у вазалство у склопу непосредних последица Маричке битке. Збркани описи не пружају довољно сигурне назнаке да је послемаричко турско залетање био довољан разлог да се на двору Дејанових наследника приклоне моћним нападачима, или је било потребно њихово додатно деловање. Турске историје сведоче о јуначким подвизима приликом продора у средишњи Балкан, можда из жеље да преувеличају успехе славних предака. Постоје и документарне, додуше позне, вести уопштене хронологије о њиховим губицима у области Конче, на југу земље Драгаша. Тачније, ради се о страдању Иса-бега Прангија, оцу чувеног Евренос-бега.
    Судећи по народним песмама, Марко се приклонио Мурату после Драгаша, а обојица су међу поданицима упамћени и као турски вазали. Није установљено када је краљ Марко то постао. Очигледно је легендарно уверавање да је због неког греха Марко утекао у Једрене пред разјареним оцем. Тако је постављен за „малог пашу” у Охриду и Прилепу. Страх од српске господе, непријатељски настројене према Вукашиновим синовима због његовог наводног злочина према цару Урошу, нагнао је његове синове да крену у турски табор. При томе је мање важно што су означени као војводе од грешке у одређивању краљевих синова: „Марко син краља Вукашина и Костадин Жеглиговац, син воеводе Дејана и Драгаш”. У Зографској историји, која је зависна од Андрије Качића Миошића, успех његове владавине је повезан са поклоњењем цару.883 Мало поверења треба указати и касним западноевропским и поствизантијским вестима које говоре о наводним Муратовим походима на Вукашиновог сина, а што је датирано у распон од 1377. до 1379. г. У спису Briefve description de la court du Grand Turc из 1546. г. писца Антоана Жефроа (Anthoine Geuffroy) спомиње се „[…] deffirent en bataille ledict Marc Carlovich, prindrent prisonnier le Conte Lazare de Servie, qui est Misia inferior”. Номинални и стварни владари Срба су стављени у потпуно незамислив оквир, чиме се додатно оправдава отклон од сличних историографских дела. Слични пасуси нису малобројни и у њима се Марко ставља у контекст битке, која се понекада да препознати као Косовска. Невешт, непрецизан и сумаран начин на који се то чини приморава на њихово сврставање у групу далеких одјека давног догађаја који се десио у далекој земљи.
    Горња временска граница је свакако 1385-1386. г., када је у новијим радовима смештен поход Тимурташ-паше на Прилеп и Битољ. Редослед њиховог заузимања указује да су нападачи користили путни правац Сер-Дојран-Демир капија, односно да су прешли преко земље Драгаша. Ова корисна примедба, ипак, није од пресудне важности за питање времена претпостављеног првог Марковог потчињавања. Исто важи и за тумачење његовог фреско – портрета са јужног зида цркве св. Димитрија у Сушици, које се приписују митрополиту Јовану, док је време настанка одређено у 1383-1385. г. Залаже се да овај приказ одражава новонастали однос према Турцима и да је зато представљен као легалан, миропомазан владар који је прихваћен од Османлија. Међутим, пре ће бити супротно, јер након што је у ближе непознатом времену примио вазалство, вредност његове легитимне титуле је знатно смањена. Марко је могао додатно наглашавати свој пун легитимет и искључиво право на очево наследство и због притиска млађе браће. Поређењем са устројством у држави њихових источних суседа изнето је уверење да су и краљева млађа браћа били непосредни османски вазали. Тиме је углед двојице Вукашинових синова неосновано подигнут на непримерен ниво. Најмлађи Иваниш се склонио на двор Балшића јер: „[…] није могао да дуго издржи под њиховом тиранијом […]”, изричит је Орбин, преносећи изгубљени изворник. Изгледа да је и он имао пуно додира са „неверницима”. Марково вазалство је повезивано и са крунисањем Твртка I српском краљевском круном 1377. г. Међутим, тај догађај проистиче из развоја политичких догађаја на северу српских земаља и нема много везе са приликама на Југу. У исти оквир треба ставити и успон „самодржавног” кнеза Лазара, на кога је најкасније од 1379. г. озбиљно требало рачунати не само на политичком, већ и на идеолошком пољу. Промене у титули су поново пратиле крупне политичке догађаје.
    Међутим, приметно је да деловање Османлија није забележено у догађајима који су на крају довели до знатног крњења Маркове државе у корист његових хришћанских суседа. То би била не тако слаба назнака да се Марко није много журио да се покори Турцима. Како се одбрана знатног Призрена отегла готово читаву годину, треба узети да је мало вероватно да се пре септембра 1372. г. Марко потчинио источним нападачима. Њихово уплитање вероватно не би промакло тамошњој знатној дубровачкој колонији. Пратећи исту мисао треба узети да је и Скопље пало ближе години Маричке битке него првом помену у саставу Вукове области 1376-1377. г. Султанова „заштита” још није тражена или није била делотворна. Осма глава Троношког летописа преноси да се краљ најоштрије противио Лазаревом уздизању, и да је са Андрејом и турским помоћним одредима уочи Косовске битке отимао без борбе своје раније изгубљене градове, изричито се наводи Прилеп. У вези са претпостављеним временом ових догађаја, ствар треба посматрати шире. Дугачак низ расцепканих хришћанских државица од Византије (читај Цариграда), све до средње Грчке је, поуздано се зна, већ до средине осме деценије XIV в., ако не и много раније, већ био потчињен. Наводно су се кнез Лазар и Вук Бранковић после турског харања по Србији 1386. г. обавезали на харач и хиљаду ратника. Други извори обавештавају о њиховом присуству у караманској војни. Постоје и друге, мада слабе, назнаке да је господар слива три Мораве био краткотрајни турски вазал. У таквој ситуацији тешко да су земље Марка и Дејановића могле да избегну сличну судбину тек неку годину пре споменутог низа држава.
    Однос турских владара према вазалима се мењао у зависности од општих прилика и најразличитијих околности. Ипак, може се узети да је плима готово сталног турског јачања изазивала истоветну осеку хришћана у најширем смислу. Упечатљива је оцена да се: „[…] са формалне стране ништа није променило у односу царства према османлијској сили, али је неоспорно да је за време владавине султана Бајазита I (1389-1402) положај Византије изузетно погоршан . Упркос неусаглашености различитих аутора оцртана су три ступња њиховог међусобног односа. Од 1354. до 1371. г. преоваладавају општи напади Османлија. Затим, до 1389. г. неку врсте преваге добија смишљена попустљивост, да би до 1402. г. освајања поново постала основни вид међусобних односа. Овај оквир увек треба имати на уму када се размишља о стварном значењу њихових међусобних односа.
    Ратовање за Турке је вероватно била најтежа обавеза већине потчињених хришћана. Њено испуњење је одређивало ритам живота. Упркос томе што је ово пружало и неке могућности, сачувана су жива сведочења о невољном одласку у овакве походе. Много касније, Константин Михаиловић из Островице је правилно оценио допринос Срба паду Цариграда када је записао: „а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен”. Насупрот томе, постоје довољно јасни и поуздани извештаји, о исказаној великој личној храбрости, па чак и оданости, у војним окршајима. Издваја се доследност Стефанових Срба у бици код Ангоре. На први поглед необјашњиви, овакви поступци углавном добијају прави смисао тек када се ставе у оквир политичких односа, а много мање и ритерским духом епохе.
    У таквим околностима и господари области јужно од Шаре су испуњавали ову мучну дужност. Најранија вест се тиче битке код Коње 1386. г. када су Константинови и Сараџини (Страцимирови) коњаници размештени на крају десног османског крила. Подељена су мишљења о томе да ли је Константин могао да прати Али-пашу против непослушника из североисточне Бугарске 1388. г. Међутим, његови и Страцимирови одреди се спомињу на Косову. Заједно са Сараџиним поданицима показали су најповољнији пут. Са друге стране, то што сачуване вести говоре да је Марко у војним походима пратио само Бајазита, а не и његовог оца, више говори о стању извора него о природи краљевог вазалног односа. Да ли су његови помоћни одреди били толико мали да су измицали општој пажњи? Можда се на њега, или Константина, односи реторски део писма Манојла II Палеолога где се као његови саборци у Бајазитовом малоазијском ратовању спомињу Мизи, Трибали и Илири.
    По Сад-уд-дину, хришћански вазали су на Косову придружили чак 7 000 војника, што је свакако претерано. По другом познаваоцу старина, Константин би требало да се 1389. г. појавио са свим својим силама. Питање је да ли су ови подаци у било каквој вези са следећом, такође претераном проценом, у смислу да је мобилизациони максимум претворен у помоћне одреде. Наиме, Лауро Квирин је тридесетих година XV в. био обавештен да је падишах из Константинове земље могао да дигне чак 8 000 спахија. И поред увеличаних бројки јавља се повољан однос према другим покрајинама царевине, вероватно
    913
    због тога што је широка земља Драгаша била сачувана од већих разарања. Други хришћански очевици и зналци турског војног уређења су оставили такође вредне вести на ту тему, али и поред тога праћење овог трага никако не води до поузданих закључака. По српској Подгоричкој хроници Константинову злу судбину поделило је 8 000 бораца и тројица војвода. Међутим, ово би могло да се односи и на укупне турске губитке. Постоји још један заобилазан пут, отворен изузетном расправом Симе Ћирковића. Снага уједињене хришћанске војске на дан најпознатијег Видовдана је одмерена на 15 000 до 20 000 хиљада. Међутим, слободна и груба процена упућује да су разматране области, будући вишеструко мање, али нешто насељеније, њеним господарима стављала на располагање око четири до пет хиљада ратника, и то у најповољнијим околностима. У Мађарској је од 1397. г. сваки властелин био обавезан да на 20 становника опреми једног лаког коњаника и неодређен број пешака ради заштите све угроженијих јужних крајишта. У држави српских деспота се спомиње „петник”, у смислу да је пет домаћинства давало једног ратника. Не постоје ни најмањи наговештаји да су ова правила примењивана и у јужнијим крајевима, али тамо где је ова мера сповођена то је вероватно чињено уз крајњи напор. Стога се може узети да је ово представљало крајњу границу напрезања целокупне државе преко које се није више могло. Ако се за број становника из Ћустендилског санџака уз силне ограде узму подаци из 1530. г., односно 60. 876 домаћинста и подели са 20, односно пет, добија се велики распон од 3 000 до 12 000. Из предострожности, али и због тога што је усклађенија са приликама са Косова 1389. г., свакако треба нагињати ка првој цифри. Добро је навести још упоређујућих вести. Угри су постепено изграђивали одбрану своје јужне границе у очекивању турских најезди. Њен део су на почетку XV в. биле држава српских деспота и Босна. Од прве се очекивало 8 000, а од друге чак 9 000 коњаника. Опште познавање прошлости упозорава да не постоје вести да су тако велике војске икада стављене под један стег. Димитрије Палеолог се 1451. г. вазалним уговором са напуљским краљем као господар Мореје обавезао да у случају великог рата против Турака подигне од 6 000 до 8 000 коњаника праћених највећим могућим бројем пешака. Бројка приписана Драгашу није занемарива, али недовољна за озбиљније супростављање главном непријатељу. Турци су појединачно били најјачи, а њиховим противницима је у време феудалног расула била слаба утеха то што су снаге балканских хришћана скупа надмашивале Османлије. Треба подсетити да је у један мах пут Једрена кренуло најмање 20 000 ратника, док по другим проценама треба рачунати на 60 000 до 100 000 крсташа. Упркос бројности, неславно су заустављени код Никопоља. И поред тога, међу Турцима се ипак зазирало од многобројних војника и „спахија” Константина Драгаша.

    Одговори

  3. 5. јануар 2018. у 16:06

    Војислав Ананић

    II

    Заправо, ту би требало завршити озбиљне напоре да се одреди тачна или процењена величина помоћних трупа. Неколико стотина, па чак и хиљаду ратника горе доле није било довољно за озбиљније супростављање. Ипак, наводимо неколико вести не би ли се стекао оквирни општи увид снага којима су вероватно располагали њихови суседи. Поузданост опада са њиховим редоследом. Приликом похода на Памфлију Манојла је, као сина византијског василевса, пратило стотину коњаника. Требало би да је Мурат од Лазара након Плочника захтевао десет пута већу јединицу. Наводних 12 000 ратника скупљаних из земље Ромеја након 1379. г. не треба узимати озбиљно.
    Важно је и то да је издржавање ове војске било јако скупо, посебно дуги маршеви, час по планинском Балкану, мало по забитима Мале Азије. Све то је додатно оптерећивало благајне хришћанских држава, иначе угрожених многобројним неповољним последицама немирних времена. Године 1444. Алфонс Арагонски је добио вазалне заклетве од Стефана Вукчића Косаче. Током преговора озбиљно су размотрени услови њихових будућих односа, те је, између осталог, предвиђано да у случају рата у којем учествује лично и краљ, вазал плаћа сениору издржавање за 1 000 коњаника тачно 32 0004 дуката. Толико је, ваљда, износила и војна помоћ у људству слата ранијем господару. Инфлација је од 1395. г. учинила да се овај податак не може употребити без допунске анализе са неизвесним исходом, али је наведен како би осликао високу цену рата у позном средњем веку. И поред све већих прихода од развоја рударства и пратећих делатности као што је трговина, трошкови су били исувише високи. Управо због тога, с краја XIV в., у држави српских деспота су уведени нови порези, обично означени као зимска и летња унча. Дакле, поред данка, који је био непосредан облик привредног притиска на хришћанске поданике, и војна обавеза је кочила живот потчињених држава. Само одсуство владара је било препрека и отежавало устаљени животни ток. Тако се Манојло II свечано венчао Константиновом ћерком почетком 1392. г. у раскораку између два вазална рата. У години битке на Ровинама јавиле су се мање несугласице око скадарске царине у Дању између Дубровчана и цивилних власти. Мајка Константина Балшића је исказала пуно добре воље и труда да нађе неко решење. Из преписке је очигледно да се, ипак, чекало на повратак њеног сина из далеке Влашке, на коме је било да да коначну реч. Теодора није једина жена која је из сличних разлога провизорно владала у име мушких чланова владарске породице, па је тако супруга Андроника IV извесно време била у сличном положају. Услед оваквих неприлика послови су чекали или пропадали. Посебно је било тешко прибрати своту ако би се тражило да се надокнаде неисплаћени харачи и плати унапред за три следећа, као у случају Михаила Шишмана 1388. г. И више од тога, турске власти су овим двема мерама успевале да доспу у готово све домове и постану део животног ритма и свакодневнице. Када је нестало посредних власти, становници ишчезлих држава су већ били прилично добро упознати са оним што их чека под окупаторима. Нема сумње да је терет тешких обавеза пресудно утицао на обликовање једне од основних одлика краља Марка и господина Константина као легендарних ликова, односно да изричито буду означени као турски вазали. Ово чини велику супротност у односу на „цара” Лазара, приказиваног као заштитника државе и својих поданика.
    Сачувана је једна турска позна вест која бележи Константиново присуство у
    малоазијском рату. Док се овом делу може указати знатно поверење, извори откривају да су тада наводно били присутни и Лазареви војници. Међу њима се јавило велико незадовољство због лошег односа према њима пошто су они себи приписивали већину успеха турског оружја. Заправо, види се да је у позадини њиховог гнева најпре што се пресудно помагало властитим поробљивачима. Овде је на други начин исказана иста мисао коју је Константин Филозоф приписао Марку уочи краљевог последњег боја. Константину је наводно упућено: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”. Много касније, забележена је и у другачијем и разрађенијем облику. Без обзира на разлике краљ је представљен као трагична личност на којег се обрушило тешко бреме несрећне епохе. Готово нимало разумевања за његов, као и положај осталих турских вазала из краљевог окружења, нема у Причи о Боју Косовском. Ту смрт двојице вазала из слива Вардара произлази из Божје воље. Како је нешто раније исказан и њихов грех, ударили су на хришћански логор, позадина њиховог нестанка је јасна. Међутим, и код Константина Драгаша би се на основу неколико речи из повеље Богородици Милостивој дало приметити дубоко антитурско опредељење. Тон молитве Богородице је истовремено и исповедан и гласи: „[…] а надамо се ћеш твојим брзим милосрђем, на дан страшнога суда Господњег, да се помолиш за Владаре и родитеље наше, као и за нас сада, а наше непријатеље и противнике наше [да ћеш] уништити и покорити […]” Не треба много домишљања да би се открило коме су упућене ове преке речи. Временом је било све мање основа за ратоборност, а борбеност смењују сасвим супротна осећања, на дирљив начин исказана 1393. г., када је Богородица Пантанаса уступљена Ватопеду. Заузврат, од монаха је тражено да: „[…] за спасење душе мојих родитеља сваке седмице две литургије и нарочито за моју јадну и напаћену душу једну литургију недељно . Као зрео човек Константин је сигурно доживео много лепих ствари, али су превагу однели лоши утисци. Марко је, такође, био изложен бројним страшним искушењима. Након његове смрти у цркви св. Димитрија у Сушици постављена је олтарска Исусова икона. Вероватно са сврхом Исус Христ текстом у руци позива к себи све уморне, обећавајући им одмор и уточиште. Понегде се чита да ратоборни, антиосмански тон провејава и у сликарству блиском Марковом двором, али се на томе, изгледа, све и завршавало.
    Ово није усамљен пример да је постојала свест о нужности сарадње Исусових следбеника. Из 1386. г. је једно писмо које је препоручивало византијско-румунски савез. Израз тог схватања је исказан у Бориловом синодику где се спомињању Стефан Урош, Вукашин и Угљеша, а све је праћено формулом „вечна памет”. Посебно је занимљиво навођење молдавских господара Стефана и Јована Петра који су дали свој допринос у борби против „безбожних Турака за славу хришћанске вере”. Патријарх Јефтимије се истовремено моли за спас како Бугара, тако и Срба Нека доказ увелико успостављеног духовног јединства буде и то да је супруга Страцимира, владара суседног Видина, наручивала зборник писан српским језиком. Овде је сарадња ишла много лакше због просте чињенице да су два народа делила много заједничких тековина. Најтеже је било успоставити неки вид јединства између остатака некада моћног византијског света и расточеног словенског југа. У односу на пређашни период достигнућа су била завидна, али у случају Срба изнета је упозоравајућа опаска да „[…] приближавање није исто што и поистовећивање две врло различите историјске целине […]”.Ипак, широм ромејског света се све до доспећа отрежњујућих вести ликовало због смрти емира Мурата.
    Многи дворови су, наравно, били међусобно повезани родбински. Стога су и Турци били обазриви и неповерљиви, а нелагодност је можда расла када су слати у бој против сународника. Отуда код Нешрија вест да је на ратном већању уочи Видовдана одлучено да се Константиновим војницима повери споредно место.
    У неким приликама Османлије су одређивале посебне људе ради надзора вазалних одреда. Ова мера је најбоље посведочена у бици код Трипоља где је под паском био Ђурађ Вуковић, али је тог дана заказала у случају кесара Угљеше Влатковића.
    Подаништво је хришћанску господу приморавало на још значајне обавезе. Војничкој служби је веома блиско било појављивање у султановој пратњи и у мирна времена. Ово се често преносило и на њихову родбину и „благородне”. И у оваквим приликама се од њих очекивало исказивање потпуне оданости и пружање помоћи у виду савета. Иначе, ово одговара дужностима вазала према сениорима познатим широм хришћанске Европе. Суштинску разлику чини то што се ишло на невернички двор. Можда је савремена представа о тежини ове службе у великој мери изграђена на вестима о страшном серском састанку из октобра 1393. г. Тада је за мало превагнула одлука да се поштеде животи пореклом и титулама славних хришћанских владара, а заправо принудних Бајазитових сужња. Његова моћ је допирала чак и иза зидина Цариграда. Византијски Јован V је често био изложен бројним увредама и несносним уценама. На Муратов притисак чак је ослепио свог сина Андроника који се придружио Сауџијевој завери 1373. г. У последње спада и ударац који се понекад узима као разлог његове изненадне смрти 1391. г. Под претњом ослепљења сина Манојла, тада у турској војсци, принуђен је да поруши управо обновљене зидине престонице. На вест о смрти оца, византијски савладар се спасио бекством у Цариград из Бајазитовог успаваног логора, у којем je стекао мноштво лоших успомена. Није познато да ли су се и господари проучаваних области нашли на удару неких сличних прохтева, али се то може са великом сигурношћу претпоставити.
    Одлазак на султанов двор је био пун непознаница. У таквим околностима Никола Балдовин је свакако пре 1385. г. поклонио два села Богородици Месонисиотиси, задужбини његовог таста Хлапена. Те години, услед нарасле несигурности, тај храм je приложен атонском светом Павлу. Устезао се и морејски Теодор Палеолог пред серски скуп, донекле и да би створио утисак самовољног поступања, а мање јер је иза премишљања стајао јасан политички став. Слутње су биле оправдане јер се емировог заточеништва спасао тек бекством. Услед страха од султана и Карло I Токо је зазирао и оклевао пред полазак у поход на Мореју 1423. г. Због тог разлога ни влашки кнезови нису лично предавали хараче. Стицајем околности двор или ВОЈНИ логор турских владара су постали стециште многобројних хришћанских владара. Један Србин, чији преци су била велеможна властела, деда му је био севастократор, био је невољни „слуга”, шта год то значило, на Бајазитовом двору. Из записа проистиче да је личну слободу повратио још пре 1402. г., закалуђеривши се на Светој Гори. Уједињени срамном службом, готово је извесно да су овакви присилни скупови били одлична прилика за преношење корисних вести, упознавање са општим приликама у удаљеним областима, па можда чак и међусобно зближавање. Врела и о овој појави ћуте, мада се уз велико натезање наслућује да је споредан исход Караманског похода из 1386. г., или неке друге војне на том континенту, политичка веза која је након октобра 1387. г. довела до Константиновог претпостављеног брака са Јевдокијом. Извесније је да је у сличним околностима могао бити уговорен брак његове ћерке са Манојлом II Палеологом и поред тога што никада не треба занемаривати окретност оновремених дипломата.
    Међутим, доступне су и бројне вести које откривају да су Османлије умеле да скривају нетрпељивост према иноверцима и смишљено поступају увиђајно са њима. У класно и верски подељеном друштву остављање права на одећу достојну друштвеног ранга је такође био битан знак пажње, наравно ако су касније посведочене норме строге верске подвојености имале тако рану примену. Драгаши су се, попут осталих хришћанских владара и феудалаца, увек појављивали у руху примереном њиховом статусу. Пуко истицање за потоње епохе непримерене попустљивости вероватно је одјек времена које је налагало много више разумевања за слабију страну. Халкокондилова оцена да је Мурат био жељан рата и добар према хришћанима тумачи се као нужан компромис између освајача номада и стварних потреба младе исламске државе. У оспораваном писму Мурата I Евренос-бегу из 1386. г. наглашено је да су румелијски простори удаљени и да је за њихов надзор неопходно много људи од сабље и од пера. Сличан мотив се налази још у преписци између Сулејмана и Орхана. У савладавању овог изазова од велике помоћи су били верни клетвеници, чији поседи су испрва далеко надмашивали европске земље под непосредним османским надзором. Део сношљивог поступања проистиче и из општег уверења да се верско-правно норме морају поштовати. Тако позни турски хроничар наводи да су неки хришћански вазални ратници кажњени због непоштовања paje.Тада су настали и описни искази као што су „и с народом су се измирили”, или „с народом су успоставили споразум и сагласност”. Један од турских писаца Мурату приписује следеће речи у походу из 1388. г.: „Али, који ти
    буду дошли пјешке […] не поступај са њима као са непријатељима”. Опис неуспешне опсаде Солуна поново открива двостук однос према побеђеним становницима његовог окружења: покорни су поштеђени, а непослушни и противници су погубљени. О томе има потврда и на другој страни. Упркос губитку слободе 1387. г., Солуњани су добили неке ближе непознате повластице. Ова додатна мера је била делотворна пошто је важна лука запоседнута само са малобројном посадом. Оваква политика није остала без последица, нарочито што је турско надирање многима изгледало незаустављиво. Многи су га прихватали као неминовност и настојали да сачувају барем делиће нестајућег старог света, посебно оне који су им највише погодовали. Српски властелин Радослав Сабља је богатство у виду пространих поседа стекао под Стефаном Душаном, да би након 1371. г. пришао Ромејима. Потом се придружио Турцима, ако је веровати сумњивом документу Мурата I из 1386. г. о потврди Радослављевих поседа. Овакво поступање Ромејима ипак није била препрека да га узму под своје, тако је сналажљиви властелин сачувао стечене повластице и након новог преокрета 1403. г. Без познавања ових чињеница тешко је разумљива знатна улога појединих великаша, попут Богдана, у грађанском рату са почетка XV в. Са преовладавањем оваквог опшег стања духа међу поданицима јасно је зашто су и многи владари доследно следили Турке.
    Маркове догодовштине у султановом пратњи или двору су један од чешћих
    мотива народног предања. На лично присуство Константина у пратњи свог сениора сачувано је више вести. Орбин сажето преноси како је млађи Драгаш, попут свог покојног брата: ,,[…] и сам био присиљен да често посећује двор Турчина”. Најопширнији је османски историчар Битлиси: улогорио се у ихтиманском пољу: “[…] од два правца који су водили до циља, један преко Софије а други преко Константина (земље Константина Дејановића), султан је одабрао овај други зато што је Константин, владар ове покрајине, спадао у ред покорних султанових харачника. У вријеме ових догађаја невјернички владари (који су били подложни султану) нису скретали с пута покорности, него су према утврђеном правилу покоравали се и извршавали наређења султана. Када су султанске побједоносне заставе стигле до граница његове земље, Константин је послао на поклонство почасну поворку да се поклони и искаже оданост султану с разноврсним даровима за султана и чланове његове пратње. У свим касабама, селима и цијелој покрајини својој приредио му је дочек и у знак вјерности разноврсне дарове и поклоне царске понудио султану. Он сам прикључио се са својом војском султану и исламској војсци. Ови његови цијењени изрази оданости јако су се допали султану, па је и султан њему такођер указао царске почасти и обилато га наградио […] султанова војска утаборила у близини планине Риле”. Са мање појединости слично се налази и код Нешрија, односно Коџа Хусеина. Опширни пасус, на КОЈИ се иначе често освртало, пренет је највише да би се осликала пуна Константинова зависност. Изгледа да до сада ова вест није упоређивана са оним што се зна о дворској етикецији у српским земљама. Начин на који је сачекан Мурат јако сличи поступцима Стефана Немања у Нишу 1189. г. Велики жупан је пред Фридриха Барбаросу упутио браћу са угледном пратњом, да би тек потом уследио и њихов лични сусрет. ПостоЈе извесне подударности и са описом приштинског сусрета Стефана Душана и Јована Кантакузина из 1342. г. Ово не би требало да чуди пошто је Драгаш начин опхођења вероватно научио на српском двору или у средини која се обликовала под његовим утицајем. Оваква дворска етикеција је вероватно оставила утисак на савремене Турке не само због богатства, већ и због њене посебности.
    Од посведочених личних сусрета Константина Драгаша са турским господарима најзнаменитији је чувени састанак у Серу. Са њим се везује настанак једног занимљивог акта из октобра 1393. г. којим је Дејановић Ватопеду даривао омањи мелнишки манастир Богородице Пантанасе. Нарација садржи и део: „А десило се да сам о томе обавестио врховнога мога и свих (људи) господара и наредио ми је да то учиним”. Снисходљив тон молбе и одабир глагола јасно упућују на велику личну зависност. Шта више, сазнаје се да се Бајазит непосредно мешао у свакодневне прилике својих поданика, што није у складу са до сада готово општеприхваћеним уверењем да је ниво самоуправе био јако висок. При томе, треба узети у обзир да је реч о времену јако блиском коначном нестанку Драгашеве државе. Додатно светло је бачено и на ток серских догађаја, пошто је Јилдерлим био спреман да изађе у сусрет овом скромном захтеву који није много мењао опште прилике, али је Константину пружао извесно задовољство. Има још назнака да је разматрани збор морао бити испуњен гиздавом дворском помпом, чему су средњовековни људи били склони, или се барем тако завршио, пошто емир није отпустио Манојла без богатих поклона. Међутим, треба подсетити да ово није Бајазитово једино доброчинства према српском „господину”. Након освајања Трнова 1393. г. мошти св. Илариона Могленског је поклонио „господину” Константину који им је нашао достојно почивалиште у Сарандопорском манастиру. У зависности од политичког тренутка опраштани су и тешки грехови „порабоћенима” тј. поробљенима. Односи су стицали привид присности јер би сениор постао „отац”, а вазал „син”. Судбина је одредила да се тако прикажу Бајазит и Стефан Лазаревић, који је био први међу вазалима са два континента.
    Додатна потврда раширености оваквих односа долази из описа догађаја из 1388. г., сачуваном у савременог натпису из цркве поред Мистре на Пелопонезу, а тиче се Теодора Палеолога: „Затим, видевши да Агарени у својим рукама имају сву власт, упркос умору, напору и опасности, жури ка свемоћном господару, са добром намером да би смо још могли да се надамо спасењу и сачувамо од злостављања. Пошто је, наишавши на љубазан пријем код туђина, провео угодно време са емиром, освоЈио je Пелопонез”. Цитирано место, чини се, не захтева додатне напомене, посебно када јој се придруже и друге сличне вести. Када се списку вазала касније придружио Стефан Лазаревић, између њега и Бајазита су успостављени посебни односи тако да „велики цар […] се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину […]”. У познатој повељи из 1392. г. из које се сазнаје да је и Вук Бранковић нешто раније поклекао, Бајазит се означава као велики господин цар. Порекло величајућег тона у аутобиографском делу Вуковог акта је само донекле нејасно, упркос томе што Турци нису били непосредно умешани у правне радње око условног ослобађања од данака.

    Одговори

  4. 5. јануар 2018. у 16:08

    Војислав Ананић

    III

    По Псеудо Сфранцезу, Јован VII Палеолог је дуго боравио код Бајазита и добијао многа доброчинства и дарове, те се ту осећао као домаћи. Зачудо, али само у први мах, на сличну предусретљивост је наишао и његов рођак и супарник за престо. Манојло, касније други по реду василевс тог имена, показивао је мање склоности да се мири са тешким стањем, или и такта у скривању стварног става према тлачитељима. Ово је довело до познате солунске авантуре и њеног пуног слома 1387. г. Ипак, након свега тога прихватио је позив и обрео се на Муратовом двору, који је тиме надзирао озбиљног претендента за царско наслеђе. На какав је пријем наишао Есау де Буонделмонти, након 1385. г. нови владар већ вазалне државе са средиштем у Јањини, овом приликом није познато. Пада у очи да је након Косовске битке тамо провео чак четрнаест месеци. Овакав боравак више подсећа на положај добро паженог таоца, него на радо виђеног госта. Некако у то време у сличном положају нашао се Јован Урош Дука Палеолог. Време његовог одсуства ван Тесалије није познато, али да се на њега гледало са извесним неповерењем види се из тога да је већ 1393. г. његова држава стављена под непосредну турску власт.
    Из неког разлога отегао се и знаменити серски скуп. Марково присуство на њему није посведочено, што се понекад објашњава његовим малим угледом и утицајем међу хришћанском господом. Пре ће бити да је његово име промакло творцима малобројних извора. Да је овај догађај коснуо Вукашинове синове, зна се посредно пошто се у овој породици јавио раздор, вероватно изазван неслагањем о даљим политичким корацима. Турско мешање у домаће и породичне прилике је посведочено широм Балкана. Муратов став је био пресудан за исход византијских размирица, па је тако на престо 1379. г. поново дошао Јован V, након чега ,,[…] његова политичка окренутост Османлијама се не само препоручивала него и подразумевала […]”. У Зети Балшића након 1385. г. подржавали су час једну, час другу страну. Нешто касније у Србији Лазаревића су најпре подстицали крупну властелу, а 1409. г. раздор између Стефана и Вука је безмало довео до полућења државе. До појединости је расветљено задирање, сада већ цариградског двора, у односе између херцега од Светог Саве и његовог сина Владислава. Знајући све ово, за очекивати је да су и приликом раздора између Мрњавчевића они били пресудни чинилац. Нажалост, остаје непознаница шта су били суштински разлози за сврставање сваког од учесника. Једино крајњи исход, Марко се одржао, док су се браћа Андријаш и Дмитар упутила Угрима, наговештава основне чињенице. Њихов одлазак поштедео је земљу династичких сукоба попут многих других који су обележили епоху турског наступања. Поред Марковог начелног незадовољства стањем, о чему у виду скаске говори Константин Филозоф, ово су једине назнаке да се у овим срединама помишљало на отказивање верне службе. Можда их је у томе ставу учврстило искуство и неуспеси сличних покушаја Манојла Палеолога, а потом и Михаила Шишмана и Иванка из Добруџе 1388. г. След војних и дипломатских догађаја из те и наредне године је недовољно познат, али као да се тада јавило прво веће таласање против Турака, које се, међутим, протезало само у подунавским државама. Живот у сенци све моћнијих турских владара је савременицима остављао мало илузија. Савременик Григорије Цамблак је оставио литераран траг да ни верна служба није била довољна заштита од самовоље великог господара, тако да је напад на Трново 1393. г. дошао изненада и без икаквог знатнијег повода. Бој који је широм Европе донео привремену наду у могућност преокрета, Марку и Константину је донео смрт, а њиховим поданицима непосредну турску власт и губитак последњег привида самосталности. Остаје за науку неумесно домишљање на тему да ли би се и они придружили оним хришћанским силама које су се 1396. г. усудиле да откажу послушност. По свему што се зна, за то било је мало услова.
    Многи турски извори Константина изричито називају харачлијом. Залаже се да је 1413. г. Константин-или била позната под називом Харач. Објашњење би било двојако: или је та покрајина имала посебан статус у држави, или је раније плаћала велике износе харача, што се и касније добро памтило. Наративне вести о његовој висини и тежини за поданике појединих држава давно су сабране. Придружује им се јадиковање у говору солунског владике Исидора датираном између 1383. и 1387. г.,,[…] данак који су нам безбожници одредили био тако висок, да смо морали или да га платимо или бисмо били осуђени на пропаст”. Док је за оне који су се лишавали много чега како би сабрали годишње износе били претерани, Турци су их сматрали само симболичним свотама. Заправо, стајалиште посматрања је било пресудно у обликовању садржаја оваквих извора. Њиховим тумачењем дошло се до става да су из поданичких хришћанских држава у турску ризницу пристизала огромна средства.
    Она су након престанака постангорског грађанског рата чинила несразмерно висок део прихода и знатно надмашивала доприносе малоазијских покраЈина. Обазривост налаже да се запита да ли је такав однос и раније постојао, односно када је отприлике успостављен. Из раздобља између 1371. и 1395. г. постоји само неколико непоузданих вести о харачким оптрећењима. Мавро Орбин је однекуд упућен да је бугарски цар у рату против брата Ивана Страцимира тражио турску помоћ, а заузврат нудио велике новчане износе. Претерано се процењивало да је Јован V пристао да након 1379. г. ослабљена држава Ромеја плаћа увећани данак од
    10 000 млетачких дуката, односно 30 000 византијских перпера, тј. 300 000 турских аспри како би се ослободио ропства. Заиста је штета што нису сачувани истински поуздани подаци о новчаним задужењима Византије јер су доступна историјска поређења, додуше за нешто ранији и нешто каснији период, о односу финансијског стања у њој и Србији. Показало се да је превага дуго била на страни државе Ромеја. Тек у XV в. дошло је до неког вида изједначавања успоном српског рударства, односно преусмеравањем прихода од левантинске трговине у касе италијанских поморских република. Оно што се данас зна о привредном стању Византије Палеолога не пружа слику напредног и полетног друштва. Сасвим супротном, превага је прешла у стране руке, а економију уситњене државе обележава придржавање превазиђених пословних облика. И поред тога привредна зона око тих бедних државних остатака је била вишеструко снажнија од оне која се простирала дубље у балканском залеђу. То би значило да би задужења држава насталих на југу ишчезлог Српског царства морала да буду вишеструко мања, чак и од онога што је запало у терет ослабљеном Цариграду. Велику препреку, међутим, ствара и то што се у одређивање харачке суме мешала и политика, односно став Османлија који нису увек морали да одмере хараче у складу са стварним могућностима њихових слугу. Када су у питању остали делови византијског света, и они су трпели због привредног опадања. То осликава што је за откуп деспота Исаула Буонделмонтија из албанског заробљеништва тражено 10 000 флорина, али тај новац није напабирчен у пространом Епиру, већ у Фиренци. Скромне финансијске могућности су биле чак и у деловима Балкана који су били поштеђени већих пустошења. Турски извори су потпуно неусаглашени у вези Лазаревих новчаних обавеза, наводно преузетих 1386. г. И без те појаве, питање је колико се на њих може ослонити.
    Давно је позната вест да је Вук Бранковић поштедео Хиландарску метохију са својих поседа одлучивши да о свом трошку исплаћује њихов део данка од 200 унчи. Опсег Вукове државе након 1392. г. је углавном установљен. Скопље је изгубљено, али су до 1396. г. у њен састав улазили и Призрен, Приштина, Пећ, делови слива Ибра и Полимља. Исто важи и за поседе Светогораца са тог простора, мада није сасвим извесно да су сва имања, побројана у бројним даровницама сакупљаним још од Стефана Немање, опстала током готово две стотине бурних година. И поред тога, Хиландарци су вероватно на располагању имали више десетина села, цркве и манастире са својим поседима, привредне објекте и повластице. Када се овакви резултати сравне са сазнањем да је 200 обрачунских унчи у стварном новцу износило око 4 000 сребрених новобрдских динара, или око 95 дуката, стиже се до закључка да терет на основу турског харача није био тако висок. Наиме, почев од 1395. г. у земљи Лазаревих наследника јавља се летња и зимска унча као нова врста пореза. Убирана је по огњишту најпре ради опремања војске, па се назива и војница или војштаник. Износила је две унче, тј. око 40 динара, што је нешто мање од једног дуката, колико су од 1417. г. били приморани да плаћају и забаштињени Дубровчанини. Такође, почетком 1410. г. Млеци су у Скадру намеравали да скупе дукат по огњишту, следећи меру коју су увели још Балшићи након 1385. г. При овом разматрању не треба заборавити ни удео развијених градских насеља из Вукове земље у плаћању харача. Испада да, или оптерећење по домаћинству није било велико, или да се хиландарска метохија знатно осула, мада је тешко веровати да се свела на стотинак огњишта, колико је обично чинило једно пољопривредно насеље. Ова бројка је узета како би се изједначила дажбина по огњишту из суседних области. И поред немогућности да се дође до тачних и поузданих података, као да се назире да је оптерећење за становнике Вукове државе било осетно, али можда нешто сношљивије него у суседним областима. Због тога су Хиландарци, иначе навикли на повлашћени положај, пожурили да траже изузеће. Друга слика се добије када се посматра цела држава у целини јер, како ју је Вук целу пописао, јасно је да су пут Једрена слате препуне бисаге. Међутим, можда су удаљеније балканске покрајне давале мање. У апокрифном тексту о односима између Бајазита и Мирче наводи се „свега” 3 000 дуката.
    Новчана средства се нису одливала само на један начин. Битлисијево приповедање о свечаном сусрету Мурата и господина Константина из 1389. г. поново документује раширен обичај даривања владара и његових великодостојника. Последњи су спрам положају и утицају, очекивали и добијали дарове и мито. Овај трошак није био узалудан јер је њихова благонаклона реч била добродошла на серском збору и можда донела превагу. Међутим, и Мурат је био великодушан и дарежљив, посебно што му је Константинова наклоност тих недеља била јако важна. Хаџи Калфа зна да је овом приликом чак и опроштен данак. Међутим, данима пред велики сукоб стекли су се услови да он овом приликом буде исплаћен у натури. Са друге стране, снабдевање намирницама турских одреда се подразумевало и није забележено само овом приликом. Није било разлога да Турци поштеде своје вазале оптерећења која су се подразумевала и доследно споводила и онда када би им сениор био хришћанин. Ова пракса је можда забележена и у књижевном исказу Константина Филозофа, где се истиче: ,,[…] и ишли су да оно што остане поједу […]” Био би то ванредни харач, лакши једино утолико што је разрезиван од прилике до прилике. Испрва ретки, турски одреди, али и службеници и гласници, временом су постајали све чешћи призор на несигурним друмовима који су водили ка северу и западу. Вероватно је обавеза њихове потпуне опскрбе теретила становништво. Мада нису спадале у основне нити најтеже дажбине многе српске повеље, посебно манастирске, садрже одредбе о ослобађању од оброка и позоба у корист представника државне власти. У новонасталим околностима поЈавила се нова обавеза коју је вероватно било тешко, ако не и немогуће, заобићи.
    Садржај турских хроника је нагнао неке истраживаче да закључе како су непосредно по ступању у вазални однос трвђаве земље Драгаша запоседнуте турским посадама. Пуштање у градове, што је можда било праћено симболичном предајом њихових кључева, није неминовно морало да доведе до трајнијег турског присуства. Њима је било битније да у сваком тренутку имају приступ најважнијим путевима. Сами градови уз њих, који су захтевали велике издатке за посаде и одржавање, нису привлачили толику пажљу све док су вазали по потреби отварали врата турским четама на пропутовању, жељним привременог уточишта и нешто удобности. Године 1380. или 1381. г. у Петруско крајиште су упали преко територије Бугарске. Попут овог напада, и поседи Драгаша су вероватно коришћени ради напада његовог западног суседа средином осме деценије. Након продора у крајеве који теже јужном Јадрану и Јонском мору, јавила се потреба за новим путним везама. Нису неминовно морали да напредују сигурном трасом Виа Игњација јер се из данашње западне Македоније лако може угрозити данашња северна Албанија. Међутим, ово је посведочено тек у XV в. Нешто је боље проучен познати пролаз Муратове ордије ка Косову, који ипак заслужује још пажње. Треба споменути да су одреди који су у Дубровник нагнали житеље широког динарског залеђа, готово извесно, већим делом пристигли преко њихових поседа. Откако је Скопље постало стециште бројнијих турских трупа и заметак чувеног крајишта, ова појава је учестала. Са њом је повезано и померање просторног опсега турске моћи према северу. Са некадашњом престоницом Немањића је било повезано и разгранато крајиште које је у рано турско време захватало многе кључне тачке које су у низу ишле све до средишње Босне. Постоје јасна сведочанства да су се учестали походи ка овој земљи, или ка северу уопште, итекако тицали становника државе Драгаша и након њеног нестанка. По Сарандапорској хроници, у манастирском комплексу је боравио и Мехмед II Освајач приликом похода који је означио крај средњовековне Босне.
    Нешто је већа вероватноћа да су се након напада на област краља Марка
    1385. г. трајније задржали у већим средиштима. У другој половини XVIII в. До светогорца Пајсија је стигла, вероватно искривљена, вест да је управо Марковом заслугом из Охрида повучена страна војска. Тек што је почело, тумачење извора се прекида услед њиховог недостатка. Поново више вреде новија научна сазнања, пошто се обичај постављања гарнизона на истуреним путним правцима не само назире, већ је заправо вишеструко потврђен сигурним подацима. Из више разлога се озбиљно узима постојање турских гарнизона у истуреном Видину након похода из 1389-1390. г. Посредно, наговештен је дуализам власти и у Скадру, где су Турци чинили војну власт, док је цивилна управа била препуштена Константину Балшићу и његовој мајци. Бајазитови властелини са задужењем да надзиру локалне прилике су забележени у Влашкој од 1395. г. пошто се војвода Мирча обавезао на неки вид, можда благог, вазалства. Тешко је поверовати да су они били лишени знатније пратње. Турски одреди и службеници су добро посведочени на кључним местима ишчезле државе Вука Бранковића, упоредо са управницима постављеним од свих њених потоњих господара. Јако je важан случај изузетно важног и великог Солуна. Пао у је првој половини 1387. г. и у њега је уведен мањи одред са основним задатком да обезбеди давање харача од стране градских старешина. Освајач Хајредин паша је испунио обећање о благом поступању, намерно дато када и ултиматум са почетка вишегодише опсаде. Овом граду је на неки начин био наклоњен и Бајазит. Вероватно су били свесни да нису у стању да управљају тако великим градом. Међутим, исти владар је издејствовао увођење кадија за турске трговце и у самом Цариграду много пре његовог запоседања. Био је то додатни услов да прихвати смену на престолу из 1391. г., а захтев је „[…] правдао околношћу да каурин не треба да суди муслиману и да то може да чини само муслиман”. Ово није био изузетак већ део ширег схватања. Млечани су 1425. г. настојали да уреде односе са султаном тако да се у Солуну прекине са сличном праксом. Турски пословни људи се спорадично, али релативно рано срећу и у земљама њихових најудаљенијих вазала. Остаје нејасно да ли су пре 1395. и они постали део шареноликог света који се вероватно сретао на трговима наследника Мрњавчевића, а још више да ли су били заштићени верском аутономијом. У јонском залеђу тимарници се јављају већ 1394. г., иако запоседање није доведено до краја. Из још каснијег раздобља је проблем, до сада недовољно расветљен, турских посада у средишњој Босни. О најранијој турској колонизацији ће бити још речи. Ови примери су корисни утолико што начине турског ширења показују у једном новом светлу. У ове оквире могуће је сместити и њихово поступање према проучаваним областима. При томе, извесније је да је од око петнаесте године владавине, па све до краја краљевања понашање краља Марка у самој његовој земљи помно пратио истурени турски војвода праћен довољним бројем бораца. Остаје уверење да ће нови извори донети коначно решење. У једном тренутку међу Турцима се појачало занимање за Кратово, што није значило и потпуни нестанак нижих облика Константинове државне власти.
    Хришћанским владарима је морало посебно тешко пасти слање ћерки и блиских сродница у харем. Не постоји ниједна назнака да је ова турска мера за покоравање поданика погодила двор синова Мрњавчевића или Драгаша. Изузетак је збркано и временски удаљено приповедање светогорца Пајсија који је створио немогућу генеалогију тако да је Марко по Мари, ћерци Александра Шишмана и мајци Бајазита, био сродник последњег. По овом фантастичном излагању, ова веза је Марку наводно обезбедила повлашћен положај. Са Константином је, пак, преко удовице истоименог бугарског деспота неосновано повезивана Кера Тамара, ћерка Ивана Александра и сестра Ивана Шишмана и Ивана Страцимира. Трновском владару је убрзо након устоличења стигао захтев да пошаље своју лепу сестру од око 30 лета. Овај догађај је оставио знатан траг у изворима, али je заживео и у народном предању. Док са Једне стране ова епизода говори да су Турци рано увели овај обичај, одсуство вести у случају српске господе јужно од Шаре наговештава да су њихове породице стицајем околности биле поштеђене овог срамног терета. Примећује се да је слање у харем сродница хришћанских владара остављало велики утисак на савременике, те би и ово говорило против сличног догађаја. То би најпре била последица породичних прилика, пошто су сестре било краља Марка, било браће Драгаш, од раније биле удате. Заслугом ближе непознатих околности, а вероватно и великом бригом њеног оца, Јелена Драгаш је постала једина Српкиња византијска царица, а не једна од харемских наложница.
    Међутим, као лични Јеленин изасланик, Георгије Сфранцез је у току сложених преговора са Муратом II осетио потребу да истакне како је његова господарица рођака новог султана. Ова опаска сама по себи није задовољавајуће решење. До сада је упућивано на везе Јевдокије Комнин, наводне друге Константинове супруге, са Таџединима, где је најпре била удата. Родослов споменутог султана је познат добрим делом, али се намеће питање да ли се овде заправо ради о Константиновој ћерци или нешто даљој рођаци, неспоменуте у изворима, послатој на двор двојице последњих османских емира у XIV в. Посредно, то би значило да је из те везе рођено барем једно дете, вероватно женско. Та особа, или њена деца, би истовремено била довољно блиска султану, али и Јелени. Царица је могла очекивати неку корист од таквог стања у време када је требало одредити односе са новим сениором. Ова претпоставка чека могуће доказе, а тешко ће се наћи у делима турских хроничара. Наиме, Мехмед Нешри и Идрис Битлиси, не баш убедљиво, тврде да се Мурат I ородио са ромејским царским домом на начин да се он са двојицом својих синова истовремено оженио царевим ћеркама, и то на дан њиховог обрезивања. Логика налаже да се сумња на Јована V, међутим тако велики догађај доследно измиче пажњи осталих византијских и поствизантијских извора. Због тога су ови подаци до сада посматрани најпре као занимљивост или као грађа за проучавање османске хронистике. Остаје питање да ли подстицај за њихов настанак, уз велико искривљење и прилагођавање апологетском тону, није дошао од крвних веза које је Јелена Драгаш имала са турским владарима, а о чему је нешто знао и Георгије Сфранцез.
    Манојло Палеолог је први утицајнији савременик који је кренуо путем непослушности. Споредна последица је можда била најезда на Маркову земљу. Слаб је траг да је и краљ био колебљиве природе. По песмама из Далмације сарађивао је са Угарским краљем против Турака. Ако се изузме могући одјек турског пораза код Билеће и Лазареве припреме, нису познате ближе околности које су нагнале господаре трновске Бугарске и Иванка из области која се данас назива Добруџа да пред Косово откажу послушност. Вук Бранковић се држао Бајазита само неколико година пре него што се узјогунио, при томе се надајући опсежној западној помоћи. Упркос великој турској војној премоћи долазило је до таласања, али никада уједначог и ширег замаха. Због тога не изненађује да су поред исказа о великој Константиновој оданости доспеле и супротне вести. Мете турске одмазде би требало да су постали Штип и Ћустендил. Остаје нејасно откуда је до Евлије Челебије доспела вест о разарању Велбужда, чему је претходило развргавање уговора и нелоЈално понашање. Са доста аргумената је оспорен дуго понављан податак из турских хроника да је у распону од 1382. до 1385. г. на турском удару био Штип. То баца неповољну сенку на настојање да се Драгашово одметање повеже са деловањем Манојла II Палеолога као господара Солуна почев од 1382. г. Турска војна премоћ је првобитне успехе усамљених Ромеја свела на праву меру, што је неминовно означило и крај претпостављеног Драгашевог бунтовништва. Са друге стране, око бунтовног принца се тих година окупило више значајнијих владара из средње Грчке, што је исказано било симболичним чиновима, било стварном, али недовољном помоћи. Ако се дословно прати излагање више каснијих извора, испада да се овај владар након горког искуства са скупа у Серу приклонио оним хришћанима који више нису били спремни да следе Бајазита. Међутим, како управо те пасусе истих извора одликује завидна непоузданост у вези са другим догађајима који се тичу управо Константинове породице, природно је да их треба одбацити и следити низ неповезаних и међусобно удаљених вести из којих се види да се и овај Драгаш определио за политику доследне послушности турском двору.
    Много пута је посведочено да су Османлије подстицале хришћанске господаре да им се прикључе мешањем у њихове међусобне односе. Изгледима на брзу и делотворну помоћ бројних и искусних ратника против огорчених супарника, нису одолели многи лакоми и кратковиди моћници. Приметна је знатна устаљеност политике подршке тренутно слабијим супарницима увек када је то било могуће. Краткотрајна последица је била ширење политичког и војног утицаја, а далекосежна онемогућавање стварања могућих јаких непријатеља. Турски владар је имао искључиво право одлучивања и у случају спора његових вазала, што је врло рано посведочено на примеру Монемвасије. У размирице између морејског огранка Кантакузина и Палеолога Турци су се мешали још 1382, г., да би њихова упорност се на крају исплатила. На познатом серском састанку емир није дао поверење ни једној од парничних страна, већ је преломио да његови људи преузму Монемвасију, што је довело до низа нових заплета. У начелу, турски вазал је стицао велику подршку пошто је његова граница била заштићена од напада, најпре од других вазала, а затим и од свих осталих. У овај круг су улазили независни владари истог рода, али и Угри. Оцењено је да су Турци могли учествовати у формирању области Драгаш, а на штету њихових суседа. Престанак притиска са истока је заиста могао да Драгашима пружи предност, посебно према западнијој држави. Старије је, али и даље присутно, уверење да су браћа најпре својом снагом створила већ заокружену државу. Турски допринос се вероватно најпре огледа у очувању овако настале творевине, убрзо по њеном настанку. И даље се понегде понавља став да је због приступања Мурату Константин награђен Дупницом, Радомиром и Рилом.
    У крајњој мери, одани клетвеник се уз претходно господарево допуштење могао надати територијалном проширењу. Један такав догађај се у историјској литератури већ дуго, уз извесне дораде и промене, везује за Константина. Конкретно, претпостављено је померање међе његове државе јужно и југозападно од Софије, а у вези са турским продором у тамошњу долину. Била би то награда за верно испуњавање свих дужности. Сведочанства из проучаваног раздобља не упућују да су Драгаши захватили Демир Хисар и Дојран, док касније они чине део нахије Петрич. Ово неслагање је уједначено замишљањем да је искоришћен турски притисак на Солун 1383-1387. г. и уз њихову помоћ размакнута граница ка југу. Сличним домишљањем је објашњено увођење израза „господар Подунавља” у потпису једне Константинове повеље, што је, ипак, неодрживо. Развој догађаја где су Бугари под Јованом Шишманом, упркос јаком отпору поражени и вазално подјармљени, издејствовали територијално проширење у долини Стуме, која се иначе везује за земљу Драгаша, мало је вероватан. Био би то у пуној мери прилично несхватљив изузетак од онога како је до сада схватана турска освајачка доктрина. Природнији је супротан след, у којем би одлучан или непоуздан следбеник Турака на даље владао окрњеном земљом. Управо то је 1388. г. задесило истог владара. Константин је свакако деловао против источног суседа и допринео нестанку Трновске Бугарске.
    Изнето је да је Константин био у лошим односима са северним суседима као турски вазал, уз претпоставку да је користио њихову помоћ против кнеза Лазара и Вука Бранковића. Снаге вазала из слива Вардара су морале непосредно да учествују у освајању Скопља 1392. г. Ехо тог супарништва као да је доспео до Халкокондила Тиме је објашњена и чињеница да су сви турски извори ретко сагласни и да Кратово смештају у Лазареву земљу. Требало би да је овај искористио вазални положај свог јужног суседа и у освит Косовске битке заузео Кратово. Војнички ослабљена Србија није могла дуго да задржи овај важан рудник, тако да га је поново надзирао Константин. Узимало се да се овај чак ширио и на рачун северних суседа, што, ипак, није посведочено изворима. Заправо једина вест која говори да је са турске стране било којем од непосредних наследника Мрњавчевића стизала помоћ долази од Орбина, који зна да се Марко ослањао на турску помоћ у борбама око Костура. У светлу свега изнетог, ово би могло да буде и тачно, али мањкају подаци којима би се ова вест ставила у стваран оквир.
    Талас приклањања победносним Турцима није захватио само све мање и слабије државице. Уситњавање понегде иде дотле да и њихови делови постају вазали. Ако се радило о крупнијим феудалцима, они би тим поступком повећавали углед у односу на сизерена и своје средину уопште, стварајући за себе и своју породицу читав низ нових прилика за даље уздизање. Ако се упореди касније стање, у Босни притом нису морали формално да напусте државне оквире, али би најкрупнији и поред тога стицали суштинску самосталност. У јужним пределима државне традиције су биле другачије, па је исход вероватно био драстичнији и неповољнији за сизерена. Мисли се на кесара Угљешу Влатковића и жупана Андрију Гропу. Важно је приметити да вероватно у први мах, па ни много година након Марице, на српском југу није било простора за овакав вид уситњавања. Поново боље проучена турска политика надомешта мањак писаних трагова. Протекла је скоро деценија од Косовског слома, пре него што се на османски миг ускомешала крупна Стефанова властела. Због тога се овде прихата став да пре 1389. г. уздржани и релативно сношљив притисак на вазале Турцима још није дозвољавао политику растакања поседа својих вазала коришћењем недостатака у феудалној структури њихове државне управе.
    Деобе као нужност или потребу су прихватили и играчи са много мање политичког утицаја. Суочени са изненадним продором непријатељских коњаника, становници тајанственог Сарујара су на тај начин избегли даља разарања. Слично преноси Ашик-паша Заде када говори о Тимурташомом нападу на Битољ. Солун је стицајем околности имао посебан положај према Османлијама. Из њега чак 1389. г. потичу Турци најамници. Формално и даље у оквирима царства, савладарство Јована VII Палеолога у Селимврији савремени истраживачи су оценили као суштинско турско вазалство. Слично важи и за бројне угледне црквене установе, које су наступале самостално како би обезбедиле повластице и стекле основну безбедност. При томе, односиле су се не само на црквену зграду и пратеће објекте, већ су се преносиле и на њихова богата властелинства над којима су духовне старешине имале управну и судску власт, допуњујући својим надлежностима управна овлашћења световних органа. Већ након првих напада Светогорци су правилно оценили новонастале прилике. У оквирима ослабљене Византије изгледа да је и Атос плаћао харач, што је његове становнике заштитило од Османлија, али не и од других пљачкаша. Међутим, када се Манојло 1382. г. одметнуо, морали су одвојено, мимо државних власти, да се потчине Турцима. Иначе, верује се да су легенде о раном и добровољном приклањању иноверцима настајале много касније како би се њихови творци заштитили од представника власти већ чврсто укорењене турске државе. То је извесно за Дубровчане, а нешто мање и за неке друге уживаоце повластица. Можда им треба придружити и дванаесточлану берску породицу Харитопулос. Током XVI в. настало је више турских аката о њиховим великим повластицама, а један садржи јасну напомену да је њихов предак Јоанис 1448-1449. г. помогао у освајању Бера. Да датум не збуњује, овај догађај је одређен у много раније време, све би се потаман уклопило.
    У манастиру св. Јована Претече на Маникејској гори код Сера чувао се ферман Мурата I датиран између 27. децембра 1372. и 5. јануара 1373. г. Занимљивост, колико и потешкоћу, у тумачењу представља да је издат убрзо након успостављања византијске власти. Оспорено је, па изгледа, поново довољно оснажено његово изједначавање са „црквом” Маргарита више млађих турских докумената. Осим тога, Султан Бајазит је издао светогорском манастиру св. Павла оризму, негде се сматра једином сачуваном тугром овог владара. Иако је тешко оштећена, чита се име овог владара и поседи које је раније приложио Балдовин Багаш. Касније су настали потврдни документи Сулејмана Челебије и његовог сина Орхана из 1412. г. Овакви случајеви објашњавају зашто су након 1402. г. цареви Ромеја бранили Светогорцима да се потчињавају Турцима, који су вешто успевали да за себе вежу поданике својих вазала и тако их додатно ослабе. Није чудно да се већ 1392. г. датовање врши по Бајазиту. Слично је почетком XV в. један други писар, поданик кнеза Стефана, време настанка свог дела одређује по годинама владавине истог турског цара. У овом светлу већ споменута епизода са мелнишким манастиром баца другачију сенку.
    Може се узети да се на турском двору пажљиво мерио готово сваки корак подложника, али и да није мањкало људи различитог социјалног положаја спремних да им у томе изађу у сусрет. Поново је траг о раширености оваквих односа оставио Константин Филозоф у сажетом опису стања у Србији 1398. г. Са које стране, ако не са кнежевог двора, су до Једрена стигли извештаји о прикривеним додирима са Угрима. У крајњој мери ишло се и много даље. Отуда у посмртном слову намењеном брату деспоту Теодору Манојло Палеолог јадикује да су становници Мореје сами позвали и пустили Турке преко неприступачног Коринта. Његови ватрени и реторски срочени говори становницима Солуна, где је насупрот ропства стављао слободу, нису били довољни порив да далеки потомци Филипа и Александра Македонског, како су том приликом названи, са више воље и преданости наставе отпор. Још речитији Димитрије Кидон је током те преписке сликовито закључио да искуство доброг лекара не вреди ако сами болесници нису вољни да се лече.
    Из свега реченог јасно је да је испуњавање вазалне службе морало бити тешко у сваком смислу. Упркос привидној трпељивости, међу Турцима се на овакве поданике ипак гледало са мало истинског поштовања, највише с обзиром на верске разлике. То се види из стихова тадашњег дворског песника Ахмедија: „Кад он (Мурат хан) узе и освоји Рум, његове господаре (бегове) учини својим робовима. На крају крајева освоји га жеља [покорити] и Лаза”. И сами поданици понижених хришћанских владара су своје суверене неретко видели као робове. По је исказивано и у блажем облику, те се примећивало како су Турци од 1377. г. постали арогантни према својим „савезницима”. Исход непосредних покосовских догађаја Константин Филозоф је лаконски свео: „И од тада би поробљена српска земља […]”.Обавештеност хришћанског запада није увек била примерена, али у већ разматраном писму папе Гргура XI стоји да је положај василевса тежи од уобичајног вазалства, односно да су: „[…] скоро сасвим допали у њихове руке […]”.Шта онда рећи за осталу хришћанску господу која није била опасана дугим зидинама Цариграда? Тамошњи владар, а супруг Јелене Драгаш, је преписком са Димитријем Кидоном овековечио страшну моралну недоумицу која је разједала многе његове савременике у сличном положају. Свесни своје немоћи били су присиљени да ратују против својих најискренијих уверења, што је у његовом случају била нека врста срачунатог политичког програма све до 1393. г. И писац житија Стефана Лазаревића је осетио потребу да објасни не баш похвални поступак свог јунака, те правдајућим тоном износи: „[…] да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали . Слични услови као код овог писца изнети су и у Бугарској анонимној хроници, односно Хроници монаха Моксе. Некако у исто време, негде у суседној Бугарској, свештеници су читали имена феудалаца палих за истинску и православну веру, што је морало да врши додатни морални притисак средине. Он је заиста постојао и сваки озбиљнији владар је морао у извесној мери да води и о томе рачуна. На почетку Манојловог одметништва, мањи успеси у солунском залеђу су одјекнули у остацима стешњеног Царства несразмерно њиховој стварној тежини. Као да су само то хтели да чују, пут егејске луке су похрили многи незадовољници, чиме су додатно оспорили политику Јована V засновану на доследном удовољавању.
    Вероватно су полусамостални владари са мање или више спремности углавном трпели бројне недаће мрачне епохе живећи у очекивању великог преокрета. Један такав војни окршај је привидно избацио Турке у први план, па зашто неки сличан догађај не би довео до њиховог слома. Године 1389. изгледи Срба на Косову нису били мали, што је можда подстакло Бугаре да се мало пре тога побуне. Од 1393. г. послушност је још једном отказао и Манојло II Палеолог, овај пут као легитимни владар. Из Бајазитовог табора са реке Спархеј у Тесали се тада извукао и Теодор Палеолог, након што је емир потпуно променио став према владајућим Палеолозима. Број Бајазитових послушника се брзо осипао било освајањима, било њиховим одметањем. Већ следећег лета, на Никопољу, део балканских владара, а посебно Вук Бранковић, је рачунао на победу крсташа. Насупрот њему, његов стриц Стефан се у том случају није надао ничем добром за себе. Вазали из јужних српских земаља се од кнеза разликују у томе што нису доживели привремени турски слом, догађај који је омогућио вишедеценијски продужетак државности на северу поново ојачалих српских земаља. Политика ишчекивања није била без основа, посебно што друге могућности нису биле изгледне. По томе би били јако слични Манојлу II Палеологу коме је требало пуно времена да се одрекне туркофилске политике, у коју је дуго гајио наду. При томе их је дуго уљуљкивало и привидно сношљиво стање где је под Муратом највећи део Балкана избегао непосредну турску власт и поред њихове војне надмоћи. Условно речено, гледано из њихове личне визуре ово опредељење је било успешно. За Маркова и Константинова живота њихове земље су још некако опстајале, тако да ова велеможна господа није доживела потпун расап својих држава. Избегли су злу судбину која је задесила више њихових савременика. Ово је, међутим, била слаба утеха њиховим поданицима који су дошли под власт страног народа другачије вере.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори

  5. 6. април 2018. у 11:25

    Војислав Ананић

    НЕМАЊИЋИ У ХУМУ

    Доласком Стјепана Немање (1168-1196.) на чело српске државе та се држава почиње ширити. У рату који су водили Бизант и Млечани, Немања стаје на страну Млечана, надајући се да ће заузети Дукљу. Након тога, цар Емануел повео је успјешну војну против њега, те га као заробљеника одвео у Цариград. Ипак га је оставио на жупанској столици у Рашкој, његову брату Страцимиру дао је Травунију, а Мирославу Захумље. Послије смрти Емануела Комнена 1180. год., настали су нереди у његовој држави којима се окористио и Немања, па је одмах након тога, у савезу с угарско-хрватским краљем Белом III (1172-1176.), наканио проширити границе своје земље. Бела је у Захумљу оставио Мирослава на власти, уз увјет да призна његово врховништво. Након Емануелове смрти Страцимир и Мирослав помогли су Немањи проширити српску државу. Хумљани су 1198. год. признали власт хрватског херцега Андрије (1197-1204.), који је Хум сјединио с Хрватском и узео наслов хумског војводе. Након Мирославове смрти његову су удовицу протјерали из Хума. Немања се 1196. год. одрекао владања и повукао се у манастир Хиландар на Светој Гори, гдје је и умро. Сину Стјепану предао је Србију, а Вукану Дукљу. Кад је Дукља, под притиском цара Емануела Комнена, добрано ослабила, то је потакнуло Дубровник да опет ради на укидању Барске надбискупије. Дубровчани су то и успјели, тако што су придобили папу Александра III, који је 1167. год. укинуо Барску надбискупију и наредио неким бискупима да исказују послушност дубровачком надбискупу Трибуну. Рашки велики жупан Немања, те Страцимир и Мирослав, слабљење дукљанске краљевине и споменути сукоб унутар Католичке Цркве искористили су за ширење Рашке кнежевине и њезина православља и на ове католичке приморске земље. Код дубровачких кроничара налазе се подаци да су Немању и његову браћу на рат с Дубровником потакнули бискупи, који се нису мирили с тиме да им дубровачки надбискуп буде метрополита. У каснијем документу постоји и притужба Дубровчана да им је Немања у рату (1185.), продријевши у град до надбискупске писмохране, уништио буле које су биле свједочанство метрополитанскога права њихова пастира. Унаточ томе, из докумената се даде наслутити нешто друго. У прилог тврдњи да су Немању и његову браћу на рат с Дубровчанима потакнули бискупи иде чињеница да су се неки бискупи с подручја бивше дукљанске краљевине опирали признати дубровачког надбискупа за свога метрополиту. О томе свједочи и споменуто писмо папе Александра III из 1167. год. Изгледа да је Немања у том сукобу пронашао само излику за мијешање у тај спор. Да се ни Немања ни његова браћа Страцимир и Мирослав нису залагали за обнову метрополије у Бару, говори чињеница што је Бар поновно постао метрополитанско сједиште уз помоћ сплитског надбискупа Раинерија, коме је барски надбискуп обећао да ће у Риму признати примат сплитског надбискупа над Барском надбискупијом, ако му овај помогне добити метрополитански палиј за Барску бискупију. Осим тога, надбискуп Гргур се 1180. год. тужио на Немању, истичући да се за Цркву у Дукљи брине потиснути кнез Михаел. Да се тај однос није ни у ком смислу промијенио, свједочи чињеница како се пред Немањино освајање Бара 1189. год., скупа с Михаеловом удовицом Десиславом преко Дубровника повлачи и надбискуп Гргур, те одлази у Задар, одакле се више не враћа у Бар. Барска се метрополија његовим одласком, тј. Немањиним доласком гаси. Након склапања мира 27. рујна 1186. између Дубровчана и Стјепана Немање и његове браће Страцимира и Мирослава, положај Католичке Цркве донекле се побољшава. У склапању тог мира судјеловао је и дубровачки надбискуп Трибун. Будући да је важну улогу при склапању мира одиграо дубровачки надбискуп, може се претпоставити да је захтијевао слободно вршење надбискупских права над суфраганима које су му додијелиле папинске буле. Пригодом именовања новог надбискупа Бернарда, папа га је 1189. год. препоручио не само граду, него и великом жупану (Немањи), Страцимиру и Мирославу. Након освајања Хума осјећа се нерасположење Немање и његова брата Мирослава према католичким бискупима. Међутим, Немањићи још нису били начисто са својим вјерским опредјељењем. И сљедећи примјер свједочи да их је папа и раније сматрао синовима Католичке Цркве. Наиме, када је Мирослав 1181. год. Протјерао католичког бискупа Доната из Стона, а сплитском надбискупу Раинерију није дозволио поставити новога, интервенирао је папа Александар III, који је 7. српња 1181. послао легата Теобалда с писмом кнезу Мирославу, у којем тражи да прими бискупа у Стон. Писмо папе Александра III кнезу Мирославу 1181. год. било је насловљено “дилецто филио Мирославо цомити салутем ет апостолицам бенедицтионем” а онда је тај назив и благослов избрисан, те преко истог мјеста написано једноставно “нобили виро Мирославо, цомити зацхолмитано”. Папа му у писму ускраћује сваки благослов, наводећи и разлоге: нема респекта према Створитељу ни светој Цркви па није примио његова легата нити послушао интервенцију за сплитског надбискупа и не дозвољава ређење црквених достојанственика. Након што је Мирослав одбио примити папина легата, папа га је изопћио. Папа је, осим писма Мирославу, упутио још нека писма. Стонски бискуп Донат морао је напустити своје сједиште, па се повукао у бенедиктински самостан на Локруму, гдје је и умро 1211. год. Након њега за скоро 80 година у Стону неће бити католичког бискупа. Чињеница што Мирослав одбија примити папина легата и сваку комуникацију с папом, сугерира закључак да је посриједи стварни раскол и пуно опредјељење за источну Цркву. Такав закључак, уз прогон католичког бискупа из Стона и недозвољавање његова повратка, потврђује и чињеница да је Мирослав био дарежљив према манастиру св. Петра на Лиму, којем дарује посједе по Захумљу и Стону, што постаје темељ касније православне епархије и манастира у том граду. Какав је однос имао Стјепан Немања према Католичкој Цркви, види се и из његова живота. Он је био крштен у Рибници, по католичком обреду, а касније га је поново рашки епископ дао крстити по православном обреду. Незадовољни Мирославовом политиком, Хумљани су почетком 1198. год. признали власт хрватског херцега Андрије (1197-1204.), који је Хум сјединио с Хрватском и узео наслов војводе хумскога. Андрија у прољеће исте године продире у источни дио Хума. За вријеме тих борби вјеројатно је погинуо кнез Мирослав, а након његове смрти протјерана је из Хума његова удовица са сином. Политичка се ситуација потпуно промијенила након што су крижари освојили Цариград и основали Латинско Царство (1204-1261.). Наиме, утјецај је Бизанта ослабио, а ојачали су Млетачка Република и Угарско-Хрватско Краљевство. Поступак крижара у Цариграду није се одобравао у Риму, али се сматрало да би то могло помоћи црквеном јединству. С тим је циљем на Четвртом латеранском сабору 1215. год. на подручјима западног кршћанства дозвољена употреба и других језика у богослужју, осим латинскога, што је омогућило да се 1248. год. озакони старославенски језик и литургија. У оваквој се ситуацији Стјепан Првовјенчани окренуо Западу. Признао је папин примат, те је од папе Хонорија ИИИ (1216.-1227.) затражио да му пошаље краљевску круну. Папа је удовољио његовој молби, те је 1217. год. окруњен за српског краља. Хумску земљу Немања је одредио за сина Растка, односно Саву, а у њој је наставио владати кнез Петар, оптужен за херезу као и насљедник му Тољен и домаћа властела. Остале приморске земље Немања је предао католички опредијељеном најстаријем сину Вукану. У вријеме Немањиних насљедника, краља Вукана у Приморју и Стјепана у Рашкој, било је наде да ће се читава српска држава приклонити Католичкој Цркви. Вукан је успио обновити метрополију у Бару, а Стјепан је 1217. год. од папе добио краљевску круну. Међутим, трећи брат Растко, монах Сава, којему је у раздиоби државе Немања намијенио Хумску земљу, вративши се с Атоса, успијева одвратити Стјепана од Рима. Његова дјелатност била је много опаснија за католицизам у Хумској земљи од поступака кнеза Мирослава. Иако је био главни носитељ антиримског расположења, неки повјесничари истичу његову толерантност према католицима у Приморју. Нерасположење српских владара према католицизму у Хумској земљи осјећало се и за вријеме краља Уроша И (1243-1276). У то је вријеме дубровачки надбискуп обновио процес укинућа барске метрополије, како би се она и њезине суфраганије уклопиле у Дубровачку надбискупију. Главну је улогу папа дао требињском бискупу Салвију. Урош је након укинућа барске метрополије повео рат против Дубровника. Вјеројатно због тога што није пристао уз Дубровник у вријеме Немањина продора у Приморје, требињски бискуп није прогнан као стонско-хумски. Међутим, када је избио нови сукоб између Бара и Дубровника за метрополитанско право, требињски бискуп, бивши локрумски бенедиктински опат Салвије, као папин легат покушао је провести папинске одлуке у корист Дубровника. Краљ Урош И прогнао га је средином 13. ст., а он се склонио на Локрум. Из докумената о овом сукобу јасно се уочава процес стварања државне Цркве у Српском Краљевству при чему је српска држава својим законима све сљедбенике славенске службе Божје уклапала у српску Цркву. Католичким бискупима и надбискупима било је препуштено само романско пучанство, сљедбеници латинске службе Божје, али под врховном државном управом и без врховне папинске власти. То недвојбено потврђује Урошева изјава дубровачком надбискупу да би га најрадије убио те да ни он ни папа немају што тражити у његову краљевству, јер оно има своје латинске и славенске бискупе, надбискупе и властитог папу, којега једни и други имају слушати. Краљ Урош је, због отпора укидању барске метрополије у корист Дубровника, постигао одређене резултате и међу католицима. Наиме, када је у Бару прочитана була о укидању барске метрополије и писмо дубровачког надбискупа ђакону Матији, неки су од католика чак узвикивали: “Qуид ест папа? Доминус ностер гех Уросиус ест нобис папа!” И ове реакције католика у Бару говоре о томе колико је била развијена свијест о припадности католичкој вјери, односно о тому да људи средњега вијека на овом простору нису довољно разликовали православље и католицизам, него је тај осјећај припадности овисио о опредјељењу њихова господара.

    Извор: Дијана Кораћ – Вјера у хумској земљи, Мостар, 2008.

    Одговори

  6. 31. мај 2018. у 07:05

    Војислав Ананић

    МРЊАВЧЕВИЋИ потичу можда од казнаца Мрњана, који се око 1280. спомиње у Требињу као благајник краљице Јелене, удовице краља Уроша I. Угљеша, каснији деспот, био је око 1346. царски намјесник у том крају. Породицу је дигао Вукашин, касније краљ, који је 1350. био жупан у прилепској области. Ту је његова породица ухватила главни коријен и одатле се ширила кроз готово цијелу Македонију. Вукашинова сина и насљедника Марка народна традиција признаје као јунака од Прилепа града. Народна предаја и неколико народних пјесама наводе М. као осниваче и господаре Скадра, али хисторија зна само, да је Оливера, кћи краља Вукашина, била. удата за скадарског господара Ђуру Балшића. Народна предаја говори о три брата М., о Вукашину, Угљеши и Гојку, али хисторија не зна поуздано ништа о трећем и најмлађем брату. Главне задужбине породице М. су у Прилепу и у близини Скопља. Марков манастир Св. Димитрија очуван је све до данас. Њега је почео зидати, односно обнављати Вукашин. Андрија, други син Вукашинов, подигао је манастир Св. Андрије на ријеци Трески. Од синова краља Вукашина познати су славни Марко, затим Андрија и Димитрије док је четврти, Иваниш, недовољно сигуран. Послије Вукашинове погибије на Марици (1371), наслиједио га је Марко као турски вазал, а послије Маркове погибије на Ровинама (1394), притисли су Турци потпуно његову државу. Иза Маркове смрти дошла су браћа Андрија и Димитрије у Дубровник, да приме оставштину очеву, а одатле су отишли у Маџарску, краљу Сигисмунду. Димитрије се спомиње до 1407. у маџарској служби чешће пута као посланик у разним мисијама, а најпослије као жупан зарандске жупаније и кастела Вилагоса. ТТ. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

  7. 2. јун 2018. у 05:48

    Војислав Ананић

    НЕМАЊА СТЕВАН, родоначелник династије Немањића (1114, Рибница — 13/2. 1200, Хиландар). Родио се у Рибници, код Подгорице, гдје му је отац Завида живио, прогнан из Рашке, ради династичких метежа. У оскудици православних свештеника Н. је у претежно католичкој Зети крштен по западном обреду. Кад му се отац вратио у Рашку, Н. је поновно крштен као православни. Као младић Н. је добио од оца на управу најисточнији крај српске државе: предјел око Топлице, доњу долину Ибра, Расину и Реке, код Крушевца. Ту је дошао у ближи додир с Бизантинцима.
    Српска. државна политика колебала је у то вријеме између Бизанта, који је у Мануелу Комнену имао енергична владара, и између Маџара, с којима су српски владари имали сродничких веза, и помоћу којих су се трудили ослободити се грчке врховне власти. Н. се спочетка опредијелио за Грке. Ради тога га је цар Мануел нарочито помагао и ојачао против браће, која су била других схваћања. Од цара је Н. чак добио и једну нову област, Дубочицу, код Лесковца. Та Н. политика изазвала је против њега осталу браћу, од којих је најстарији, Тихомир, био велики жупан (око 1167), и они Н. ухвате и затворе. У борбама иза тога, када се дочепао слободе, Н. је успио да потисне браћу и да сам добије великожупански пријесто.
    Као велики жупан Н. је у прво вријеме промијенио своју политику и покушао, потакнут, од Млечана, да с њима и Маџарима у савезу устане против Бизанта. У том покрету није имао успјеха, и једва се одржао на пријестолу морајући да се понизи пред царем Мануелом (1172). Послије тога ударца Н. се помирио с браћом, која су остала у животу (Страцимир је добио крај око Чачка, а Мирослав Хум) и настојао је да што боље учврсти свој лични положај у земљи и да среди прилике у држави. Смрт моћног Мануела (1180) дала му је могућност, да оствари своје раније намјере и жеље својих претходника. У савезу са Маџарима Н. је напао на Бизант (1183) и продро с њима све до Софије, а кад су се Маџари повукли, Н. је наставио ратовање за свој рачун. У времену 1183—1189. он је проширио Србију и према Тимоку, и према Вардару, а нарочито према Приморју. Зету, с приморским градовима, дефинитивно је придружио Рашкој, протјеравши од туда кнеза Михаила, посљедњег члана старе зетске династије.
    Нападаји Немањини и брата му Мирослава против Дубровника нису Имали успјеха. На истоку је Н. помагао устанак Бугара против грчке власти и ушао је у савез с њиховим вођама, браћом Асанима. Као побједитељ Н. је 27/7. 1189. свечано дочекао у Нишу цара Фридрика Барбаросу на његову походу у крижарски рат на истоку, и ушао је с њим у савез против Бизанта. Крај његовом ратовању донио је пораз Срба. на Морави (1190) од Грка, које је водио цар Исак Ангел. Мир, који је склопљен иза тога и који је трајао више година, испао је по Србе доста повољно. Они су задржали у својој власти добар дио освојених области: Зету с приморјем, читаво Косово и долину Мораве до данашње Ћуприје. Ниш, Призрен и Скопље остадоше у Бизанту као главни погранични градови. Немањин син Стеван добио је за жену Евдокију, синовицу цара Исака, под увјетом, да и он наслиједи оца на пријестолу, мимо старијег брата Вукана.
    Крај живота Н. је провео мирно, Због криза у Бизанту он се 25/;? 1195. одрекао пријестола и покалуђерио се, добивши име Симеон. По том имену он је у народу запамћен све до данас (»цар Симеон«). Као калуђер провео је Н. једно вријеме у Србији, а онда је (у октобру 1197) кренуо у Св. Гору, гдје му се налазио најмлађи син Растко као монах Сава. Тамо је Н., са Савом заједно, подигао манастир Хиландар, у коме је и умро, у дубокој старости, 13/2. 1200.
    Важност Н. је за стварање средовјечне српске државе изванредно велик. Дугом и енергичном и углавном сретном владавином, Н. је створио солидну државу, развио смисао за њу и ојачао у њој углед власти. Довео је у заједницу Рашку и Зету, које су се дотле пола вијека бориле за превласт, и показао је пут за стварање још шире националне државе. Православље је увијек штитио као државну вјеру Србије, а енергично је сузбијао све смутње вјерског и политичког карактера. Сав Н. рад даје утисак стабилности и свијести, да се ради за далеку будућност. Томе су рјечит доказ његове лијепе и солидне задужбине, од којих неке постоје још и данас: Богородичин манастир и манастир Св. Николе код Куршумлије, Ђурђеви Стубови (ови сви у рушевинама), а нарочито још читави Студеница и Хиландар. Ради свих тих заслуга, и још као оснивача династије Немањића, српска црква га је прогласила за свеца.
    Н. биографију написала су два му сина: Св. Сава, око 1210. и Стеван Првовјенеани 1216. Трећу биографију написао је светогорски монах Доментијан (1264). В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

  8. 2. јун 2018. у 05:49

    Војислав Ананић

    НЕМАЊИЋИ
    Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114—1200). Његови синови отпочели су двије линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовјенчани. Од трећег Немањина сина Св. Саве (1174—1235) није остало порода.
    Краљевска линија. Стеван Првовјенчани (— око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227—1233), Владислава (краљ 1233—1242), Уроша (краљ (1242—1276, — 1280) и Предислава у калуђерству назван Сава II (архиепископ 1263—1270). Краљ Радослав није имао дјеце. Владислав је имао два сина Стевана и Десу, који су остали без важности. Синови Урошеви бијаху: Драгутин (краљ српски 1276 до 1282, сријемски 1284—1316) и Милутин (краљ 1282—1321), Драгутинови синови су Урошиц (— прије 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321—1324). Њихова линија изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (— 1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321—1331). Константинова се дјеца не спомињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као дјеца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331—1346. цар 1346—1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355—1371). Са Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. Симеон (или Синиша) осјећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до од прилике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381. закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422—1423. То је уопће посљедњи изданак Немањића.
    Вуканова линија. Вукан (— 1208) имао је синове Ђорђа, Стевана и Димитрија, у калуђерству названа Давида (— иза 1286). Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара.
    В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

  9. 2. јун 2018. у 13:57

    Војислав Ананић

    ПРВОВЈЕНЧАНИ СТЕВАН, велики жупан 1195—1217, краљ 1217—1227. Био је други син Стевана Немање. Послије Немањина пораза на Морави (1190), Стеван се оженио бизантскоим принцезом Еудокијом, кћерком Алексија Ангела, брата цара Исака. Као зет царске куће П. је 1195, када се Немања одрекао пријестола, постао његов насљедник, обишавши старијег брата Вукана, који је добио на управу Зету, Хвосно и Топлицу. За Немањина живота браћа су остала у својим областима, и ако је Вукан већ тада спремао везе за касније борбе. Послије Немањине смрти, Вукан је, у савезу с Маџарима, напао Стевана и срушио га с пријестола (1202—1203). П. Је искористио борбе између Бугара и Маџара, када су посљедњи морали напустити Браничево, па се у другој половини 1203. поновно вратио на пријесто. Послије тога, Вукан није више покушавао нове нападаје, и живио је као дукљански краљ без битног утјецаја на српску државну политику.
    П., мудар по природи и са врло широком културом, опћом и књижевном, опрезно је владао у Србији за вријеме најтежих криза на Балкану. 1204. срушено је у Цариграду бизантско, а основано ново, латинско царство. Латински, западни утјецај освојио је домало цио Балкан. Бугарски владар крунисао се 1204. круном, посланом из Рима. Дубровник је 1205. признао врховну власт Млетака, чији је дужд, Хенрик Дандоло, био један од главних твораца латинског царства. И П. је знатно измијенио политичку линију свог оца. Још прије цариградске кризе он је био отјерао своју прву жену, Гркињу, па се око 1216. оженио Млечанком Аном, унуком Дандоловом. Преко нове тазбине обновио је П. своје пријашње везе с папинском куријом и затражио је отуда краљевску круну. 121. један папин легат донио је П. круну, послану од папе Хонорија III, и вјенчао га је њом.
    На самом Балкану ствари се нису развијале увијек повољно по Србију, али је П. Успијевао често помоћу свога умног брата, монаха Саве, да на вријеме отклони опасности. Бугарски владар Борил и његов зет, латински цар Хенрик, напали су П. 1214. стога, што је помагао извјесне одметнике од Борила, а нарочито Борилова рођака, Стреза, који се био, као Стеванов вазал, угнијездио у тврдом граду Просеку, на Вардару. Напад савезника није успио. Они су се, пометени, повратили прије него што су стварно и упали у П. државу. Незахвални Стрез одметнуо се међутим ускоро и од П., и сва настојања Савина, да га врати у стари одношај, остала су безуспјешна. Кад нису помогла савјетовања, Стрез је своју упорност платио главом. Савезник Стрезов, деспот Арте, Михаило бјеше покушао, да П. зада неприлика на Приморју, и почео је да подсиједа Скадар. Усред тога подузећа њега је (1215) убио један слуга, и тиме ослободио П. и Србију од далњих незгода. Сретно је измакао П. и опасностима савеза између маџарског краља Андрије II и цара латинског Хенрика. Они су се 1215. упутили на Србију, али је П. пошло за руком, да се, на састанку у Равном (код Ћуприје), споразумије с Маџарима и да, потом, енергичније иступи према Хенрику, који се, тек на маџарско заузимање, извукао из Србије.
    Али ослањање П. на западне силе и примање круне из руке папиног легата довело је до противности између П. и његовог брата Саве, који је, одгојен у Св. Гори, био заузет за православну оријентацију. Како је латинска опасност на Балкану почела да слаби послије смрти цара Хенрика (1216) и пада његовог савезника Борила (1218), а нарочито послије погибије латинског цара Петра (1217), П. је наскоро послије свога крунисања, постигавши што је желио, био вољан да попусти брату и његовој опозицији. Стога је 1219. пристао, да Сава у Никеји води преговоре о оснивању српске аутокефалне православне цркве. Патријарх и никејски двор радо су примили понуде српског двора, надајући се, да ће у Србима добити новог савезника за борбе с латинским царством. По никејском споразуму, Сава је постао први арлииепископ самосталне српске цркве. У споразуму са П. Сава је одмах извео организацију православне цркве у Србији, а за сједиште архиепископа је подигнут лијеп нови манастир, Жича, који је постао крунидбена црква српских краљева.
    Крај владавине краља П. био је углавном миран. Пред крај живота он се замонашио и добио је име Симон. Умро је 24/9, вјеројатно 1227. Црква га светкује, али се не зна, кад је канонизиран. Његов ћивот, (ковчег са костима), који је пренашан много пута, чува се у Студеници.
    П. се бавио и књижевношћу. Врло је вјеројатно, да је друга даровна Хиландарска повеља добрим дијелом његова прерада, а често је његов спис једно врло лијепо сређено, вјешто писано и солидно изведено реторско житије његова оца Стевана Немање. Житије Немањино објавио је П. Шафарик 1873. Од тога житија има један српски пријевод с архаизираним текстом професора Драг. Костића (1923) и бољи и књижевнији пријевод М. Башића (Српска Књижевна Задруга, 1924). В. Чоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

  10. 4. јун 2018. у 19:49

    Војислав Ананић

    ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ, српски владар 10. века. Отац му је био син кнеза Стројимира, а мати Бугарка. Бугари су га, за владе кнеза Захарије, истакли као свог кандидата за српски престо, али не искрено. Позвали су српске жупане, око 924, да га приме, па кад су ови дошли, Бугари су их вероломно оковали, а Србију прегазили. После смрти цара Симеона, ухвативши погодну прилику, Часлав је око 930. пребегао у Србију и дигао устанак против Бугара. Помаган од Византије, као њен штићешик, Ч. је ослободио Србију од бутарске власти. Његова држава обухватала је Босну, Рашку, Дукљу и Травунију. Ч. је погинуо у борби са Мађарима, који су почели насртати на његове земље (око 960).

    В. Ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
1 2 3 4