Родословне таблице српских династија и властеле Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује родословне таблице српских династија и властеле, које је саставио Алекса Ивић (1928. године у Новом Саду) Састављање родослова био је о Портал Порекло објављује родословне таблице српских династија и властеле, које је саставио Алекса Ивић (1928. године у Новом Саду) Састављање родослова био је о Rating:
You Are Here: Home » Родослов » Родословне таблице српских династија и властеле

Родословне таблице српских династија и властеле

Портал Порекло објављује родословне таблице српских династија и властеле, које је саставио Алекса Ивић (1928. године у Новом Саду)

Састављање родослова био је омиљен посао учених Срба у прошлим вековима. Родослови старих српских владара преписивани су по манастирима и преношени су с нараштаја на нараштај те су и данас врло важан извор за српску историју. Родословним студијама су се бавили и сви наши главнији повесничари. Иларијон Руварац је био особито јак у тој помоћној грани историје. Многа нејасна питања су расветлили Стојан Новаковић, Јован Томић, Љуба Стојановић, Јован Радонић, Љуба Ковачевић, Љуба Јовановић, Ст. Станојевић, Константин Јиречек, Људевит Талоци, Михаило Ласкарис, Радослав Грујић, Ђ. Радојичић и други. О члановима династија новог доба налази се материјала у делима дра М. Гавриловића, Миленка Вукићевића, М. Ђ. Милићевића и Душана Вуксана.

Крај свих студија ипак до сад нисмо имали генеалошких таблица, које би нам прегледно приказивале досадањи резултат науке. У делу Bahnson, Stamm- und Regententafeln и у сличним светским издањима, где се налазе генеалошке таблице династија целога света, српска наука необично лоше пролази. Наша прошлост је тамо приказана на темељу Енгла и сличних дела од пре педесет па и сто година, са свима нетачностима и непотпуностима, које су господариле у српској историографији онога доба.

Јиречек у првој свесци своје „Geschichte der Serben“ обећава у предговору, да ће уз другу свеску додати неколико генеалошких таблица. На жалост, Јиречек је умро пре него што је завршио своје дело. Мени је понуђено, да наставим и завршим Јиречекову „Историју Срба“ и кад сам понуду прихватио, предао ми је проф, Јагић белешке, које су нађене у оставини Јиречековој, а односе се на наставак његовог дела. Белешке се састоје из пописа извора и литературе за српску историју током 19. столећа и из три генеалошке таблице, Немањића, Карађорђевића и Обреновића. Јиречекова таблица Немањића је непотпуна, а таблица Карађорђевића и Обреновића још непотпунија. Све три таблице Јиречекове сам послао Народној Библиотеци у Београд те се тамо може упоредити, у колико сам његове таблице изменио и допунио.

Јиречекове три таблице довеле су ме на мисао, да саставим и одмах публикујем таблице свих династија и познатијих властеоских фамилија и тиме потакнем стручњаке, да сада, кад имају преглед свих чланова српских династија, учине своје примедбе и исправке, како бих при публиковању завршне свеске „Историје Срба“ могао испунити план Јиречеков и у што потпунијем облику донети таблице српских династија. Прелазећи на примедбе о појединим таблицама поновићу, да је ово прва публикација те врсте код нас Срба, па се већ и ради тога не може од ње захтевати потпуност и непогрешивост.

 

Немањићи

Проф. К. Јиречек у својој споменутој таблици Немањића неколико чланова ове породице уопште не доноси. Унео сам и те чланове и учинио сам више других исправака и допуна. Јиречек не доноси Тихомировог сина Стефана Првослава (Стојановић, Стари српски записи и натписи I, стр. 5). Њега он не спомиње ни у својој ,,Историји Срба“. У својој таблици не доноси ни децу великог кнеза Андрије, сина кнеза Мирослава. У погледу спорних питања о женама Стефана Првовенчаног, о цару Константину Асену и о севастократору Калојану није Јиречек усвојио ни у својој ,,Историји Срба“ ни у својој генеалошкој таблици Неманића резултате Љубе Ковачевића и Љ. Јовановића (Глас срп. кр. Академије, Други разред 38 и 40), те сам и ја тако учинио. Осим тога сам унео у таблицу најновије резултате проф. дра Мих. Ласкариса и Ђ. С. Радојичића као и допуне и примедбе г. проф. дра Ст, Станојевића.

 

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Котроманићи

О генеалогији Котроманића је писао др Вертнер у Вјеснику кр. зем. архива (VIII. стр, 239) и донео је генеалошку таблицу, али са пуно погрешака. Он вели, да је Пријезда I умро пре 1267., мада за ову тврдњу не наводи другог доказа осим то, што се ове године спомињу у једној листини његови синови, као да се синови не могу за очева живота споменути у јавним исправама. Услед ове претпоставке, да је Пријезда I умро пре 1267. године, начинио је целу збрку. Од Пријезде I и његових синова Стефана и Пријезде II пронашао је др Вертнер Пријезду I, његове синове Пријезду II и Стефана I и унуке (од Пријезде II) Пријезду III и Стефана II Вертнер не зна за Катарину, сестру Стефана и Владислава, ни за њену децу Владислава и Богишу (Dipl. zbor. X. стр. 411, Orbini, Il regno degli Slavi, стр. 265). He зна ни за Стану, кћер краља Дабише. Њу не спомиње ни Јиречек у својој Историји Срба.

Није ми јасно, да ли је Јурај Радивојевић, који се спомиње у истој листини са Станом (Miklošić, Monumenta Serbica стр. 224.) супруг Станин и да ли реч Владѣцѣ значи кћер Јурјеву и Станину Владику, што би било вероватно, јер се и Јурјева мати звала слично, Владислава. По Клајићу имао је Дабиша и једног сина (Vj. Klaić, Povjest Bosne стр. 207), a по H. А. Иларионову имао је Дабиша три сина: Владислава, Вука и Парфирија (Пурћију). Владислав је имао сина Мирослава, ожењеног са Јеленом Јаблановићевом те од тих двоје потиче молдавска односно руска грана Котроманића (Види Ђ. Мрваљевић, Један непознати родослов, Записи, књига II. св. 2. Цетиње 1928. стр. 107—112).

Нисам могао унети резултате Иларионова, пошто он не наводи изворе за свој родослов Котроманића, а у мени познатим савременим споменицима нисам налазио потврде Иларионовом родослову. Што се тиче супруге бана Стефана (Стипоша) приметићу, да се је он 1319. оженио кћерком Мајнхарда Горичког (Acta Bosnae, стр, 20. прим. 114). Није несумњиво јасна родбинска веза Стефана Остоје спрам осталих чланова породице Котроманића. Остојин син Стефан Томаш назива 1444. године Твртка I својим стрицем (Arkiv za povj. jug. I. стр. 38) те на темељу тога неки писци држе, да је Остоја био незаконити син Твртка I. Други опет тврде, да је и Твртко II био незаконити син Твртка I. У земљи где су господариле три вере, патаренска, православна и католичка и где је прелаз из једне вере у другу била свакидашња појава, тешко је делити незакониту децу од законите.

Није јасна веза ни Вука Банића Котроманића са овом династијом. Вук се спомиње од 1422—1428. (Jorga, Notes et extrais II. стр. 207—244). Да ли је он потомак Тврткова брата Стефана Вука или можда Тврткова стрица Нинослава? По тврдњи Иларионовој овај Вук Банић је био син краља Дабише. Босански краљеви при крају XIV и почетком XV столећа тако рећи нигде се и не спомињу пре него што дођу на престо. Судбина и незнатнији босанских племића може се пратити кроз разне мене и догађаје, а о краљевима Стефану Дабиши, Стефану Остоји, Стефану Твртку II Твртковићу и касније о Стефану Томашу нема пре њиховог доласка на престо нигде ни спомена те је услед тога тешко ухватити мећу Котроманићима родбинску везу. Ни код једне српске династије нема толико нерешених питања као код династије Котроманића. По Талоцијевом делу Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, Munchen und Leipzig 1914. стр. 14, женио се бан Стефан Котроманић два пута и друга супруга му је била кћи бугарског цара. Monumenta Ragusina на стр. 348 пишу, да је Стефан Котроманић имао четири сина, а у II. свесци те збирке на стр. 41 спомиње се под годином 1348. Јелена као мати Стефана Котроманића.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Мрњачевићи

Код Мрњачевића сам унео у генеалошку таблицу Иваниша као трећег сина краља Вукашина. Овог Иваниша Јиречек не спомиње у својој Историји Срба, мада је ван сваке сумње, да је ова личност постојала (Стојановић, Стари српски записи и натписи, I. стр, 58 и III. стр. 80), Од Вукашинових кћери знам да их је више било (о. с. I. стр. 58). Оливера, кћерка Вукашинова, удала се за Ђуру Балшића, а по једном извору била је Вукашинова кћи Милица друга жена Ђуриног брата Страцимира. Датум битке на Ровинама исправио сам према резултату г. Ђорђа Ст. Радојичића.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Лазаревићи

Од пет кћери кнеза Лазара две су нам непознате по имену и то супруга бугарског цара Шишмана и супруга Николе Горјанског млађег. Из народних песама је познат Мусић Стеван, нећак кнеза Лазара, али у документима нема спомена, да ли је Челник Муса имао деце и како су се та деца звала. За допуну таблице Лазаревића добио сам писменим путем драгоцених података од г. г. проф. дра Ст. Станојевића, дра Михаила Ласкариса и Ђорђа Ст, Радојичића.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Балшићи

У генеалогији Балшића ставио сам као другу кћерку Балше III Тодору, супругу Петра Војсалића. До ње сам дошао комбинацијом. Удовица Сандаља Хранића Јелена спомиње у тестаменту, начињеном 25. нов. 1442. „и Тодоре мојеј унучице да се да појасац на плавној тканице и прстен, у ком је ками сафин и један билчужац“ (Mon. Serb. стр. 415). Јеленина унука могла је бити само кћи њеног сина Балше III, јер од другог супруга није у опште имала деце, а од првог супруга Ђурђа Страцимировића имала је додуше више синова, али остали поумираше у дечјим годинама и само Балша остаде на животу до мужевног доба. Једна кћи Балше III., Јелена, удата је била за херцега Стјепана. Дубровчани пошаљу херцегу Стјепану 12. апр. 1445. лечника ,,ad medicandum sororem uxoris dicti Stiepani, uxorem vaivode Petri Voisalich, infirmam“. Ова „soror uxoris dicti Stiepani“ не може нико други бити него „унучица Тодора“, јер да је Јелена Сандаљевица имала још коју унуку осим Јелене Стјепанове и Тодоре, она би се и ње сетила у свом тестаменту. Отуда дознајемо, да је Тодора била удата за Петра Војсалића. Тврдња дра Ћире Трухелке, да је Петар Војсалић имао за жену Бољу, кћерку Арбанаса Закарије и супруге му Боже, није тачна (Grobnica bosanskog tepčije Batala, Glasnik zem. muzeja XXVII. стр. 374). Трухелка je овде заменио војводу Петра (Војсалића) са једним другим војводом Петром (Павловићем, сином Радослава Павловића). У ову таблицу сам унео допуне и исправке, добивене писменим путем од г. г. проф. дра Ст. Станојевића и дра Мих. Ласкариса.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Бранковићи

Опћенито се узимало, према српским летописачким белешкама, да је Вук Бранковић умро 6. октобра 1398. Овај датум је ставио и проф. Јиречек у својој Историји Срба као дан Вукове смрти (о. с. стр. 135). Међутим Јорга доноси једну савремену белешку дубровачког већа од 16. јула 1398., у којој се Мара назива тада већудовицом Вука Бранковића. Према томе Вукова смрт није се догодила 1398. него 6. окт. 1397. године. Исто тако Јиречек зна за ћесара Гргура, Вукова брата, само толико, да се спомиње у једном натпису у ман. Зауму 1361. године (Јиречек, о. с. I. стр. 416). Из горње Јоргине белешке дознајемо, да је Гргур био ожењен и да му је жена Теодора г. 1398. живела код своје јетрве Маре Бранковић као удовица.

Генеалошку таблицу Бранковића доноси Талоци на стр. 123. свога дела „Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter“, али ca пуно погрешака. Он пише, да је Вук Бранковић умро 1399. место 1397., да је његов син Гргур умро 1415. место 1408., да се деспот Лазар оженио 9. маја 1446. место 18. децембра те године, нетачно бележи годину смрти краљице Марије (Јелене), кћерке деспота Лазара, не зна датум венчања њене најмлађе сестре Милице, не зна за Јелену, кћер деспота Јована и прави читаву збрку са удовицом деспота Вука, Варваром Франкопанком, коју приказује као кћер деспота Вука, удату најпре за Жигмунда Франкопана и преудату за Фрању Берислава те од ње изводи деспотију фамилије Берислава. Са фамилијом Бранковића су свакако у родбинској вези Деспина, супруга Њагоја IV. Басарабе (1512—1521) и њена деца Теодосије, Петар, Стана, Роксанда и Јован (Стојановић, о. с. I. стр. 133 и 135), али на темељу досадањих података немогуће их је генеалошки везати за остале чланове. На таблици Бранковића извршио сам неке исправке и допуне према писменим примедбама г. г. проф. дра Ст. Станојевића и дра Мих. Ласкариса.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Косаче (Херцеговићи)

Талоци у споменутом делу „Studien zur Geschichte“ износи на стр. 181. родословну таблицу породице Косача. Међутим, његова таблица је у многим појединостима погрешна и непотпуна. Он не зна на пр. за Вукчеву супругу Катарину, погрешно ставља 1441—1442. као годину смрти Сандаљеве супруге Јелене, јер је она умрла марта 1443. (Jorga, о. с. стр, 396), Од синова Теодоре Косаче, супруге Радослава Павловића, он зна само за Петра Павловића, док за Иваниша, Николу и за Теодорину кћерку не зна. О Јелени, супруги херцега Стјепана, вели, да се удала 1423/4., а тачно је утврђено, да се она венчала новембра 1424. (Jorga, о. с. стр. 123). За краљицу Катарину, кћерку херцега Стјепана, а супругу краља Стефана Томаша вели, да је живила од 1424. до 1470. Међутим су оба ова датума погрешна. Она се није могла родити 1424. године, кад је венчање њених родитеља обављено новембра те године и није живила до 1470., кад јој на надгробном камену стоји, да је умрла 25, окт. 1478. На родословној таблици ставља Мару, супругу Ивана Црнојевића, као кћер херцега Стјепана, на стр. 216. понавља, да је Мара сестра Стјепановим синонима Владиславу и Влатку, а на стр. 221 и 234 назива је синовицом (нећаком) њиховом, Споменућу још, да Јиречек пише у својој Историји Срба (Zweiter Band, Erste Halfte стр. 228), да је Владислав Херцеговић умро у Хрватској 1490. Међутим је у збирци Blagay okleveltar стр. 451 публикована листина, у којој се већ 19. нов. 1489. Владислав назива покојним.

Занимљива је веза молдавских праунука херцега Стјепана из 1566. године (Miklošić, Monumenta Serbica, стр. 556; Jireček, Споменици српски у Спом. срп. краљ. академије, XI. стр. 90) са осталим познатим члановима херцегове фамилије. Према делу Самуела Боровскога „А nagylaki uradalom tortenete“ тражила је 24. маја 1538. године Ирина, удовица Матије, херцега од св. Саве, свој девојачки део од имања њеног покојног брата Марка Јакшића (о. с. стр. 28). Ова је Ирина имала сина Николу и Поликсена, удовица Марка Јакшића, испомагала је новчано своју заову и њеног сина (о. с. стр. 29), Ирина је са Матијом Херцеговићем имала сина Николу Балшу и једну кћер, удату у Пољску. Иринин син Никола одселио се са матером, са женом и са децом у горњи Банат и Ердељ, где су Јакшићи имали велика имања, а касније, кад су Турци заузели Јакшићева добра, одселише се у Молдавску. Њихова сеоба из Хрватске у Ердељ догодила се пре 29. јула 1537. и стоји у вези са напредовањем Турака у Славонији и угрожавањем њиховог славонског поседа. Никола Балша је имао синове Георгија, Павла и Стефана и кћерке Катарину и Марију. Подаци о деци Николе Балше, који се налазе у листини, публикованој од Емила Ласовског у Вјеснику хрв. археолошког друштва за 1898. (у чланку „Prilog rodopisu hercega sv. Save“ стр. 26) нису тачни (в. о томе чланак „Једно питање из генеалогије Херцеговића“ у прилозима П. Поповића књига V. стр. 146).

Потомци херцега Влатка у Млецима спомињу се и у писму дубровачког ренегата Михаила Буцињоле, управљеном из Трста 22. Септ. 1537. краљу Фердинанду. Ово писмо се чува у Државном Архиву у Бечу у фасциклу Kriegs-Acten. У њему саветује Буцињола краљу, да заузме Дубровник, јер ће га иначе заузети Млечићи: „Nec solum civitatem atque eius territorium perdet Maiestas Vestra sed etiam proximum ducatum Herzegovine, quod etiam simili modo pertinet ad regem Vngarie, quod Veneti pro certo occupato Ragusio pretendent similiter occupare et presertim quoniam habent in manibus quosdam pueros, qui sunt cuiusdam ducis Vlatchonis nepotes, quem Turce expulerunt ех illо ducatu, ad quos nepotes statim, si illos incolis ducatus ostenderint, plebs omnis consolabit.“ Ово се без сумње односи на Саву и Влатка, синове Јована Херцеговића. Млетачке Херцеговиће у таблици доносим према резултатима, до којих је дошао г. проф. др. Михаило Ласкарис радећи у млетачком архиву.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Црнојевићи

Генеалогију Црнојевића сам саставио на темељу Јиречекове Историје Срба, II. део, затим на темељу Миклошићевог дела „Die serbischen Dynasten Crnojevići“ и радова Јована Томића о овом предмету. Зет Ђорђа Црнојевића је познати издавач црквених књига Јеролим Загуровић (Стојановић, о. с. I. стр. 210—212). Потомци Херцеговића и Црнојевића у Млецима слагали су се мећу собом и стојали су у родбинским везама. Године 1570. сродници Влатко Косача и Петар Црнојевић предлагали су Млечићима, да дигну устанак у Црној Гори и у Херцеговини. Генеалошке податке о млетачким Црнојевићима дао ми је г. проф. др. Ласкарис, који их је нашао у Млецима у збиркама Alessandro Capellari, Il Campidoglio Veneto (млет. Архив, Misc. Cod. 885) и у Giomo, Indice per nome di donne dei matrimonii dei Patrizi veneti (млет. Архив, Misc. Cod. 933—934). У ову породицу спадају и друге личности 16. и 17. века са презименом Црнојевић, али се за сада не може установити њихова генеалошка веза. Један Michael Zarnovich da Mazedonia пише краљу Фердинанду из Смирне 7. Апр. 1556 (Држ. Архив у Бечу, Turcica Nachtrag).

Други један Црнојевић по имену Петар, син херцега Илије, ишао је 1579. папи Гргуру XIII. у Рим и при поласку затражио је и добио препоруку од надвојводе Фердинанда 12. маја из Инзбрука, од цара Рудолфа из Прага 16. јуна и од надвојводе Карла из Граца 26. јула 1579. Фердинанд вели за Петра, да је „Heliae Herzeh, quondam illustrisimi ducis Salonae et Sabiach nec non domini Montis Nigri filius, ех divi quondam imperatoris Constantini Magni progenie orsus et ех patria expulsus“ (Starine, XXV. Zagreb 1892. Izprave god. 1579—1671. tičuće se Crne Gore i Stare Srbije. Priobćio o. E. Fermendžin стр. 165), a цар Рудолф пише Гргуру: „Don Petrus Cernovicchius alias Angelus, patre Helia, duce de Sciabiach, Salone et aliarum Macedoniae partium natus, superioribus annis a perpetuo christiani nominis ac fidei hoste Turcha patriis sedibus pulsus…“ (Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia ab Augustino Theiner, Tomus Secundus (1524—1800), Zagrabiae 1875, стр. 70). И o једном Стефану Црнојевићу имамо података. Цар Фердинанд наређује из Шопрона 21. фебр. 1635., да се има доживотно плаћати из државне благајне Stephano Chernoytt годишње 52 форинта (O. I. В. r).

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Јакшићи

Генеалогију Јакшића начинио сам на темељу дела С. Боровски, А nagylaki uradalom tortenete, Станојевићеве студије „Нешто о Јакшићима“ (у прилогу је таблица Јакшића), затим резултата, до којих сам дошао у својој „Историји Срба у Угарској“. Фамилију Берислава (Beryzlo) називам Берислави, а не Бериславићи с тога, што се у старим списима они на више места тако називају у нашем језику (Jorga, о. с. II. стр. 100; Dr. Julijan Jelenić, Ljetopis fra Nikole Lašvanina у Гл. зем. музеја за год. 1914. Стр. 569 и 570). Осим тога је код Хрвата постојала у оно доба једна фамилија Бериславића, која није Била у вези са фамилијом Beryzlo и која се и у латинским повељама писала Бериславић. О сестри деспота Стефана Берислава осим из његових писама краљу Фердинанду из год. 1527., где вели, да има матер и две сестре (овде се не могу разумети његове полусестре, кћерке деспота Јована Бранковића, jeр су оне у то доба биле већ удате, а деспот Стефан говори о сестрама, које с његовом матером живе, дакле још неудатим), дознајемо и из бечког Држ. Архива, из оделења Ungarn Nachtrage Fasc. 431a, где у писму Вука Франкопана, писаном краљу Фердинанду око 1535. стоји: „…quomodo starent negotia praedicti Georgii Gusitz cum fratre suo, qui in uxorem habet sororem istius despoti ac seruitor est wayuodae…“ Ово се ван сваке сумње односи на Николу Гусића, за кога из других извора знамо, да је имао за жену сестру деспота Стефана.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Бакићи

Генеалогију Бакића начинио сам на темељу мојих истраживања у бечком Државном и Ратном Архиву, Мађ. Држ. Архиву, пожунском и острогонском Каптолском Архиву. Потомака браће Бакића имаде и данас у западној Угарској. Један од тих Бакића, Петар Бакић од Лака (Laki Bakics Peter) постао је 24. апр. 1716. ђаковачким бискупом и као такав је умро јула 1749.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Цреповићи

Таблицу Цреповића саставио сам на темељу свога истраживања у бечким и пештанским архивима.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Петровић-Његоши

Родослов Петровић-Његоша доносио сам у досадањим издањима овога дела на темељу Руварчевих Montenegrina, затим Врчевићева дела „Живот Петра II. Петровића Његоша“ (издање „Матице Српске“) и готског Hof Kalender-a, а користио сам се и књигом А. Александрова „Материаль и нѣзкоторыя изслѣдования по исторіи Черногорья, Казань 1897“. У овој књизи сам огромну већину података преузео из дела г. Душана Ђ. Вуксана „Споменица Петра II. Петровића Његоша, владике Рада 1813—1851—1925“. Г. Вуксан је у положају и могућности, да употреби о Његошима изворе првог реда, те сам се и ја обилато користио његовим резултатима.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Обреновићи

За династију Обреновића покрај аката петроварадинске Генералне Команде и готског Дворског Календара користио сам се и Српским Алманахом из год. 1833. Податке о деци Јеврема и Јована Обреновића добио сам од г. дра Милана Савића, секретара Матице Српске у Новом Саду, а неке податке о Обреновићима сам добио и од г. генерала Ивана Павловића.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

Карађорђевићи

Главни извор за састав генеалогије Карађорђевића била су акта петроварадинске Генералне Команде, која се чувају у Кр. Држ. Архиву у Загребу, затим готски Дворски Календар последњих година. Осим тога сам добио података и од гђе Милице Радисављевићке из Пожаревца као и од гђице Иде Николајевићеве из Београда.

 

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНА: Кликните на графику како би је увећали

 

ПРИМЕДБА АУТОРА: Врло важне и корисне примедбе о свима таблицама примио сам у неколико махова од г. проф. фра Пава Драгићевића, сада пароха у Јабланици у Херцеговини.

Од знакова, употребљених у таблицама, * (звездица) значи рођење, † (крст) значи смрт, а Δ (трокут) означава венчање.

 ИЗВОР: Родословне таблице српских династија и властеле, Алекса Ивић, Нови Сад 1928. године


Коментари (9)

  • милован ерац

    Ко су Владиславићи

    Владиславићи су властела најпознатијег и најбројнијег братства влаха. Бележени су као Владисалићи, Влаисалићи, Влаиславићи, Велиславо, Владисалик, Владиславићи , зависно од писмености писара, који је понеко слово испуштао, или успевао да их сва забележи.
    Симон Кончаревић у свом летопису помиње кнеза Луку Владиславића, из Гацка, који је пратио у Пећ требињског митрополита Василија Јовановића, доцније познатијег као свети Василије Острошки. Том приликом кнез Лука је богато обдарио манастир Острог. Кончаревић даље пише, под годином 1711, да је кнез Лука имао у Дубровнику сина Саву, који се дружио са тамошњом властелом. У руском Савином родослову тврди се да је свога оца, кнеза Луку Владиславића, Сава сахранио у Манастиру Житомислић, који су подигли Храбрени – Милорадовићи, а за које се опет тврди да су са Владиславићима у блиским родбинским односима, тј. да воде порекло од истог презимена.
    Петар Стјепановић – Храбрен помиње се као катунар и војвода Доњих влаха, у дубровачкој историјској грађи од 1473. до половине 1486. године. У то време био је кнез Иваниш Долин, из братства Бурмаза, а 1483. године био је кнез Храбак Владисалић.
    Поменути Стефан Влаисалић се јавља у једном запису који се налази на корицама Зонарина летописа у српскословенском преводу, у Карловачкој патријаршијској библиотеци: „Боље в име твое да се знает како приложи си книгу Стефан Влаисалић лета 7147 (1639) месеца февр. 13. дн (св. Симеон Србски Мироточец) и потписах аз смерен Митрополит Захл… мски Вас… ле при игуману Логиноу“.
    Владиславићи се спомињу и још израније. Наиме, спомиње се кнез Херак Влаисалић у области Доњих Влаха, године 1483, значи у дане када су Турци покорили Херцеговину. Јован Дучић констатује да „ни ово није најстарији спомен о Владиславићима. У повељи Стевана Твртка од 1378. године, говори се о Влацку Владисалику. Чак и на две године пре овога, 1376, спомиње се као изасланик кнеза Николе Алтомановића неки Вукша Владисалић“.

    Грб Владиславића, на коме су:
    – штит и на њему два крунисана лава, која држе куглу са крстом;
    кацига са визиром и попрсјем и на њој круна,
    плашт;
    из круне излази крунисани змај са крстом
    и Христом на њему,
    крунисани крстоносац и богоносац – четири круне на грбу.
    Херак Владиславић

    У XВ веку, у Бурмазима, помињу се: Влађ и Херак Владиславић, Радослав Хераковић…
    У роду Бурмаза појавио се Херак Владисалић који се у записницима Вијећа умољених помиње првих дана 1483. године као кнез Доњих влаха. Он је родоначелник нових братстава и родова. Његови потомци (по Хераку) презивали су се Хераци и Хераковићи.
    У Блатском долу, Дерани, код Бољуна, општина Столац, налази се некропола у којој је камени крст, висине 220 см. на коме у транскрипцији превода пише:

    Асе лежи Херак на свом Башчини на племенитом.

    Није спорно да су испод каменог крста посмртни остаци кнеза Херака Владиславића. О томе има много података, као и о властеоској породици Владиславића.
    Камени крст Херака Владиславића постојао је до распада друге Југославије. Аутор ових редова не зна да ли тај крст још постоји.
    У одлукама дубровачког Вијећа умољених, 22. маја 1488. године, као војвода Доњих влаха помиње се Јонус, а касније се назив војвода претапа у назив спахија, а војводство у спахилук и тај положај заузимају Турци.

    Одговори
    • Velibor

      Не знам одакле су преузимани подаци о Хераку Владиславићу, али се исти помиње и као влах Мириловић. Октобра 1465. г. подигнута је тужба против влаха Мириловића Владисава Добриековића и његовог сина Херака. У документу из Дубровачког архива дословно стоји: ”contra et adversus Vladissauum Dobriecouich et contra et adversus Heracum eiusdem Vladissaui filium de vlachis Mirillouici” (16.10.1465. g.), M. Dinić, Iz Dubrovačkog arhiva, III, 135.

      Одговори
  • KOVILJKA OBRENA KULJANIN

    MOLILA BIH I POREKLO PREZIMENA MILOSEVIC NEVESINJE . SLAVA SVETA PETKA. HVALA

    Одговори
    • Небојша

      Милошевићи се у Старој Херцеговини везују уз насеља Билећког котара, где живе у Плани (досељени са Меке груде). Ј. Дедјер, „Херцеговина“

      У Билећком котару има Милошевића, који су, према предању, досељени из Грахова, а славе Илин-дан.

      У Невесињском срезу Милошевићи су досељени из Гацка и Рудина, сви старином са Кривошија. Славе Петковицу.

      Иначе, неки Милошевићи се у околини Гацка и Невесиња помињу још 1372. године. (Новак Мандић) Ово је уједно и најстарији помен овог презимена у Херцеговини.

      Одговори
  • Miloš

    Molim za poreklo prezimena Ristanović koji su nastanjeni u Rožanstvu(Zlatibor) a došli su iz Stare Hercegovine

    Одговори
  • Nina

    Molim za poreklo prezimena Trivan, iz Bosne (Krajina),Slava Sv.Stevan.

    Одговори
  • vojislav ananić

    РОДОСЛОВИ

    Родослови објаšњавају генеалогије владара и црквених поглавара. У српској књижевности се појављују у XV веку, а њихов аутор је Константин Филозоф. Константин Филозоф је у XIV, XV и XVI глави своје биографије о Стефану Лазаревићу испричао генеалогију лозе Немањића, доводећи је у везу са византијским царем Константином.
    У биографији о Стефану Лазаревићу Константин Филозоф после дужег увода, даје опис српских земаља и излаже генеалогију Немањића, чије порекло изводи од византијског цара Константина. По њему, цар Константин је удао своју кћер Констанцију за Србина Ликинија, који је прадеда Стефана Немање. Порекло Стефана Лазаревића Филозоф доводи у везу са Стефаном Немањом преко унука Немањина сина Вукана. На тај начин Константин Филозоф је хтео да подигне ауторитет деспота Стефана Лазаревића.
    Историјски биографија о Стефану Лазаревићу представља врхунац у развитку српских средњовековних биографија, и даје верну слику доба Стефанове владавине. Подаци о Немањином пореклу нису тачни, али причање о Стефановом животу је прилично блиско истини, вероватно и због чињенице да Стефан Лазаревић није био проглаšен за свеца од стране цркве. Из Константинове генеалогије о Немањићима касније су се развили родослови као један од жанрова у старој српској књижевности.
    Родослови су се неговали по српским манастирима све до XVIII века, када су се потпуно стопили са многобројним народним причама. Док су у почетку узимали грађу из хагиографија и биографија, калуђери касније уносе у родослове разноврсне приче из народне усмене књижевности. Родослова има десет; најлепши и најзанимљивији су Троношки и Пећки родослов.

    Одговори
  • Dragan

    Molim vas za poreklo Lambic/Ламбић, iz Srbije(Vojvodina,Zrenjanin) slava Sveti nikola

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РОДОСЛОВИ

    Kратки средњовековни списи настали са јасно одређеном намером – генеалошким повезивањем владарских и феудалних породица са општепознатом, историјском личношћу или истакнутом династијом. Као књижевна врста у доба владавине Немањића не постоје. Пре писаних, настали су родослови у „слици и речи“, рађени фреско-техником у Грачаници, Пећи, Дечанима и Матеичу, где је живописана лоза Немањића (в). Није случајно у доба краља Милутина и баш у његовој задужбини почело живописање лозе Немањића. У ствари, то је родослов краља Милутина који је настојао да обезбеди престо својим синовима. У то време династија Немањића има две гране – потомке краља Драгутина и потомке његовог млађег брата Милутина.
    Лозе Немањића живописане у значајним црквеним центрима уздижу и славе светородну династију, али пре свега установљују култ краља Милутина, истичући и утврђујући другу грану династије – Милутина и његове наследнике. Историјска генеалогија, рађена у фреско-техници тада се неговала само у Србији. Савремене паралеле у сликарству прве половине XIV века, нема. Појаву лозе Немањића очигледно су иницирали политички разлози.
    Родослови као врста историјских списа појављују се после изумирања главне гране династије Немањића. Овај владарски род је у основи свих српских родослова. Међутим, српски родослови као историјски списи нису настали у славу Немањића, већ у славу владарских и феудалних породица којима је циљ да истакну или исконструишу родбинску везу са светородном династијом.
    Настанак првих писаних родослова објашњава се тежњом босанског бана Твртка да оправда своје претензије на српску краљевску круну. Истицање родбинских веза Котроманића и Немањића, за босанског бана постало је актуелно од тренутка поделе области жупана Николе Алтомановића. Родослов састављен у славу Твртка, као господара дела српске државе, подсећао је савременике на брак између Јелисавете, ћерке краља Драгутина и Стјепана I Котромана, односно на крвну везу Котроманића и Немањића. Ови родослови настали су пре Твртковог крунисања за краља Срба и Босне. У њима се Твртко још увек спомиње као бан.
    Родослови прерађени у првој половини XV века, за династију Немањића везују Лазаревиће и Бранковиће. Првобитни родослови стога се проширују потомцима Немањиног сина Вукана од којега, према родословима, потиче Милица, мајка Стефана Лазаревића. Непосредније сродство између Немањића и Лазаревића успоставља родослов који је добио име по Илариону Руварцу. Према овом родослову кнез Лазар је ванбрачни син цара Душана.
    Деспоту Стефану Лазаревићу, као угарском великашу и западном витезу, ни непосредно сродство са Немањићима није било довољно. Родоначелник Немањића био је непознат у Угарској. Стога је исконструисано сродство чак са Константином Великим. Ликинија, савременика Константина Великог, истини списатељи прогласили су Србином. Према томе, српски родослови проширују се личностима и подацима из опште историје. Као извор послужио је превод византијске хронике Јована Зонаре. Скраћени родослов налазимо и у житију деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа.
    Крајем XV и почетком XVI века, написана су два родослова у славу сремских Бранковића, титуларних деспота у Угарској.
    Српски родослови последњи пут су прерађивани у другој половини XVI века. Они обелодањују сродство Јакшића, још једне српске феудалне породице у угарској служби, и руског цара Ивана Грозног. Ана, ћерка Стефана Јакшића, била је удата за литванског кнеза Василија Лавовича Глинског. Из овог брака потиче Јелена, жена великог кнеза Василија III Ивановича и мајка цара Ивана Грозног. Овај родослов истовремено, преко Бранковића и Лазаревића, повезује Јакшиће са Немањићима. Тиме се не завршавају покушаји везивања за најславнију српску династију. У новије време Чедомиљ Мијатовић „открива“ сродство династије Обреновића и Немањића преко румунских Балшића, који наводно потичу од зетских Балшића.
    Аутори родослова пишу сажето, по правилу без тежњи ка књижевном обликовању. Углавном саопштавају суштинске податке значајне за владара и његов род. Касни родословни текстови понекад се проширују догађајима из летописа (в.) и подацима о задужбинама.
    Иако је њихова намена провидна, родослови се не могу занемарити као историјски извор. Они се изучавају као својеврстан израз тежњи и амбиција појединих владарских и великашких породица. Истицање стварног сродства, а још више генеалошке конструкције, увек су у најтешњој вези са политичким збивањима. И родословне конструкције могу да послуже као извор али, природно, са особитим углом посматрања. Утврђујући и одбацујући неистине, истраживач тражи одговор зашто настају и чему служе.

    ИЗВОРИ: Родослове је средио и заједно са летописима издао Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд – Ср. Карловци 1927. Родослов сремских Бранковића у одломцима саопштио је Ђорђе Сп. Радојичић, Из старе српске подунавске књижевности и писмености. Родослов сремских Бранковића с краја XV века, Годишњак ФФ НС 3 (1958) 159-170.

    Р. Михаљчић

    Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top