Банатски Срби

30. јула 2012.

коментара: 13

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је веома занимљив текст о банатским Србима и  њиховом вишевековном укорењивању у овај део војвођанске равнице.

Од 1. до 4. века на тлу некадашње Паноније су боравили Јазике или Сармати, Римљани од 358. до 453. године, Хуни до 453. године. Гепиди су од 453. до 553. године, Авари од 564. године. Словени се у Панонији јављају углавном од 6. века. Угри од 895. године дођоше из Азије, бежећи испред Татара и Печењеза. Кумани из Туркменије стигоше са Кавказа. Татарска најезда је била од 1242. године, а Турци надолазе од 1529. године. А и после Турака, вечите сеобе и буне. Народ увек ко зна куда нестајао, дизао се као феникс из пепела и опет у ове крајеве други долазили. Тако је било од вајкада.

„…Бројни Словени (чије су прве претходнице стигле у данашњи Банат још са Роксоланима у 4. веку, па су се интензивно почели досељавати у време Гепида) сад, уз Аваре, у процесу оснивања нове аварско – словенске државе, су у великим масама преплавили равницу коју су они, СЛОВЕНИ, и назвали Банатом. Јер, на челу аварско – словенске државе владао је кан Бајан – вероватно су Словени од његове титуле и имена начинили своју титулу бан по којој је и Банат добио име и оно је, то име, како је већ речено, као назив историјски остало трајно као и присуство Словена (касније Срба) у равници међу рекама до дана данашњег.“ „…На уздигнутим теренима погодним за одбрану градили су своја утврђења од земље, заштићена одбрамбеним шанчевима. Најочуванији траг таквог насеља унутар земљаног утврђења словенског порекла и данас налазимо у Борђошу недалеко Новог Бечеја“ (Милан Туторов, „Банатска рапсодија“, издање „Аурора“, Нови Сад, 2001. године, стране 156. и 157).

Банат је 1718. године био искључиво српска земља. С нестајањем турске власти, и муслиманско становништво листом је напустило Банат. Осамнаести век је време колонизације Баната, где су поред банатских Срба, у таласима стизали Немци, Мађари, Румуни, Словаци, Французи, Италијани, ШпанциХабзбурзи су стигли у Банат 1718. године и за наредна два века дали му нову суштину, боју и сјај Средње Европе. Аустријанци су одмах Банат уплели у своју административну и управну мрежу. Банатски Срби су се жестоко опирали обичајима који су долазили са Запада, бранећи своје православно и балканско постојање. Хабсбуршка монархија је и настала у светско – историјском сукобу ислама и Хришћанства, а Војна Крајина се протезала на широком простору од Лике до Ердеља. После развојачења, милитари Потиске и Поморишке Војне границе, кренули су у Банат где су се укоренили у њиву и у равницу, а многи су отишли и у Русију.

Још 1763. године, у крајевима око Темишвара, населило се више од пет хиљада немачких породица. Страшна глад 1770. покренула је дуге поворке Немаца пут Баната. Године 1784. Немци су населили Модош, а 1790. Црњу и Наково. За владавине Марије Терезије у Банат је приспело једанаест хиљада немачких породица. Српско становништво Сечња иселило се 1806. у Самош да би направило места новодосељеним немачким колонистима. Све више су нестајали пашњаци и Банат је тихо улазио у године дубоког орања, односно, претварао се у житницу царевине.

Крај осамнаестог века обележили су житарски трговци, ушоравање села и градња кућа од набоја. Банатски Срби, све више утонули у земљу, почели су осећати Банат као свој завичај. Мисао о повратку у Србију, код оних који су оданде стизали пред најездом Турака, постепено је бледела. Немир сточара и хајдука све више је нестајао. Питомина је постајала главни белег Баната, белег банатске земље и људи. Године орања трајно су промениле биће банатских Срба. Банат се нашао на „пут жита“ који му је доносио благостање. Са благостањем, јавило се осећање помирености и прилагођености. Банатски трговци, први од свих Банаћана осамнаестог века, кренули су друмовима Подунавља. Вођени својим пословима, ови вечни путници, отиснули су се у велики свет све до Беча, Пеште и Пожуна, до Лајпцига, Прага и Кракова сусрећући људе разних вера, језика и обичаја. Ови Срби су први прихватили средњеевропски начин живота и прилагодили га свом унутрашњем свету православља, историзма и светосавске духовности.

Осамнаести век је век најдубљих промена у бити бића и духа банатских Срба. Нова цивилизацијска дешавања и улазак у духовни простор Средње Европе изазвали су дубоке духовне и менталне потресе у бићу и постојању банатског човека. Цео тај век на тлу Баната био је у знаку сукоба средњеевропске и балканске цивилизације. Страх од католичења, био је један од великих колективних страхова панонских Срба осамнаестог века. Руски утицаји у духовном животу панонских Срба приближавали су Србе великој словенској држави. Вукова реформа ништила је све руске утицаје и разграђивала оно што се у духовном кругу панонских Срба градило цело столеће. Копитарова подршка Вуку била је у ствари подршка званичне Аустрије брисању православних и руских белега у духовном животу панонских Срба, одн. пут ка унијаћењу, што је на време сагледавао митрополит Стефан Стратимировић (на слици). Зато је и прогонио вуковицу. Страх од отуђења и обезличења терао је панонске Србе да се бране од Вука.

Лакоћа живота, чулност, тромост, етикеција и површност постали су белег грађанског сталежа Срба у Угарској. Градња барокних цркава постала је њихово искупљање због начина живота који су водили. У сликарству и архитектури православних храмова осамнаестог века, то је био знак њиховог помирења са духом западне цивилизације. Градећи цркве, у времену обновљене српске самосвести пред српску револуцију, богати банатски трговци сами себи почели су личити на Немањиће. Богатство и раскош православних храмова тог времена означили су улазак у дубљи материјализам и у мању духовност панонског православља.

Богати грађани Баната тада су носили шешире и фракове, после 1840. пуштали браде и бркове, а њихове госпође носиле су узане хаљине од свиле и броката, дуге, жуте рукавице и шешире са великим ободом, сунцобране, златно прстење и гривне, а око врата ниске великих дуката „сеферина“.У кафанама и богатим грађанским кућама приређивани су балови уз присуство трговаца, лекара, адвоката, чиновника. Уз обилно јело, играо се кадрил и понеко српско коло.У општем расипању новца и лагодном животу прве половине деветнаестог века, јавио се међу Србима „бећарац“ као знак новог менталитета расипништва, опуштености, лагодности и чулности банатских Срба. Управо у овим временима српско грађанство у варошима источног Баната, почело је да се уклапа у румунску већину. Исти процес дешавао се, тада, са српским грађанством на северу Угарске. Нагло богаћење и нов начин живота обезличили су Србе на ободима Српства и претопили их у Мађаре и Румуне.

Нови талас сеобе у Америку, захватио је Банат 1905. године. Исељавали су се најпре добростојећи Немци, али и Срби. Страхови од прошлих времена, згуснути у колективној свести, историјски комплекси и несналажење у свету новца, често су остављали Србе на маргини нових цивилизацијских токова. Различити интереси водили су их на разне стране.

ИЗВОР: Уз наведене цитате из „Банатске рапсодије“ Милана Туторова, већина текста је преузета из књиге проф. Милана Мицића „КРУГОВИ ВРЕМЕНА БАНАТСКИХ СРБА“, у издању „Књижевне заједнице Зрењанин“, штампа „Агава“ Зрењанин, 2002.)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента

 

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Војислав Ананић

    Банатски урбар

    Са инкорпорацијом Баната Угарској, дошло је до увођења Банатског урбара 17. октобра 1780. године који је регулисао односе кметова са државом, односно властелом. По урбару, властелин је сељаку давао у закуп оранице, пашњаке и ливаде, које је он плаћао кулуком, а могао је своје обавезе и новцем да отплати. Кмет је за једну сесију земље плаћао годишњи порез кулуком без запреге 104 дана, а са запрегом 45 дана. Осим тога, кмет је морао свом господару да даје десетак од произведених пољопривредних производа – хране, вина и стоке. Нови урбар је подешен тако да одговара властели, ако би дошло до продаје банатских коморских поседа. Банат је припојен Угарској, али поседи нису били дати мађарском племству како се то желело. По препоруци Јосифа II и државног савета, поседи су подељени у четири категорије по вредности и тако су стављени на лицитацију и продају. На основу те одлуке, дошло је до прве лицитације 1. августа 1781. године у Бечу, за имања чија је вредност прелазила 30.000 форинти, а имања мање вредности су продавана у Темишвару. До 1783.године на јавним лицитацијама су продата 164 банатска поседа. Купци ових имања су били јерменски, грчки, цинцарски, српски и мађарски богаташи и трговци, који су овом куповином истовремено добили племићку титулу и постали племићи.

    На банатске поседе су дошле породице: Баћањи, Чеконић, Дадањи, Ђурковић-Сервијски, Карачоњи, Киш, Лазар, Марцибањи, Моска, Нако, Николић, Сисањи и друге. Намере Јосифа II су биле изузетно добре, али нове спахије нису оправдале очекивања бечког двора. Дворска канцеларија је била препуна жалби на рачун властеле, која је максимално искориштавала и угњетавала своје кметове. Много пута су спахије изговарале бахате реченице сличне овој, коју је изрекао Ђорђе Ђурковић де Сервијски, господар од Турске Кањиже (Нови Кнежевац): “Цар је господар у Бечу, а овде сам ја”. Због тешких злостављања, узурпирања и отимања најбоље земље од кметова, дошло је до масовних кметских побуна, па и до убистава спахијских провизора. Веома незадовољан оваквим стањем на спахилуцима у Банату, Јосиф II је обуставио даљу продају коморских добара. Настављајући упорно своју реформаторску политику, Јосиф II је укинуо институцију кметства 22. августа 1785. године. По новом закону, кмет се није везивао за земљу и имао је право на личну слободу. Упркос многобројним постојећим проблемима у новооснованој Торонталској жупанији, земљопоседници су на својим спахилуцима унели многе новине у пољопривредну производњу и увели узгајање нових пољопривредних култура. Прилагодили су пољопривредну производњу на својим имањима, односно земљи коју су издавали у закуп, па су поред веома рентабилних житарица, почели да узгајају и дуван, који им је доносио огромне приходе. Због специфичне производње дувана, спахије су на своја имања насељавали мађарске беземљаше. У Банату су једна за другом ницала баштованска насеља и села као што су Рабе, Мајдан, Буџак, Филић, Тервар, Терјан (Lerincfalva), Врбица, Банатски Моноштор (Monostor), Имретелек, Моротва, Падеј, Сајан, Јазово, Руско село (Kis Orosz), Нови Итебеј (Itabej), Нова Црња (Magyar Csernye), Тоба, Торда и друга.

    Бечки двор није одустајао од зацртане политике – да од Баната направи житницу Европе. На велепоседима се највише сејало жито, зоб, раж и наполица, а производио се и кукуруз и веома мало кромпир. Од пољопривредних радова је најзначајнија била вршидба жита која је трајала од лета до касне зиме, а често и до самог пролећа. На овим просторима, техника вршидбе жита се није мењала вековима и обављала се српом и косом и зато је био велики проблем пожњети велике површине. Косидба жита српом је тражила више радне снаге, но имала је и својих предности – слама се мало ломила и користила се за покривање кућа. Но, то је изазивало честе пожаре. Зато је Јосиф II 1787. године издао наредбу којом је забрањено покривање кућа сламом и трском, него искључиво шиндром и црепом. Са повећаном производњом жита крајем XVIII века, због недостатка радне снаге све се више користила коса, којом се убрзавала вршидба жита. За један дан су косом два надничара могла да покосе једно катастарско јутро жита. Пошто је било недовољно радне снаге, за време вршидбе су спахије приморавале кулуком своје кметове да им раде жито и нису водили рачуна када ће кметови овршити своје њиве.

    У Торонталској жупанији, без Банатске војне границе, 1787. године, је било 139.130 становника, а то није било довољно за обављање пољопривредних радова и зато је из других крајева Угарске долазила у време сезоне најамна радна снага, која је плаћана најчешће у натури. Жито се вршило на припремљеном гувну пречника од 10 до 15 метара са воловима, или коњима који су терани укруг. Волови нису били подесни за вршидбу јер су били спори и својим изметом су прљали изваљено семе. Коњи су били омиљенији јер су били бржи. На гувну је било упрегнуто од два до десет коња и скидане су им потковице да не би ломили жито. Ипак је вршидба трајала месецима. Жито се допремало у спахијске амбаре, или у житне јаме. Са мањих површина, жито се вршило млаћењем са дрвеним млатилицама и народ је то звао “немачко вршење”, јер су тако Немци вршили своје жито. Жита је било на претек и извозило се у све крајеве Аустрије и Угарске и у највеће државе Европе, а преко Турске је стизало чак и до Египта. Највећи трговачки центар је био Нови Бечеј (Турски Бечеј), где су били изграђени велики житни магацини. Одатле се Тисом бродовима жито превозило у унутрашњост земље и до Јадранског мора у пристаништа Ријеке и Трста. Нове спахије су се са мало улагања нагло обогатиле од плодне банатске земље која је давала одличне приносе. На поседима од више хиљада катастарских јутара просечан принос пшенице је износио 500–600 kg по катастарском јутру. За житом је била све већа потражња и зато су сваке године повећаване засејане површине. Застарелом пољопривредном механизацијом, велике површине се нису могле одговарајуће обрађивати, па је тешка банатска земља дрвеним плуговима преоравана до само десетак сантиметара.

  2. goran maričić

    interesuje me iz kojih su krajeva su došli moji preci na prostore Južnog Banata.
    Oko 1790.bili su u Gaju kod Kovina a onda oko 1800.preselili u Dubovac(isto kod Kovina).
    U crkvi u Dubovcu prvi predak koji se pominje na tim prostorima je Sofronije Maričić,oženjen
    Dragom Šajić iz Kusića.
    Potomke njihove znam ,trebao bih informaciju pretke pre Sofronija i odakle su!

    Unapred HVALA!

  3. Војислав Ананић

    О бећарцу

    Феномен „наше најкраће народне песме”, како Младен Лесковац у предговору своје познате антологије назива бећарац, представља и даље недовољно испитан терен и велики изазов за проучаваоце народне лирске поезије. Надахнута и ауторитативна, досад у нас прва и једина, студија о бећарцу, ипак, у много чему није до краја распетљала мистику компликованог двостиха наше народне поезије. Остају велике недоумице, чак и неспоразуми, на терминолошком плану, затим, на нивоу предочавања књижевноисторијске генезе десетерачког двостиха и, коначно, његовог географског распростирања.
    Четири године послије првог издања Лесковчеве антологије Бећарац (1958), Винко Жганец у свом тексту Мелодије бећарца пише: „Бећарац је заправо бећарац онда када се ти двостихови пјевају, и то не било коју мелодију, него баш ону која се назива истим именом. Кад гајдаш само свира неку мелодију, а уз то не пјева, вјешт народни пјевач одмах ће знати да ли он свира бећарац или коју другу врсту напјева народне пјесме. Има, дакле, тај израз бећарац основа не само у тексту него и у мелодији, музици… Но, ослањајући се на праксу народних пјевача, ми знамо да се ови кратки двостихови могу пјевати на разне друге мелодије, које немају никакве везе са мелодијом бећарца… Након тих констатација чини се да прије споменута збирка Младена Лесковца није названа правим именом, јер ти двостихови које она садржава нису сами по себи, по голом свом тексту и форми (десетерачки двостих) бећарци. Под тим именом подразумијева се нешто шире, нешто што обухваћа још неке елементе, којих у споменутој збирци нема. Кратке, заправо наше ‘најкраће народне пјесме’ наш народ не зове свагда и свугдје бећарцима. Он има за њих разна имена у разним мјестима и временима, као: писмице, припјеви, кратке, самице, преклапуше, гонеталице, пријекуше, тркавице итд. Истина, често и ти називи означавају првенствено начин пјевања народних двостихова, а тек у изведеном смислу су уједно и назив за текстове ‘кратких пјесама’ често баш таквих какви се у Лесковчевој збирци називају бећарцима. У крајевима гдје су уобичајени ти називи обично није познат израз бећарац за једнаке или сличне текстове у двостиховима.”
    Жганчеве примједбе су врло инспиративне. Оне подстичу на живо размишљање о терминолошким својствима десетерачког двостиха. Очигледно је да термин бећарац није једини и да не може пледирати на позицију која ће, како на музичком тако и на књижевном плану, бити свеобухватна. Осим назива двостиха, које наводи Жганец, поменимо ојкачу, гангу, рере, дикицу и шаранац.
    Бећарац је, нема сумње, настао у Срему, Бачкој и Банату, „па се онда преко Славоније а кроз Шокадију, и са чврстим а плодно сочним стаништем у њој, спушта ваљда тамо негде ка Кордуну и Лици, да би онде, као заустављен преградом од кордона Војне границе, као пресечен, нагло устукнуо и умукао”. Оваква Лесковчева мапа бећарца је, најблаже речено, неартикулисана. Она је врло уска и заснована на произвољном одређењу: „ваљда”. Жганчеве примједбе овдје се показују функционалнима. Широк је простор на српском говорном подручју гдје се пјева и чује та минијатурна пјесма. Без Босне и Херцеговине, данас Републике Српске, тешко је замислити сваку, чак и на брзину скицирану, мапу која предочава постојање „компликованог двостиха”.
    Вук Караџић није много марио за ову творевину. Конкретно, бећарац му није „запињао” за око, мада је знао да постоји. Тако, на примјер у Рјечнику (1852), као прилог оштријем тумачењу ријечи родитељка, појављују се овакви стихови. Од швалера бољег рода нема, / Од швалерке боље родитељке. Лесковац наводи и примјер поводом ријечи штикла (Мојим шором никад блата нема, / Све швалери на штикла разнели). У народним пословицама које је Вук сакупио налазе се овакви двостихови: Нек’ се жени, жељела га мајка, / њега мајка, а он дјевојака. Или: Дивне ли су зелене ливаде, / још дивније дојке у дјевојке. У Cрвеном бану примјера има много: Ој, дјевојко, лијепа ли си струка, / да ти није иод кецељом мука. Или: Ој, девојко, што си тако луда, / што се баци, те ми разби муда. И поред очигледних „бећарских” одлика ови стихови нашли су се у сасвим другим контекстима, те користимо прилику да их „истргнемо” и ставимо тамо гдје им је, такође, мјесто. Као могући разлог Вуковог „игнорисања” бећарца, Лесковац наводи ону чувену Караxићеву реченицу из 1854. године: „Што сам досад све околишио, овдје ћу изријеком да кажем: да се у свему народу нашем нигдје не говори српски тако ружно и покварено као у Сријему, у Бачкој и Банату”. Нисмо сигурни да је Вуково „непризнавање” екавског изговора играло пресудну улогу поводом бећарца, односно десетерачког двостиха. Јер, да је имао више интереса за „кратку пјесмицу”, забиљежио би примјере на ијекавском говорном подручју. Склонији смо мишљењу да Вук, напросто, није ту минијатурну творевину сматрао релевантом за свој посао и да је она, за њега, тада, представљала само фрагмент истргнут из веће лирске цјелине. А да је Вук омашио кад је у питању екавски изговор, ту спора нема: сјај и љепоту говора Срема оваплотио је, само двије године послије Вукове изјаве, нико други до Бранко Радичевић.
    Кад говоримо о времену формирања бећарца, Лесковац је врло опрезан: „Оно што је извесно, то је да је бећарац већ пре средине 19. века формиран, или бар у јеку формирања”. Наводи пјесмарицу (1844) Петра Вукичевића из Сомбора, коју је у рукама имао Радивој Симоновић који се, у листу Бранково коло (1907), присјетио једног примјера: Боже, спари ко за кога мари, / а распари ко за ког не мари. Жалећи што од пјесмарице није остало бољег трага, Лесковац подробнију своју анализу заснива на Бачванским песмама Стевана Бошковића (Нови Сад, 1862, 1879) и Банатским песмама од П. Т. (Нови Сад, 1863, 1866).
    Марија Клеут, у Рукописном одјељењу Матице српске, пронашла је пјесмарицу Николе Беговића (18211895). О времену и мјесту настанка М. Клеут каже: „Као и многе друге, и ова песмарица мало открива о околностима свог настанка, али би се скоро сасвим поуздано могло одредити време и место њеног настанка. У Костајници као богослов, Н. Беговић боравио је 1843. године, те је то свакако, време када је почео бележити песме у своју песмарицу. Скупљати их је могао и раније а бележење се могло наставити и нешто доцније”. Ова пјесмарица је досад била најстарија пронађена збирка са примјерима бећарца. Настала је двадесетак година прије збирки које помиње Лесковац. Међутим, ваља припоменути да у збиркама из осамнаестог и с почетка деветнаестог вијека има примјера бећарца. Истина, они су, у примјерима које ћемо навести, дати у плашту пословица, али је очигледно да нису само то, већ бећарци прије свега. У збирци Јована Мушкатировића Причте илити простому пословице (Беч, 1787) има овакав двостих: Јеби, попе, нека село плаћа, / ал’ се пази, не посери гаћа. Мрсан, прави бећарац, поред којег стоји опаска: Далмацианска пословица. Овај детаљ, наједанпут, шири видике поводом географског распростирања „кратке пјесмице”. У другој Мушкатиревићевој збирци Причте илити по простому пословице (второје и умножено изданије, Будим, 1807) налази се овакав двостих: Кућа ти се кућерином звала, / а жена ти чело главе срала. И у Ерлангенском рукопису (17161733) има двостихова који стрше у ткиву пјесама и дјелују као потпуно самостални: Огледало, да би не гледало, / ти си мене мајки опадало. Или: Боље драгу љубит’ на камену / нег’ недрагу на меку душеку.
    Лесковац предочава примјер бећарца који пјевају јунаци Сеоба Милоша Црњанског: Темишваре, ни село ни граде, / већем један покрај баре смраде. Лесковац је у недоумици да ли је било могуће да се 1752. године, коју у свом дјелу наводи Cрњански, пјева бећарац. Овако се одређује: „Може бити да је бећарац или нека његова рудиментарна форма, образована већ негде под крај 18. века… То су нагађања, међутим”. Имајућу у виду примјер из прве Мушкатировићеве збирке, нама се чини да је то сасвим реално, и да је бећарац, без икаквих нагађања, постојао крајем 18. вијека, али и прије.
    „Пређимо” на тренутак у деветнаести вијек. Потребно је рећи да је бећарац имао извјесног утицаја на пјеснике романтизма. Драгиша Живковић пише: „И сада, ако упоредимо бећарце с љубавним песмама наших романтичарских песника, застајемо изненађени: многи и многи мотиви, тон, метар и ритам, унутрашња рима, поенте, целе песме наших романтичара од Бранка до Лазе Костића, могле би се унети у збирке бећараца, и обрнуто: многе бећарце као да је испевао неки од ових песника, нарочито Змај или Лаза Костић”. Поетско савршенство бећарца, дакле, дјеловало је и на „умјетничку” поезију, провоцирало пјеснике који су испитивали свеколика стилскојезичка својства језика на којем пишу. Тако код Радичевића читамо: Данас има а сутра нас нема, / Ајд’ у коло ко ће ту да дрема, код Змаја: Имам песме ако нема злата, / песмебисер драгој око врата, код Лазе: Ситних жеља полетело јато / да с висине изгледају злато. Читав вијек доцније, Бранко Ћопић, непоновљиви крајишки маг хумора и трагике, чије је дјело дубоко проткано златним нитима ојкаче, пјева: Изневјерих попут сабље тупе, / мала моја из Босанске Крупе итд…

    Извор: НЕНАД ГРУЈИЧИЋ, О Ј К А Ч А, Четврто допуњено издање, МУЗЕЈ КОЗАРЕ, Приједор, 2000.