Порекло вожда Карађорђа Петровића

25. јула 2012.

коментара: 63

РОЂЕН: У Вишевцу 14. новембра 1762. – убијен 24. јула 1817. у Радовањском лугу

РОДИТЕЉИ: отац Петар, мајка Марица (дев. Живковић)

ПОРОДИЦА: жена Јелена Петровић, синови Алекса и Александар, ћерке Сима, Сава, Сара, Полексија и Стаменка

КРСНА СЛАВА: Св. Андреј Првозвани (13. децембар)

СПОРНИ ДАТУМ РОЂЕЊА: Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се не помиње ниједан верски датум, што је било уобичајено, везан уз рођење. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума. Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама, у совјетској 1752. година, у америчкој 1752/1762., а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година. Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године.

Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је “… Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан”. Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по грегоријанском календару 3. новембра, односно тада по јулијанском 14. новембар.

ПОРЕКЛО: Карађорђеви преци потичу из Васојевића, а доселили су се у Шумадију са херцеговачко-црногорских брда у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Шакабентом 1737-39. Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали Срби. Презиме Петровић му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

ЖЕНИДБА: Ђорђе Петровић се 1785/86. године жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избегао је у Срем са својом породицом.

ОЦЕУБИСТВО: У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима – оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је обесио изнад кућног прага, због оптужби становника Тополе за насилничко понашање.

ПОВРАТАК У СРБИЈУ: Пред крај аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/94. године и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом уТополи.

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК: Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар1804. године (2. фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар,Варварин…

БЕГ У АУСТРИЈУ: Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1810. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

НАПОЛЕОН О КАРАЂОРЂУ: На питање ко је највећи војсковођа француски император Наполеон је одговорио: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!”.

РОДОСЛОВНО СТАБЛО КАРАЂОРЂЕВИЋА

ИЗВОР: Википедија

 

Претходни чланак:

Коментари (63)

Одговорите

63 коментара

  1. Војислав Ананић

    КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ (3/9. 1752, Вишевац, Шумадија — 13/7. 1817, Радовање, јасенички срез). Породица К. је подријетлом из Васојевића, а прешла је у Шумадију вјеројатно послије ратова од 1737. до 1739. Презиме му је по оцу Петру. Мајка му је Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Име К. је добио касније, кад је постао више популаран, по тамној боји свог лица (турски »кара« значи црн).
    У младости се К. бавио сточарством. Бранећи један чопор свиња од ћуди неког бијесног Турчина учинио је убијство, и послије тога се одметнуо као хајдук. 1786, пред рат Катарине II и Јосипа II против Турске, прешао је К. са свом породицом у Сријем. Ту је наскоро ступио у један одред добровољаца (Preikorps), али је, због оштре дисциплине, побјегао из војске и прешао у Србију, да тамо четује. За вријеме рата 1788—1789. истакао се К. храброшћу у чети капетана Радича Петровића. 1791—1803. живио је као миран грађанин, бавећи се сточарском трговином, али је судјеловао у борбама против Пазван-Оглу-а и јањичара у Видину као буљубаша у народној војсци, коју је водио везир Мустафа-паша београдски. Кад су се јањичари вратили у Београд, 1801. убили Мустафу-пашу и почели силан притисак на народ, почела је у Србији јака реакција против њих. Велики дио људи отишао је у хајдуке, многи су стали да се туже писмено и усмено, а неки су почели да се договарају о устанку ширих размјера. Међу овима био је и К.
    Пивски архимандрит Арсеније Гаговић, у договору с карловачким митрополитом Стеваном Стратимировићем, преговарао је да у устанку судјелују Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и ишао је у Русију 1803. да тражи помоћи. Обавијештени о покрету раје, ухвативши једно сумњиво писмо, вође јањичара, дахије, одлучили су да покрет угуше, прије него се распламти и то тако, да поубијају главне људе у земљи, да народ остане обезглављен и лишен вођа. У другој половини јануара 1804. почела је сјеча кнезова у Србији. К. је срећно измакао. Сјеча је изазвала силно огорчење у народу, који се дигао на оружје, да се брани и освећује. На народном збору у Орашцу 2/2. 1804, било је одлучено, да се почне борба с Турцима, и К. је изабран за вођу устаника. Такав став потиштене раје изненадио је дахије, а још више снажан војнички отпор, на који су они наишли одмах, првих дана, у борби с устаницима.
    У прво вријеме устанак је имао карактер борбе против јањичарских силеџија. Тако су увјеравали устаници Порту и многе људе из сусједства. Портин изасланик, Бећир-паша, који је долазио из Босне у Београд, да извиди ствари, био је дочекан од устаника с пажњом. Кад су, по његовој заповиједи, побијени на бијегу, у Адакале, ноћу 24—25/7. 1804, четири главне дахије (Аганлија, Кучик-Алија, Мула-Јусуф и Фочић Мехмед-ага), њему се чинило, да је тим учињено доста, и да је раја добила задовољштину. Изненадио се, с тога, кад ]е чуо, да раја ипак неће да положи оружје, све док Турска не пристане да споразум између ње и раје гарантира једна страна сила. Тада је и паши и Порти постало јасно, да устанак добива опасне размјере. Срби су за то вријеме тражили веза са Аустријом и Русијом, и почели су да своју борбу против дахија развијају у борбу за ослобођење од турске власти уопће. Турски покушај, да помоћу Хафиз-паше подузму енергичне мјере, наишао је на оружан отпор раје. Раја је у борбама код Иванковца, 6—8/8. 1805, однијела побједу.
    К. се у борбама, које су настале иза тога, истакао великом личном храброшћу. Сјајан је његов успјех у борби код Мишара, 1/8. 1806, кад је силно потукао босанску турску војску. То је највећа српска побједа Првог Устанка. 27/12. 1806. освојен је и Београд, као главни град цијеле земље. Ради тих успјеха К. ауторитет порастао је и у осталим српскини земљама, а о Србији су се, од тог часа правиле озбиљне комбинације и код руске владе. 1807. Србија је ушла у савез с Русијом. Тај савез није донио Србији оне помоћи, којој се она надала, што више, појачао је унутрашње интриге.
    К. је био плаховит човјек, прек, и понекад стога неправедан. Осим тога, много угледних војвода налазило је, да се он превише лично осилио и да сузбија њихов углед и утјецај. Вође. опозиције, војвода Миленко Стојковић и Петар Добрњац, нашли су главни ослонац код представника руске власти у Србији. То је вријеђало К., који се с времена на вријеме приближавао Аустрији, с којом је имао старијих веза. Та унутрашња борба у земљи довела је до јачих сукоба и осјетно парализирала народну снагу, нарочито 1809—1818. Незадовољство против К. се јачало, он сам постао је зловољнији, а државне послове водили су људи без моралних скрупула и слабе вриједности.
    Када је послије Наполеонова похода у Русију 1812, почео јачи притисак Турске, која је жељела да једном ријеши српско питање, а 1813. била кренута велика турска офензива с југа и запада, К. се разболио, изгубио је присебност, и 21/9. 1813. прешао је у Земун, на аустријско тло. Тамо је једно вријеме био интерниран у манастиру Фенеку, Голубинцима, Петроварадину и Гразу. Из Аустрије је, концем септембра 1814, на заузимање руске владе, пуштен у Русију, у Бесарабију.
    Ради катастрофе 1813. К. је био с више страна нападан и изгубио је много од свог ауторитета. Кад је избио нови устанак 1815, К. је желио да пријеђе у Србију и да обнови борбу. Али није могао за тај корак да добије пристанак руске владе, код које је кнез Милош све подузимао, да га спријечи у тој намјери. К. је ипак имао присталица у Србији и буна кнеза Симе Марковића, почетком 1817, кренута је добрим дијелом ради њега. У Бесарабији је К. ступио у везе са грчком хетеријом, која је, добро и ако тајно организирана, жељела ослобођење свих кршћана од Турака. Хетеристе су много полагали на К., као на бившег шефа једне револуције, и живо су радили, да му омогуће повратак у Србију. Њиховом помоћу он добије лажан пасош и 28/6. 1817. искрцава се у Србији. Дошао је у Велику Плану свом куму, Вујици Вулићевићу, који га је позивао да се врати у отаџбину. О свом доласку извијестио је К. одмах кнеза Милоша. Овај, не желећи имати супарника и бојећи се, да К. не поведе акцију против Турака и поремети његове рачуне, издао је наредбу, да бивши врховни Вожд буде убијен. То је извршено пред зору 13/7. 1817. К. глава послата је 18/7. у Цариград као знак Милошеве вјерности и као доказ, да је нестало заувијек главног бунтовника против Порте.

    Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Карађорђе, X (1907), II (1912; до 1807); Ст. Новаковић, Васкрс државе српске (1914); Карађорђе (издање Народног Дела, 1923) са чланцима В. Ћоровића, Ст. Станојевића и Ф. Шишића.
    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.