У потрази за старим Красојевићима

22. јула 2012.

коментара: 44

Колико узбудљиво може бити трагање за коренима, у свом новом тексту на најбољи могући начин показује стални сарадник нашег и вашег портала Синиша Јерковић из Бањалуке. Његово истраживање о Јерковићима води нас дубоко у прошлост (уз помињање других, Јерковићима блиских родова), а као круну свега Синиша даје поглед на порекло из угла генетичке генеалогије. Обавезно прочитајте!

КРАЈИШКИ ЈЕРКОВИЋИ

Постоје у Крајини двије разнородне гране Јерковића. Јерковићи који славе св. Алимпија Столпника из Голубића крај Книна нису истог поријекла са Јерковићима који слава Петровдан и Јовањдан у више мјеста Крајине. Поријекло првих, голубићких Јерковића обрађено је у студији ТРИ СРОДНЕ ГОЛУБИЋКЕ ПОРОДИЦЕ од Александра Бачка. Поријекло других је нешто компликованије.

Јерковићи се као презиме на крајишким просторима први пут појављују 1658. приликом пресељења једне групе српских породица, познатих под именом Усорци са турске на аустријску територију. Усорци се пресељавају у околину Оточца, Вилићко поље, са подручја које није до краја дефинисано. Док Стјепан Павичић сматра да су из Усоре били пресељени прво на Кореничко поље, а одатле у Оточац, Војин Дабић сматра да је сеоба ишла директно из Усоре. Имајући у виду присуство неких усорачких породица у Далмацији, сасвим је вјероватно да је постојала  међустаница на простору Коренице или евентуално у околини Коренице. Познати су упади котарских ускока у крајеве око Удбине и Коренице, на тај начин је и дио Усораца могао доспјети у сјеверну Далмацију. Штавише, такве сеобе су документоване поготово у другој половини 17. вијека. Како год, Јерковићи су били у тој групи породица поријеклом из Усоре.

Усора је крај у Босни око ријеке Усоре, познати манастири тог краја су Липље и Ступље, које су по свој прилици подигли досељени Срби након доласка из Херцеговине у 15.вијеку. Долазак великог броја Херцеговаца из области Билећких Рудина и Бањана у Усору је такође документовано у турским пописима. Досељавали су се долином ријеке Босне, прво су били груписани око Маглаја (познати Закон о маглајским власима из 1489), а након пада Сребреничке Бановине шире се по читавој сјеверној Босни, Требави, Усори, Озрену. Читав тај крај доживљава процват у том периоду, граде се манастири, становништво се множи, Срби живе у повлаштеном влашком статусу, имају своју свјетовну и вјерску самоуправу. Усора и околни крајеви губе гранични војни значај већ након Мохачке битке 1526, те се један број Срба из Усоре свакако помјерио ка западу, ка граници да би сачувао влашке привилегије. Лика је освојена од стране Турака 1528. године, па су вјероватно у годинама које су слиједиле, половином 16. вијека Срби Усорци дошли и у крајеве око Коренице.

Добар дио усорачких породица славио је Јовањдан, што би могло да се објасни и доминацијом бањанских братстава међу њима. Јерковићи са славом Јовањдан, из околине Оточца доселиће се након ослобођења Лике од Турака 1689. у крај око Госпића, тачније Дивосело гдје их у великом броју биљежи и познати попис Лике и Крбаве из 1712. године. Старе књиге парохије Буковић, сад већ дио Бенковца, такође биљежи велики број Јерковића у 18. вијеку. Поред Јерковића биљежи у Буковићу још неке Усорачке породице од којих је најзначајнија за поријекло Јерковића породица Кресовић или Кресојевић. Како и када су ове усорачке породице дошле у Далмацију, могло би се сазнати пратећи дјеловање котарских ускока у Лици. Крај око Бенковца је насељен након што су ускоци у прољеће 1684. године упали у Удбину и крајеве око Коренице. Сасвим је могуће да су тамо затекли и Јерковиће и Кресовиће који нису отишли у претходној сеоби за Оточац. Поменута парохијска књига Буковића помиње сеобу једног Јерковића у Босну 1771. Ради се о Мили Јерковићу који је због тешких прилика тог времена у Далмацији, са породицом преселио у Босну. Поред овог Јерковића књига спомиње и неке друге Јерковиће одсељене у Карин, којих тамо данас нема, али их је зато било у оближњем Грабу у Грачацу у Лици.

Милан Карановић говорећи о великом броју Јерковића у Поуњу који славе Петровдан написао је да су поменути Јерковићи у Поуње доселили из области Тромеђе и Бјелајског поља, а да су претходно дошли из Далмације. Једино мјесто у региону Тромеђе и Бјелајског поља гдје су забиљежени Јерковићи јесте Орашко брдо и Пркоси. Подручје Пркоса насељавано је баш у периоду 18. вијека из Далмације, тако да је сасвим вјероватно поменути Миле Јерковић из Бенковца 1771. године дошао у Пркосе. Јерковићи у Пркосима славе Јовањдан. Међу Јерковићима у Поуњу остало је предање да су некад славили Јовањдан, али да су због једне једне зимске несреће на славу почели да славе Петровдан. Из овога се јасно види да је Петровдан старија слава, доста незгодна за слављење јер пада у периоду највећих пољских радова и да су Јерковићи вјероватно у својим сеобама са усорачким бањанским породицама преузели њихову за слављење доста погоднију славу зимски Јовањдан, али да су поменуту несрећу схватили као „опомену“ свог свеца заштитника св. Петра и вратили се опет на стару славу ма колико била незгодна за прослављање.

Рјешење су нашле Јерковићима сродне породице Влаисављевића, Ловрића и Шараца које су почеле да славе Часне Вериге светог апостола Петра које су у јануару, јер им је владика, по предању, тако разрешио тј. прослављали су истог светитеља св. Петра, али у погодније зимско вријеме.

Значи сви Јерковићи у Поуњу који славе Петровдан, по свој прилици потекли су од Миле Јерковића и његових потомака који се 1771. из Бенковца доселио на Пркосе (граница Бјелајског поља и Тромеђе).

Милан Карановић Јерковиће дефинише као племе са неколико њима сродних породица. То су породице: Балабан, Влаисављевић, Ловрић, Шарац. Све ове породице славе или Петровдан или Часне вериге апостола Петра. Балабан је презиме надимачког поријекла, од турског Балабан-медвјед и може да значи тром, незграпан, крупан човјек. Исходишно мјесто Балабана у Босни је подручје Тромеђе и Унца,одакле су се расељавали даље, највише у доњу Крајину. Сасвим је вјероватно да је презиме и настало управо у Унцу, као надимак у 18.вијеку. Породица Влаисављевић се поред Јерковића помиње у списку усорачких породица тако да је то презиме сасвим могуће донесено још из Херцеговине. Ловрићи се не спомињу у усорачком списку, али их има и у Лици и у Крајини на више мјеста. Шарци се спомињу у Унцу и Тромеђи као досељеници из Врлике у Далмацији гдје их и данас има. Сигурно да овај списак саплеменика Јерковића у Крајини није коначан и да би могао да се прошири још неким породицама: Јелићи, Манојловићи, Веселиновићи, Жакуле и др. Ове породице иако једног рода, нису се увијек по Крајини, Лици и Далмацији кретале једном путањом, већ су се могле раздвојити и ићи сасвим различитим правцима.

Ако су све те породице припадале једном племену, поставља се питање које би то племе могло да буде. Управо због тога морамо се вратити у Херцеговину, мјесто одакле су све породице потекле.

ХЕРЦЕГОВАЧКИ РОЂАЦИ ЈЕРКОВИЋА

По предању неких херцеговачких и црногорских породица у мјесту Плана између Гацка и Билеће живио је за вријеме херцега Стефана Косаче, његов савременик и савезник, кнез Михајло Шарац. Кнез Михајло је живио у периоду пред турска освaјања Херцеговине. Надимак Шарац, имао је, по предању, јер је преболовао велике богиње, па му је лице остало ишарано. Кнез Михајло је имао неколико синова и у вријеме турске најезде на Херцеговину (а то је било око 1465) његови синови су се повукли у Црну Гору у подножје планине Његош, у Мужевице, у Црној Гори. Михајлов син Алекса и његов брат ког су звали Баба вратили су се на очевину у Плану, али се Алекса потурчио и постао Авдија. Од та два брата постали су муслимани Авдићи и православни Бабићи у Плани крај Билеће. Од тих повратника племена Михајла Шарца из Црне Горе у Херцеговину настала су презимена: Зимоњић, Жерајић, Парежанин, Шаренац. Они Шаренци Властелиновићи који су остали у Црној Гори расељавали су се тамо такође на неколико страна: једни су отишли у Бјелопавлиће и од њих су у Бјелопавлићима Поповићи, Распоповићи и Радовићи у Мартинићима. Највеће дио племена је отишао на подручје Плане Колашинске гдје формирао племе Шаранци које се касније проширило према Дробњацима, са лијеве стране ријеке Таре. Из Плане Колашинске су се од ових Шаренаца у Херцеговину вратили Анђелићи. Од осталих расељеника, а припадника овог племена су: Шарци, Шаранчићи и Змајевићи у Пљевљима, Шарци на Голији за које се каже да су од Кресојевића из Билеће. Властелиновићи Шарци који су се након пада Херцеговине под Турке повукли према Црној Гори,  поред околине Никшића населили су се и у цетињско село Врела, гдје су о њима остале забиљежене легенде. Од њих је остала и црква посвећена св. Петру у селу Врелу, по свој прилици свецу заштитнику и крсној слави. Ердељановић спомиње Врељанина Властелиновића који се доселио у цетињска Врела са славом Петровдан, која је затим постала преслава старосједилачких угањских братстава до данас. Властелиновићи се помињу и као никшићки кнежеви у млетачким изворима 17. вијека. Кнез Томаш Властелиновић погубљен је са осталим српским кнезовима од стране Турака у том периоду. Након ослобађања Боке од Турака 1687. године Властелиновићи се селе на млетачку територију, добијају грофовску титулу и граде у Рисну задужбину, цркву посвећену св. апостолима Петру и Павлу. Велики број Властелиновића одлази у том периоду у Русију одакле шаљу прилоге манастирима Савини и Пивском манастиру. Линија рисанских Властелиновића гаси се са смрћу грофа Илије Властелиновића почетком 19. вијека.

Да би разумјели однос српских породица Херцеговине у периоду турске власти битно је да пренесемо следећи пасус из рада Косте Радовића „Дурмитор (Пива) у дјелу Јована Дучића“:

„Видјели смо да Јован Дучић, на основу мишљења историчара Светозара Ћоровића, доводи у родбинску везу Гаговиће који су зидали Пивски манастир и Владиславиће. Веза војводе Стефана са калуђером из Рудиница и четовање Властелиновића у Бајовом хајдучком саставу, може само ићи у прилог Дучића о родбинским везама неких пивских братстава са Владиславићима и Властелиновићима, односно Дучићима. Дучић је у праву када инсистира да се српско племство у Херцеговини прије турског освајања, држало, знало се ко је сој, ко несој. Тако се знало и у Црној Гори.“

Ово је битан дио јер говори о вези Властелиновића, Владиславића (Влаисављевића) и Дучића. Не само што све три породице имају коријен у гатачко-билећком крају, већ се Влаисављевићи касније помињу само у Крајини, а Властелиновићи као велико племе Шаранаца или Шараца у Црној Гори. И Шарци и Влаисављевићи су у Крајини једно племе које слави св. Петра, истог свеца заштитника коме су Властелиновићи подигли двије цркве једну у цетињским Врелима, другу у Рисну. Нешто касније видјећемо и потврду ове везе у генетским истраживањима.

КРАСОЈЕВИЋИ-ПЛЕМЕ СТАРЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Видјели смо пратећи поријекло Јерковића из Крајине да се велики број породица Херцеговине, Црне Горе и Крајине може везати за једног, додуше легендарног претка, Михајла Шарца Властелиновића из Плане крај Билеће. Видјећемо да ли овакво породично предање има основу у историјским подацима. Тачније, треба да поставимо питање, какво је поријекло Михајла Шарца и ко је живио на подручју Плане херцеговачке у 15.вијеку? Одговор на ово питање није тешко пронаћи, највише захваљујући сачуваној грађи Дубровачког архива.

Област Херцеговине, у ранијем периоду дио старијих територија Хума, Травуније и Загорја кроз читав средњи вијек је била насељена Србима и била је интегрални дио српских кнежевина, а потом и уједињене српске државе под Немањићима. Већ смрћу цара Душана 1355. године почиње постепени, али незаустављиви распад српске државе, највише из разлога опадања моћи централне власти и  владара да задржи под контролом осиљене великаше. На простору будуће Херцеговине издваја се у том периоду моћна властела Војиновићи, потомци војводе гатачког Војина, једног од најближих људи  св.краља Стефана Дечанског. Кроз неколико генерација Војиновићи ће објединити под своју власт огромну територију, од Звечана на Косову, Рудника у Шумадији, до Требиња и Неретве на југу и западу. 1373. уједињеним нападом св. кнеза Лазара Хребељановића  и босанског бана Твртка последњи изданак Војиновића, Никола Алтомановић, побијеђен је у бици, ухваћен, ослепљен, а његову територију су св. кнез Лазар и бан Твртко подијелили међу собом. Тад  су по први пут Гацко, Билећа, Требиње дошли у посјед босанског владара. Да би осигурао власт у новоосвојеним српским крајевима Твртко се ослањао на двије до тада мало познате српске великашке породице из Горњег Подриња, а то су били Јабланићи и Косаче, тачније двојица војсковођа из ових породица: Павле Раденовић Јабланић и Влатко Вуковић Косача. Након поменутог освајања, Косаче ће добити сву територију источно од Неретве до Пријепоља, а Павловићи Јабланићи градове Билећу и Требиње и простор између њих. Подручје херцеговачке Плане ће се, на основу те подјеле, наћи крајем 14.вијека на граници територија Косача и Павловића Јабланића.

Оно, што је интересантно, јесте да је први писани помен Косача у историјским изворима, истовремено везан и за први помен Влаха Кресојевића или Красојевића у крају између Гацка и Билеће. Наиме, само неколико година послије пропасти Војиновића, тачније 1379., у једном дубровачком документу, спомиње се поименце неколико припадника Влаха Красојевића који превозе со  из Дубровника на трг у Горажде који припада Власима Косачама. Овдје је битно напоменути да се појам Влаха овдје може тумачити искључиво као социјална, а не етничка категорија и можда би најтачнији превод термина „Власи“ био заправо „Племе“. Јер сви они Власи који се у дубровачким архивима помињу као Власи  као што су Дробњаци, Бањани, Риђани и др. касније се јављају као српска херцеговачка племена. Видимо у овом случају да се и саме Косаче називају Власима, а касније ће се то име употребљавати и за још неке српске херцеговачке племићке породице као што су Храбрени Милорадовићи. А ко су заправо Власи у Херцеговини у 14. и 15. вијеку? То је посебна социјална категорија, која је у распаду српског средњевјековног друштва нашла облик социјалног организовања који јој је био најпогоднији за преживљавање. Радило се углавном о сродничким скупинама словенског, српског поријекла које су искористиле влашка, сточарска  средњевјековна права која су подразумјевала слободу од кметских обавеза и извјесну самоуправу, да би се интегрисала и обезбједила у новим друштвеним околностима ослабљене државе, стално претеће турске опасности и близине Дубровника као великог трговачког центра. Тако, наједанпут, захваљујући прије свега Дубровачком архиву, на историјску сцену израњају власи Бобани, Бурмази, Мириловићи, Пилатовци, Малешевци, Бањани, Дробњаци, Риђани, Кресојевићи, Глеђевићи, Угреновићи и многи други. Иако је могуће да је међу овим Власима било и оних оригинално влашког, дакле несрпског поријекла, огромна већина су ипак били Срби. Власи су се бавили кириџилуком, превозом робе на линији Дубровник-унутрашњост, осигурањем трговачких конвоја, сточарством, ратовањем. Они су у неку руку били главна војна снага локалних племића који су се и сами регрутовали управо из таквих сродничких група. Тако су Косаче имали своје Влахе, босански бан своје, Павловићи своје, и у већини сукоба српских и босанских племића са Дубровником или међусобно, Власи или херцеговачка племена су били главни учесници. Потпуно исти модел организовања и самоуправе овим херцеговачким српским племенима потврдиће и Турци приликом освајања Херцеговине 1465. и у том влашком статусу Срби ће са Турцима и отићи на запад. У преговорима са Аустријом Срби ће већ приликом првих сеоба на аустријску територију тражити да им се потврде влашка права, која су била основ вјерске и друштвене самоуправе и изузећа од феудалних обавеза и тек ће онда прелазити на аустријску страну. Тако ће бити приликом прве сеобе Срба у Жумберак 1531. али и у осталим сеобама по Крајини  све док аустријски цар Фердинанд Други  1630. није донио познати Statuta Valachorum којима ће се Србима гарантовати постојеће вјерска, социјална и самоуправна права и обавезе, а што је у суштини било само потврда оних права које су неколико вијекова раније имали и херцеговачки Власи.

Дакле, власи Кресојевићи су били војни савезници Косача, вјероватно су им помогли и приликом потискивања Војиновића из Херцеговине. Докумената у дубровачком архиву који потврђују ову везу Кресојевића са Косачама има напретек. Поменућемо неке: 1420. помињу се власи Кресојевићи као људи војводе Сандаља Хранића Косаче, 1427. помињу се неки Оливеровићи, власи Кресојевићи, људи војводе Сандаља као осумњичени за пљачку једног дубровачког властелина, 1430. власи Кресојевићи су опет напали Дубровчане. Интересантно је да је забиљежено кретање Кресојевића крајем 15. вијека (након пада Херцеговине) према западу, Далмацији и острвима. Тако читамо: „Јавио се на Рабу и један херцеговачки катун- Красојевића (1495) ; један од красојевићког катуна звао се Ђурађ Бршић, а други Миховил Рајковић.“

Питање које постављамо јесте, какве везе имају Власи Кресојевићи са поријеклом Јерковића, Шаренаца, Властелиновића о којима смо раније говорили? Укратко, Михајло Шарац, легендаран или не, ако је постојао, припадао је власима Кресојевићима, тачније племе Шараца Властелиновића проистекло је из нешто шире групе Влаха Кресојевића.  У Херцеговини и Црној Гори, иако Кресојевићи под тим презименом не постоје, постоји предање више породица о поријеклу од Кресојевића, веч смо поменули Шарце под Голијом који су поријеклом од Кресојевића, за Авдиће у Плани се такође каже да су поријеклом од Кресојевић Шаренаца, муслиманска породица Кресо из Билеће по поријеклу су „  поисламљени потомци породице Видака Шаренца из Кресовине код Прераца (недалеко од Плане)“ и још много других породичних предања који повезује Кресојевиће са Шаренцима и Шарцима у Херцеговини. Видимо из горе поменутог податка о породици Кресо да се читав крај између Билеће и Гацка, око Плане и Прераца назива Кресовина, матична област Кресојевића и родно мјесто Михајла Шарца. Кресојевића данас нема у Херцеговнини и Црној Гори, али их има у Лици, Далмацији и Босанској Крајини и то као Кресојевића, Кресовића, Кресоја. Видјели смо из горе изнесених података да су Кресовићи били у групи усорачких фамилија скупа са Јерковићима и Влаисављевићима који су 1658. прешли у Вилићко поље код Оточца, тамо их као Кресојевића и данас има. Налазимо их и у Бенковцу и Буковићу у Далмацији опет скупа са Јерковићима као Кресовиће, па у Пркосима опет скупа са Јерковићима и Шарцима као Кресоје. Сасвим је очигледно да су се припадници племена Кресојевића кретали мање више скупа у сеобама на запад.

Још неке породице Херцеговине знају за своје поријекло од Кресојевића. Таква је и поморска породица Каменаровић из Доброте у Боки. Тако читамо: „Каменаровићи су једно од најпознатијих поморских братстава Доброте, које је у периоду од XVIII-XX вијека дало 109 помораца, од којих 68 капетана. Каменаровићи воде поријекло из Херцеговине, од познате породице Красојевић, која се спомиње још 1480. До промјене презимена у Каменаровић дошло је 1560. године.“

Од Кресојевића је и позната рисанска породица Љубатовић који су као народни добротвори оставили доста културних споменика народу Боке.

Једна велика група племена Шаренаца населила је у 19. вијеку из Херцеговине област Зворничке Спрече. Породице које у том крају славе Лазареву Суботу без сумње су потомци Шаренаца из Херцеговине.

Велики број припадника племена Кресојевић-Шаренаца је свакако одселио и у Србију, поготово западну, у општој струји херцеговачких миграција.

Расељавање племена Кресојевића десило се како смо видјели након пада Херцеговине под Турке 1465. Племе се расуло на све стране, добар дио је отишао на сјевер према Усори, а одатле у Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, један дио је отишао према Црној Гори , а одатле се расељавао према Боки и Приморју, у области Таре формирао је племе Шаранаца, велики број је одселио у Русију у 17.вијеку, немали број је остао у Херцеговини. Кресојевићи или Красојевићи су као племство поменути у најстаријем грбовнику наших простора Охмучевићевом грбовнику из 1584. гдје је и представљен њихов грб, бијели крст на црвеној подлози са цвијетом на свим крајевима крста (цвијет би могао да буде ружа, али могуће и красуљак). Такође би требало испитати везу између имена Красојевић- Шарац, тј. да ли је могуће да се ради о истом имену са двије варијанте од сродних глагола красити и шарати.

Значи одговор на постављено питање са почетка текста: Ко је живио на простору родног мјеста Михајла Шарца, Плани Херцеговачкој у 15.вијеку гласи : На подручју Плане живјели су Власи Кресојевићи, цијели простор се звао Кресовина, а надамо се да смо горњом анализом доказали да су Властелиновићи Шарци проистекли управо из племенске групе Кресојевића.

 

ГЕНЕТСКИ САПЛЕМЕНИЦИ- ЈЕРКОВИЋИ, СТОЈИЋИ-ДУЧИЋИ И ГЛУШЧЕВИЋИ

Покушаћемо да успоставимо генетску везу која би бар приближно потврдила представљено поријекло крајишких Јерковића из Херцеговине. Да би то доказали представићемо генетске резултате три генетски анализиране особе чије поријекло би могло да открије везу до средњевјековних Кресојевић-Шараца. Ради се о припадницима презимена Јерковић из Босанске Крупе, Стојић из села Дучић у Ваљевском крају и Глушчевић из Метковића у долини Неретве.

Сва три поменута појединца су анализирани као припадници хаплогрупе I2a1b1 Dinaric South. Ова подгрупа хаплогрупе I2a1b1 Dinaric специфична је на нашим просторима управо за простор Херцеговине. На основу досадашњих испитивања проценат припадности овој хаплогрупи у Херцеговини је преко 70%, у Далмацији 60%, у Босни око 50%, у Србији око 40%, у Хрватској и Славонији око 30%. Из распореда хаплогрупе јасно је да је област Херцеговине њено жариште, тј. да су је у остале крајеве пренијели херцеговачки Срби, православне, католичке и муслиманске вјере. Веома је присутна код буњевачких породица, код српских племена источне Херцеговине: Бањана, Пивљана и Дробњака, код племена старе Црне Горе и Брда: Озринића, Шекулара, Боројевића из Цетињског племена и многих других. Друго њено жариште је  у средњој Европи: Њемачкој, Чешкој, Пољској, сјевероисточној Словачкој, југозападној Белорусији и Украјини. Из њеног распореда у Европи и анализе постојећих хаплотипова немали број истраживача је утврдио да су хаплогрупу I2a1b1 Dinaric у цјелини на Балкан донијели Словени својим сеобама у 6. и 7.вијеку, а mlađi ogranak haplogrupe I2a1b1 Dinaric nazvan South великим дијелом може да се повеже са српским миграцијама.

Дакле, горе анализирани Јерковић, Стојић и Глушчевић имају веома близак хаплотип, тј. њихово генeтско поријекло је веома блиско. Покушаћемо да анализом пронађемо ту везу. Поријекло Јерковића је већ обрађено у горњем тексту, па ћемо рећи нешто више  о поријеклу Стојића и Глушчевића.

Анализирани Стојић, оставио је податке да је поријеклом из села Дучићи у ваљевском крају и да му је крсна слава Лазарева субота. У антропогеографској студији Љубомира Павловића „Колубара и Подгорина“ читамо податке да је старије име села Дучић било Кацапа, а да су име Дучић као презименско донијели досељеници. У једном аустријском спису из 18.вијека село је убиљежено као Кацапа, а не као Дучић што значи да су досељеници који су донијели име Дучић дошли након тога. Најстарија група породица у селу којима припада и поменути Стојић су Ћумурлије или Ћумури који су по предању доселили из Мостара у Херцеговини и све те породице славе Лазареву Суботу као крсну славу. Наводи се неколико породица које припадају овим Ћумурлијама. Овај податак је изузетно интересантан, јер траг Ћумурлија у Херцеговини је веома лако пратити кроз постојеће студије. Наиме, постоји у Мостару муслиманска породица Ћумурија, која је поријеклом из села Кути у источном крају Дабарског поља. Тамо чак постоји и кула Ћумурија, мада у селу самих Ћумурија данас нема. Шобајић у свом раду о Дабарском Пољу каже да су муслимани Ћумурије настали од православне породице Ковачи из Фатнице. И заиста у Дедијеровом раду Билећке рудине у Фатници налазимо наставак приче о Ћумуријама који каже да су православни Ковачи из Фатнице примили ислам и одселили одатле као Ћумурије. У истом мјесту Фатници живјела је прије тристо година, како наводи Дедијер богата породица Дучић која је изумрла или одселила. И ето у Фатници, у непосредној близини помињане Плане се сусрећу и Дучићи и Ћумурије. Описујући старосједилачке породице у Херцеговини Дедијер пише и о Шаренцима, Зимоњићима, Бабићима као лако препознатљивим по својој крсној слави Лазаревој Суботи коју слави и анализирани Стојић и све друге породице у селу Дучићу крај Ваљева које се збирно називају Ћумуријама. Нема сумње да су те породице у Ваљеву дио племена Шаренаца- Кресојевића. Још једну ствар би требало имати у виду, а то је поријекло Дучића од Влаисављевића или Владисавића, који су настали од Дуке Владисављевића. Јован Дучић у свом раду о грофу Сави Владисавићу говори управо о тој вези. Ако томе додамо да Карановић у Крајини Шарце, Јерковиће и Влаисављевиће сматра једним родом са истом славом прича око веза ових породица се у потпуности поклапа, што анализирана генетска веза између Јерковића и Стојића у потпуности потврђује.

Генетски веома блиски Јерковићима су и Глушчевићи, католичка породица из Метковића у долини Неретве. Глушчевићи су породица српског православног поријекла која се у Метковићу први пут помиње 1735. По властитом предању су из Црне Горе и прво су живјели на подручју села Глушци код Метковића (које је насељено српским православним живљем на прелазу између 17. и 18.вијека, а и данас је већински православно). Ако видимо распоред Глушчевића на тлу Црне Горе видјећемо да су присутни на више локација али да је  најбројнија група Глушчевића у Каменој Гори и Пренћанима код Пљеваља.  Глушчевићи су заједно са Шарцима прешли из подручја племена Шаранаца код Таре на подручје Пљеваља. Иако има неких традиција о поријеклу од дробњачких братстава, и то је разумљиво јер су се Глушчевићи као и остали Шаранци налазили на територији ширег племена Дробњака. Познати учесници битке на Шаранцима из августа  1862. када је по процјенама побијено преко 2000 Турака ,који су кренули да пале Шаранце, били су харамбаше Мићо Глушчевић и Ристан Шарац. Метковски Глушчевићи су сасвим вјероватно поријеклом од ових шараначких Глушчевића.

НА КРАЈУ СВЕГА

Иако се овим текстом покушало одредити поријекло једне конкретне породице- Јерковића из Крајине, на крају се дошло до приче о много широј групи породица које бисмо збирно и могли назвати племеном Кресојевића или Красојевића, Шаренаца или Шараца, Властелиновића. Видјели смо такође да је бројност и територијална заступљеност племена велика и да обухвата велик број породица. Не прејудицирајући и заједничко генетско поријекло свих припадника поменутог племена, дали смо нека генетска упоређивања која би могла да дају одговоре о заједничком поријеклу. Постоји велики број презимена којa нису поменутa у овом раду, а такође би се могли повезати са племенском скупином Кресојевића. Досадашња генетска испитивања појединаца са подручја Херцеговине показала су да постоји јасна генетска блискост између већине српских херцеговачких племена: Пивљана, Дробњака, Бањана, Озринића па и овдје поменутих Кресојевића Шаренаца. Већину анализираних карактерише веома млада подгрупа опште хаплогрупе I2a1b1 Dinaric која се описује називом South. То нам јасно говори да је су поменута српска племена Херцеговине у даљој прошлости заиста потицала од једног претка и да су и крвно и генетски била повезана. Надамо се да ће нови број анализираних појединаца помоћи да се та слика старих српских племена склопи у цјелину. Шкоти су нешто слично учинили са својим клановима. Овај рад и Српски ДНК пројекат на сајту poreklo.rs би требало да иду у том смјеру.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Синиша Јерковић

ДНК

Коментари (44)

Одговорите

44 коментара

  1. Bobić Branko

    Samo jedan podatak posto se navodi seoba Jerkovica u Bosnu. U Mrkonjiću, tada Varcar Vakufu, živela je porodica Jerković poreklom preko velebita.Govorili su ikavicu što navodi i akademik Milan Budimir čia je majka bila Jerković.

  2. PETROVIC SLAVKO

    PETAR PETROVIC rodjen 1875 selo Rakovac PALE SLAVA SV JOVAN

  3. Жарко Милуновић

    Ја сам пронашао у разној литератури податке који ме повезују са средњовековним Красојевићима.Иначе живим у Шумадији где је моја фамилија доселјене пре око 200 година из Плане Колашинске.И радо бих се подвргао тестирању.