Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Равнице су привлачније
У Горњој или Крагујевачкој Јасеници, која се као етнографско подручје најчешће назива само Јасеница, досељених Лесковчана има у тринаест насеља. Пада у очи да су они углавном насељени у равничарском делу Шумадије, у насељима доњег тока реке Јасенице, која по многоме подсећају на њихов стари завичај, Лесковачку Мораву, а то је омогућавало и њихово лакше прилагођавање у новој средини. Тако је око Првог светског рата у доњем току Јасенице, који неосетно прелази у равницу Поморавља, било 216 кућа лесковачких досељеника смештених у девет насеља, а у горњем току само седам кућа у три насеља.
Највећа лесковачка оаза у Јасеници и средишној Шумадији је у селу Трнави код Тополе, у којој је почетком XX века било 70 кућа досељеника од Лесковца, што значи да је свака шеста кућа у овом селу пореклом из лесковачког краја. У Трнави су досељени Лесковчани припадници великог рода Ранића, чији су огранци Јовановићи, Милановићи, Милосављевићи, Ивановићи, Маринковићи, Марковићи, Јанковићи и Обрадовићи или Оротићи. Ранићи имају свој огранак и у космајском селу Ропочеву, где се презивају Милановићи, а имају надимак Трнавци, по селу из кога су дошли, а чији је предак побегао из Трнаве 1825. године због Ђакове буне, у коју је био умешан.
После Трнаве, највећег села у општини Топола, следе Водице и Придворица по броју досељеника из лесковачког краја. У Водицама је било 41, а у Придворици 34 такве куће. Лесковчани у Водицама су Михајловићи или Јевтићи (13 кућа), Живковићи или Аранђеловићи (8), Стојаковићи или Кајковићи (5), Нешковићи (5), Цветановићи (5) и Стојадиновићи (5). У Придворици су потомци лесковачких досељеника Илићи (12), чије је старо презиме Бучуковићи, у оквиру којих су огранци Миловановићи и Милосављевићи, а имају и своје сроднике, одсељене одавде у Вучак, који се тамо презивају Јовановићи (слава Ђурђиц). У селу су лесковачког порекла Стевановићи или Младеновићи (9), Перићи (8), Славковићи (1), Стојановићи или Стојиљковићи (1) и Петковићи (1), а Јован Ердељановић је установио да су и Анђелковићи (2) дошли из истога краја.
Приметнија скупина Лесковчана је и у Церовцу, којима припада 20 кућа Петковића. У Смедеревској Паланци су пореклом од Лесковца Коцићи (5) и Мијовићи звани Кајганци (5), као и пет породица које су у град дошле углавном као занатлијске. У варошици Наталинцима су од Лесковца Доџићи (8), који се презивају још Живановићи и Петровићи, као и Коларевићи (друго презиме Стојановићи, 6 кућа).
У Великој Плани је лесковачког порекла род Мутавџића – друго презиме Стојковићи (5), чији је предак, по занимању мутавџија, даљим пореклом са Косова, избегао из Лесковца, где је радио, затим пребегао преко Саве, а касније, при повратку се настанио овде. По занату је у Велику Плану дошао и предак Ужараца (друга презимена Стојиловићи и Ивановићи, 3 куће), за које је Јован Ердељановић такође установио да потичу од Лесковца, као и Стојадиновићи (други, 2 куће). Истог порекла су Миленковићи (5) у Баничини, Ристићи (2) у Рабровцу, Матићи (4) у Љубичевцу, две породице занатлија у Аранђеловцу, Симићи (2) у Јунковцу и Стевановићи (1) у Колетини.
У Јасеници, као и у Смедеревском Подунављу, већина досељеника од Лесковца није задржала у памћењу село из кога су им преци дошли. У овом погледу су изузетак Славковићи, Стојановићи (Стојиљковићи) и Петковићи у Придворици, који памте да су дошли из села Радоњице код Вучја. Симићи у Јунковцу знају да су досељени из Медвеђе у Јабланици, Стевановићи у Колетини знају да су из Печењевца, а велики род Петковића (Јовановића, Михаиловића) у Церовцу да су из Тулова.
У насељима у којима су Лесковчани у приметнијем броју заступљени и данас се може у говору открити, истина ретко, али у старијих особа засведочена, језичка наслага донета и старог краја (нпр.: Откуде си ти?, Живославов унук, Илијином снаји, маје се около, он ич не разбира, они причају, ники не сме, ене га иде, са децама, мојим оцу, о Светим Аранђелу, верујем ја тебе, да ве питам, да гу дам, дај мене, ки јуне, не мож’ да бидне, напујдити, ој да будне, ој д’ идеш, ој д’ ује то пцето, бејагоше итд.).
Описујући Темнић на самом почетку XX века, Станоје М. Мијатовић је установио да већина житеља села Велике Крушевице и Маскара говори оним говором који се чује у врањској и лесковачкој околини (Темнић, 285), што је и разумљиво ако се зна да је у то време у Великој Крушевици од 79 кућа било 49 пореклом од Врања, а у Маскару од 150 кућа је 125 пореклом од Лесковца.
Из околине Лесковца у Маскару су у то време били Пешићи звани Стојковци (18 кућа), Илијашковићи (15), Стојковићи (13), Мијаиловићи звани Воденичаревићи (12), Павловићи (10), Недељковићи (9), Крстићи (8), Тувекџићи-Стевановићи (7), Газдићи (6), Маринковићи (6), Грковићи звани Кулаковићи (4), Матејићи (4), Ивановићи (3), Марковићи (3), Нешићи (3), Бећаровићи (2), Перивуновићи (2), а у Великој Крушевици Бојничани (9) и Душманци (7). Велики род Ужаревића (40 кућа) настањен је у Горњем Катуну (25), чији се огранак, тзв. Ужарци, налази у Варварину (15).
У Јасици потичу из лесковачког краја Цветановићи (10), Ћоћићи (4), Малезићи (3), Филиповићи (3), Тројановићи (2) и Стојиљковићи (1), а у Бошњану Терзићи (10), Џигулићи (6) и Стошићи (4). Истог порекла су и Томићи и Лазићи (по 6 кућа) у Обрежу, Петровићи (6) у Пајковцу, Ристићи (3) у Својнову и Здравковићи (1) у Карановчићу.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 1. јун 2001. године
Коментари (0)