Фељтон: Ко су Шумадинци (77)

20. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Нови живот у Шумадији

На сеобе су утицале унутрашње прилике у Србији

После Другог српског устанка осетно јењава досељавање Лесковчана у Лепеницу, које је сведено на усамљене случајеве. Тада у Брзан долазе Стројковци – друго презиме Арнаутовићи, који су у свом презимену сачували спомен на село Стројковац у којем су живели у старом завичају, у општини Лесковац, одакле су дошли 1825. У Јовановац се насељавају Ђорђевићи (1833), у Корман Радосављевићи (Миловановићи) 3 куће (1833), у Грошницу Диновићи (1844), у Горњу Сабанту Милутиновићи (1892), који долазе из села Доњи Коњувац у Јабланици (највероватније Коњино код Лебана), а у Доњу Сабанту пристижу Стевановићи (1893).

На овакву осеку у досељавању утицале су и унутрашње прилике у Србији.

Док су у време Карађорђа избеглице из Лесковца, као и невољници који су се са других страна сливали у ослобођену Србију, имале повластице и биле ослобођене дажбина, после Другог српског устанка се мање водило рачуна о њима. То се види на примеру Цветковића (Станковића, Арсичића, Вукајловића) у Ботуњу. Тако је у тефтеру за 1831. годину Станко (р. 1809), родоначелник Станковића, уписан као пуки сиромах и надничар у домаћинству са браћом Павлом (р. 1810) и Арсенијем (р. 1819), од кога су Арсичићи.

После Лепенице, у погледу броја насеља у којима су се настанили досељеници из лесковачког краја, долази Белица, у којој је такође петнаест села у којима су се настанили Лесковчани, с том разликом што је, по времену досељавања, у њој млађи досељенички слој.

Средином XX века приметније скупине породица лесковачког порекла у Белици су у селима Рибаре, Трнава и Ланиште. У Рибару су Миљковићи, звани Кромпировићи или Кромпираши, (18 кућа) и Матејићи други (10). У Трнави су Мекишанци (20), Николићи или Стефановићи (4) и Станковићи (3). У Ланишту, тачније у Доњој Мали или Старом Ланишту су Пешићи (15) и Станковићи (10), а у Сиоковцу Бркићи (20). У још два села су по два рода досељених Лесковчама – у Остриковцу су Станојловићи (8) и Стојадиновићи (4), а у Драгоцвету је по пет кућа Топаловића и Великића (који имају род у Бачини).

У Праћини се део села зове Лесковачка мала, у којој је девет кућа Раденковића, досељених из околине Лесковца. У Ковачевцу су Прокићи (10), у Ловцима Томићи (8), у Рибнику Пешићи, који имају још два презимена: Тасићи или Тацулићи (8), у Мијатовцу Јовановићи, звани Душобољци (4), у Црнчи Обрадовићи (4), у Буковчу Ђорђевићи (3) и у Горњем Јовцу Јовићи (2).

У Белици су и два рода досељена из Лебана. Оба су насељена у Багрдану – Басарићи или Басаревићи (2) и Властићи (10). Ових других има и у Селевцу, само што селевачки Властићи (8) не наводе Лебане, него уопштено кажу да су „од Лесковца”, али и једни и други као знак заједничког порекла имају исту крсну славу (Митровдан).

Ако се зна да су преци ових породица већином или доведени од Турака као чивчије после Кочине крајине или пребегли као побуњена сиротиња у време Првог српског устанка, онда је разумљиво што је мало родова који у свом памћењу чувају име села из кога су дошли. За све њих је нови живот почет у Шумадији и одатле почињу своје родословно стабло.

Колико је становништво Шумадије недовољно проучено показују примери истраживања двојице водећих наших етнолога с почетка XX века у Смедеревском Подунављу и Јасеници. Први, Јован Ердељановић, водећи стручну екскурзију својих студената, записивао је успут, обданце, а често и у цигло неколико часова колико се у којем селу задржао, дакле без претензија за укупношћу података, а други, Боривоје М. Дробњаковић, једва да је имао на располагању дан по насељу, па су, разумљиво, нека насеља и породице у њима само овлашно додирнуте, а неке и изостављене. То показује и сравњивање њихових записа.

Тако, по Дробњаковићу, породица досељених Лесковчана у Крњеву – нема, а по Ердељановићу је у овом насељу било више од тридесет кућа досељеника из лесковачког краја, које сачињавају Мијатовићи (10 кућа), Ракићи (10) и Ранковићи или Недељковићи (10), а овој скупини Ердељановић, који је имао најпоузданији откривалачки дар, придодаје и род Пешића (8).

У Лозовику је 45 кућа досељених Лесковчана, али је од њих Дробњаковић записао 44, а Ердељановић 21. По Дробњаковићу, досељеници од Лесковца су Рњашевићи (15) и Пантићи (9), а по Ердељановићу су Бивољари (20) и Јорданци (1). Из овога се може закључити да је списак досељених лесковачких породица у овом делу Шумадије кудикамо дужи но што се стиче утисак на основу досадашњих истраживања.

Осим у Крњеву и Лозовику, у овом пределу је још већа скупина Лесковчана у Пударцима и Раљи. У Пударцима је настањен велики род Стевановића, са огранцима Радоичића, Глишића и Илића (укупно 32 куће), а у Раљи Ђорђевићи, друго презиме Миленковићи (11) и Јовановићи, друго презиме Петровићи (7).

У Селевцу су Властићи (8), који имају сроднике у Багрдану. По седам кућа досељених Лесковчана је у Лугавчини (Пауновићи) и Малој Плани (Бранковићи). У Малом Орашју је шест кућа Митровића (друга презимена Чичићи и Убавкићи). У Врбовцу су четири куће Цветановића (Тасића), као и Цветковића у Удовицама, колико и у Вучаку има Јовановића, који су огранак Илића у Придворици, старином од Лесковца.

Од тридесетак родова насељених у четрнаест насеља овог дела Шумадије, само три рода знају тачно место у околини Лесковца из кога су њихови преци дошли – Станковци, друга презимена Јовановићи, Симићи и Стевановићи (укупно 12 кућа), потичу из села Разгојне, Крстићи (7) у Петријеву из Дупљана, а Станковићи (1) у Малој Крсни из Ораовице.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 31. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.