Фељтон: Ко су Шумадинци (74)

20. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Градитељи Тополе

У Карађорђевој Србији није се само ратовало него и много градило

У Шумадији, идући од запада ка истоку, опада удео досељеника из Осата у укупном броју становника. Тако је у средишном делу Шумадије највише Осаћана у пределу Јасенице, а најмање у Гружи. Ове предеоне области Шумадије се разликују и по времену досељава Осаћана у њих. Најранији досељеници из овог прекодринског предела су у Лепеници, где их, видели смо, има од времена Велике сеобе 1690. године и аустријске окупације (1717-1739). У Јасеници су већ млађи досељеници – из доба Првог српског устанка и после њега, док су у Гружи најмлађи – насељени искључиво после Другог српског устанка, што значи у времену када је под књазом Милошем живнуло и народно градитељство. Јер, Осаћани су превасходно у Шумадију долазили као врсни градитељи.

Боривоје М. Дробњаковић је уочио да у Јасеници Осаћани нису приметније утицали на састав становништва управо зато јер су долазили углавном појединачно, у танким млазевима, и припадају млађем слоју досељеника. По свему судећи, најранији досељеници из Осата у Јасеницу су Калановићи (друго презиме Стефановићи) у Страгарима. Они су у ово село дошли пре Првог српског устанка, јер је из историјских сведочанстава познато да су у њему учествовали. Дошао је њихов предак који је био качар и радио по Гружи. По већ избледелом породичном сећању, како је записао Дробњаковић, Калановићи мисле да су се доселили из Босне, али не знају тачно из кога места. Сачували су и памћење да су тада неки њихови сродници отишли у околину Новог Сада, а неки у околину Крушевца. За Калановићима су из Осата у Страгаре убрзо дошли и Бојићи, звани Осаћани, а после њих, четрдесетих година прошлог века, и Станковићи, који знају да су из Босне, али нису сигурни да ли потичу из Осата.

У времену Карађорђеве Србије (1804-1813), када се није само војевало, него се обнављало и на све стране градило, населио се предак данашњих Павловића у Тополи и Крћевцу. Заправо, њихова матица је Топола, одакле су, због Тополске буне (1877) и рушења Тополског града, избегли у Крћевац, где су им била имања и трла. До данас је сачувана качара коју су тада пренели из Тополе, из које су се, како кажу, сви излегли. Њихов родоначелник је Павле, звани Осаћанин, који је код Вожда зидао Тополски град и цркву, а уз благослов Вожда се оженио Марицом, удовом Вождовог млађег брата Маринка (оклеветаног и обешеног о капију Тополског града), са којом је имао сина Јована. Када је 1868. године распродавано имање Карађорђевића, земља Јована Павловића, по оцу званог Осаћанина, није дирана.

У Винчу код Тополе се насељавају два осаћанска рода – Савковићи (друго презиме Јовановићи и Росићи (друго презиме Новаковићи), чији су преци несумњиво упознали овај крај дошавши као граидтељи Вождовог града у Тополи.

За време Карађорђа у Баничину долазе преци Миловановића. Доселио се њихов родоначелник Милован из села Млечана у Осату, а са њим је из истог села дошао и његов рођак који је родоначелник Суботића. Из Осата су у исто време дошли у Баничину и још једни Миловановићи (други), који, за разлику од Миловановића (првих) и њихових сродника Суботића, славе Ђурђевдан и имају друго презиме – Ерчићи. У то време у ово село су дошли и Николићи (друго презиме Вочићи), чији се родоначелник звао Никола Ђорђевић.

Уз своје земљаке Осаћане у Баничини населили су се, пре 1840. године, Радивојевићи, а непосредно после њих, око 1840. године, дошао је и Милутин Васиљевић, из села Буковика у Осату, где и у овом веку има сроднике Васиљевиће. По Дрбоњаковићевом запису, „Милутин градио куће по Чумићу, где му се допадне, па, на молбу, добије дозволу од кнеза Милоша да насели сроднике из Осата, те их доведе – више од педесет душа. Прво се настанили у Чумићу, а после две године део их пређе овде, а тамо остану Обрадовићи и Продићи.” Милутинови потомци у Баничини су Васиљевићи, Глишићи, Крнићи, Јовановићи и Павловићи. Од Крнића има огранак у суседном селу Стојачку. Јован Ердељановић је још записао да су из Осата и Савићи (Недељковићи) у Баничини, у коју је дошао њихов родоначелник Сава Недељковић.

У Баничину, у којој се део села по овим досељеницима зове Осаћански крај, из Стојачка у другој половини прошлог века долазе Антонијевићи, а у Стојачку, где су из Осата насељени око 1840. године, остају њихови рођаци Петровићи (Антонијевићи, Вујићи и Милановићи). Преци ових породица су радили као дунђери по околини, а онда су превели и своје укућане из Осата и стално се настанили у Стојачку.

Пореклом из Осата у Јасеници су још у Јунковцу Николићи, звани Осаћани (досељени око 1840), у Жабару Деспотовићи (друго презиме Андрејићи, досељени средином прошлог века), Ивановићи (чији је предак био насељен у прво у Прњавору (1831), а потом дошао овде (1870) и Костићи у Влакчи (1860). Као мајстори, који су градили куће „шиндралије” (покривене шиндром) у Клоку су дошли преци Дикића – друго презиме Јевтића (око 1840) и рођаци Сретеновићи, Секулићи и Матићи (око 1850), за којима ће осамдесетих година прошлог века доћи Тодоровићи, док ће се у засеоку Бујковцу сместити предак Недељковића (око 1840), а у засеоку Чучугама преци Петровића, Лазаревића, Гајића и Јевтића (око 1855).

Изузев Павловића у Пајсијевићу, чији је предак „градио у селу куће осаћанке и ту остао” после Првог српског устанка, сви Осаћани у Гружи су настањени претежно у другој половини прошлог века. Миловићи у Борчу, чији је родоначелник Мило Миколић, и Димитријевићи (Миливојевићи) у истом селу, чији је родоначелник Иван такође овде дошао као мајстор, настањени су средином прошлог века.

И Бошњаковићи у Гунцатима памте свог родоначелника Николу Бошњака (дошао после 1860), а Савићи, чије је друго презиме Бошњаковићи, у Коњуши свог родоначелника Ранка из Осата, који је по околини градио куће брвнаре, зване осаћанке, као и Михаиловићи у Чукојевцу што памте претка Васу Дрињанина, који је, настанивши се претходно у Липници, средином прошлог века дошао овде. Од чумићских Николића су Николићи у Честину (1895). Осаћани су и Пунићи у Кикојевцу, који су, пореклом од Сјенице, али су изумрли по мушкој линији, па их настављају потомци домазета Аксентија, који се код њих удомио дошавши из Осата.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 28. мај 2001. године

 

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.