Фељтон: Ко су Шумадинци (69)

20. јул 2012.

коментара: 2

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Сеобе уз ратове

Васојевићи су образовани као племе у вековној борби, па су, из више разлога, морали и да се, у сталном млазу, исељавају – због турске одмазде, јер су се често дизали на буне, и пристајали уз све ратове против Турака, затим због крвне освете, из економских узрока (мали простор, неродица, глад), и сл. Зато данас безмало да нема предела у нашој земљи у којој се не налази неки од родова Васојевића. Према претходним истраживањима, у средишној Шумадији – Гружа, Јасеница и Лепеница – Васојевића има у тридесетак села. Понајвише у Гружи, што је и природно, јер је насељавање у овај део Шумадије текло углавном преко витановачке преводнице, значи долином Груже као природним путем, а одатле су се досељеници размештали даље ка Лепеници, или скретали преко Рудничког превоја ка Јасеници, где су се стапали са другим селидбеним краком Васојевића који је преко Ужица ишао ка Подрињу и Колубари.

Најранији видљиви доласци Васојевића у средишну Шумадију су у времену аустро-турских ратова, односно у сеобама које су њима подстакнуте. Тако су у Великој сеоби 1690. године у Горњу Сабанту дошли Тарани, тако названи по завичају, јер им је матично насеље Лијева Ријека у горњем сливу реке Таре (овдашња презимена су им Бранковићи и Димитријевићи). У Маслошеву су приближно у то време Јовановићи (данас Иванекићи у Крћевцу, Тополи, Белосавцима и Маскару).

Почетком XVIII века долазе Вукићевићи у Светлић, Лутовци у Борач и Врбљани у Грабовац. Вукићевићи су, као што смо писали, оснивачи Светлића и главнина његових житеља, а њихови огранци се налазе још у селима Губеревац, Доње Јарушице и Ђурђево, док су Лутовци (друга презимена Мишковићи, Татићи и Ћурчћи) најстарији живући род у Борчу. Врбљани у Грабовцу се могу пратити у селидбеном луку од четири стотине година. Прво су се почетком XVII века населили у села Церје и Врбу у пределу Гокчанице (копаонички крај), где су дошли из Лопата у Васојевићима (Лопаћани су једно од пет братстава Васојевића). Данашњи родови Врбљана у Грабовцу, тако названих по селу Врби из кога су дошли – данашњи родови Јанковићи, Петровићи, Васиљевићи, Ђоковићи, Симовићи и Срећковићи, као и њихови сродници Јовановићи, Дамњановићи и Павловићи, чији су род Милосављевићи (звани Глувачевићи) у Липници и Врбљани у Честину, имају рођаке у Врби, који се тамо презивају Антонијевићи (досељени ту из Церја, а у Церје из Лопата). Како је Михаило Драгић записао, Врбљани у Грабовцу су бежали у Срем, изгледа и после слома Кочине крајине и после пропасти Првог српског устанка.

Упамћено је испаштање у Срему, где су, за глади, јели шишарке, а „сав им је мрс био лој намазан на пшенични хлеб”. По женској линији овој скупини припадају и Филиповићи у Липници, чији је предак, пореклом из Комадина у Старом Влаху (општина Ивањица), ушао као домазет у једну кућу Милосављевића (Глувачевића). Следећи талас Васојевића је дошао у овај део Шумадије за време аустро-турског рата 1788-1791. године, када је била Кочина крајина, или непосредно после тога. За време Кочине крајине у Топоницу долазе Ђоковићи, који су сродници Мишковићима у Борчу, а за њима, од Сјенице, Матковићи и Прељићи (једна фамилија).

Непосредно по Кочиној крајини, када је у тадашњем Београдском пашалуку стање за Србе било веома повољно, стижу Брђани (са огранком Васиљевића) у Стубал, Сарамандићи у Буковик и Јешовићи у Врбицу, у заселак Балабанац. Њихови преци ће ускоро учествовати у Првом српском устанку, међу којима ће се истицати Василије Сараманда из Буковика, чији је ујак чувени прота буковички Атанасије, који је заклео устанике на завереничком збору у Орашцу 1804. године. До данас је остала песма „Теша вуче, Сараманда туче”, јер су ова двојица устаника, Теша Обрадовић из Гараша и Василије Сараманда, побила много Турака. Сарамандин потомак је Живан Сарамандић (р. 1939), првак Београдске опере.

Природно, у Првом српском устанку је хрупио нови, јачи таласа Васојевића. Тада долазе Бранковићи, Алексићи, Јовичићи и Јовановићи у Губеревац (Гружа), Кораћевићи и Спасенићи у Пајсијевић, одакле Кораћевићи убрзо пређу у Жуне. У Забојницу долазе Мркуљићи (старо презиме Проковића и Мојсиловића – Прока и Мојсило су браћа од стричева. Прока се презивао Илић, по оцу Илији, а Прокини потомци ће се касније настанити и у Дубрави). У Рашковић долазе Милошевићи, у Чукојевац Ђоровићи, у Јовановац и Кијево Максимовићи, Марковићи и Обрадовићи.

Сви ови досељеници су или прави Васојевићи, или сплемењени са Васојевићима. Најуочљивија разлика међу њима је у крсном имену: прави Васојевићи славе Св. арх. Михаила и Св. Александра Невског. У сплемењене спадају Лутовци (слава Св. Срђ), који су из племена Братоножића, и они који славе Св. Николу, Св. Јована, Св. Луку и Ђурђевдан. Но, промена славе није утицала на свест о пореклу од Васојевића, и доласка из земље Васојевића, као што је и сам Карађорђе (слава Св. Климент) убрајан у Васојевиће, или њихове сроднике, јер су му преци једно време пребивали међу њима.

У саставу становништва Шумадије има и породица које потичу из племена Дробњака. Ове породице у Шумадији нису тако бројне, као у неким другим пределима Србије, али су својим присуством и значајем врло приметне. Племенску заједницу Дробњака је основало пет сродних братстава – Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, који су почетком XVII века дошли из Бањана на своје катуне у Дурмитору, где су им се, временом, придружили Караџићи, Јакшићи и Абазовићи. Земљиште племена Дробњака је на простору између Горње Мораче и Шаранаца, Никшићког поља и Жупе, Пиве и Таре, у којем су варошице Шавник и Жабљак.

По сачуваном племенском предању, старином од Травника, Дробњаци, који су у историјским изборима први пут споменути као презиме 1354. године (личност именом Бран Дробњак), а као племе уписани 1390. године, сачували су у време турске власти своју полуаутономију, чврсту племенску организацију и управу, која се одликовала демократијом и скупштином у којој су једнако право гласа имали сви који су носили или носе оружје.

Дробњаци су, каже њихов познавалац Светозар Томић, „чисто српско племе, без икакве туђе примесе и очували су необично чистоту језика и чистоту народних обичаја. Горштаци су, високи, лепо развијени, потпуно здрави и бистри људи.” Услед оскудице у земљи, Дробњаци су најпре са подручја Језера протерали старо племе Криче у подручје преко Таре, али, како то није било довољно, морали су и сами да се исељавају, па је тако данас, као спомен и потврда тих сеоба, много топонима и презимена од Лике до Скопске Црне горе, од Рисна до Подриња и Београда, који подсећају на Дробњаке.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 23. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Зоран

    Учинили сте праву ствар објавивши фељтон Мила Недељковића кога сам имао част да сретнем неколико пута, задивљен снагом, енергијом и ентузијазмом које је имао за свој народ. Његов значај и величина тек ће доћи до изражаја када будемо знали о њему и његовим радовима више и детаљније.Пуно успеха у раду и наставите у сличном стилу.

  2. M. Trnavac

    U selu Gornja Trnava ( Opština Topola kod Oplenca ) žive razni ogranci porodice Petrović ( koja beše od Vasojevića ), koja se doselila u selo tokom druge seobe srba od 1737. do 1739. godine. Bili su došli od Lijeve Rijeke, od Vasojevića. Milivoj Petrović, sa sinom Čola-Stojanom ,, Stojko”-m doselio se u Trnavu ~1738. godine. Slavili su Sv. Jovana, slavu koju slave i njihovi današnji potomci uključujući i moju porodicu. Zanima me da li su oni stoprocentno poreklom od Vasojevića.