Фељтон: Ко су Шумадинци (64)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Запажање Јована Цвијића

У спомен тужних сеоба спадају и гробља досељених Сјеничана

Исту одлику у говору је запазио и Јован Ердељановић у Букоровцу, чиме су се одликовали родови Двисци, Миздраковићи, Вукајловићи и Каровићи, досељени од Сјенице. У спомен тужних сеоба спадају и гробља досељених Сјеничана. Злосрећне 1809. године у Доњу Шаторњу су из Суводола, докле је Карађорђе доспео у војном походу, дошли Павловићи и Таловићи, који су се касније разгранали – Павловићи у Дукиће, Маринковиће, Марковиће, Радоњиће и Михајловиће, а Таловићи у Митровиће и Недељковиће. Део села у којем су настањени назван је Арнаутски крај, по нашој старој ружној навици да своје сународнике дирамо по суседима од којих су побегли. Гробље ових досељеника је настало у крају званом Брестови, тада ненастањеном, а временом је ту настала варошица, тако да је данас гробље безмало у сред ње.

По досељеницима од Сјенице (Арнаутлука, како је то подручје називано, јер су Арнаути после Велике сеобе Срба допрли до сјеничког предела) ово гробље се и данас назива Арнаутско гробље. Почетком овог века о овом шаторачком гробљу, које је данас изменило лик, Ердељановић је записао: „Арнаутско гробље, у том селу, је досељеничко (Сјеничана), са обилним врстама камених споменика и са четири велика дрвена крста, богато изрезана.” Лепота овог гробља је, такође, својеврсни израз успомене на завичај, који је знамење, упориште и средиште наше средњовековне културе.

Велики наш антропогеограф Јован Цвијић је запазио „да се иста имена пружају као поворке… а нарочито из сјеничког и новопазарског краја до у ниску Шумадију; те поворке имена означавају правце миграција и пределе где су се населили Сјеничани и Новопазарци.”

Одиста не може бити случајност да се у два наша предела, у околини Сјенице и у средишној Шумадији, наилази на иста имена насеља, јер све то, несумњиво, говори о историјским и демографским везама које су постојале и постоје између ова два српска предела.

Да топономастичка подударност није случајна, потврђују нам и називи појединих места у неким насељима Лепенице – Сјеничко поље у Добрачи и Рамаћи, или презиме Сјеничани у Ђуриселу. Исту појаву запажамо и у суседним шумадијским пределима, Јасеници и Гружи.

У географском погледу, као предеона целина, област Лепенице је у средишној Шумадији и обухвата слив река Лепенице и Раче, левих притока Велике Мораве, тако да се пружа источно од планине Рудник (1132 м), или тзв. високе Шумадије, па побрђем од Рамаћских висова (813 м), Крша (571) и Главице (477 м), прелази, како реке теку, у Поморавље и тзв. ниску Шумадију. У етнографском смислу је Лепеница засебна подручна целина, која са областима Јасенице и Груже сачињава историјско подручје Крагујевачког окружја (Крагујевачке нахије у турским или Крагујевачког дистрикта у аустријским окупационим поделама и сведочанствима).

У овом разматрању се ова област узима у историјским етнографским границама, будући да је она данас раздељена на пет општина (Крагујевац, Баточина, Лапово, Рача, Велика Плана). Овако узета, класична област Лепенице има деведесет насеља, од којих је у више од половине – тачније у педесет и два насеља – насељено становништво пореклом од Сјенице. Лепеничка насеља у која су се од Велике сеобе (1690. године) до после Јаворског рата (1876. године) насељавали житељи Сјенице и околине су Аџине Ливаде, Белошевац, Ботуње, Велики Шењ, Голочело, Грошница, Десимировац, Дивостин, Добрача, Доње Грбице, Драгобраћа, Драча, Дреновац, Ђурисело, Јабучје, Јовановац, Корићани, Корман, Кутлово, Лужнице, Мајнић, Мала Врбица, Мала Пчелица, Мали Шењ, Маршић, Миронић, Нови Милановац, Пајазитово, Поскурице, Прекопеча, Рамаћа, Ресник, Рогојевац, Станово, Трешњевак, Цветојевац, Чумић и Шљивовац (данас општина Крагујевац), Баре, Бошњане, Вишевац, Доње Јарушице, Ђурђево, Пиносава, Поповић, Рача (општина Рача), Баточина, Брзан, Кијево, Горња Баточина (општина Баточина), Лапово (општина Лапово) и Ракинац (општина Велика Плана).

Почетком XX века, према испитивању Тоше Радивојевића, свака пета породица настањена у Лепеници води порекло из Старе Србије и тзв. Новопазарског санџака, у чему је врло велики удео становништва са Сјеничко-пештерске висоровани. У историјском погледу је управо ово становништво дало печат развоју Шумадије и Србије, одигравши пресудну улогу у њеној етничкој историји.

Доносимо, на основу изучавања Тодора Радивојевића, преглед по историјским етапама досељавања становништва из околине Сјенице у Лепеницу, према стању почетком двадесетог века. Уочљиво и недвосмислено присуство становништва које потиче из околине Сјенице може се пратити од Велике сеобе под Чарнојевићем 1690. године до друге велике сеобе 1736. године. Ове две сеобе су непосредно повезане са два аустро-турска рата (1683-1699. и 1716-1718), која су привремено завршена са два мира – Карловачким (1699) и Пожаревачким (1718).

У овом времену је из околине Сјенице и из Крајиновића насељено становништво у пет лепеничких насеља.

А) Сјеница

Вишевац: Стојаковићи, 51 (Радовановићи 8, Илићи 6, Стевановићи 6, Дамњановићи 4, Марковићи 4, Адамовићи 3, Јовановићи 3, Милановићи 3, Андрејевићи 3, Арсенијевићи 2, Лазаревићи 2, Срећковићи 2, Станојевићи 2, Јаковљевићи 1, Миловановићи 1, Павловићи 1, Радојевићи 1). Грошница: Бошковићи, 13 (Бошковићи 8, Илићи 5). Њихови су огранци Вуксановићи, 9 (Толићи 4, Илићи 3, Милићи 2), Лончаревићи, 5 (Вуковићи 4, Миладиновић 1), и Јаковљевићи, 2 – друго име Радовановићи (Радићи), у истом селу. Лужнице: Ђурђевићи, 8, Живановићи, 10, Маџаревићи, 6, Микићи, 6 (Микићи 5, Блажићи 1). Ракинац: Радојковићи, 10 (Радојковићи 7, Глишићи 2, Антонијевићи 1).

Б) Крајиновићи

Рамаћа: Матејићи, велики род, 1911. године имао 117 кућа, од којих Матејића у ужем смилу 47 (Пауновићи 17, Мићаковићи 9, Баћићи/Стевановићи 5, Гушићи/Милутиновићи 4, Максимовићи 4, Раковићи 3, Филиповићи 3, Божурчевићи 2), а у оквиру њих огранци Мулића (Стевановића) 9 и Јоксимовића (Маринандића) 7, затим Перишића 17, Ђокића 16, Мијајловића 15 и Гавриловића 6.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 18. мај 2001. године