Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Одважне и разборите Шумадинке
На злехуду историјску прошлост подсећају и презимена Балтића из Бадњевца и Јатаганлића у Брзану
Да догађај није измишљен, посведочује род Виријевића, тако прозван по томе што су њихови преци, док су Коматовићи секли, тј. комадали спахију, иза брда вирили – односно: мотрили или чували стражу, те су стога заједно побегли отуда и настанили се у Раваници. Касније се, такође заједно с Коматовићима, и део Виријевића настанио у Чукојевцу. Коматовићима и Виријевићима се у добегавању с Косова прикључио и род Жареваца, тако прозваних по насељу Жаревима, засеоку Бањске код Звечана, те су сви скупа дошли у Раваницу.
Попут Виријевића, сличног постања је и презиме Стражевића у лепеничком селу Дреновцу. Стражевићи, чије је друго презиме Миливојевићи, досељени су за време Првог српског устанка из Херцеговине, а презиме су добили по претку који се истакао као стражар. Да је стражарење по Шумадији, поготову у времена несигурна, било врло заступљено, потврђује и велика учестаност топонима Стража и Стражевица у овој области. На злехуду историјску прошлост подсећају и презимена Балтића у Бадњевцу и Јатаганлића у Брзану. Балтићи, чији су огранци Милошевићи, Стевановићи, Гајићи и Петровићи, потичу од Карића у истом селу, који су дошли с Косова (вероватно из села Студенице код Ђураковца у општини Исток) између две сеобе (1690-1736), а своје презиме дугују балти, што је турски назив за убојну секиру, врсту старинског оружја, које им је свагда, и за разне прилике и поводе, морало бити при руци.
Неко се, злу не требало, није раздвајао од балте, а неко, што је у обесправљеној раји било пркосније и отвореније, није одвајао од јатагана, како су Турци називали овећи криви нож, налик сабљи. Такви су били преци Јатаганлића, који су се после Кочине крајине доселили у Брзан из Великог Шиљеговца у Расини. Почетком овог века је било три куће Јатаганлића, и свака је носила другачије презиме (Мијаиловићи, Новаковићи, Рајићи). Но није све тако суморно, и по живот опасно, у нашем презивању. На ведрију страну упућује презиме Чаушевића у Баљковцу. Чауш, како је називан нижи војни заповедник у турској војсци, у многим нашим крајевима значи: весељак, од милоште назван чајо, како се и данас назива вођа сватова или војвода (најчешће та улога на свадби допада младожењином зету). Таквог ведрог духа је свакако био и предак Чаушевића, досељених за време Карађорђа из Јелашнице код Ниша, који данас носе и друга презимена – Стевановићи и Крстићи (или Стојановићи).
Идући, даље, трагом значења презимена Чаушевића, можемо уочити да у нашим свадбама, које су оличење родовске организације, па према томе чувају наслеђе из дубоке древности, имамо и састојке ратничке организације и војничког поретка, јер то, заправо, најбоље потврђују називи, улоге и својства како чауша тако и војводе. Нама су, на жалост, и ратови и свадбе били борба за живот. И право на живот.
Патријархално друштво даје превагу мушкарцу и ставља га, као повлашћену и надређену особу, у средиште свега, запостављајући женски род. Отуда се чини разумљивим што нико не зна имена и тако познатим, може се рећи митским, личностима као што су, песмом опеване, Југовића мајка, љуба Мусића Стевана, или мајка Јанковић Стојана, сестра Батрићева, или тужна Хасанагиница. Ако су, са друге стране, певачи и песници навели имена жена, то је, најчешће, уз познате мотиве отмице жена и девојака, прошевине и свадбе, прељубе и јетрвинске распре, што само посведочује улогу и положај жене у патријархалном друштву.
Међутим, одважне и мудре жене су стицале признање и поштовање околине, поготову као хранитељке, па се бивале и старешине кућних задруга, а понекад и поглавари села или братства. Спомен на њих је чуван и у давнини. О таквим женама је врло много трагова и у Шумадији. О тим заслужним Шумадинкама данас сведоче многи називи извора, крајева села, а највише – презимена, која чувају њихов спомен. У оваква сведочанства се убраја, на пример, Грубин гроб, брдо изнад потока Видарице и села Забојнице, тако названо по хајдучици Груби, „коју су убили њени другови хајдуци, када су дознали да је она женско.” У Брзану се једна група кућа назива Гордан-мала, названа по баби Гордани, „која је из селишта на Морави, где је било прво насеље, прешла овамо са својим мужем Миљком и подигла кућу, око које се развила цела махала”, Па ипак, не без разлога, мала је прозвана по њој, а не по мужу, иако му је знано име. На исти начин су назване Марићска махала – део села Витановца и Чукојевца, Јеличића махала у Бадњевцу, Маргетића махала у крају Кусовцу у Горњим Јарушицама, Сарића извор у Доњој Црнући, Божанића извор у Грабовцу, као и земљиште у Добрачи које се назива Синђин воћњак, или у Белошевцу Синђина ливада. А у Дивостину је од давнина познат Гроб безимене девојке (обновљен 1873. године), који је некад обилажен ради помоћи и лека, као и ради братимљења на њему, јер важи у народу као свето и култно место.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 13. мај 2001. године
Коментари (0)