Фељтон: Ко су Шумадинци (54)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Сродство по млеку

Симићи су са Благојевићима браћа по матери

У попису 1863. године су три куће Бошковића. Две куће су од Кузманове, а једна од Глигоријеве лозе. Пада у очи да су све три куће задружне. У првој су, уз мајку Милицу (удова Кузмановог сина Живојина), жењена браћа Обрад и Гаврило, са синовима Максимом и Милошем и неожењеном браћом Танасијем и Васом, а у другој – Кузманови синови Сретен и Живан са женама и осморо деце. У трећој кући су, са домаћином Вукадином (син Глигорија), четворица његове такође ожењене браће – Ристивоје, Костадин, Јеврем и Јелисије. Вукадинова кућа, која броји 22 душе, највећа је породична задруга у то доба у Врбици. Из ових имућних задружних кућа настаће пола века касније 20 кућа Бошковића, којих је око Првог светског рата било 15 у Врбици, а пет у Мисачи, где им је део имања, на којем су се, деобама породица, настањивали. Између два светска рата биће Бошковића настањених и у Аранђеловцу, док их данас има више од педесет домаћинстава, у више места у земљи и иностранству.

Ако је историја гледање смрти у очи, Бошковићи су јој примерно дали свој обол, од јаворског рата, тополске буне, балканских ратова, и два светска рата. У кући Миаила и Зорке Бошковић је била партизанска база, а у њој последње преноћиште једне од легенди овог краја, народног хероја Милића Радовановића, Слободана Минића и Милована Илића Мишуле (погинули од жандарма 10. фебруара 1944. године у потоку Каменцу у Врбици).

Ако је живот неуморно изгарање у раду, и ту се Бошковићи имају на шта позвати – као земљоделци, превозници, трговци, а у новије време и интелектуалци. Из Кузманове лозе су више пута бирани за председника општине син Сретен у прошлом и праунук Живота у овом веку. Међу првима у околини је Иван Бошковић (Мисача) имао вршалицу, надалеко тражену, с којом је доспевао до Косова, кад се тамо још врло млатом или стоком. Од овог рода су чувени трговац у Аранђеловцу Бошко, као и предратни и поратни трговац Милоје звани Телак, који је у међувремену преживео немачки логор „Матхаузен”, пуковник Живомир, мајор авијације Обрен, рударски инжењер Радиша у индустрији мермера „Венчац”, технолог Слободан у „Шамоту”, правник Љуба, стоматолог Милинка-Бела у Ужицу, професор биологије Дана у Тополи, фудбалер Светозар-Заре (кад је „Шумадија” била на врхунцу славе), затим Милош (играч чачанског „Борца”, па милановачког „Такова”), и др.

Свака, ма како да се чини обичном, људска судбина је роман у маломе. О сваком човеку се може написати посебна приповест, а о породици епопеја. У нашој књижевности није довољно развијен роман о породици. Ми немамо романескно обрађене, попут Енглеза, своје Форсајте, или попут Немаца своје Буденброкове. Али у роману имамо своје Катиће, оличење живота у нашој земљи сељака, које је Добрица Ћосић у својим књигама, стајући тако уз раме Голсвортија или Томаса Мана, ставио у жижу историјских токова и ломова у последња два века.

Катићи су у понечем и измишљени, понешто им је дописано. Знамо да се уметничка истина не мора подударати са историјском истином. Међутим, Катићи нису пука пишчева фантазија. Много је наших породица које се могу препознати у Катићима. У такве породице можемо убројати и Алемпијевиће у Малој Пчелици. Захваљујући труду доктора Драгомира Алемпијевића, пред нама је рукопис од четрдесетак куцаних страна о пореклу, развоју и садашњем стању ове групе породица везаних истим претком. Аутор, увелико и крепко у деветој деценији живота, доктор Алемпијевић је чувени хирург, за кога се сада већ, без претеривања, може рећи да је легенда болнице у Тополи, и то у времену када је ова болница, по настанку краљевска, била у троуглу Београд-Ваљево-Крагујевац најопремљенија и велико народно лечилиште у овом делу Шумадије.

Из рукописа, насловљеног као сећање на прошлост, дознајемо много драгоцених података. Језгровито, и врло упечатљиво, одсликан је развојни лук ове, по много чему типичне, али исто тако и особене, шумадијске породице – од инокосног настанка до гранања у више родова, од насељавања, најпре у атару Корићана, преко удомљавања у Малој Пчелици, до садашњег развејавања у више насеља, а у погледу животних прилика кроз које је пролазила – од заимавања, кметовања, преко преброђених недаћа, ратних смрти и мирнодопског мрења, до данашњег нараштаја врло разуђеног радног и професионалног профила.

О Алемпијевићима у Малој Пчелици је почетком овог века Тоша Радивојевић врло шкрто записао да су досељени између 1804. и 1814. године из околине Новог Пазара, да славе Светог Николу и да их је 1911. године било осам кућа – од којих по две куће Алемпијевића, Благојевића и Станчића, а по кућа Милановића и Симића. За нас је посебно битно што, бавећи се пореклом становништва, можемо, захваљујући доктору Драгомиру Алемпијевићу, да рашчланимо лозу ове групе породица, о којој нам, осим сродства, Тоша Радивојевић није оставио ближих назнака.

У најкраћем, родоначелник Алемпије се за време Карађорђеве војне на Сјеницу (1809. године) са старијим братом Јевтом доселио у Крагујевац. Јевто је радио у кавани, а Алемпије почне пекарски занат. Касније Јевто са својом женом преузме механу у Корићанима, где буде и Алемпије, који, потом, оде у кућу удовици Станици, званој Станка, у Малу Пчелицу. Јевто је умро без потомства, а Алемпије је са Станком, уз коју је из првог брака био син Благоје, имао чатири сина – Милана, Симу, Александра и Максима. Презименски гледано, на овом огњишту имамо петоро родоначелника – део потомака ће се презивати по оцу Алемпију, део по мајци Станки, део по њиховим синовима Милану и Сими, а део по Станкином сину, а Алемпијевом пасторку Благоју (Алемпијевићи, Станчићи, Милановићи, Симићи и Благојевићи).

У овој породици је сачувана и врло важна установа нашег народног живота – сродство по млеку, како се назива сродство по мајци или сродство по истој утроби из које су потекли. Сви потомци су Станчићи, јер их је све изродила Станка (умрла 1864). Алемпијевићи, Милановићи и Симићи су међусобно братственици и по оцу, а са Благојевићима су браћа по матери. И данданас је ово сродство у поштовању, што се види и у окупљању ове породице са више презимена, а истом крсном славом, о свадбама, рођенданским слављима и задушничким поменима.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 8. мај 2001. године

 

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.