Фељтон: Ко су Шумадинци (53)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

Бошковићи из Бошковог збега

Аранђеловац, основан 1859. године, састављен је све од самих досељеника

Алексин син Љубомир Исаковић, машински инжењер (који носи име по деди, попу Љубомиру), написао је књигу успомена из које се, као у правом роману, одсликава живот породице Исаковића. На жалост, у овом тренутку, Исаковићи у Доњој Шаторњи су само о једном души – тзв. старачко домаћинство (удова Божидарка, р. 1920, мајка универзитетског професора Михаила Исаковића и инж. Петра Исаковића, који живе у Београду). Но, зато су у Шаторњи бројни Прокићи, Гавриловићи, Томићи, Васићи и остали сродници Исаковића.

Од овог рода Исаковића је угледни академик и један од највећих савремених књижевника Антоније Исаковић, затим познати ствараоци и културни радници сестре Бојана и Светлана Исаковић (унуке попа Јеремије) и многи други, који живе у Београду, Крагујевцу и иностранству. Од Прокића је познати друштвени радник Пантелија Прокић, син учитеља Драгутина Прокића, по коме се данас зове једна улица у Београду. Од Гавриловића је амбасадор Драгић Гавриловић (сада у пензији), а од Томића је студент Живко Томић (страдао на Кадињачи 1941), по којем се зове основна школа у Доњој Шаторњи и њено одељење у Винчи.

Већ годину дана у Страгарима, у манастиру Вољавчи, у којем је било прво седиште Правитељствујушчег совјета, стоји једна нарочита спомен-плоча, посвећена Танаску Рајићу, Карађорђевом барјактару, на којој пише: „На овом месту, уза зид темеља, лево од леве певнице, игуман вољавачки Максим, потоњи хаџија Михаило, поклоник Христову гробу у Јерусалиму, сахранио је главу Карађорђевог барјактара Танаска Рајића, који је јуначки погинуо у боју на брду Љубићу изнад Чачка 1815. године. Високо ценећи светао пример и свесну жртву Танаска Рајића, првоустаника из Страгара, с дозволом и благословом господина доктора Саве, епископа шумадијског, а уз помоћ добротвора Мила Бошковића, привредника из Аранђеловца, ову спомен-плочу подиже на Усековање, 11. септембра (29. августа) 1995. године Задужбинско друштво ‘Први српски устанак’ Орашац”.

Просто невероватно да до сада није било никаквог натписа над гробом чувеног јунака из оба српска устанка. Да то за 180 година нису учинили ни калуђери, ни потомци Рајићи, ни војска, ни држава. Као да на кришом сахрањеног Танаска Рајића, иза ограде Чачка, на којој му је била истакнута глава, још злурадо гледају давно нестали Турци. Зато је разумљиво што посетиоци Вољавче настоје да дознају и нешто више о Милу Бошковићу, исправљачу наше небриге и пропуста. У самом Аранђеловцу, који је као варошица основан 1859. године, састављеном све од самих досељеника, претежно занатлија, како показује попис његових житеља 1863. године, није било ниједног Бошковића. У пределу Јасенице су четири рода Бошковића. Ако изузмемо Бошковиће у Великој Плани, чији је предак Трајко дошао као стругар из села Слепче код Прилепа 1860. године, сви остали Бошковићи, који очито нису род јер су им славе различите, пореклом су од Сјенице, одакле су пристигли у различито време – Бошковићи у Вукасовцима су дошли 1809. године, Бошковићи у Белосавцима су дошли пре Првог устанка, а најраније су дошли Бошковићи у Врбици – знатно пре Кочине крајине. Од ових потоњих је Миле Бошковић (р. 1941), економиста и успешан привредник, али, ништа мање, и предани поштовалац историје и помагач вредних прегнућа.

Зато су, од три Бошка, двојица – који су родоначелници Бошковића у Белосавцима и Вукасовцима – од потомака заборављени, али трећи, родоначелник Бошковића у Врбици – није. О том Бошку, који је историјски видљива личност, постоји више трагова и записа. Од њих је можда најтрајнији запис који је постао земљописна чињеница. Наиме, као што је Боривоје М. Дробњаковић записао, на Букуљи постоји место које се зове Бошков збег. Ово склонито место, на страни спрам Јеловика, у које је народ бежао за време Кочине крајине и Првог устанка, названо је по Бошку, претку врбичких Бошковића, који га је одредио и приправио за збег народа и своје нејачи.

Бошко је, по сачуваном породичном предању, дошао од Сјенице, а даљим пореклом је из Црне Горе. По расположивим подацима, рођен је средином XVIII века, а у Врбицу је дошао најмање деценију пре Кочине крајине (1788). Говедаром је назван стога што га је неки богати Турчин у Врбици најмио да за његов рачун догони стоку од Сјенице и продаје у Београду. Радећи овај посао, вредан и предузимљив Бошко се допао Турчину, који му, да би га придобио, дозволи да се насели у делу Врбице који се назива Баљковица, на пространом земљишту благе падине од брда Пресеке до потока Јелинца, које се назива Лапин. На овој сунцу окренутој страни је матица рода Бошковића.

По казивању Аранђела Бошковића (р. 1911), изузетно отреситог човека и цењеног домаћина, као и других казивача, које је прикупио књижевник Владета Коларевић, који управо довршава родослов ове фамилије, Бошко се овде населио са браћом Радом, Костом и Живком. Мада су разрођени, и данас се са Бошковићима својатају Радовићи (звани Ћисовци), Костићи и Живковићи. Знак њиховог заједничког порекла је исто крсно име (Св. арх. Михаило, преслава Летњи Св. Арханђел), као и старо кумство (Бошковићима и Костићима кумују Терзићи, а Радовићима и Живковићима Милошевићи из истог села). Са друге, пак, стране Баљковице, у Орашцу, наскоро су се населила и Бошкова браћа од стричева – Стојан и Андрија, од којих потичу тамошњи Стојановићи и Андрићи, који имају исту славу као и Бошковићи.

Као домаћин, Бошко се заимао, па и унајмљивао људе за рад и послугу. Тако се, како бележи историчар Миленко М. Вукићевић, између 1781-1784. године, пошто му је отац Петар Мркша убијен од Турака у Маслошеву, код Бошка у Врбици појављује као најамник – главом млади Карађорђе, који је, да би био ближе мајци и породици, напустио Фазли-башу у Паланци, и дошао Бошку, где је несумњиво нашао уточиште и разумевање за своје родољубиве побуде. Наскоро ће избити и Кочина крајина, којој ће приступити и будући Вожд, а по себи је јасно зашто тада Бошко гради збег у Букуљи. И касније, под Обреновићима, кад је политички аргумент била дренова буџа у помрчини, као одани карађорђевац биће убијен Бошков праунук Спасоје.

Бошко је имао три сина – Кузмана (р. 1787), Глигорија (р. 1792) и трећег, који је био најстарији, чије је име заборављено, али су у попису 1831. године уписани његови ожењени синови Петар (р. 1802) и Дмитар (р. 1807) у кући са стрицем Глигоријем. Лоза тог најстаријег сина је у трећем колену (са унуком Станојком) изумрла по мушкој линији.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 7. мај 2001. године