Фељтон: Ко су Шумадинци (48)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Ратом и вером подељене породице

Понешто ипак остаје у трајном сећању многих генерација

О сваком човеку се може написати приповест. Уосталом, зар научници не тврде да је човек космос у маломе. А ако се то може написати о појединцу – шта се, тек, може написати о једној породици или племену! О насељима и да не говоримо… То је бескрајан посао. Па ипак, у том бескрају, има чињеница које остају. Оне су понекад чудне, тешко схватљиве, нелогичне и, на жалост, непобитне.

У сеобама, које су по правилу насилне, прекину се многе нити. Разиђу се најрођенији, прекину се кумства и побратимства. Они који остану, по нечему упамте оне који су, за њих незнано куда, отишли. Они који оду, најчешће памте само место из кога су се иселили. Већ у следећем нараштају раскиди су тако велики да се главнина сећања и на једној и на другој страни све више брише.

Међутим, понешто остаје у трајном памћењу.

Пример злехуде судбине у последња два века налазимо у породици Пачариза, која је сеобом раздвојена. Један део ове породице се приликом Карађорђевог похода на Сјеницу и Суводол у мају 1809. године, одлучио на сеобу, јер су се плашили турске одмазде, будући да су пристали уз Карађорђеву војску.

Тако Пачаризи дођу у Борач. Драгић је записао да их је после Првог светског рата у Борчу било десет кућа, и да им је слава Св. арх. Михаило, а преслава Св. арх. Гаврило (26. јула), као и податак да су Пачаризи у старом крају – Бихору били кумови са родом Биораца, са којим су дошли у Шумадију и одржали до данас кумство.

У старом завичају, Бихору, у селу Биоча (општина Бијело Поље) Пачаризи су били стариначко становништво. Они који су после Карађорђевог похода тамо остали, примили су ислам, и имали своје поседе (чифлике, тј. читлуке) у селима Биочи и Гојевићу на десној и Пријелозима и Лукавици на левој обали Лима. Један део Јеловице је припадао њима, а стоку су изгонили на Беласицу.

По свему судећи, матица Пачариза је у пределу Корита, где је постојало Паћар-село у којем су некад живели православни Срби („Грци”, како казују муслимани). Паћар-село се данас зове Личине – по исламизованом роду Личина који се почетком прошлог века (а то је време Карађорђевог похода у ове крајеве) населио овде из села Тријебина код Сјенице, и из Паћар-села истерао са земље православне Србе, међу којима и род Каришика.

Сродници и православних и исламизираних Пачариза су Кнежевићи (слава Св. Василије) у Будимљи код Берана, који су се ту повратили, пошто су их Васојевићи, који су прогањали Србљаке и Букумире, били протерали у Сјеницу (почетком овог века их је било три куће).

У Биочи, у делу села који се зове Зенице, и сад постоји место звано Пачариска кулина, на којем се виде развалине куле. За ове Пачаризе се прича да су били тако моћни, и самовољни, „да ни Турци нису смели певати пролазећи кроз Биочу”. Када је у Првом балканском рату овај предео ослобођен, Пачаризи у Гојевићу, који су такође исламизирани, остану (1967. године их је било осам кућа), док су се њихови сродници, Пачаризи из Биоча – иселили у Турску.

Тако нешто се може десити само у народу који је био присиљен на сеобе, или изложен разједињавању и погромима, попут нас. Јер, како другачије објаснити чињеницу да кад Срби ослободе стари завичај, из њега – под сунце туђег неба – оду Срби, њихов најрођенији род, који су се у међувремену били свикли на туђина.

У истој сеоби кад и Пачаризи, такође са повлачењем Карађорђеве војске са Сјенице, дошли су и Лекићи у Загорицу. Као све придошлице, настанили су се на крај села, јер је средиште већ било попуњено. Сместили су се са главним иметком у Пољима. Ова породица, која је после Првог светског рата имала више од двадесет кућа, слави Св. Тому, а дошла је из села Граб код Новог Пазара 1809. године.

Данас је село Граб настањено једном породицом – Гуџевићима, који су исламизирани средином прошлог века. Тешко је данас са поуздањем установити да ли су Лекићи у Загорици и Гуџевићи у Грабу иста породица по пореклу, али и једни и други одају тужну судбину нашег народа све до најновијег времена. Лекићи знају откуда су дошли, али не знају ко је остао на њиховим старим огњиштима. Гуџевићи знају да су одатле отишли Лекићи, али не знају куда и шта је с њима. Тек, у Грабу, пак, има православних гробова које Гуџевићи не дирају, сматрајући их гробовима својих предака.

Уопште, много је српских породица које су, остајући у Старој Рашкој – која је све до 1912. године била под турском влашћу – примиле ислам. Ове исламизоване породице су задржале део обичаја (Божић, Ускрс и Ђурђевдан), не само у памћењу, но су их и поштовале или проводиле, као и крсну славу.

Хроничари су записали да су многи, да би спасли главе, привремено примали ислам, у нади да се опет врате старој вери и обичајима. Тако су у Божурњу код Тополе досељене многе породице из Сјенице и околине. Неке пре Кочине крајине и Првог устанка, а неке после Карађорђевог заузећа Сјенице 1809. године. Но, једна на особен начин. То су Чолићи, чији се предак, под именом Демир Курта, са сином доселио и овде, поново међу својим земљацима – вратио старој вери и обичајима.

Будући да је тек седамдесетих година прошлог века устаљено презивање највећег броја родова, већина родоначелника шумадијских породица је живела крајем XVIII и почетком XIX века. Спомен на родоначелнике је и данас веома жив, а подељени огранци памте још и заједничког претка, који је живео колено-два пре њиховог подвајања.

То су родовске скупине или гроздови породица, понекад тако разгранати да прекриљују целе крајеве села, па су размештени и у више села. Али, има родова чија је старина дубља, који памте и претке пре досељења у Шумадију. Нису ретки ни родови који памте где је који брат или ближи сродник њиховог родоначелника насељен приликом заједничког одласка из матице, и како се тамо, где су успут насељени, сада презивају њихови потомци и шта славе.

Још се, у сваком селу, могу наћи паметари који, нарочито по мушкој линији, памте све претке и сроднике, а има међу њима и оних који су у стању да наизуст наведу хиљаду, па и више, особа у родословном казивању о својој породици.

У најновије време је приметно да је код многих појединаца порасло занимање за повест свог села и рода, па то записују и састављају породична стабла као најбољи вид завештања будућим нараштајима. Историја ових породица је у маломе верна слика историје српског народа, тачније – пресликана историја опште и појединачне борбе за живот. Истовремено, ови родови и породице показују да историја није безимена.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 2. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.