Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Из Корита је род Чампара
Старо њихово презиме је било Драгићевићи
Тако се у Зовљаку, крају села Белосаваца, једна група родова назива Козодерима. Ту групу родова чине Мијовићи, Вуловићи, Глишићи (Вулићевићи), Славковићи, Михајловићи, Ђерковићи и Радосављевићи, којих је 1923. године укупно било 29 кућа, а са другим сродницима, који су у другим крајевима истог села – Јовановићима, који су огранак Славковића, Костићима (Алексићима), који су огранак Радосављевића, Миленковићима, Матићима (Васићима, Филиповићима, Сокићима), Ратковићима (Живановићима), Илићима (Дујкићима) – било их је 66 кућа. Да су сродници, види се и по крсном имену – сви славе Светог Јована.
Становништво Белосаваца је релативно младо, јер их је овде довео Карађорђе, после војевања на Сјеници и Суводолу 1809. године. У Белосавцима је било слободне плодне земље, коју је и сам Карађорђе кулуком крчио, о чему данас у потесу Поља, што је, ван Поморавља, највећа равница у овом делу Шумадије, сведочи топоним Кошеви, где је складиштен кукуруз за потребе Карађорђеве војске. Козодери су учествовали у биткама Првога устанка, како у старом завичају, тако и по доласку у Шумадију, а дошли су из предела Корита, између Бихора и Пештерске висоравни. У Коритима је, како је записао академик Милисав С. Лутовац 1967. године, сачувано сећање на многе одсељене родове, а међу њима особито на разгранате родове – Андрејиће, Жујовиће и Козодере.
Козодери су у Коритима били угледан и моћан род. У тамошњем селу Дупљаци, које се раније звало Лепосављевићи, на коси Соколовцу постоји Црквина, где су темељи цркве коју су Турци срушили после Карађорђевог похода, уз који су се и Козодери иселили. Ову цркву, која је била главна, саборна, црква за сва Корита, подигао је неки богати Козодер, који је, по предању, био тако имућан да ју је могао подићи само од свог прихода од меда. После Првог светског рата, црква је обновљена, али су је муслимани у Другом светском рату опет срушили.
Из Корита је и род Чампара. Већина овог рода се два пута селила у Шумадију, јер се после прве сеобе вратила у Корита. И Чампари су дошли за време Карађорђеве војне, кад и Козодери. После пропасти Карађорђеве Србије, Чампари – изузев рода Бусараца, који остане у Книћу – врате се у Корита, али одатле наново, после српско-турских ратова 1875-1876. године, дођу овамо, и то Милосављевићи у Грабовац, а Чампаревићи у Кнић. Да су Чампари братство, види се по томе што сва три рода (Бусарци, Милосављевићи и Чампаревићи) славе исту славу – Св. Агатија. Надимак „Чампари” имају и Пауновићи у Бумбаревом Брду, али они, као и њихови сродници Ђоковићи у Претокама, славе Св. Аранђела.
У старом завичају, Коритима, и данас има Чампара. Настањени су и истоименом селу, а презивају се Славковићи, Маринковићи и Чампари (1965. их је било 17 кућа). Исељених Чампара има још у Бистрици (Корита) и Бољарима (Пештер), што тачно показује правце њиховог досељавања у Шумадију. Сви ови Чампари, чије је старо презиме било Драгићевићи, славе Св. Агатонија, као и њихови сродници у Книћу и Грабовцу.
По старом завичају су прозвани родови Бољараца и Буђеваца. Бољарци су Симићи и Николићи (Бановићи) у Белосавцима, које је Карађорђе, приликом повлачења од Сјенице 1809. године, повео и овде настанио. Тако су прозвани по селу Бољарима, у околини Сјенице, одакле су дошли. (По попису 1991, Бољаре има 45 житеља, од којих је шест муслимана).
Буђевци су досељени из Буђева, села код Сјенице, у којем данас живе 128 Срба, и по један Црногорац и муслиман. Род Буђеваца, који је 1809. године досељен у Шумадију, размештен је у Десимировцу и Грошници.
У Десимировцу су Буђевци родови Лепавићи (чији су огранци Радовановићи и Миленковићи), Ђоковићи, Мишовићи, Радосављевићи, Павићевићи (Јанићи) и Павловићи, као и Ђекићи. Десимировачки Буђевци славе Св. Николу, изузев Ђекића, чија је слава Ђурђевдан.
Буђеваца има и у Грошници, где се презивају Ђоковићи, али су они дошли касније (1830. године) и славе Аранђеловдан. Буђевци су особито бројни у два гружанска села – Вучковици, где чине више од половине становништва, и Бумбаревом Брду, где их је две трећине. Вучковачки Буђевци, који се још презивају Ђерковићи („дед Ђерко дошао из Буђева и нашао овде своје рођаке Буђевце и ту се настанио”), Јекићи, Мековићи/Новичевићи, као и Маринковићи, који су од њих одсељени у Балосаве, славе Св. Аранђела.
У Бумбаревом Брду су из Буђева родови Чушајићи (у које спадају Мирковићи, Раденковићи, Миловановићи и Јовановићи) и Тодоровићи, који сви славе Ђурђевдан. И једни и други су сачували спомен на своје родоначелнике – Тодоровићи на Васиља, који се доселио, а Чушајићи на Миливоја Чушају, који је погинуо у боју на Сјеници 1809, услед чега су његови синови, бежећи од турске одмазде, дошли у Шумадију приликом Карађорђевог повлачења.
За разлику од ових фамилија, Зимоње су углавном сачували заједничко презиме, било да се презивају Зимоње или Зимоњићи, било да им је то тзв. друго презиме. Тако Зимоњићи, који су насељени у Сибницу (Доња махала), памте да им је ту пре Кочине крајине дошао предак Јован из Крушчице у Старом Влаху и да је његов унук ратовао уз Карађорђа. Поједини њихови огранци у селу (Николићи, Казаковићи, Петровићи) означене су Зимоњићима као другим презименом. У Витановцу има њихов огранак, где се презивају Зимоње, као и у Врбетима, где се, по довотку, кога је мајка довела од Зимоњића у Сибници, презивају Павловићи. Особито је значајно памћење Зимоња у Вучковици, које је записао Михаило Драгић: „Дошла три брата: један у Вучковицу, други у Сибницу, трећи у Горачић (Драгачево). Тврде да је Богдан Зимоњић, познати херцеговачки јунак, од исте породице.” Све породице Зимоња у Гружи славе Св. Јелисија, изузев Зимоња у Вучковици који славе (и преслављају) Аранђеловдан.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 29. април 2001. године
Коментари (0)