Фељтон: Ко су Шумадинци (46)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Грачани са Пештера

Они су населили гружанско село Баре

Збирно презиме ових досељеника је Осаћани. У Губеревцу су Осаћани родови Савићи и Симићи, досељени пре Првог устанка, у Грошници су Осаћани Јовановићи и Петровићи, досељени почетком Другог устанка, у Кијеву су Осаћани Филиповићи и Радовановићи, досељени 1836. године. У Борчу су Осаћани Димитријевићи и Миливојевићи, као и Миловићи, који су касније дошли (после 1875. године), када су се доселили и Бошњаковићи у Гунцате. У Крћевцу и Тополи су Осаћани Павловићи (предак Павле Осаћанин зидао Карађорђев град и ту се удомио).

Све ове осаћанске породице имају исту славу (Св. Јована), што је знак заједничког порекла, изузев оних које су касније дошле, после српско-турских ратова 1875. године, као што су Миловићи у Борчу, који славе Светог Мрату, и Бошњаковића у Гунцатима, који славе Лазареву суботу, али о разлозима њиховог мењања славе немамо у овом тренутку јасне податке. Оснивачки родови гружанског села Баре су Грачани и Бороштице (или Боровштице), тако названи по селима Градац и Бороштица на Пештерској висоравни, одакле су се доселили у време Карађорђевог војевања на Сјеницу 1809. године. По постању Баре су новијег датума, поникле као село у атару Љуљака, из којих су се временом издвојиле. У аустријском попису 1718. године се, наравно, не помињу Баре, а Љуљаци су тада једно од малобројних насељених места у Крагујевачком дистрикту и имају пет домаћинстава.

Век касније, кад су се на подручје Љуљака доселили Грачани и Бороштице, у Уписнику 1818. године Љуљаци су уписани са 55 домова и 144 мушке главе старије од седам година. У овом попису су Љуљаци и Баре уписани уједно. Следеће, пак, 1819. године, у Назначенију села Књажеске канцеларије, ова два села су раздвојена, па су Љуљаци уписани са 31 домаћинством и 69 мушких глава, од којих 35 ожењених, а Баре са 29 домаћинстава и 82 мушке главе, од којих 43 ожењене. У 1820. години су ова два села уписана опет заједно, као и 1821. и 1822. године. Од 1823. године па надаље су уписивани као засебна села. По Коншкрипцији становништва и имовине у Србији 1834. године у Барама је 39 кућа, а у њима 260 душа. Од тога 142 мушке и 118 женске особе. Од мушкиња 53 су ожењена, а 57 за војску способно. У Љуљацима су 34 куће, а 257 душа (131 мушко и 126 женских чељади).

Насеобинска блискост Бара и Љуљака очитује се у чињеници да се мештани оба села копају на месту званом Старо село, где им је заједничко гробље, које иначе припада љуљачком атару.

Најкраће, тако је засновано и расло село Баре. У Баре су се прво населила петорица браће – Милош, Урош, Витош, Војин и Ђока, који су дошли из Граца код Сјенице. Са овом браћом су дошли и њихови синовци Ђорђе, Ника и Миљко, и сродник Илија. Од ове деветорице потекло је осам родова – Милошевићи, Урошевићи, Витошевићи (од овог рода је познати књижевник и књижевни историчар Драгиша Витошевић, 1935-1987), Ђокићи, Ђорђевићи, Никићи, Миљковићи и Илићи, док су се Војиновићи, чији је родоначелник Војин, затрли. Скупни назив за ове родове је Грачани, по Грацу, месту у старој матици. Да су Грачани род види се и по крсном имену – сви славе Ђурђевдан, а преслављају Ђурђиц. Међутим, на први поглед није јасно из ког Граца су досељени, јер у околини Сјенице назив Градац носе два села. Одговор на ово питање налазимо захваљујући Бороштицама, другом оснивачком роду гружанских Бара. Нимало случајно, у Барама су се истовремено обрели Грачани и Боровштице. Наиме, село Градац, изнад кога постоји велики Грачански крш (чији је врх 1364 метра, дакле виши од шумадијског Рудника), и село Бороштица суседна су, а њихова средитша су на раздаљини око пет километара. Оба леже не ободу Пештерског поља, које се одликује луговима и влажним тлом, што је у овом крашком пределу ређа појава.

Природно, њихови исељеници, бежећи у Шумадију, зауставили су се на сличном тлу, у барама гружанским, где заснују село Баре. По овоме је очито да Грачани не потичу из села Граца код Врсенице, већ из села Граца код Сувог Дола и Карајукића Бунара у близини Сјенице (села које данас административно припада општини Тутин). Да су управо овај Градац и Бороштица (Горња и Доња) исељени пре непуна два века говори и чињеница да у њима данас нема православне душе. У Грацу је по попису 1991. године био 151 муслиман, а у Бороштици 402 муслимана и један Југословен, док је у оном другом Грацу, код Врсенице, од 141 житеља – 136 Срба, што значи да у њему није ни дошло до смене становништва и вероисповести.

Истовремено кад и браћа и њихови синовци Грачани, у Баре су се населили Стојан, Ново и Петар, затим Бошко и Вучко, Милован и Вуксан, те Вукић и Вучета – сви из села Боровштице код Сјенице, по чему су ови досељеници и прозвани Боровштице или Бороштице. Од Стојана су Стојановићи, од Нове Нововићи, од Петра Вулетићи (старо презиме Петровићи, по родоначелнику), од Бошка Бошковићи, од Вучка Вучковићи, од Милована Вукадиновићи (Милован је погинуо на Љубићу 1815. године), од Вуксана Радоњићи. Сви ови родови славе Никољдан, а преслављају Летњег Св. Николу. Памти се да су Вукадиновићи и Радоњићи иста фамилија, док је старо сродство осталих, које је у завичају поуздано било, већ почетком овог века заборављено, упркос истом крсном имену.

Бороштички род – Вукадиновићи и Радоњићи у Барама – одржавао је све до овог века кумство са Драговићима у Пријанима, засеоку села Брезовца под Венчацом. Драговићи су такође досељени 1809. године из Бороштице, у којој су им још преци Вукадиновића и Радоњића кумовали. И род Грачана у Барама је такође дуго одржавао кумство из старог завичаја – са Васиљевићима у Сирчи (Рудничко Поморавље) и Луковићима у Белосавцима (Јасеница). Луковићи су досељени из Граца, а гружански Грачани су им још тамо били кумови.

Попут Бороштица и Грачана у Барама Гружанским, који су у својим заједничким презименима сачували успомену на стари крај и село из кога су дошли, и многе друге породице у Шумадији носе у својим именима или надимцима спомен на стару матицу или место из кога потичу.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 28. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.