Фељтон: Ко су Шумадинци (43)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Преполовљена јабука

Узмицало се у два правца: долином Ибра или преко Голије

А наша прича заправо почиње овде. Са Горње Пештери, као што воде теку, сливало се и српско становништво у ниже крајеве, понајвише ка равној Шумадији, како нашу област и народна песма назива. Узмицало се у два правца, долином Људске реке, Рашке и Ибра, или планинским билима, преко Голије, Јавора и Драгачева.

Ако поменемо насеља или њихове делове, као што су Араповићи, Баре, Брњица, Калипоље, Кнежевац, Петрово Поље, Рашковиће, Сушица, може се десити да једни помисле да је реч о Сјеничко-пештерској висоравни, а други о Гружи, јер се ова насеља налазе и овде и тамо, што није случајно, као што није случајно ни то да се насеља Урсуле, Сугубине или Калудра налазе и у Левчу и у Старој Рашкој.

Но, вратимо се у Бачицу. Из овог села су у гружанско село Баре у време Првога устанка дошла три данашња рода – Богићевићи, Вуковићи и Лекетићи или Сталетићи, односно њихови родоначелници – Богић, Милија (од кога су Вуковићи) и браћа Лакета и Сталета. За све ове родове се каже да су у старом завичају били једна фамилија, што се види и из њиховог крсног имена, јер све ове породице славе Светог Николу, а преслављају Летњег Св. Николу.

Код Дуге Пољане, до села Расна је село Рашковиће (данас 210 житеља исламске вероисповести, познато по томе што су у њему сачувани остаци задружног живота). Из овог су села, несумњиво, дошли мештани Рашковића у Гружи, преневши име свог села, као што, по Цвијићевом сликовитом запажању, пуж носи своју кућицу са собом. Како је Драгић записао, житељи Рашковића у Гружи „знају само да кажу да је досељавање било у једно време и из једног места”. Међутим, име Рашковића говори много више. Наиме, међу малобројне српске средњовековне властелинске породице, какви су били Бакићи и Карапанџићи, чији потомци постоје до нашег времена, спада и род Рашковића, дуго угледан и моћан, који је опстао и све време турске власти, а од овог рода је био старовлашки кнез Максим Рашковић, војвода Сјеничке нахије у Првом устанку, кога је 1813. године, због непослушности, јер је, мимо заповести, улетао у турску границу и војевао, Карађорђе повукао у унутрашњост земље, прво у Крагујевац, а потом са породицом у Рипањ. Матица ових Рашковића је заправо село Рашковић код Дуге Пољане.

У Шумадији су сва села иста, али је свако у извесном погледу особено. Тако је и гружанско село Брњица као и остала села, али – на себи својствен начин. Како би Вук Караџић рекао, исто то – само мало другачије. Општој појави проређивања становништва и његовог старења, као највидљивијој демографској чињеници после Другог светског рата, ни Брњица није одолела.

Привидно, Брњица је после Другог светског рата стагнирала. По попису 1948. године је имала 163 домаћинства, а по попису 1971. године 162. Дакле, исто. Међутим, 1948. године је у тим домаћинствима било 730, а 1971. године 585 становника, што је за петину мање. Село је, као и већина шумадијских села, старило и смањивало се у броју кућа и житеља. Две деценије касније, према попису 1991. године, у њему су 123 куће (домаћинства) у којима живе 133 породице, а од 425 његових становника најбројнији су они између 55 и 70 година. Таквих је у овом селу 117, тј. више од четвртине, док је младих (млађих од 15 година) само 55. У погледу породица, највише је двочланих (27) и једночланих (25). Таквих је безмало трећина.

По Сумарнику коншкрипције становништва и имовине у Србији 1834. године Брњица је имала 28 кућа и 185 становника, од којих 37 за војску способних. Три деценије касније, по попису 1863. године, село је узнапредовало, безмало се удвостручило – имало је 50 кућа са укупно 304 житеља. Дакле, у просеку – шест душа у домаћинству. А у попису 1991. године само је 11 домаћинстава која имају по шест чланова.

А у 1863. години је било јаких задружних кућа. Две су имале по 17 душа – у једној су браћа Милован и Урош Ђурић, а у другој браћа Милоје, Средоје и Јован Стефановић. Ови други су заправо Марковићи, звани Арнаутовићи, јер су Милоје и Средоје уписани у арачком тефтеру 1831. године са оцем Марком, званим Арнаутином, а тако названим јер је досељен од Новог Пазара, односно „од Арнаутлука” како је тада подсмешљиво називан тај крај у тадашњој „Турској”, а у ствари класичној српској области (Стара Рашка). Марко је рођен око 1790. године, а синови Милоје 1815. године и Средоје 1829. године, док је Јован рођен после 1831. године (по једном запису Јован је седам година млађи од Средоја).

Задружна кућа Ђурића припада роду Штављана, јер се родоначелник Ђура доселио из Штавља код Сјенице. Запис етнолога Михаила Драгића, који је записао породично памћење које гласи: „Зна се да је дошао овамо прадеда Ђура са синовима Вулићем и Миливојем”, данас потврђују тефтери из времена кнеза Милоша. Јер, у арачком тефтеру за 1831. годину су два домаћинства Ђурића. У једноме је домаћин Вулић, који тада има 44 године, а у другом је десет година млађи Миливоје. Вулић и Миливоје су уписани као Ђурђевићи, што значи да је пуно име Ђурино било Ђурђе. Са Вулићем је уписан и син Милован (р. 1821. године), који ће бити домаћин задружне куће Ђурића у попису 1863. године. Ако је Ђура (Ђурђе) дошао са синовима, што значи да су они рођени у Штављу (Вулић 1787, а Миливоје 1797. године), онда је он дошао у Брњицу за време Карађорђа – највероватније 1809. године, после Вождовог похода на Сјеницу.

Ови Ђурићи (од којих су неки Ћосовићи) су род са Максимовићима. Тачније, иста фамилија, што се види и из исте крсне славе (Св. Никола). Родоначелник Максим (р. 1787. године) је у тефтер уписан по оцу као Јовановић, што значи да су Јован (од кога су Максимовићи) и Ђура (од кога су Ђурићи) браћа.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 24. април 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.