Фељтон: Ко су Шумадинци (37)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Настанак Ђурђева и Миронића

У Србију стижу пребези са свих страна

У арачком тефтеру за 1831. годину су уписана два домаћинства Шуловића – Милована (р. 1762), који је најстарији човек у селу, а у кући је са синовима Луком (р. 1797), Јованом (р. 1815) и Стеваном (р. 1817), а друго домаћинство је Недељка Шуловића (р. 1782), који је у кући са ожењеним братом Јевремом (р. 1797), који је сеоски кмет, и дотле још нежењеном браћом Јаковом (р. 1815), Гвозденом (р. 1817), Радованом (р. 1821) и Симом (р. 1824).

Радотићи долазе из Криве Реке код Прибоја. Њихови су родоначелници три брата Радотића – Миливоје (р. 1782), који је имао сина Огњена (р. 1829), и браћа Стеван (р. 1803) и Милосав Радотић (р. 1812). Њихов огранак су Радотићи у Маршићу.

Старо презиме Вујадиновића је Глишовићи, јер с тим презименом долази од Сјенице њихов родоначелник Вујадин Глишовић (р. 1787), коме ће се овде родити синови Гвозден (р. 1819) и Јован (р. 1826). И Нектаријевићи долазе од Сјенице, из села Вапе. Њихови родоначелници су браћа Сретен (р. 1767) и Неша (р. 1787). У арачком тефтеру с њима су у 1831. години уписани Сретенови синови Богдан (р. 1801), Димитрије (р. 1807) и Тодор (р. 1812).

Тодоровићи, који су дошли од Нове Вароши, највише се разгранавају међу досељеницима у Дивостину, тако да чине скупину сродних фамилија (Ивановићи, Тодоровићи, Ђорђевићи, Прокоповићи или Прокићи, Вукосављевићи, Јовановићи и Пауновићи).

Старо презиме Тодоровића је Дамјановићи. Њихов родоначелник у Дивостину је Миливоје Тодоровић (р. 1787), син Тодора, који се, по свему судећи, презивао Дамјановић, пошто породице са овим старим презименом припадају скупини Тодоровића. Миливоје је имао браћу Милоја (р. 1801), Милића (р. 1803), Проку (р. 1816) – од кога су Прокићи или Прокоповићи, Јована (р. 1820) и Перу (р. 1823). Ови Тодоровићи (Миливојева лоза) и Прокоповићи или Прокићи су међусобно за колено ближи него са осталим Тодоровићима.

Родоначелник Вукосављевића је Вукосав Дамјановић (р. 1797). Имао је браћу Средоја (1802-1831), који је умро жењен, Ђорђа (р. 1811) – од кога су Ђорђевићи, Димитрија (р. 1817), Милана (р. 1819) и Благоја (р. 1822).

Родоначелник Пауновића је Паун Дамјановић (р. 1791), уписан у арачком тефтеру 1831. године у кући са браћом Јованом (р. 1801) – од кога су Јовановићи, Иваном (р. 1809) – од кога су Ивановићи, Милошем (р. 1813) и Милованом (р. 1824).

Петнаест година по доласку ових породица у Дивостин се досељавају Бојовићи од Сјенице (1824), деценију касније Јаковљевићи (друго презиме Гајовићи или Гајичићи) из Одмења, засеока Полумира код Рашке (1834), Јанковићи од Пирота (1840), Проковићи од Сјенице (1856), Николићи од Пирота (1859) и Златковићи (друго презиме Илићи) из Велеса у Македонији (1863), док ће из гружанског села Дубраве доћи Миленковићи (1851), а из околних лепеничких села Батавељићи из Доњих Грбица, Максимовићи из Доњих Јарушица (1845), Јевтовићи из Рамаће (1854), Илићи из Церовца (1880) и Петровићи из Драгобраће (1897). По налазу Тоше Радивојевића, ових дванаест, касније досељених, породица чиниле су 1903. године две седмине становништва Дивостина.

Први српски устанак, поготову после две године успешног војевања и сјајних победа на Мишару и Делиграду и освојења Београда (1806), привукао је Србе, вековима жељне слободе, са свих страна. У Карађорђеву Србију се, стога, стичу пребези, и родољупци, очајници и прогнаници, осветници и невољници свих врста, везујући се за овај део слободне груде као једини спас.

Но, за разлику од турског времена, друштвени услови су сада битно другачији.

Треба имати у виду да је Карађорђевим устанком не само скинута туђинска власт, него је извршен и коренит друштвено-економски преокрет, јер је укинут феудализам. Према томе, Први српски устанак је, после Велике француске револуције (1789), друга успела револуција у свету која је срушила феудални поредак. Да подсетимо, феудализам ће у Европи потрајати моћно до 1848. године, па и касније, а у неким деловима Балкана и до 1912. године.

Зато у Карађорђеву Србију хрле досељеници из неослобођених делова Српства, где бивају не само слободни грађани већ и власници земље.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 18. април 2001. године