Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Прича о три брата
Совијанићи воде порекло од браће Милоша и Јована, који су, по свему судећи, синови Совије и Мијата, по којем им је старо презиме Мијатовићи. Од Милоша су Каровићи, а од Јована Тодоровићи и Јевтовићи. Јованов син Тодор (р. 1787) имао је синове Василија (р. 1807), Радосава (р. 1813), Милана (р. 1815), Милоја (р. 1817) и Јевту (р. 1843), а његови унуци, изузев Јевтиних потомака (Јевтовића), задржаће презиме по њему (Тодоровићи).
Пада у очи да на челу Гривца у прошлом веку стоје људи из рода Совијанића, и то огранка Каровића. Тако је Милић (р. 1787), управо човек за кога је кнез Милош рекао да је ваљан („каро”), кмет у селу 1831. године. Милић је уписан тада са синовима Јованом (р. 1821), Кузманом (р. 1825) и Стеваном (р. 1830). Три деценије касније, у попису 1863. године, Милићеви синови се воде као Каровићи и живе неподељени, у братској задрузи која има 19 чланова. Сва тројица су жењена, и имају пород. Кућни старешина је најстарији брат Јован, који је истовремено и кмет у селу.
У многим шумадијским насељима је сачувано сећање појединих породица о времену и начину досељавања на данашње пребивалишта. Етнолог Боривоје М. Дробњаковић је записао да се врло често може чути прича о три брата и три петла, тј. како су из земље матице пошла по три брата, носећи по петла, па се сваки од браће насељавао у оном месту у Шумадији где му је петао закукурикао. Најчешће су ови досељеници бивали први житељи ових насеља, па их потомци и каснији досељеници сматрају оснивачима насеља.
У потврду овоме служи и чињеница да су потомци тзв. оснивача најбројније и најразгранатије фамилије у селу и да су положаји које имају њихова имања и места на којима су им куће одиста најповољнији. Природно, онај ко се први настањује има ту предност да бира најбоље тле, сунчану страну, плодно земљиште, положај уз извор и реку, јер је вода битан предуслов живљења, итд.
Међутим, назив „оснивачи села” се мора узети са извесном оградом. Несумњиво је да су у најпретежнијем броју шумадијска насеља врло старог постања, што сведоче стара гробља у њима и стариначки родови који су се одржали до данас, те, према томе, живот у овом пределу никада није утихнуо, а камоли замро. Ово потврђује и то што се у средњовековним списима и турским окупационим пописима безмало сва шумадијска села помињу под данашњим називима. Стога је исправније рећи да су тзв. „оснивачи насеља” заправо обнављачи живота у насељима која су затекли као пуста или порушена.
У јасеничким селима се поуздано памти ко су први насељеници, тачније обнављачи живота у њима. За ове досељенике се каже да су закопали, тј. основали село, а понекад, што је погрешно, и да су му дали име. Први досељеник у Блазнаву је био Лазар, предак данашњег рода Ђиласовића. Винчу је „закопала” баба Вида, чији су данас потомци Лазићи, по њој названи Видићи, а Жабаре је засновала баба Јагода. По предању, баба Јагода је дошла из суседног Горовича, а из Жабара је потом прешла у Јунковац.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 28. март 2001. године
Коментари (0)