Фељтон: Ко су Шумадинци (15)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Књига Петра попа земунског

Шумадија је крајем 18. века била средиште побуна

У борачком кршу (у месту званом Борач), за владе „краља Стефана (Душана) и сина му краља Уроша” црноризац Бранко Младеновић исписује псалтир 1346. године, а два века касније, 1567. године, у истом месту ће књигу писати „многогрешни Петар поп земунски”, итд.

Књиге, рукописне, настале у рудничким манастирима, или штампане, с муком добављене за њих, временом су развејаване, најчешће при бежанији, или другим насилним пресељењима, а ређе културном разменом, по свој Србији, доспевајући, чудним путевима, у фрушкогорске манастире Јазак и Велику Ремету, манастир Св. Тројице код Пљеваља, Сарајево, Вишеград, или манастир Бистрицу у Румунији.

Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију.

Пример за то је стари манастир Ваведење, који је, по народном памћењу, био у Горњој Шаторњи, под Главицом, на месту званом Дрењак. Манастир је изгорео, каже предање, „и у њему један калуђер са четрдесет ђака”. Пошто су преостале ствари пренете у оближњи манастир Благовештење, у селу је остала изрека: „Да није било нашег Ваведења, не би било ни Благовештења под Рудником.”

Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века. Стариначко становништво, посебно драгоцено ради очувања континуитета у насељености, многих земљишних назива и духовног јединства, гледано из предела у предео, једва да чини дванаести део у укупном збиру житеља. Многи, погубни и дуги ратови у XVII и почетком XVIII века, за којима су ишли глад и болести, десетковали су Шумадију. У овој опустошеној области је тада дошло до смене у становништву, у којем су се старинци стапали са дошљацима. Пресељавање, које је било претежно невољно, понекад и насилно, утицало је на деобу породица, предвајаних и настањиваних успут, како су се повољне прилике указивале. Но, чувана је свест о заједничком пореклу, одржавана иста слава и памћен стари завичај. Мало је насеља у којима се јасније разазнаје стариначки слој становништва, а кудикамо је више села у којима се зна, и памти, ко су први досељеници, од којих потичу данашњи родови. Попис Београдске митрополије, обављен у 1735. години, показује управо како је текло насељавање тада мало настањене Шумадије, у којој су многи тражили спас од турског насиља. У то време почиње у прилично запустелу Шумадију да пристиже становништво које носи јаку слободарску и државотворну идеју. Захваљујући томе, Шумадија ће крајем XVIII века израсти у средиште устаничких подухвата.

Већина шумадијских села има своја селишта, као сведочанство напуштених станишта. Нека су села настала на трлима, а многа су образована од збегова. Све је то слика овог немирног тла, што је за последицу имало сталну смену, одливање и допуну у становништву. Као и све српске области, и Шумадија је пражњена и пуњена новим становништвом.

У општим цртама се може рећи да је њено становништви релативно младо, тј. новијег састава. То се најбоље види по малом уделу које међу Шумадинцима има тзв. стариначко становништво, под којим се подразумева оно које је ту дуже од двеста година.

У деведесет насеља у области Лепенице, према испитивању Тодора Радивојевића, обављеном између 1898. и 1903. године, било је 2304 породице (рода или фамилије). Од њих је само 11 родова који ту живе пре Велике сеобе 1690. године. Ове породице, које означује као стариначке, Радивојевић је нашао у Лапову.

То су Веселиновићи (у оквиру којих су још Јанковићи, Марјановићи и Ђорђевићи), Врцићи (друго презиме Јовановићи), Вучковићи, Глигоријевићи, Гроздићи (у оквиру којих су и Васиљевићи), Којанићи (у оквиру којих су и Новаковићи), Којићи (у оквиру којих су Јанићи), Милорадовићи, Ристићи (у оквиру којих су Богосављевићи и Бојичићи), Симеуновићи и Стеванчевићи (у оквиру којих су Максимовићи, Милојевићи и Павловићи или Станојевићи).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 25. март 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.