Порекло презимена, Банатско Аранђелово (Нови Кнежевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Банатско Аранђелово, горњи Банат, према делу Јована Ередљановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринко Порекло становништва села Банатско Аранђелово, горњи Банат, према делу Јована Ередљановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринко Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, Банатско Аранђелово (Нови Кнежевац)

Порекло презимена, Банатско Аранђелово (Нови Кнежевац)

Порекло становништва села Банатско Аранђелово, горњи Банат, према делу Јована Ередљановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 Постојало је неко мало село Подлоканице, 3 км јужно од данашњег села. Једно сеоце је било на Жежницама и једно на Малом Сигету. Постоји предање да је фамилија Теованових прва “ударила колац на брегу“, на месту Стари Оросламош (у северозападном делу садашњег села). Према овоме, несумњиво је да су Теованови били само први насељеници, дошли из Чуруга (и данас их има у Чуругу), на данашњем месту, да су после Теованових дошли Перлезови, а да су још старији становници били на поменута три места и да су после и они морали прећи овамо да би се саставило једно село. Издељено је 86 сесија: 80 Србима, а 6 Мађарима.

О имену Оросламош постоји нагађање: Лав у брегу ка Мајдану седео, и на мађарском језику oroszlámos – значи лав (да није одговарајући турском “arslan“ било у старом мађарском: “oros – lam“ ?).

Мој додатак – Банатско Аранђелово се некад звало Оросламош, што на мађарском значи Лавље (лавово) село. Садашњи назив добија 1922. године по цркви Св. Архангела Михајла и Гаврила која се налази у селу.  Село Оросламош се у историји јавља око 1030. године, а помиње се и 1247. године, за владавине угарског краља Беле IV, у Крушевачком поменику, као српско насеље. У близини села, према Мајдану, налазио се и православни манастир Св. Ђорђа, саграђен у 11. веку за којег се претпоставља да је уништен од стране Татара у 13. веку. Недавно су откривени остаци чак три цркве и једног манастира као и опеке са представом лава. С обзиром да су храмови окренути у правцу исток – запад, верује се (по легенди) да су у њима били грчки монаси. Ови храмови су очигледно у непосредној вези и са називом села (Лавље село). На отприлике 500 метара северније од села налази се насеље Сигет, уништено у 16.в., а обновљено крајем 18.века од стране мађарских радника на дуванским пољима.

У Банатском Аранђелову се родио први дечији лекар Гаврило Пекаровић, аутор књиге “Чедољуб“ и глумац Александар Берчек.

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (према подацима забележеним у Написанију кршчаемих за1785.-1790.годину):

–        ВУЈИНИ (2, Св. Јован), деда дошао из Великог Сенмиклуша, где и сада има Вујиних, који такође славе Св. Јована

–        ГРУБАНОВИ (3, Ђурђциц, а 1 Св. Николу), одавно досељени из Мартоноша

–        ЂУКАНОВИ (9, Св. Киријак), стара фамилија; Павле је пре седам колена дошао из Сакула од фамилије Мишчевих или Мишићевих, кад се делила земља, а онда је добио презиме Ђуканов; после је довео још једног синовнца, чији потомци су се такође прозвали Ђуканови

–        ЈОВАНОВИ (1, Св.арханђел Михаил), стари су причали да их је “Чарнојевић привео из Старе Србије)

–        МАЛУЦКОВИ (4, Св. Никола); Мија Јерков се пре пет колена доселио из Сирига и ушао у њихову кућу и сад славе Ђурђевдан (пет кућа); Јеркови у Сиригу су измрли, а неки одселили за Србију

–        МИЈАТОВИ “ЧАЧИНИ“ (8, Св. Никола и 3, Св. Јован), има више лоза из Мокрина призећени

–        НОВАКОВИ (1, Св. Никола), прадеда дошао из Иванде где се звао Врајић, а овде променио име због неке кривице; Говедарови их зову што је био говедар

–        ОБРАДОВИ (5, Св. Јован), чукундеда старца од 66 година дошао из Сенмиклуша, где их још и сад има и славе Св. Јована као и ови овде; “Крстини“ по Крсти, који се доселио

–        РАДИНИ (20, Св. Никола), Рада, предак, побегао од Турака из Босне у Сегедин, одатле у Деску и затим овамо; њега је тамо нашао Павле Ђуканов и позвао га да дође у Оросламош, где ће се делити земља, и Рада је онда добио сесију земље; од њега броји 7-8 колена; зови у “Вадилови“, “Вадилаши“; Рада Вадилов се баш именује 1785. Године

–        ТЕОВАНОВИ (10, Ђурђевдан), они су дошли из Чуруга, где их и сад има; после Теованових дошли су Перлезови

 

РОДОВИ НЕПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА:

–        АРНОВЉЕВИ или АРНОВИ (1, Св.арханђел Михаил)

–        АЦИНИ (5, Св. Јован), Арсен, Ивко и Аца су били браћа и од њих су Арсенови, Ацини и Ивкови

–        АРСЕНОВИ (9, Св. Јован) (упореди с Ацинима)

–        БАБИЋИ (16, Св. Алимпије), једну кућу зову “Чабрини“

–        ВРУГИЋИ (2, Ђурђиц, а 3 Св. Никола), они су на Буџаку међу најстаријим фамилијама

–        ЗИДАРОВИ (1, Ђурђиц)

–        ИВКОВИ – “ВЕЛКО“ (1, Св. Јован)

–        ИЛИЈИНИ (25, Ђурђевдан); била су четири брата: Илија – Илијини, Пера – Перићи, Тодор – Тодорови, Лаза – Лазини (Илијини се неки зову “Глувакови“)

–        ИЛИЈИНИ (3, Св. Јован), од неког “дошљака“

–        ЈАНОШЕВИ – “СПАИНСКИ“ (4, Св.арханђел Михаил), “седели“ близу спахијске земље

–        ЈЕГРИЧКИ (1, Св. Игњат), стара кућа, пастири

–        ЈОВИЧИНИ (1)

–        ЈОСИЋИ (8, Св. Аврамије)

–        КАНАЧКИ (7, Ђурђевдан)

–        КОСТИНИ (6, Петковача), влашког порекла

–        ЛАЗИНИ и ЛАЗИЋ (20, Ђурђевдан)

–        ЛАУШЕВИ (2, Св.арханђел Михаил)

–        МЕНДРЕГИШЕВИ (4, Св. Никола), кумови са Малуцковим

–        МИКИЋЕВИ (8, Св. Никола), стара фамилија, од првих, над ритом

–        МИЛАДИНОВИЋ сад МИЛАДИНОВИ (2, Св.арханђел Михаил, 1 Св. Никола), један од њих био поп

–        МИЛИНИ (1, Ђурђевдан)

–        МИЛОВАНОВИ (4, Св. Игњат), “лоза пастирска“ од старине

–        НЕЦКОВИ (око 10, Св.арханђел Михаил); има их и у Шапцу и у Новом Саду

–        НЕШИЋЕВИ (2, Св. Стефан)

–        НИНКОВИ (1, Св. Никола)

–        ПЕКАРОВИ (4, Ђурђевдан)

–        ПЕРИНИ, сад ПЕРИЋЕВИ (12, Ђурђевдан)

–        ПЕРИШИЋИ (2, Ђурђевдан)

–        ПЕРЛЕЗОВИ (2, Велика Госпојина), дурга досељена породица, дошли су после Теованових

–        ПОПОВИ “БУЏАЧКИ“ (види под Буџачки)

–        ПЕТРОВИ “ШУГАЊЕВИ“ (1, Св. Игњат)

–        РАДУЛОВИ (3, Св.арханђел Михаил)

–        РИСТИЋЕВИ (3, Св. Никола); један се и сад зове “Романов“ (а 1785. Роман Ристић)

–        САВИНИ (2, Ђурђиц)

–        СИМИНИ (2, Петковача)

–        СТАНКОВИ (6, Св. Никола)

–        ТОМИНИ (10, Св.арханђел Михаил); једне зову “Станулови“

–        ТОДОРОВИ (3, Ђурђевдан)

–        УРОШЕВИ (2, Св.арханђел Михаил)

–        ХОРВАТОВИ (4, Св. Стефан)

–        ЧИКИЋЕВИ (5, Часне вериге, 1 Петровдан)

–        ЧИЧИЋИ (2, Св.арханђел Михаил)

–        ШТЕВАНОВИ (3, Св. Јован, 5 Велика Госпојина)

–        ШТЕВАНЧЕВИ (5, Св. Јован)

–        ШТЕВИНИ  – БУШЕ (3, Св.арханђел Михаил), надимак по Буши који је ушао у кућу Штевиних

–        ШУРЈАНАЦ сад ШУРЈАНЧЕВИ (3, Св. Стефан)

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АЛЕКСИНИ – БАКОШЕВ (мађ. Bakos) – БЕЛАНЧИЋ – БЕБАНАЦ – БЛАЖИНИ – БРКИН (један Мендредиш има надимак “Бркин“) – БУЗАЈЛОВИ – БУЏАЧКИ (6, Св. Лука), фамилија Попови се сад зову “Буџачки“, свакако је неко од Буџачких био поп; “Буџачки“ по томе што су седели у Буџаку, јамачно прво тамо насељени – ВАГАШИЋ – ВАДИЛОВИ; Радине зову Вадилови – ГАВАЛИРОВИ; сад надимак Тодорових, “Гаја Грк“ – ГЛАВАТОВИ – ГОДИНИ; један Николин има надимак Години – ГОЛУБОВ – ДАВИДОВИ – ДРВЕЊАКОВИ – ЖИВИНИ – ИСАКОВИ – ЈЕЛКИНИ – ЈОВАНОВИ – ЈУРИШИНИ – ЛЕЛИНИ – ЛОВИН – ЛУКИН – ЛУТИНИ – МАРИНКОВИ – МАТЕЈИНИ – МИЛОСАВЉЕВИ – МИЋИНИ – НЕДЕЉКОВИ – НИКОЛАШЕВИ – ПАВЛОВИ – ПОПОВИЋИ – СТАРЧЕВИ – СТОЈАНОВИ – РАНИЛОВИ – СУБОТИНИ – ТРИВУНОВИ – УВАЛИН; има досељеник Увалин из Крстура – ФОЉА – ЋОСИЋ – ЧОБАНОВИ; садашњи Чобанови су из Обилићева (мој додатак – дан. Нови Кнежевац) – ЧОКИНИ или ЧОКИЋИ – ЧОЛИЋ – ЧУВАЛДОСОВИ – ШАПТАЛОВИ; сада надимак Каначких, сад су Нецкови кумови Каначких

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

ЖИВИЋИ, одселили се у Србију – ПАНТЕЛИЈИНИ, можда одселили у Србију

НОВИЈИ ДОСЕЉЕНИЦИ:

АЦКОВИ (2, Лазарева субота), избеглице из Сентивана, дошле скоро. Остале још нису побележене, јер се већина још није настанила – Садашњи ЧОБАНОВИ (1, Св.арханђел Михаил) су из Обилићева – УВАЛИН (1, Петровдан), нов досељеник, из Крстура.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“


Коментари (6)

  • Jedan od Nedeljkovih

    Autor je i pored, verujem, ozbiljnog istraživačkog rada napravio par propusta, pre svega kada je reč o prezimenima porodica u Banatskom Aranđelovu… Tako, ne primer, još uvek ima Nedeljkovih u selu, dakle ne mogu se svrstati u kategoriju „izumrli rodovi“… To je samo jedna mala zamerka, koju sam primetio budući da i sam pripadam pomenutom rodu… U svakom slučaju, pohvale autoru za trud…

    Одговори
  • vojislav ananić

    БАНАТСКО АРАНЂЕЛОВО

    Село Оросламош (Банатско Аранђелово од 1922. године) јавља се у историји око 1030. године за време владавине мађарског (угарског) краља Стефана I светог. За време владавине краља Беле IV село се у „Крушевачком поменику“ помиње као српско насеље 1247. године. После пада српске државе у турске руке 1459. године, долази до велике миграције српског становништва које, у страху од могуће одмазде Турака, прелази Дунав и Саву и насељава се у Панонској низији. Угарски краљ Матија Корвин додељује 1471. године титулу сремских деспота потомцима Ђурађа Бранковића, у настојању да придобије наклоност Срба и употреби их као ратнике који би спречавали продор Турака у Мађарску.
    У XVI веку Турци, ипак, продиру у Угарску и у бици код Мохача наносе тежак пораз Мађарима. Након тога, Угарска бива захваћена пламеном грађанског рата и борбама племства за титулу владара. Ердељски кнез Јован Запоља био је изабран за краља Угарске од једног дела пламства, док је други део племства изабрао за краља аустријског цара Фердинанда. Оба кандидата за престо су настојала да на своју страну привуку и српско становништво, нудећи му извесне привилегије.
    За време турске владавине село се налазило у саставу Темишварског пашалука. Крајем XVI века насеље је бројало свега 20 породица. Аустрија је, коначно, протерала Турке из Баната 1718. године, док је Оросламош био ослобођен још 1716. године. Након ослобођења од Турака, село се помиње као српско насеље са 14 кућа. У непосредној близини насеља налазио се православни манастир Св. Ђорђа, изграђен у XI веку. Претпоставља се да је исти уништен од стране Татара у XIII веку.
    Становници Оросламоша упућују молбу генералу и гувернеру Баната грофу Перлазу, 1748. године, да им дозволи да се преселе 3-4 км јужно од саме ивице Широке баре, старог рукавца реке Тисе. Након што су добили дозволу, лагано напуштају старо насеље и граде ново, којем су дали опет старо име Оросламош и које је тада имало 82 породице. Пресељење насеља на нову локацију трајало је све до 1761. године. Православни мештани села затим граде православни храм 1763. године.
    Гроф Баћањи – Стратман из Ердеља, купује у Бечу 1781. године спахилуке у Оросламошу, Бебу и Валкању (приближно 10.000 јутара земље). У жељи да исуши Широку бару, гроф Баћањи 1785. године почиње да у селу насељава Мађаре, који су били упослени на копању одводних канала у атару Широке баре. Поменути део атара се могао користити за пољопривреду тек после 1800. године, када су коначно завршени одводни канали до реке Тисе.
    Изградња новог православног храма светог архангела Гаврила у Оросламошу, од тврдог материјала – опеке, почиње 1817. године. Радови на цркви завршени су 26. јула 1827. године, када је храм и освећен, на дан летњег светог архангела Гаврила и од тада је то храмовна крсна слава. Живопис у храму урадио је 1839. године сликар Никола Алексић. Звоник на храму са три звона, висине око 36 метара, изграђен је нешто касније, тачније 1857. године.
    Према евиденцији општине Оросламош, број становника 1840. године износио је нешто преко 2 хиљаде, од чега 1.656 Срба, 344 Мађара и 20 Јевреја.
    У Оросламошу је до 1860. године постојала верска (православна) школа са четворогодишњим програмом, која се налазила непосредно поред православног храма светог архангела Гаврила. Од школске 1860/61. године, у Оросламошу отпочиње са радом Државна основна школа са шесторазредном наставом на српском језику.
    Такође, забележено је да је Оросламош 1875. године имао 2.289 становника, од чега је 1.486 био српске, 780 мађарске и 23 јеврејске националности.
    Оросламош је макадамским путем био повезан са Новом Кањижом која је удаљена 14 км. Поменути пут је био грађен у периоду од 1888. до 1896. године. Интересантно је поменути да је први артерски бунар у селу био ископан 1896. године у близини православног храма.
    За време Првог светског рата (1914. – 1918. година), аустроугарске војне власти мобилисале су у војску 420 становника села, а на разним фронтовима погинуло је 66 мештана. Известан број мештана се у Русији пријавио у српску војску и као добровољци су се борили на солунском фронту.
    После завршетка рата, Војводина се прикључује Србији а затим 1. децембра 1918. године улази у састав нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Влада Краљевине СХС у пролеће 1919. године почиње да спроводи аграрну реформу и колонизацију. Тако је у Оросламош досељено 130 породица колониста, добровољаца и оптаната који насељавају део села познат као Стари Мајур. Насеља Подлокањ и Мали Сигет основана су, такође, од стране досељеника. Насеље Мали Сигет основало је 70 породица добровољаца, колониста и оптаната, док је насеље Подлокањ основано од стране 140 породица. Према попису становништва из 1921. године, Оросламош је имао 3.971 становника, док се заједно са Малим Сигетом и Подлокањом број становника кретао око 5 хиљада. Између два светска рата Оросламош је имао жељезничку станицу која је изграђена у периоду од 1901. до 1903. године (жељезничка пруга је пуштена у саобраћај 1857. године и повезивала Беч, Будимпешту, па је преко Оросламоша ишла за Кикинду, Београд, све до Истамбула), царинарницу, здравствену и ветеринарску амбуланту, апотеку, пошту (почела са радом 1849. године) и основну школу (зграда основне школе је подигнута у периоду од 1910. до 1912. године). Идеја о промени имена насеља зачела се на сеоској верској прослави 26. јула 1922. године. Тада је група мештана предложила члановима општинске управе да се промени име села. Адвокат Сава Лазин предложио је да село добије назив Лавље село са образложењем да реч Орослан на мађарском значи – Лав. Са друге стране, месни парох протојереј Ђорђе Цвејић предложио је да село добије назив Банатско Аранђелово, уз образложење да је сеоски храм светог архангела Гаврила управо посвећен на тај дан, односно на дан светог архангела Гаврила (летњег) 26. јула 1827. године (у народу Архангел или Аранђел), док префикс „банатско“ произилази из чињенице да се село налази у Банату. На седници општинске управе 2. августа 1922. године, усвојен је предлог за промену имена. Приликом гласања, чланови општинске управе дали су највише гласова предлогу месног пароха, па је тако село Оросламош од 2. августа 1922. године добило ново име – Банатско Аранђелово.
    Нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године отпочиње Други светски рат. Ратни вихор је до Краљевине Југославије стигао 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда, што је уједно означило почетак новог страдања народа на простору Балкана, којег није било изузето ни становништво Банатског Аранђелова.
    Посебно свирепо било је стрељање 30 комуниста у Банатском Аранђелову 9. јануара 1942. године. Осуђеници, оптужени да су учествовали или помагали ратне акције НОП-а, пребачени су из затвора у срезу Нова Кањижа у Банатско Аранђелово, где су поменутог дана стрељани око 14 часова на Лазином брду (данашњи „Спомен парк“) у близини жељезничке станице. Том приликом је стрељано 11 родољуба из Банатског Аранђелова, 8 из Подлокања, по 1 из Ђале и Црне Баре, 2 из Нове Кањиже (Нови Кнежевац) и 7 из Српског Крстура. Међу стрељаним родољубима у Банатском Аранђелову било је 29 мушкараца и једна жена.
    Током окупације од 1941. до 1944. године, немачка полиција је у срезу Нова Кањижа извршила 10 великих хапшења, током којих је ухапшено укупно 241 лице од којих је 81 стрељано.
    Банатски партизански одреди узимају активно учешће заједно са совјетском „Црвеном“ армијом у ослобођењу Баната. Банатско Аранђелово је тако коначно ослобођено од немачког окупатора 9. октобра 1944. године. Након ослобођења, одмах је био изабран народноослободилачки општински одбор, као редован орган власти.
    Одмах након рата радило се на обнови ратом разорене земље. Спроведена је аграрна реформа у периоду од 1945. до 1948. године, што је условило оснивање првих задруга у селу и то земљорадничке (основана у јесен 1945. године, пословала је активно све до 1966. године када се прикључила СРЗ „Миливој Лазин“), обућарске (пролеће 1948. године), кројачке (почела са радом 1952. године) и берберске задруге (основана јануара 1950. године).
    Другом половином педесетих година прошлог века укидају се срезови и смањује се број општина, тако Банатско Аранђелово губи статус општине и постаје месна заједница, која обухвата још и насеља Подлокањ и Сигет.

    Становништво

    Становништво Банатског Аранђелова се разликује по својој верској и националној припадности. Према последње спроведеном попису из 2011. године, насеље је бројало 1427 становника.
    На основу података Републичког завода за статистику, у Банатском Аранђелову живи 1139 пунолетних становника, док је просечна старост становништва 41,7 година (39,3 код мушкараца и 44,1 код жена). Насеље данас броји 564 домаћинства а просечан број чланова домаћинства јесте 2,52.
    Неколико последњих пописа становништва јасно указује на тенденцију пада броја становника у Банатском Аранђелову, што је у већој или мањој мери судбина свих руралних средина у Србији. Наиме, природни прираштај у општини Нови Кнежевац, па тако и у Банатском Аранђелову, је већ деценијама у назад веома мали или чак и негативан, што истовремено условљава и старење становништва. Политичке и економске кризе, у последње две деценије, појачале су тенденцију депопулације у Банатском Аранђелову.

    Промена броја становника у Банатском Аранђелову током XX и на самом почетку XXI века

    Дакле, уколико упоредимо само податке са два последња пописа становништава долазимо до закључка да село има 291 житеља мање.
    Такође, демографска структура општине Нови Кнежевац није најповољнија. Класификација популације по старосним групама показује да је дошло до значајног старења становништва. Пропорционални однос младих до 15 година и старијих од 65 година у нашој општини јесте 109,81 (што значи да на 100 младих долази 109,81 лице старије од 65 година).
    Тенденција депопулације, одсељавања и старења становништва последица је, пре свега, чињенице да млади људи по завршетку средње школе или студија немају могућности за запослење, па како не виде своју будућност на селу одлучују се за одлазак у оближње привредне центре попут Кикинде или Суботице.
    Банатско Аранђелово, када је у питању етнички састав становништва, у највећој мери јесте насељено Србима (781 мештанин или 54,73%), затим Мађарима (379 мештана или 26,56%) и припадницима ромске националности (215 мештана или 15,07%). На крају, неопходно је истаћи да месна заједница Банатско Аранђелово обухвата још два насељена места – Подлокањ и Сигет.
    Према попису из 2011. године насеље ПОДЛОКАЊ бројало је 144 становника (према попису из 2002. године било је 217 становника). У овом насељу живи 115 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,0 година (40,4 код мушкараца и 47,1 код жена). У насељу има 56 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,58. Највећи број становника Подлокањ бележи 1948. године, када је село имало 502 становника, а од тада на сваком наредном попису становништва, све до пописа из 2002. године, бележи се континуиран пад у броју мештана. Раст броја становника, у односу на попис из 1991. године, последица је досељавања избеглих и расељених лица са подручја обухваћених ратом у бившој Југославији. Ово насеље је, према последњем попису, претежно насељено Србима (140 мештана или 97,23%), затим Југословенима (3 или 2,30%) и Мађарима (1 мештанин или 0,46%).
    Према попису из 2011. године насеље СИГЕТ имало је 201 становника (према попису из 2002. године било је 247 становника). У насељу Сигет живи 157 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (38,0 код мушкараца и 44,0 код жена). У насељу има 66 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,05. Највећи број становника Сигет бележи на попису становништва из 1953. године, када је село имало 587 житеља. Број становника Сигета је стагнирао све до пописа из 1961. године након чега је више него евидентано смањење броја становника са сваким новим пописом. Ово насеље је, према попису из 2011. године, углавном насељено Србима (148 становника или 73,27%) и Мађарима (51 становник или 25,50%).

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    ОПШТИ ПОДАЦИ 0 БАН. АРАНБЕЛОВУ КАО МЕСТУ ПРЕДВИЂЕНОМ ЗА НАСЕЉАВАЊЕ

    Банатско Аранђелово лежи у северном делу југословенског Баната. Површина целокупног сеоског атара износи 8.047 ha и простире се између Румуније и атара катастарских општина: Мајдан-Рабе, Крстур, Нови Кнежевац, Санад и Врбица.
    Место се звало раније Оросламош, а основао га је и населио намесник темишварске области гроф Перлаш између 1748—1761. године. Овај се назив места одржао све до 1922. године, када је добило данашње име по Св. Архангелу (летњем), којег слави православна црква у селу. Назив Оросламош пренели су његови први досељеници из Мајдана (Magyarmajdatiy), које се звало такође Оросламош све до краја XVII века.
    Први становници новог Оросламоша били су Срби, који су подигли, за верске обреде, православну цркву 1825. године. Католичку капелу подигли су Мађари 1840. године, а 1869—70. године гроф Боћан-Тарноци Антоније (Batthyany-Tamoczy Antonia) подигао је другу, већу капелу, јер је нарастао број католичког становништва.
    Највећи посед у Оросламошу припадао је породици Боћан (Batthyany). Последњи из ове породице био је гроф др Ласло Боћан, на чијем је поседу спроведена аграрна реформа у корист месних аграрних интересената и насељавање добровољаца и колониста из динарских крајева.
    Клима је у овом крају умерено континентална. Одликује се топлим летима и веома хладним и оштрим зимама. Годишње падавине воденог талога за период 1949—1962. године у просеку износиле су испод 600 mm, што одговара зони сувих предела. Највише падавина је у јуну месецу, када је вегетациони период, и у новембру, а најмање у јануару. Средња годишња температура у овом периоду износи 11°С. Лета су константно топла, док су зимске температуре променљиве. Најтоплији месеци најчешће су јули и август, а најхладнији је јануар. Овај крај припада зони већих учестаности ветрова са разних праваца, мећу којима се највише истичу северозападни и југоисточни ветар. Северозападни ветар дува преко целе године, али се осећа најчешће у пролећним и јесењим сетвеним данима. По својој јачини највише се истичу јужни и југоисточни ветар, који достижу јачину око 2,6 бофора. Понекад се јаве изненада преко лета и олујни ветрови знатно јачег интензитета, који кратко трају, али оштете воћке, усеве и кућне кровове.
    Земљиште је равно са изразитим одликама низије. Највећа надморска висина је 90 m. Већих хидрографских објеката нема, осим новокнежевачког и врбичког канала који скупљају воду из мреже мањих канала. Први одводи воду директно у Тису код Новог Кнежевца, а други у Златицу а она у Тису. Педолошки састав земљишта је различит. Заступљен је карбонатни чернозем, смоница и лакша ритска црница и слатина. Земљиште је веома плодно, осим слатине, која се искоришћује за попашу стоке, и то у веома кратком периоду. Чим се трава сасуши на слатинама, а то је око половине јуна, оне добијају степски изглед.
    Према структури укупне површине коришћења земљишта долази на: Од укупне земљишне површине, на њиве и оранице долази 81,32%, на пашњаке 11,30%, на неплодно земљиште 6,2%, а на остало долази само 1,18%. Из овога произлази да је Банатско Аранћелово изразито пољопривредно-сточарског карактера, тако да су земљорадња и сточарство главна занимања становништва. Добро успевају све врсте житарица, а од индустријског биља сунцокрет, шећерна репа, дуван, рицинус, кореандер и др. Повртни усеви такоће добро успевају, а од воћа се гаји кајсија, вишња, трешња, шљива, јабука, дуња и др. Воће се највише гаји по баштама и виноградима. Од винове лозе заступљена је домаћа сорта и лоза на америчкој подлози.
    Y земљородњи се користе савремене машине, пољопривредне справе и вештачка ћубрива, због чега су и приноси знатно већи него раније.
    Поред земљорадње, сточарство је друга привредна грана којом се бави становништво. Раније, када је исхрана и гајење стоке углавном зависило од пашњака, било је заступљено више екстензивно сточарство. Сада је прихваћен интензиван начин сточарења у коме се пази на расни састав и квалитет стоке. Од стоке се гаје говеда, коњи, овце и свиње, а од живине кокош, гуска, пловка и ћурка. За сточарство и живинарство постоје веома повољни природни и економски услови. Зими се стока храни у топлим шталама а лети се изгони на пашњаке. За сваку врсту сгоке постоји у селу заједнички пастир којег плаћају власници стоке у новцу и натури. Тако је кра вар добијао по једном грлу за сезону 25 kg жита, 20 kg кукуруза, један хлеб од 5 kg и 200—500 динара у новцу. Слично су добијали и остали пастири. Власници су плаћали попашу општини, а сада је плаћају Земљорадничкој задрузи. Попаша се плаћа за свако грло и одрећује се на почетку године.
    Y селу су били развијени они занати и трговина који су тесно повезани са земљорадничко-сточарском производњом. То су ковачи, колари, трговци житом, животним намирницама и др. _
    Саобраћај је друмски и железнички. Бан. Аранћелово повезује асфалтни пут са Новим Кнежевцом а са селом Мајдан-Рабе везује га камени пут. С Подлокањом је био повезан земљаним путем а од 1967. године овај пут је поплочан крупном каменом подлогом. Сад се измећу тих места обавља редован аутобуски и колски саобраћај. Са Кикиндом се обавља саобраћај железницом. До 1944. године железнички саобраћај се одвијао до Сегедина а после рата на овој прузи прекинут је саобраћај од Бан. Аранћелова до маћарске гра нице. Измећу сеоског атара и села саобраћај се обавља сточном запрегом по сеоским путевима, „ленијама” и „вратинама”. _
    Оваква географско-физичка особина и вишак земље којим је располагало Бан. Аранћелово пружали су повољне услове за насељавање новог становништва са стране.
    СТАНОВНШНТВО
    УБан. Аранћелову становништво је различито по вери и националној припадности. Y њему сада живе Срби, Маћари и око стотину Цигана (Рома), који се различито декларишу. Y Подлокању су углавном досељеници Срби и неколико породица досељеника из Црне Горе. Поред Срба и Маћара, у Бан.Арапћелову су живели до другог светског рата Немци и неколико породица Јевреја, које су Немци већ на почетку рата 1941. године депортовали у разне концентрационе логоре. Приликом повлачења немачке армије повукао се с њима и један број немачких породица из Бан. Аранћелова, док су преостале немачке породице емигрирале у Аустрију и Немачку тек после рата. Услед ових и других кретања настале су промене у етничкој структури становништва. По попису становништва у 1953. години8, на подручју ове општине било је заступљено следеће стање по народностима. Према овом попису, Срби су најбројније заступљени, и то са 66,07гГо, Маћари са 30,630/о и остали са 3,300/«. Мећутим, овакав однос и распоред становништва по етничкој структури није био одувек исти, јер се услед историјских и других збивања национални састав становништва стално мењао у корист једног или другог народа.
    Велике промене у националној структури становништва настале су после Пожаревачког мира 1718. године, пошто је Банат био ослобоћен од Турака. Y њему је формирана војна управа под аустријском влашћу и отпочело насељавање немачког и другог становништва из разних области и крајева Немачке и Аустрије. Нарочито је извршено масовно и веома организовано насељавање становништва немачког порекла за време владавине Марије Терезије и Јоси- фа II. На овоме су упорно радили дворски ратни савет и дворска комора у Бечу. Досељеницима су даване извесне олакшице како би се што боље и што пре економски уздигли. Добијали су бесплатно земљу и били ослобоћени порезе за прве три године од досељења, а уз то су добијали и веома повољне кредите за подизање кућа и при- вредних зграда. Овакав однос државе према досељеницима уродио је нлодом. Немци су се веома брзо економски уздигли и у том погледу су боље стајали од осталог становништва других народности. Док су феудалци и други велепоседници држали у Оросламошу велике поседе, на њих су доводили Маћаре из околине Сегедина, Макоа и других места, као добру радну снагу, за копање канала, исушивање земљишта и гајење дувана, паприке и другог индустријског биља.
    Јевреји као становници Оросламоша (Бан. Аранћелова) јављају се веома рано. Y Банату се нагло повећава њихово бројно стање за време владе Јосифа II, који је својим реформама спровео толеранцију свих вероисповести. Јевреји се јављају у почетку као трговци-торбари, али кад је овакав начин трговине био забрањен, прешли су на ситнију трговину разном робом. Као спретни трговци успели су да држе у својим рукама сву већу трговину све до другог светског рата.
    Цигани су дошли у Бан. Аранђелово са разних страна, тако да их сада има око 130 душа. О свом пореклу мало знају. Зна се да су Костићи дошли из Веча (Румунија), а Расташи из Сирига (Маћарска) 1912. године. Услед женидоених веза и доласка са стране из других крајева, веома су антрополошки различити. Расташи су плаве комплексије, што је иначе редак случај код осталих Цигана.

    После распадања Аустро-Угарске монархије и стварања нове државе краљевине СХС настало је у многим крајевима извесно померање и прегруписавање становништва. Та струјања нису мимо- ишла ни Банатско Аранћелово. Ова су кретања настала из различитих побуда. Покретачка снага били су привредно-економски, социјални и национални мотиви. Тако је настало мешање становништва са различитим културама, обичајима и навикама у приврећивању, одевању, исхрани и другом. Све се то временом мењало у новој средини и утапало једно у друго под заједничким животним условима досељеника и старинаца. Y неким местима, где је било етнички мешовито становништво, настала су већа и живља исељавања припадника појединих народности јер су се нашли у новим друштвено-економским условима који тренутно нису одговарали њиховом начину живота и мишљењу. Због тога су желели да је промене и оду у другу средину која им је по свему ближа и сроднија.
    Ови покрети и емиграције највише су обухватили припаднике маћарске и немачке народности у северним пограничним местима Југославије, који су емигрирали у Маћарску, Немачку, Аустрију и неке друге земље. С друге стране, слични покрети се јављају и код нашег народа у суседним државама, који је остао у њима после повлачења државних граница. Тако је после првог светског рата оптирао из Маћарске велики број Срба у Југославију, мећу којима је највише било оптаната из Сирига, Деске, Сентивана и Батање. Из Румуније оптирање је било незнатно и свело се само на појединачне случајеве. Због ових обостраних кретања у неким пограничним местима Југославије измењена је етничка структура становништва у корист Срба, мећу којима спада и Бан. Аранћелово.
    Осим емигрирања једног дела припадника народности из пограничних места, која су настала из различитих побуда и ингереса, у том истом послератном периоду јављају се организована кретања и миграције нашег становништва, као последица спровоћења аграрне реформе у Југославији.

    ИЗВОР: Милосављевић Миливоје, Колонизација Банатског Аранђелова, Малог Сигета и Подлокања 1921 – 1941.

    Одговори
  • vojislav ananić

    БАНАТСКО АРАНБЕЛОВО — Насеље Мали Сигет

    Мали Сигет је основан на истоименој рудини, по којој носи да нашњи назив. Y средњем веку, на месту где се сада налази насеље, био је SZIGETFALU, чији су господари били чланови породице Szigeti. Почетком XVI века Szigetfalu пропада и о њему касније нема више никаквих података. На истом месту населио је 1785. године ердељски бискуп гроф Боћани (Batthyany) маћарске раднике, ради производње дувана. Тада је насеље бројало само 15 кућа и одржало се до револуције М 848/49. године, када је настрадало, а његово становништво пресељено у друга насеља. Прве куће у данашњем насељу подигли су оптанти из Маћарске 1925. године, и то: Порфорије Теофанов, Васа Белеслин, Игњат Туцаков, Раде Мендебаба и Пера Стеванов. Остали досељеници почели су да га насељавају масовно тек од 1928. године, када су издељени плацеви за куће и направљен план будућег насеља,
    Досељеници су ново насеље звали Мало Острво. Овај назив је преведен од маћарске речи Kissziget. У насељу данас живе Срби досељени највише из Босне и десегине породица оптаната из Мађарске. После другог светског рата населило се око 10 до 12 породица Мађара, који су добили земљу од државе, јер је раније нису имали.
    По попису становништва 1953, године, на Малом Сигету је било 140 домаћинстава са 587 становника који се баве претежно земљорадњом. Мали број радника из села ради у индустрији.
    По попису становништва 1961. године, Мали Сигет се није водио као посебно насеље, већ у саставу Бан. Аранђелова, под којим се именом и сада води. Мећутим, кад се жели нешто одређеније да означи, тада се у свакодневном говору именује његовим старим називом.
    Иако је колонија удаљена од Бан. Аранћелова око 400 метара, било је тешко до њега доћи у време киша и топљења снега, јер се сеоски пут толико накваси да постаје скоро непроходан. Зато су досељеници изградили пешачку стазу 1934. године, коју су поплочали циглом, те се њом служе и бициклисти.
    Y насељу је подигнута четвороразредна основна школа 1933. године, за чију је изградњу добијена помоћ од Банске управе из Новог Сада у висини од 15.000 динара. Сада се одржава настава у јед ном одељењу, јер има мало ученика, Осмогодишње школовање се наставља у Бан. Аранћелову, а средње у Кикинди и Новом Кнежевцу. Услед одласка омладине на школовање и разне занате, становништво је у опадању. Последњих година одлазе из насеља и одрасли са породицама, који купују земљу или куће у другим већим местима где су бољи животни услови.

    ИЗВОР: Милоавевић Миливоје, КолонизацијБнтсг рнђелова, Малог Сигета и Подлокања 1921 – 1941.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ОПШТИ ПОДАЦИ 0 НАСЕЉУ ПОДЛОКАЊ И ЊЕГОВОМ СТАНОВНИШТВУ

    Данашње насеље Подлокањ носи назив по истоименој рудини. Под овим именом помиње се једно старије насеље за које се сматра да је настрадало у револуцији 1848/49. године. Не зна се тачно где је оно било, али по материјалу и предметима на које се наилази приликом земљаних радова изгледа да је постојало на истом месту где је касније подигнуто и данашње насеље.
    Данашње насеље Подлокањ основано је 1928. године, пошто су издељени плацеви (подкућнице) за подизање кућа, на једној благо уздигнутој лесној тераси. Надморска висина је око 80 m, а околно земљиште је ниже за .два до три метра. Зато је земљиште оцедно и без подземних вода у насељу, услед чега су куће суве, што није случај код других насеља овог краја,
    Прву кућу у Подлокању подигао је 1928. године Дамјан Бјелогрлић, добровољац, родом из Липника код Гацка. После тога убрзо су почели да долазе и други досељеници, па је насеље нарасло и добило данашњи изглед. Y насељу је подигнута основна школа 1932. године и одрећено место за подизање цркве. Y прво време, док се не подигне црква, постављено je велико звоно у школском дворишту где су обављани мањи верски обреди. После другог светског рата подигнут је задружни дом у чијем се саставу налазе кафана и једна продавница животних намирница и намирницама широке потрошње. Y селу постоје два артешка бунара за снабдевање пијаћом водом. Подлокањ је удаљен од Бан. Аранћелова 6 km, а од Врбице око 4—5 km и са њима је повезан лошим путом. Становници Подлокања су Срби, досељеници из динарских крајева, и неколико породица Црногораца. Последњих година бројно стање становништва показује тенденцију опадања, што је последица смањеног наталитета код досељеника и одласка омладине у градове. Насупрот опадању становништва, број домаћинстава је нешто у порасту, због деобе породица. Мећутим, последњих година, због све већег одласка омладине у градове и индустријске центре, на селу остају домаћинства без подмлатка, што ће изазвати не само опадање становништва, већ и опадање броја домаћинстава.
    По овоме попису, број становника је био већи у 1948. години од броја становника у 1961, а број домаћинстава је стајао у обрнутом односу.
    Y овом насељу земља чини основ приврећивања његовог становништва. Зато су развијени земљорадња и сточарство. Y том погледу оно се ни по чему данас не разликује од насеља старинаца.
    Њиве које се обраћују у Подлокању носе називе: Моноштор, Моношгор-буџак, Нови мајур и Мијатова греда, раније Имре-пустара За испашу стоке има следеће пашњаке: Чокина слатина, Лукића пашњак, назван по породици досељеника Лукића, Мали пашњак и велики пашњак, који је разоран пре неколико година.
    ПОКУШАЈ ПРОМЕНЕ НАЗИВА ПОДЛОКАЊ
    Једна група од 15 до 20 људи дошла је са колоније Подлокањ код председника општине Алексе Бабића и изјавила да жели и тражи у име целе колоније да се назив насеља Подлокањ промени у назив Шећерово, по презимену демократског народног посланика новокнежевачког среза др Славка Шећерова. Као разлог навела је да је народни посланик др Славко Шећеров много учинио за аграрце и досељенике и да је најискреније радио и штитио њихове интересе.
    Овај предлог је изнет на седници огпптинске скупштине и једногласно је усвојен. Кад је са овим био упознат народни посланик ар Славко Шећеров, он је одбио тај предлог, али је са своје стране предложио до колонија Подлокањ добије назив Принципово, по Гаврилу Принципу. На седници општинске скупштине прихваћен је овај предлог народног посланика, али до промене назива колоније није никад дошло.

    ИЗВОР: Милосављевић Миливоје, Колонизација Банатског Аранђелова, Малог Сигета и Подлокања 1921 – 1941.

    Одговори
  • vojislav ananić

    БАНАТСКО АРАНЂЕЛОВО

    Село Оросламош (Банатско Аранђелово од 1922. године) јавља се у историји око 1030. године за време владавине мађарског (угарског) краља Стефана И светог.
    За време владавине краља Беле ИВ село се у „Крушевачком поменику“ помиње као српско насеље 1247. године. После пада српске државе у турске руке 1459. године, долази до велике миграције српског становништва које, у страху од могуће одмазде Турака, прелази Дунав и Саву и насељава се у Панонској низији. Угарски краљ Матија Корвин додељује 1471. године титулу сремских деспота потомцима Ђурађа Бранковића, у настојању да придобије наклоност Срба и употреби их као ратнике који би спречавали продор Турака у Мађарску.
    У XVI веку Турци, ипак, продиру у Угарску и у бици код Мохача наносе тежак пораз Мађарима. Након тога, Угарска бива захваћена пламеном грађанског рата и борбама племства за титулу владара. Ердељски кнез Јован Запоља био је изабран за краља Угарске од једног дела пламства, док је други део племства изабрао за краља аустријског цара Фердинанда. Оба кандидата за престо су настојала да на своју страну привуку и српско становништво, нудећи му извесне привилегије.
    За време турске владавине село се налазило у саставу Темишварског пашалука. Крајем XВИ века насеље је бројало свега 20 породица. Ауструја је, коначно, протерала Турке из Баната 1718. године, док је Оросламош био ослобођен још 1716. године. Након ослобођења од Турака, село се помиње као српско насеље са 14 кућа. У непосредној близини насеља налазио се православни манастир Св. Ђорђа, изграђен у XI веку. Претпоставља се да је исти уништен од стране Татара у XIII веку.
    Становници Оросламоша упућују молбу генералу и гувернеру Баната грофу Перлазу, 1748. године, да им дозволи да се преселе 3-4 км јужно од саме ивице Широке баре, старог рукавца реке Тисе. Након што су добили дозволу, лагано напуштају старо насеље и граде ново, којем су дали опет старо име Оросламош и које је тада имало 82 породице. Пресељење насеља на нову локацију трајало је све до 1761. године. Православни мештани села затим граде православни храм 1763. године.
    Гроф Баћањи – Стратман из Ердеља, купује у Бечу 1781. године спахилуке у Оросламошу, Бебу и Валкању (приближно 10.000 јутара земље). У жељи да исуши Широку бару, гроф Баћањи 1785. године почиње да у селу насељава Мађаре, који су били упослени на копању одводних канала у атару Широке баре. Поменути део атара се могао користити за пољопривреду тек после 1800. године, када су коначно завршени одводни канали до реке Тисе.
    Изградња новог православног храма светог архангела Гаврила у Оросламошу, од тврдог материјала – опеке, почиње 1817. године. Радови на цркви завршени су 26. јула 1827. године, када је храм и освећен, на дан летњег светог архангела Гаврила и од тада је то храмовна крсна слава. Живопис у храму урадио је 1839. године сликар Никола Алексић. Звоник на храму са три звона, висине око 36 метара, изграђен је нешто касније, тачније 1857. године.

    Према евиденцији општине Оросламош, број становника 1840. године износио је нешто преко 2 хиљаде, од чега 1.656 Срба, 344 Мађара и 20 Јевреја.
    У Оросламошу је до 1860. године постојала верска (православна) школа са четворогодишњим програмом, која се налазила непосредно поред православног храма светог архангела Гаврила. Од школске 1860/61. године, у Оросламошу отпочиње са радом Државна основна школа са шесторазредном наставом на српском језику.
    Такође, забележено је да је Оросламош 1875. године имао 2.289 становника, од чега је 1.486 био српске, 780 мађарске и 23 јеврејске националности.
    Оросламош је макадамским путем био повезан са Новом Кањижом која је удаљена 14 км. Поменути пут је био грађен у периоду од 1888. до 1896. године. Интересантно је поменути да је први артерски бунар у селу био ископан 1896. године у близини православног храма.
    За време Првог светског рата (1914. – 1918. година), аустроугарске војне власти мобилисале су у војску 420 становника села, а на разним фронтовима погинуло је 66 мештана. Известан број мештана се у Русији пријавио у српску војску и као добровољци су се борили на солунском фронту.
    После завршетка рата, Војводина се прикључује Србији а затим 01. децембра 1918. године улази у састав нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Влада Краљевине СХС у пролеће 1919. године почиње да спроводи аграрну реформу и колонизацију. Тако је у Оросламош досељено 130 породица колониста, добровољаца и оптаната који насељавају део села познат као Стари Мајур. Насеља Подлокањ и Мали Сигет основана су, такође, од стране досељеника. Насеље Мали Сигет основало је 70 породица добровољаца, колониста и оптаната, док је насеље Подлокањ основано од стране 140 породица. Према попису становништва из 1921. године, Оросламош је имао 3.971 становника, док се заједно са Малим Сигетом и Подлокањом број становника кретао око 5 хиљада. Између два светска рата Оросламош је имао жељезничку станицу која је изграђена у периоду од 1901. до 1903. године (жељезничка пруга је пуштена у саобраћај 1857. године и повезивала Беч, Будимпешту, па је преко Оросламоша ишла за Кикинду, Београд, све до Истамбула), царинарницу, здравствену и ветеринарску амбуланту, апотеку, пошту (почела са радом 1849. године) и основну школу (зграда основне школе је подигнута у периоду од 1910. до 1912. године).
    Идеја о промени имена насеља зачела се на сеоској верској прослави 26. јула 1922. године. Тада је група мештана предложила члановима општинске управе да се промени име села. Адвокат Сава Лазин предложио је да село добије назив Лавље село са образложењем да реч Орослан на мађарском значи – Лав. Са друге стране, месни парох протојереј Ђорђе Цвејић предложио је да село добије назив Банатско Аранђелово, уз образложење да је сеоски храм светог архангела Гаврила управо посвећен на тај дан, односно на дан светог архангела Гаврила (летњег) 26. јула 1827. године (у народу Архангел или Аранђел), док префикс „банатско“ произилази из чињенице да се село налази у Банату. На седници општинске управе 02. августа 1922. године, усвојен је предлог за промену имена. Приликом гласања, чланови општинске управе дали су највише гласова предлогу месног пароха, па је тако село Оросламош од 02. августа 1922. године добило ново име – Банатско Аранђелово.
    Нападом нацистичке Немачке на Пољску 01. септембра 1939. године отпочиње Други светски рат. Ратни вихор је до Краљевине Југославије стигао 06. априла 1941. године, бомбардовањем Београда, што је уједно означило почетак новог страдања народа на простору Балкана, којег није било изузето ни становништво Банатског Аранђелова.
    Посебно свирепо било је стрељање 30 комуниста у Банатском Аранђелову 09. јануара 1942. године. Осуђеници, оптужени да су учествовали или помагали ратне акције НОП-а, пребачени су из затвора у срезу Нова Кањижа у Банатско Аранђелово, где су поменутог дана стрељани око 14 часова на Лазином брду (данашњи „Спомен парк“) у близини жељезничке станице. Том приликом је стрељано 11 родољуба из Банатског Аранђелова, 8 из Подлокања, по 1 из Ђале и Црне Баре, 2 из Нове Кањиже (Нови Кнежевац) и 7 из Српског Крстура. Међу стрељаним родољубима у Банатском Аранђелову било је 29 мушкараца и једна жена.
    Током окупације од 1941. до 1944. године, немачка полиција је у срезу Нова Кањижа извршила 10 великих хапшења, током којих је ухапшено укупно 241 лице од којих је 81 стрељано.
    Банатски партизански одреди узимају активно учешће заједно са совјетском „Црвеном“ армијом у ослобођењу Баната. Банатско Аранђелово је тако коначно ослобођено од немачког окупатора 09. октобра 1944. године. Након ослобођења, одмах је био изабран народноослободилачки општински одбор, као редован орган власти.
    Одмах након рата радило се на обнови ратом разорене земље. Спроведена је аграрна реформа у периоду од 1945. до 1948. године, што је условило оснивање првих задруга у селу и то земљорадничке (основана у јесен 1945. године, пословала је активно све до 1966. године када се прикључила СРЗ „Миливој Лазин“), обућарске (пролеће 1948. године), кројачке (почела са радом 1952. године) и берберске задруге (основана јануара 1950. године).
    Другом половином педесетих година прошлог века укидају се срезови и смањује се број општина, тако Банатско Аранђелово губи статус општине и постаје месна заједница, која обухвата још и насеља Подлокањ и Сигет.

    Извор: Интернет

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top