Предање: Расељавање Вујачића пред Турцима

О пореклу презимена постоје различита предања. Нешто од тог вредног народног блага сабрано је у књизи Влајка Палавестре “Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине”. Портал Порекло обављује предање о Вујачићима од којих су, како се наводи, настали Делибашићи, Булајићи, Ђаковићи, Вучетићи…

Ево предања о Вујачићима, које је писано како је и изговорено – народним језиком:

“Жена Драгоја Вујачића дошла је из Куча, изнад Подгорице, у Грахово и тамо је затекла Матаруге.

Вујачићи су славили Никољдан и дошли су им званице на пиће уочи Никољдне. И поч`о је Драгоје напијати, а дође Турчин обноћ, намјера га нанијела у њега, и како је он напијо, а они Турчин да му то и то, и њему и светоме Николи. А он издери кубуру – уби Турчина! Онда кумовима и пријатељима: “Мене више, људи стања нема, ја морам некуд да бјежим! Сутра ће ме Турци заклати и ову моју ђецу”. Напртљај по ноћи – им`о је четири сина и шћер, и он и жена – побјегли су отолен.

Чуо он на Чево да нема Турака и добјеж`о је у Чево. Ту се настанио код некога и колико је стај`о ја не знам. Уд`о је ову ђевојку, шћер, у Чево, и онда му је ови пријатељ рек`о: “Пријатељу, ти не мореш овдје никако живјети, него чуо сам да је, каже, Гра`ово пусто, да нема нико. Иди ти тамо, има се ђе населити, имаш ђе радити и нек раде ови синови, ја ћу те помоћи”. – “Е, бога ми, добро збориш, пријатељу”.

Те отолен, крено и не знам – или му је пријатељ дао краву с телетом или је зарадио неђе, само је имо краву с телетом – и поведе ону краву и оно четири сина и он и жена, и крену и дођу у једну буковину, у`вати ноћ. “Е, бога ми, каже, не видимо, не море се више никуда, о`ђе ћемо заноћити”. Они су ту заноћили, свезали краву и оно теле одвојили да не би посало, да помузу мало варенике ујутру; вечерај, поспи… Кад, ујутро – нема краве! “Шта нам би ово од краве, ко нам одведе краву…? “Шта би, тамо-амо, нема је…”

Е, онда отолена напртљај, они поведе оно црне толе, хајд, хајд, кад – крава свезана на путу. “Хај, благо мени, ево ми краве!!” Да одријеши, а хајдуци: “Остави краву!” – “Како, људи, кумим вас богом, ово је моја крава”. – “Остави!”. Они неће да остави, неће да одријеши. А они – трес! – уби га… Она његова жена с ђецом прођи и оно теле поведи. Оста крава и они, и он – мртав… И по томе се зове и данас “Драгошева продо”, ђе је Драгош погин`о.

Они дођу у Дврсањ, у Дврсањско поље. Ова удовица питала, неке чобане нашла: “Ђе је, каже, Граово?” – “Има овдолен, преко тога крша, једно пола сата, тамо је поље гра`овско”. Она ти пређе преко неке стреканице, дође у поље грао`овско. Тамо да гради колибу – не да нико оно своје. Тада су живјеле ту Матаруге.

Она у неко Церово Ждријело, на крај поља, неђе тврдо, начини колибу. Она ђеца начине, момчад, бога ми момци. Онда су ишли, кажу, у тије` Матаруга, зарађивали неђе ручак, неђе вечеру, и тако живјели неколико.

А био је паша у Клобуку – тврђава је то Клобук – и он је спремио ловце у Бијелу Гору неће ли што уловити. Оду Турци у Бијелу Гору тамо, пр`о дан нијесу могли ништа убити, у томе се вратили. Прикаснили. “Е, бога ми, не моремо стићи у Клобук, но `ајдемо у Гра`ово ту да ноћимо, па ћемо сутра у Клобук. Ајде де”. Те они отолен кренули, опази ватру. Виђели ватру у овој колиби. Ајде, ајде, ајде, кад – колиба. Да уљегу, зове овај: “Домаћине”. А она опази да су Турци, па закука: “Немојте ми, забога, поклати ђецу!” – “Нећемо, нећемо, не бој се, имаш ли нам ишта за вечеру дат?” – “Немам, бога ми, ништа вего ово теле. Па ћемо заклати ово теле, па ску`ати, па вечерати…” – Она га је заклала с њезином руком. Турци су одерали и ску`али, вечерали. И она је причала, питали је, окле је она ођенаке. Она све оприча: како су живјели у Кучима, како су убили Турчина уочи крсне славе, како су добјежали у Чево, онда доселили вође, не да нико но оно своје, ође мало колибе начињели и ђеца раде у тије туда Матаруга, те се `ране.

Сутри дан Турци крену и рекли овако: “Збогом, ономо њој, домаћице, ми ћемо све паши казат: да си нас лијепо дочекала, да нијеси ниђе ништа имала вего једно теле, и да си то теле заклала и дала нама вечеру – све ћемо ми паши опричат`!” Те они дођу тамо у Клобук код паше. Пита паша: “Ђе сте ноћас ноћили, јесте ли шта уловили?” Они опричај све. “Е, ајте одма, па нека дођу, доведите ми та четири младића”.

Те она оба Турчина њој на врата: “Помог`о ти бог”, дођу и опет код ове жене: “Тако и тако, паша је рек`о да ти водимо ову ђецу њему”. Она закукај: “Бога ми ће…” – “Неће, не бој се!” Те и она ш њима. Те ти дође у Клобук. Пита је паша: “Окле сте?” Све они почни причат. “Па видите ли ви, каже, да смо ми Турци?” – “Видимо, бога ми… Али ваша сабља, наше главе”. – “Е, четири вас `ајте на четири стране, доклен год стигнете и за уснца се мене вратите – све ћу ви дати, да селите ви кога `оћете”.

Онда је крен`о ови старији, име му је било Шороје, он је кренуо преко Никшићкије` Рудина и стиг`о је у Кусиде, у поље Никшићко. И ту је ставио знак. И од њега су Делибашићи и Булајићи.

Ови други, Бороје му је име било, крен`о је за Трешњево и стиг`о је у Трешњево, не знам како се мјесто зове, оставио је тамо знак и вратио се за сунца у Клобук. И он је населио тамо Трешњево. И од њега су Ђаковићи.

Е, ови трећи крен`о је у Буковицу, у Бијелу Гору, некуд – знале га ране! – стиг`о је на некакав Вучји Зуб и ставио је тамо (Вучји Зуб је граница Зубаца, Гракова, Кривошије). И он је населио Вилусе. Од њега су Вучетићи и Вујачићи. И отолен је преселио у Звијерину.

Ови четврти је крен`о за Требиње да иде. У `ан је сврн`о у Нудо. Ту су га напили и засп`о је и ту је ноћио и сутраје дан дош`о и нијесу њему дали, но до у Нудо и ту се зове “Шупља Греда”, граница Гракова и Корјенића. Не знам које су фамилије од њега постале”.

ИЗВОР: Влајко Палавестра, књига “Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине”, стр. 202-204 (одељак: Кметови и господари), у издању Српског генеалошког центра, 2003. , приредио Мирослав Нишкановић