Порекло презимена, Нови Кнежевац (Горњи Банат)

1. јул 2012.

коментара: 6

Портал Порекло наставља да објављује текстове везане за порекло становништва Горњег Баната. Наш сарадник Александар Маринковић приредио је овог пута изводе из дела Јована Ердељановића (“Срби у Банату”) посвећен Новом Кнежевцу.
 
У време кад је Ердељановић писао своје дело, на подручју данашњег Новог Кнежевца су била два спојена села – Обилићево и Нова Кањижа. Обилићево је данас део који се налази јужно од центра града  (заједно са Смиљевачом), кад се крене ка Санаду и Чоки. Нова Кањижа је данашњи центар града (око моста) и севернији део.
А) НОВА КАЊИЖА

Село је било где и сад, више ка Тиси, па је после вода ронила и померала обалу. Где је сад општина, били су виногради, а где је сад Тиса, биле су баште и сувача. Тамо су биле куће Фирићарских, Лолакових и Ивкових, које су после морале да се изместе овамо, у садашње село. Гувно је било некад тамо где је сад средина Тисе, те су на месту које је сад насред Тисе врли горушицу. Црква је била усред села. Прва фамилија која је населина Кањижу потиче од једнога кога су прозвали Гвозден, јер је имао (забоден) гвоздени клин у нози, вероватно избегао од Турака у ове крајеве, са пет синова, по чијим су именима и звањима прозвани: Кнежевићи, Григорини, Свирчеви, Перкучини и Видакови. Сви и сад славе истог свеца.

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из данашњег домовника):

БАТАЊЧЕВИ (5, Св. Василије), дошли из Батање, и то чукундеда; исељени у Сенмиклуш Мали

БЕЛАНОВИ (1, Св. Василије), дошли из Мартоноша

БУДОВАЛЧЕВИ – ТЕНГЕРОВИ (3, Св. Никола), отац старца од 83 године дошао из Потиског Св. Николе у кућу Антониних

ВИДИЦКИ (1, Св. Јован), из Кикинде, дошли скоро

ДЕЈАНОВ (1, Св. Никола), отац ковач, досељен из Мокрина

ЂИНКУЛОВ (1, Ђурђевдан), из Сирига, оптант (мој додатак – данас Ћинкул; оптант је лице које може да бира (да има опцију) отаџбину/државу)

ЗАРИЋ (1, Св. Јован), из Крстура, дошли скоро

ЈАНИКИНИ (1, Велика Госпојина), из Деске, оптант

ЈЕГДИЋ (1, Св. Јован) из Крстура

ЈОВИЋ (1, Св. Никола), из Сирига, дошли скоро

ЛОЛАКОВИ (2, Св. Никола), правих Лолакова има у Земуну, а ови овде су Павлови, који су ушли у њихову кућу; Павлови су из Старе Србије дошли у Шајтин у Поморишју, па после овамо

ЛУКИЋИ (3, Стефан Дечански), прадеда из Падеја

МАРКОВ (1, Митровдан), из Сирига, дошли скоро

МЕНДЕБАБА (1, Св.арханђел Михаил), из Сирига, оптант

НЕДЕЉКОВ (Св. Никола), из Деске (мој додатак – дан. Румунија), дошли скоро

НИНЧИЋ (1, Св. Јован) из Обилићева, дошли скоро (мој додатак – Обилићево је данас јужни део Новог Кнежевца)

ОСТОЈИНИ (6, Петковача), веле да су са Чарнојевићем стигли пре седам колена, стара фамилија; одсељени у Београд и у Америку

ПЕЈИН (Св.арханђел Михаил), из Сирига, дошли скоро

ПЕТРОВ (1, Велика Госпојина), из Сирига, оптант

ПЕТРОВИ (2, Св. Јован) из Сирига, дошли скоро

ПОПОВ (1, Ђурђевдан) из Деске, оптант

ПУТНИК (2, Ђурђевдан) из Новог Сентивана, оптант

РАДИН (1, Св. Никола), досељен из Оросламоша (мој додатак – Бан. Аранђелово)

СТАНИМИРОВИ (3, Св. Јован, један назарен), деда дошао из Сирига; ковачи

СТОЈАНОВ (Св. Никола) из Сентивана, дошли скоро

СТОЈАКОВ (4, Првозвани Андрија) из Сирига, има их у Врањеву (мој додатак – дан. Нови Бечеј), Кикинди, Крстуру, Оросламошу и Хоргошу

СТОКИЋ (Св.арханђел Михаил), из Варјаша, дошли скоро

СУЈИЋ (1, Петковача) из Обилићева (мој додатак – дан. јужни део Новог Кнежевца)

ТЕРЗИНИ (4, Ђурђевдан), пореклом из Мартоноша у Бачкој, дошли у кућу Терзиних; један одсељен у Београд

ТЕРЗИНИ (4, Св. Никола), прави Терзини

УРОШЕВ – СРЕДЕЉИ (1, Св. Јован, 1 назарен), деда из Оросламоша, а тамо их још има, један у Мађарској

УТОРНИК (1, Митровдан), из Сентивана, дошли скоро

ШОРОЛОВ (1, Св. Василије), из Санада, дошли скоро

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

БЛАЖИНИ (5, Св. Никола, 1 назарен)

ВИДАКОВИ (4, Св. Никола)

ГЛИГОРИНИ (5, Св. Никола, 1 назарен)

ДОБРИНИ – БУГАРИ (3, Велика Госпојина), не зна им се порекло

ДОЖИЋИ – БУЋКОШИ (1, Ђурђевдан), призећени, сасд Дожићи, а у сатрим матицама Дошићи

ЂАКОВИ (6, Св. Никола), ово је права, стара фамилија

ЂАКОВИ – БЛЕКАНОВИ (5, Св. Стефан Дечански), призећени

ЂАЛИНАЦ (1, Св. Стефан)

ЂУРКОВИЋ (1, Св. Стефан), од старине овде, али нису имали земљу, јер су увек били трговци и занатлије

ЖИВАНОВИ – ЖАКОШИ (3, Св. Никола), знају само да су била два брата: Мојса и Мија, али не знају одакле су

ИВКОВИ (6, Св. Јован)

ЈАЊИНИ (2, Митровдан), нису имали стару земљу, били чобани, има један у Америци

ЈОВИЧИН (1, Ђурђевдан)

ЈОЦИНИ – РУСОВИ (2, Св. Никола)

КНЕЖЕВИЋИ – ФУКСИНИ – СЕПИЛОВИ (21, Св. Никола), од њиу били попови; један од оних прет брата био је кнез; иам их у Санаду

МАТЕЈИНИ (6, Петковача)

ОБАДИЋ (1, Св. Јован)

ПАВКОВИ – ЗЕЧЕВИ (2, Ђурђевдан)

ПАНИЋ (2, Ђурђевдан), ”Грци”, али су одавно овде

ПАНТЕЛИНИ – МАШИНАРИ (9, Ђурђевдан)

ПЕРКУЧИНИ – МАЏАРОВИ – МАНДАРИНИ – КЛОПОВИ (23, Св. Никола, 2 назарени); види код Кнежевићи (Петар – Перкуча); има један у Чоки и у Америци

ПЕТРОВИ (5, Св. Јован)

РАКИНИ (1, Петровдан)

РАМАДАНСКИ (6, Св. Стефан); неки се одселили у Лозницу (од Љубомира, који је учествовао у црноречкој буни), а има исељених у Београд и по Србији

РАНКОВИ – ФУТИНИ (9, Св. Стефан), има их у Потиском Св. Николи (мој додатак – дан. Остојићево) и исељених у Обилићево

СИМИЋ – ПРЦЕНКОВИ (1, Св. Лука)

СТОЈАНОВИ – ПЕТАКОВИ (4, Св. Никола)

ФИРИЋАРСКИ (4, Св. Никола); веле да је по њима названо мађарско сеоце које је населио спахија – Филићхаз, а спада у Кањижу; био је, веле, ту некад салаш Фирићарских; ово ће бити врло стари род, са Фирића; Фирићарски су, без сумње, стари род; они су могли то презиме добити једино по томе што су некад ”седели” на Фирићу; доказ је тошто се и после, пошто су прешли у Кањижу, имали тамо своје салаше (мој додатак – Филић је насеље источно од Н.Кнежевца, око 5 km ваздушне линије од центра)

ЧУКУРОВИ (4, Св.арханђел Михаил), дедин прадеда Дамјан дошао овамо; има исељених у Београду

ШАРЧЕВИ (2, Св. Јован); има исељених у Иланџу

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

БУНГИНИ (1, Св.арханђел Михаил), онај један скоро призећен из Јале (???) – ЖУРИЋИ, били из Мартоноша – ЈОВАНОВИЋ – КАРАБАШЕВИ; један одсељен за Београд – НЕДЕЉКОВИ – РАДИНИ, изумрли и расељени – РИСТИЋИ – ВЛАДИКИНИ – СЕРВИЈСКИ (Ђурђевдан; и у католичкој цркви је ставио свог св. Ђурђа на престо); рођен 1780., из Пожаревца. Веле да се у актима нашло да је из Македоније; Марко Сервицки је дошао из Србије 1766.-1770.године и купио земљу; први стан му је био преко Тисе; син му Ђорђе подигао после дворац. Род су им Паћански у Банату. Од Сервицког су штипендије за Кањижане – ТОЛМАЧЕВИ

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

АРАДСКИ, одсељени у Нови Сад и другде – БАЈИЋИ – ЗИДАЛОВИ (21, Св. Игњат) ”први паор”; исељени у Србију и Америку; има их и по другим селима, али не славе истог свеца; Бајићи су, без сумње, били једна од првих фамилија; они су добили прву земљу кад се земља делила (Зидалова греда) – БОЖАНИНИ – КАНЏИНИ (1, Св. Никола, 3 назарени), исељени у Србију – ВАСИЉЕВИ, раселили се у Суботицу и другде – ВУЈАЦКОВИ – ЛАБУДОВИ (5, Св. Тома), у Америци – ИЛИЋ (1, Ђурђиц), отишао у Оросламош – ЛОВИЋИ (1, Св. Никола), отишао у Обилићево – ПЕРИШИНИ, одселили се у Срем – СТАНИШИНИ, одселили се у Срем – СТЕЈИЋИ, одселили се у Бачку и другде, били досељени из Крстура

 

ЦИГАНИ:

ШИПОШ (1, Велика Госпојина)

 

 

Б) ОБИЛИЋЕВО

Народ је ово село раније звао Јозепово, а не знају како се звало пре него што је добило тај назив.

Кад су се доселили било је ”30 нумери”: Алексини, Богданови, Гргини, Жаркови, Миокови, Неранџићеви, Попови, Рајичевићи, Содићеви, Станковићи, Станчулови, Францезуови (мој додатак – сигурно штампарска грешка, треба Французови), Шубарички (и, без сумње, неке од изумрлих).

Мојсеј Миоковић, владика карловачки, превео је 3 фамилије из Старе Србије: Французове, Глигорине (отишли у Кањижу) и Недељкове (отишли у Ђалу). Баба старца Петра Миокова, човека од 72 године, причала је да тада никог није ту било и држава им је давала дрва и друге потребе.

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (према домовнику из друге половине 19.века):

БИКИЋИ (12, Ђурђевдан), стара земља, дошли из Бикића у Бачкој

БРЦАНСКИ (2, Св. Никола, 2 назарени), дошли из Деске, пре 50 година

БУНГИНИ (3, Св.арханђел Михаил), отац из Ђале

ВЕСИЋИ (2, Св. Димитрије), из Сент-Ивана

ДЕСПОТОВ (1, Св. Јован) из Сирига

ЂУРИШИНИ (1, Св. Стефан), из Реске у Бачкој (мој додатак – у дан. Мађарској, насупрот Хоргоша), дошао отац

ЕРДЕЉАН (1, Св.арханђел Михаил), деда из Чабанке, дошао из Вашархеља, били су Кришани (Власи који говоре мађарски); један одсељен у Стару Кањижу

ЗИРАМОВ (1, Св. Никола) из Мокрина

ИВАНОВИ (1, Ђурђевдан), стара земља, дошли из Подгорице; деда је казивао да су била три брата и по њима су добили називе Иванови, Петрови, Павлови, а звали су се Црнојевићи

ИГЊАЧЕВИ – ШЕГУЉЕВИ (7, Св. Никола) из ”Влашке”, дошли одадвно; један одсељен у Нови Сад

ЈАЊАТОВИ (10, Св. Никола); дошли 1840. из Реске, са сегединских салаша у Бачкој (мој додатак – један огранак имају породични надимак Пупе)

ЈОВАНОВ (1, Св. Јован), из Сентивана

ЈОЗАНОВИ (4, Св. Јован) из Мартоноша, дошли пре 50 година; два одсељена у Београд и у Санад

КАЛОПЕРОВ (1, Св. Никола), отац из Ђале

КОЛЕДИНИ (3, Лазарева субота), скоро досељени из Ђале

КОСТИЋ (4, Св. Јован), деда из Црне Баре

КУДИЋИ (1, Св. Јован), из Старе Кањиже

ЛАЗАРЕВИ (1, Св.арханђел Михаил), из Чоке

МАРКОВИ – ЂАЛИНСКИ – ШАРГИНИ (5, Св. Јован), прадед из Ђале

МАРКОВИЋ (2, Св. Јован), отац био учитељ из Бачке

МЕНДЕБАБА (1, Ђурђевдан), из Сирига

МИЛАНОВИ (5, Св. Јован), из Санада, дошли поодавно

МИЛИЋЕВИ (3, Св. Никола), отац из сегединских салаша; исељени у Србију

НЕДЕЉКОВИ (2, Петковача), отац из Мокрина, дошли пре 100 година

НЕЦИНИ (2, Ђурђевдан), из Крстура, дошли скоро

НИКОЛИНИ (3, Ђурђевдан), отац из Ђале

НИНЧИЋЕВИ – КОРДИНИ – ЧОКОВЉЕВИ (9, Св. Јован), из Старе Кањиже, дошли одавно; један одсељен у Нову Кањижу

НОВАКОВИ – НЕВАГОВИ (1, Митровдан), деда из Надрљана

ПАВЛОВИ (види код Иванови) (5, Св. Никола)

ПАКАШКИ (10, Св. Јован) из Бачке, из сегединских салаша, дошли одавно

ПЕЈИНИ (1, Св.арханђел Михаил) из Сирига

ПЕРИЋИ – РУКАВЉЕВИ (2, Ђурђиц), отац из Ђале

ПЕТРОВ (1, Св. Јован), призетио се из Нове Кањиже

ПЕТРОВИ – БАЏУРИНИ (2, Св. Јован)

ПЕТРОВИ (види под Иванови) (2, Ђурђевдан) из Сенте, а дошао у кућу Пелиних (друга ”поврза”, није род с претходним Петровима)

ПОПОВИ (3, Св. Лука) из Санада, дошли пре 50 година

ПУТНИК (3, Ђурђевдан), из Сентивана

РАЈИЋИ (4, Михољдан, Киријак) из Бачке из Мартоноша; има одсељених у Бечкерек и у Срем

РАКИНИ (4, Св. Јован), очеви из Мартоноша

РУЖИНИ (1, Ђурђевдан) из Деске, дошли скоро

СТАНКОВИ (2, Св. Јован) ”из Влашке”

СТАНКОВИ и СТАНКОВИЋИ (8, Св. Трива), стара фамилија

СТОЈКОВИ – БАКИНИ (4, Св. Никола), деда из Мокрина

ТАТИЋИ (4, Св. Стефан), из Старе Кањиже, дошли одавно

ТОДОРОВ (1, Митровдан) из Деске, дошли скоро

ТУНИЋ (1, Св. Никола) из Нове Кањиже

ХЕРЦЕГ (3, Св. Никола) из Ђале, Херцег-Јашини, дошли поодавно

ЧОБАНОВИ (1, Петковача) из Санада, скоро дошли

ЧОБИЋИ (3, Ђурђиц), отац из Чоке где их има много

ШТЕВАНОВ (1, Св. Никола) из Деске

ШТЕВАНОВИ (2, Св. Никола) из Велике Чанади (”из Влашке”), баба их пренела, звали се Моканови; има их у Дески (Стеванови)

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

АЛЕКСИНИ – ВРУШИНИ и НАМИГИШЕВИ (1, Св. Јован), стара фамилија; има их одсељених у Суботици, у Београду и у Александрову (Бачка) – мој додатак: Александрово, данас предграђе Суботице?

АНАСТАСИНИ (3, Петковача), стара фамилија (”Здраво се рођакали са Микоковима”)

БОГДАНОВИ (10, Ђурђевдан), стара земља: има их исељених у Грабовцу у Срему, још прадеда отишао

БУЋКАЛОВ (1, Св. Никола)

ВЛАХОВИ (4, Св. Јован), стара земља

ВРАЈИЋИ – ТОКИНИ (4, Св. Никола); стара фамилија, има исељених у Падеј

ВУЈИНИ (1, Петковача), стара фамилија; и они су са женске стране род с Ивановима, Павловима и Петровима

ВУЈИЧИНИ (1, Св.арханђел Гаврило, по Благовестима), један исељен у Нову Кањижу

ГРГИНИ (2, Св.арханђел Михаил), стара земља

ДИМИТРИЈЕВИЋ – ГРЧКИ (4, Св. Никола); стара фамилија, и сад трговци

ЖАРКОВИ (5, Св. Јован); стара фамилија, исељени у Сенту

ЗАРИЋИ – РЕШЧАНСКИ (2, 1 Св. Никола, 1 Св. Стефан – стара слава), из Крстура призећен Зарић; а деда његове жене био је из Реске

ЈАНЧИЋИ (7, Св.арханђел Михаил), стара фамилија, има их и у Крстуру

МИОКОВИ (4, Св.арханђел Михаил), чукундеда Мојсеј Миоковић, владика карловачк; Мојсеј их је довео; имао је и племство; манастир у Опову био му је седиште, а држао је две регименте војника; диплому о племству рода Миокових имали су све до овог рата па је сконио свештеник у сеоску читаоницу, где је за време рата пропала; има их и у Србији

МИРКОВИ – ШЕГЕДИНИ (1, Св. Никола), стара фамилија; један одсељен у Београд

МИШКОВИ (5, Св. Јован), стара фамилија

НЕДЕЉКОВИ (1) из Сирига

НЕРАНЏИЋИ – два су ВАРГИНИ (6, Св. Никола), стара фамилија, један одсељен у Беч

ПОПОВИ – МАКАЗАРЕВИ (2, Часне вериге), стара фамилија

РАЈИЧИЋИ (2, Ђурђевдан), стара фамилија; један одсељен у Нову Кањижу

СОДИЋИ (3, Св.арханђел Михаил), старо земљиште

СУЈИЋИ – један ГОЛУПЧЕВИ (4, Петковача), стара земља; један одсељен у Нову Кањижу

ТОМАШЕВИ (1, Св. Никола), били бербери и нису имали земљу

ТРОЛИЋИ (2, Св. Јован), стара фамилија

УРОШЕВИ – ПИНЋИНИ (1, Св. Јован), стара фамилија

ФРАНЦУСКИ (1, Часне вериге)

ЧОБАНОВИ (3, Св. Јован), стара земља; један одселио у Сенту

ЧОБАНОВИ – ВЛАШКИ (4, Св.арханђел Михаил), доселио се ”прамдеда”; има исељених у Падеју

ШУБАРИЧКИ (2, Ђурђевдан), стара земља; један одсељен у Падеј

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

– АРАДСКИ, из Суботице; сад има призета у кући – БАБИНИ, стара фамилија –БАРЛОВАНОВИ – ВРБАШКИ, стара фамилија – ИСАКОВИ, стара фамилија – КЉАЈИЋИ (1, Св. Димитрије), стара фамилија – ЛОВИЋИ, трговци; један скоро досељен из Нове Кањиже (Св. Никола) – МАРТИНОВИ, досељеници из Влашке – МИЉАЉЕВИ, досељеници из Санада, изумрли – МОЦИКИНИ; једна ”умрла”, једна у Новој Кањижи; немеши из Великог Сентмиклуша и одатле донели ”немеши”; има их у Србији, Срему и у Славонији; још их има у Црној Бари – НИНКОВИ – ЊАГРИЋИ – ПАЛИНИ, стара фамилија – ПЛАВШИЋИ – ТЕРЗИНИ, из Мартоноша

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

БОТИНИ (Петковача), стара фамилија, пастири – ЛЕВИЦКИ; иселили се у Београд и у Кикинду – МАРИНКОВИ; одселили су се; били из Мартоноша – ПЕВАЛИЦА – СТАНЧУЛОВИ, одселили се – СУВАЈЏИЋ (1, Св. Никола), свештеник из Суботице – ХАРИШ(КОВИ), стара фамилија, одселили се

 

ЦИГАНИ:

ЦУРНИЋ (1, Св. Никола) – ШИПОШ

 

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”

 

 

 

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Сандра Чобић

    Drago mi je sto prvi put nalazim procitati nesto o porijeklu moje porodice. Naime i sama sam rodjena 1968. godine u Novom Knezevcu, a zivim u Sarajevu. Moj djed, Konstantin Cobic, rodjen je isto tako u N. Knezevcu 1906. godine, ali jako malo znam o porijeklu prezimena. Voljela bih saznati vise.

  2. vojislav ananić

    Нови Кнежевац има бурну историју
    – од Варвара до питомих Банаћана
    Мали, али важан – Археолошке ископине говоре о насељу које датира од петог века старе ере.
    На североисточном делу војвођанске равнице, на тромеђи Србије, Мађарске и Румуније, поред питоме реке Тисе, налази се варошица Нови Кнежевац.
    Прва писана документа о народима који живе на простору данашње општине Нови Кнежевац налазимо код Херодота (484-428. пре нове ере), који описује варварско племе Агатирис. Ово племе је живело у његово време на подручју између река Тисе и Мориш. Касније долазе Дачани и Готи. У време римског императора ова два племена се уједињују и пружају отпор Римском царству. Римска империја у намери да порази Дачане и покори Мезију, како су звали крајеве данашње Србије и Румуније, неколико пута је ратовала, али безуспешно. Вешти Дацабал, краљ Дачана, пружао је несаломив отпор.
    Тек у време цара Трајана, 101. године пре нове ере, са више од 8.000 војника, што је за ондашње прилике била огромна војска, империја је успела да покори ове крајеве који постају Римска провинција. Касније Римљани узмичу пред Готима који су се повукли пред Хунима и њиховом лаком коњицом. Када је 453. године преминуо Атила “бич Божји”, вођа Хуна, и њихова држава се распада. Смењују се Готи, Гепиди и Авари, а 803. и 804. године бугарски краљ Крум осваја источни део Панонске низије и садашњи цео Банат. Из тог времена потиче и први облик садашњег имена. Данашњи Нови Кнежевац прво се звао Кнежа. То је реч словенског порекла и значила је престоницу области на чијем је челу био кнез.
    У 9. веку Мађари, племе угро-финског порекла, напуштају Лебедију, своје станиште северно од Црног мора, и нападају Моравску државу на чијем је челу био Сватопук, коју руше у 10. веку. Потом нападају Бугаре који владају Банатом, освајају ове просторе и нападају суседне државе све до пораза код Аугзбурга 955. године. Примају хришћанство и у Риму 1001. године крунисан је први мађарски краљ Иштван, касније проглашен светим.
    Краљ Иштван је кренуо у обрачун са својим противницима унутар мађарске државе и између осталих сукобио се са Ајтоном, кнезом бугарског порекла. Сукоб је настао око, како би то сада рекли, надлежности наплаћивања царина. Иштван је поставио на чело војске легендарног Чанада који је после дугих и тешких битака коначно поразио Ајтона, а потом саградио манастир у славу светог Ђорђа, свеца заштитника који му се по легенди јављао у одлучујућим тренуцима и саветовао га.
    Манастир је откривен пре неколико година на територији села Мајдан и сада се раде археолошка испитивања.
    Војсковођа је био богато награђен, добија жупанију под његовим именом, центар чини Чонград, а Нови Кнежевац се тада зове Рев Кањижа. Рев је на тадашњем старосрпском значило “брод”, а Кањижа је била мађарска варијанта речи Кнежевац. Ту је река Тиса била најплића и туда је прелазио брод. Треба рећи да је Тиса имала мало прелаза, а овај код Новог Кнежевца учинио га је центром трговине, сточарства и рибарства у то време.
    Неколико векова потом не постоје писани подаци о овом насељу што историчари тумаче на разне начине. Након најезде Татара, овим просторима владају разни мађарски и српски кнежеви. Срби и Мађари удружују се у борби против Турака, нарочито након пропасти српске деспотовине 1459. године.
    Након савеза Срба и мађарског краља Жигмонда деспот Стефан Лазаревић добија велике поседе, а његова добра наслеђује Ђурађ Бранковић где насељава српски живаљ из Рашке.
    Турска империја је све снажнија, и у време моћног султана Сулејмана, 1529. године осваја Будим (данашња Будимпешта). Намесник јужних делова Баната у време турских упада је Петар Петровић, а у то време Банат насељавају претежно Срби. Цео Банат потпада под Турску 1552. године. Рев Кањижа односно Нови Кнежевац тада има 85 кућа и највеће је место у околини.
    Банатски Срби су 1594. дигли устанак против Турака, али очекивана помоћ од суседа није стигла и устаници, њих 4.000, претрпели су пораз, од војске која је бројала 30.000 војника. Турци, како пише турски историчар Евлија Челебија који је посетио Банат 1665. и 1666. године, насељавају подручје Новог Кнежевца Србима из Шумадије.
    Када је уједињена хришћанска војска 1683. године, приликом опсаде Беча, поразила Турке, Аустрија је кренула у “контраофанзиву” и почела да ослобађа градове од Будима 1686. и Београда 1688, до Скопља, наредне године. Турци су се у Банат вратили након повлачења аустријске војске, али никада нису чврсто успоставили власт, да би их Аустријанци 1697. поново поразили у бици код данашње Сенте. После аустријско-турског мира, потписаног у Карловцима 1699. године Срби су били граничари у аустријској војсци и уживали привилегије које нису баш увек поштоване. Већ 1716. године Турска и Аустрија поново ратују и Банат Турци губе заувек.
    Данашњи Нови Кнежевац добија име Тöрöк Канижа (Турска Кањижа). Када је, након Првог светског рата, Војводина припала Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, Тöрöк Канижа добија садашње, рекло би се и некадашње (Кнежа) име.
    Подаци
    Нови Кнежевац је седиште општине која се простире на 305 квадратних километара. У саставу општине Нови Кнежевац су Банатско Аранђелово, Српски Крстур, Ђала, Мајдан, Подлокањ, Рабе и Филић. По попису из 1991. године ова општина има 13.810 становника, а од тога 53 одсто Срба, 37 одсто Мађара и 10 одсто осталих националности.
    Земљорадници и сточари
    Прва археолошка налазишта на територији Новог Кнежевца откривена су 1888. године у Српском Крстуру, на локалитету Бајир, и потичу из периода од 5.000 до 3.500 година пре Христа. Археолози су касније открили још неколико налазишта, на локалитетима Камара, Хумка и Сировинцин буџак, а потом налазиште Трифунова глава, Свети бунар и Близанице. На основу ископина које потичу из времена у распону од неколико хиљада година археолози и научници су закључили да се овдашњи прачовек углавном бавио земљорадњом као и сточарством номадског типа, а хиљаду година пре Христа јављају се и прве занатлије. Налазишта обилују разним предметима, али ниједним предметом из гвозденог доба, као да је у том периоду овај предео био ненастањен. Претпоставља се због нагле промене климе.
    Извор: Глас Јавности – Велимир Констандинов
    Одабрао иприредио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    НОВИ КНЕЖЕВАЦ
    Андраш Барат
    1200 Kenesna, 1332-37 Kanisa, 1853 Türk. Kanischa und Josephova, 1910 Törökkanizsa és Torontál – Józseffalva, 1922 Nova Kanjiža i Obilićevo, 1935 Novi Kneževac
    Први писани помен Новог Кнежевца, и то као Knesa, Kenesa, Kenesna, односно Кнежа, потиче из времена Угарске државе; реч има словенску етимологију и означава кнежево место, а много раније је означавала владара.

    У XIII и XIV веку Нови Кнежевац (односно Рев Кањижа, како се тада звао), био је у поседу угарских краљева и 1329. године добио је статус трговишта, с правом одржавања годишњих вашара. Како произилази из спискова платиша папске десетине, место је највеће приходе остваривало од наплаћивања дажбине на препродају соли која је стизала на пристаниште) и од путарине. На самом почетку XV века, године 1401, у време краља Жигмунда Луксембуршког, мештани губе своја дотадашња права и потпадају под власништво породице Чаки, која је затим држала насеље у поседу дуже од века, све до 1509. године, када га препушта надбискупу Томи Бакочу. Средином XV века Нови Кнежевац је имао три улице, а 300 становника.

    Војни пораз Угарске код Мохача 29. августа 1526. године отворио је пут Османлијској Империји за даљи продор. Од 1551. до потписивања Пожаревачког мира између Турске и Аустрије 1718. године Кањижа (како се онда место називало) под турском је влашћу. Припадала је Темишварском ејалету, Чанадској нахији. Већина становника се тада разбежала. Турци су увели блажи порескки систем од онога из времена угарске власти. Пореске олакшице и добијање знатне површине плодног земљишта привукле су рају. У XVI веку Кањижа има 60 кућа. Становништво је мађарско, с мало српских домаћинстава. У кањишком крају живели су и Турци, али их у другој половини XVI века није било много; већином су то биле спахије и чиновници задужени за надгледање скела, риболовних бара и пазара, а вероватно је било и трајно настањених трговаца и занатлија. Постојала је џамија и амам.

    Увреме Османске империје Кањижа је моћан и важан привредни центар, који држави доноси веће приходе од тада војно-административног седишта санџака – Чанада. Само у Кањижи се производило 277 тоне пшенице и 115 тона мешаног жита. Осим овога, производила се конопља, купус, лан и друге повртарске културе, од којих је најчувенији био бостан: диње и лубенице. О томе Евлија Челебија бележи: “Приноси су тако велики, да су читава кола бостана продавана за један бешлик или 1/8 гроша”. У знатном броју је држана крупна и ситна стока: краве, коњи, овце и слично. Свако домаћинство је држало по десетак кошница пчела. Мед и восак били су изузетно тражена роба у Европи и продавани су на пчеларским вашарима. Трговинска роба се превозила Тисом, бродовима носивости 30 тона.

    У време великих ратних окршаја између Аустрије и Турске за превласт над Банатом крајем XVII века, место носи назив Мала Кањижа и игра важну улогу у борбама. Године 1694. аустријска војска гради на обали Тисе одбрамбени бедем, а преко реке – понтонски мост. Део царске војске предвођен генералом Рабутином прелази преко понтонског моста, да би се придружио јединицама принца Евгена Савојског и учествовао у великој бици код Сенте. После победе код Сенте, Евген Савојски одмара своје трупе у Малој Кањижи. Према одредбама Карловачког мира 1717. године Мала Кањижа (Турска Кањижа) улази у састав Аустрије.

    Као последица сталних ратова, Турска Кањижа је поново опустошена. Да би створио од Баната житницу Царевине и повратио људе, Бечки двор је предузимао различите мере, које су биле релативно успешне. Једна од тих мера била је насељавање граничара из развојачених војних граница. Тако су 1753. године поред Турске Кањиже насељени граничари Срби, који су формирали село, које је, по сину царице Марије Терезије, названо Јозефдорф, а Срби су га звали Јозепово. Да би се још јаче убрзао развој Баната, Беч је одлучио да распрода коморска добра. У Бечу је на лицитацији 1. августа 1781. године спахилук Турску Кањижу са 15.304 јутра земље за 90.000 форинти откупио Марко Дурковић, трговац из Новог Сада. Куповином поседа он је добио и племићку титулу Сервијски и уживао сва феудална права, поставши господар Турске Кањиже.

    Марко Дурковић је започео 1792. да гради једноспратну кућу с двадесет и две собе, са стилским карактеристикама позног барока, један од најлепших двораца тог времена у Војводини. Он је, поред многих својих добрих дела, остао упамћен као оснивач прве, у то време највеће српске стипендијске задужбине, задужбине за српску децу “Stipendarius Servickianus”, засноване 28. априла 1794. године. После смрти Ђорђа Сервијског земља је подељена. Дворац је наследио Емил Шулпе, син Катарине Шулпе рођене Миланковић-Паћански, која је иначе била нећакиња и миљеница Ђорђа Сервијског. Катарина се у Новом Саду рано удала за граничарског капетана Вилхелма Шулпе-а, а након његове преране смрти остала је млада удовица с три кћери и сином. После извесног времена прихватила је наклоност свога стрица Ђорђа Сервијског и преселила се у његов дворац у Турској Кањижи. Њен син Емил Шулпе се касније оженио бароницом Матилдом Њари. Они су били добротвори; управо за учињена доброчинства цар Франц Јосиф I им је доделио 27. јуна 1886. године племићку титулу Шулпе од Турске Кањиже. Имали су узорно газдинство на 2.000 катастарских јутара земље, где су производили житарице, воће и поврће. Поседовали су рибњак са шаранима, који се простирао на 16 катастарских јутара. Њихов син Ђорђе Шулпе (1867-1936), сигурно је био највећи хуманиста и великан кога је изнедрила ова средина. Огроман је његов допринос европској социолошкој мисли и науци. Најпре је сам својим средствима подигао 120 радничких станова у Братислави, затим је приволео и друге индустријалце, па су изградили читав кварт за раднике, с болницом, библиотеком, обдаништем, музејом. Борио се против тада неизлечиве болести сиромашних – туберкулозе и одржао око 600 излагања на ту тему. Био је саветник цара Фрање Јосифа I и витез реда Светог Јована, почасни доктор и члан бројних европских академија наука, добио је мноштво одликовања по свету.

    Једна Катаринина ћерка удала се за Федора Фајлића, племића из Саксоније, који се по војном распореду обрео у Турској Кањижи. Године 1847. је Фајлић био примљен у високо племство Баварске краљевине, добивши титулу барона. Године 1855. са супругом гради дворац на обали Тисе (данас Хотел “Парк”). Након неколико година боравка у Турској Кањижи, одселили су се. Дворац су препустили породици Талијан, док су им земљу обрађивали велепоседници Чоке.

    Најстарија Катаринина ћерка, Вилхелмина, удала се за пуковника аустријске војске Андора Талијана. По предању, Талијани потичу из места Малезе у северној Италији. Одатле су два брата, која су за себе тврдила да имају племићко порекло и додавала имену предикат де Малеса, као добри градитељи, дошла у службу Матије II крајем XVI века. Дворац на обали Тисе (бивша Тепихара) изградили су 1855. године. На земљишном поседу су изградили велик салаш, назван Талијан-мајур. Имали су више деце, а најзначајнији за историју Турске Кањиже били су Бела и Емил Талијан. Бела је био министар пољопривреде у влади Мађарске и за заслуге је добио титулу барона децембра 1911. године; Емил је био срески начелник. Белина супруга је била Марија Бајић од Варадије, праунука кнеза Милоша Обреновића. Браћа Талијани су урадили изузетно много за своје место: поставили су понтонски мост 1885, изградили болницу 1895, железничку станицу и здање Општине у Обилићеву 1896, зграду Среског суда (то је данашња зграда Општине) 1903. године. У њихово време је основана Централна штедионица, Водна задруга, уређен кеј, калдрмисана главна улица, уведена ацетиленска расвета, започета електрификација итд. За данашњи парк и зелене уличне дрвореде место треба да буде захвално Емилу Талијану, чувеном ловцу и светском путнику, који је са својих путовања доносио различито, ретко егзотично биље и први започео озелењавање Турске Кањиже.

    Од месних знаменитости вредне су помена; Сервијски-Шулпеов двор у градском парку, Олајница и црква Светих Арханђела.

    Нови Кнежевац је данас општинско средиште на северу Баната и административни центар за насеља: Ђала, Српски Крстур, Банатско Аранђелово, Мајдан-Рабе и Подлокањ. Према попису становништва из 2002. године насеље има 7.581 становника.

    ИЗВОР: ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

    Координатор пројекта: БАРНА БОДО, Темишвар, 2009.

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    ЈОЗЕПОВО

    је 1771 имало 70 домова, а 1777 становника 524; године 1825 имало је 196 домова и 1423 становника; 1863 становника 2144, а године 1910 несрби су већ претежнији бројем од Срба, 1267 према 1140; године 1921 домаћинстава је било 646, а становника 2805.
    О овој општини имамо врло мало бележака. У годвни 1798—1799 судац је био Петар Француз са 25 фор. годишње плате. Заклетиик је био један и имао 1 форинат месечно; ове су се године ређали у тој служби: Дмитар Мишков, Филип Содић и Ђура Жарков. Бележник је најпре био Јован Праковић, а после Јован Фаур. Благајник најпре Сима Мишков, после Алекса Николић. Учитељ, Живан Јовановић, имао је плату 74 фор. годишње.
    Благајник Алекса Николић је у тој служби био и 1793. Као такав, он је 14 јуна 1793 молио магистрат да не наплаћује од њега 26 фор. 40 кр. мањка у благајни, пошто је тај мањак настао отуд што је бивши бележник Јозепова, а сад свештеннк у Сент Петру, Никола Николић, дигао више плате: но што му је припадало, а свота се може наплатвти од свештеника. Магистрат је, међутим, закључио платити мањак од благајника, а он нека гони свештеника.
    Године 1804—5 општннски чиновници Јозепова примали су свега 396 фор. годишше плате. Судац Јефта Врајаћ имао је 25 фор.; заклетник Лаза Станков 19 фор. урачунав тy и чизме; бележник Јован Дамјановић 124 фор. 36 кр,; благајник Димитрије Левицки 40 фор.; учитељ Јеврем Симић 74 фор. 25 кр. и депутат; Хаднађ Ђука Топољаков 45 фбр., урачунав ту и чнзме; пандур Леонтије Влахов 20 фор.; пандур Јован Милин 23 фор.; боктер Михаел Тразер два и по фор. месечно.

    ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.

  5. vojislav ananić

    Јозепово

    Насељено је 1.752 Србима граничарима из Поморишја и Потисја и тада је названо Јозефсдорф. Срби су га звали Јозепово. 1771 имало је 71 домова, а 1777, 524 становника.
    Потеси: Виногради, Виноградске умке, Доњи рит, Дубока слатина, Иза винограда, Конџолос, Коритњача, Ливада, Подбаре, Радошева, Смиљевача, Утрине.
    Делови: Велики сокак, Миоков брод.
    У Јозепову се родио Мојсије Миоковић, епископ горњо- карловачки. Ц 1823).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

  6. vojislav ananić

    Кањижа (Н. Кнежевац)

    Припадала је Чанадској жупанији. Забележена je 1030 (?).У средњем веку била је варош. Срби су ce населили у Кањижу крајем XVI века. Једна Кањижа забележена је у крушевском поменику. 1647 забележена је као насељена. 1717 имала је 40, а 1727 30 домова. Тада су је звали Турска Кањижа, или Мала Кањижа. 1738—9 помрло је доста становника од колере. 1781 купио ју је Марко Ђурковић пл. Сервиски за 90.000 форината.
    Потеси: Аласки сигет, Баба-Јелин бостан, Бегов сигет, Близаничка унка, Брестик, Велики сигет, Витоперин сигет, Влах-Илијина бара, Влах-Илијина унка, Вок, Врајски сигет, Ваничин сигет, Вртлог, Вујичина унка, Глог, Говедарска унка, Дубока млака, Дубока слатина, Дубоко копово, Дугачка бара; Екенда, Есеј, Камара, Крстина унка, Купусина, Кућине, Лап, Микулина бара, Ногавице, Парлог, Пљоштаре, Попов сигет, Равмице, Рутави унчић, Скрајна унка, Суварак, Трсковито копово, Фирићаска унка, Хајдучки сигет, Црна унка, Ширина, Широка слатина, Шума.
    У Кањижи су се родили: Исидор Стојановић, писац (1809—79); др Милан Савић, књижевник (1845 — Нови Сад 1930).
    Потеси: Буџак, Врт, Купусине, Ливаде, Ораница, Парлог, Фирићас, Ширине.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.