Сански Мост и околна села

21. јуна 2012.

коментара: 3

САНСКИ МОСТ

Батковци, Бјелине, Бојиште, Босански Милановац, Бошњаци, Брдари, Будимлић Јапра, Чапље, Демишевци, Доња Козица, Доња Трамошња, Доњи Дабар, Доњи Каменград, Доњи Липник, Дуге Њиве, Џевар, Ђедовача, Ђурићи, Фајтовци, Гаревица, Главице, Горице, Горња Козица, Горња Трамошња, Горњи Дабар, Горњи Каменград, Горњи Липник, Грдановци, Хадровци, Халиловци, Хазићи, Хрустово, Хусимовци, Илиџа, Јелашиновци, Кијево, Кљевци, Копривна, Козин, Кркојевци, Крухари, Лукавице, Лушци Паланка, Лужани, Мајкић Јапра Доња, Мајкић Јапра Горња, Марини, Миљевци, Модра, Мркаљи, Напреље, Окреч, Оштра Лука, Отиш, Овањска, Подбријежје, Подлуг, Подови, Подвидача, Пољак, Праштали, Сански Мост, Сасина, Скуцани Вакуф, Слатина, Стара Ријека, Стари Мајдан, Сухача, Шеховци, Шкрљевита, Томина, Трнова, Усорци, Врхпоље и Зенковићи.

 

Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. ”’ПРИЛОГ ЗА МОНОГРАФИЈУ СЕЛА ЛУЖАНА”’ == субота 05, октобар 2013
    (Могући допринос обнови библиотеке «Насеља и порекло становништва»САН – СЕЗ)

    Овом чланку или једном његовом делу је потребно хитно сређивање да би се добио квалитетнији чланак. Сређивање подразумева додавање интервики веза, категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио карактер правог Википедијиног чланка.
    Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.
    Prednji pasus preuzet iz wikipedije 19.10.2005 a odnosi se na tekst članka Naselj, sela Samskog Mosta.

    Лужани село мало,
    тешко је објаснити
    како си настало и
    зашто си се тако звало.

    Лужани, било је село мало ,
    становништво малобројно и весело,
    али тужно је и болно објашњавати,
    зашто је нестало.

    Село ЛУЖАНИ, општина Сански Мост, Унско-Сански кантон, Босанско херцеговачког ентитета, федерације [Босне | и Херцеговине].

    Географски положај села:

    Село се налази на десној страни водотока реке Сане. Од корита реке прве куће разграничава равничарско пространство, по ширини од око 1000 и по дужини од око 3 – 4000 метара. Куће се даље распростиру на благим узвишењима, брежуљцима, иначе ратарско плодном и обрадивом земљишту. Од равничарског дела земљишта којe је коришћенo само за косидбу траве и испашу стаоке, насеље је одвојено асфалтним регионалним путем. Oпштински центар, Сански Мост па и село преко овог пута повезани су са важнијим и дужим путем, познатијим под називом ”пут АВНОЈ-а”, на југо-западу према Кључу, Јајцу, Босанском петровцу и Бихаћу а према северо-истоку село и Сански Мост као општински центар истим путем пшовезани су са Приједором и Бања Луком као већим општинама у регији, познатој као Босанска Крајина. Босанска Крајина као регија простире се на оба ентитета у Босанско Херцеговачкој федерацији.

    Гранична села су: Томина, одвојена мањом речицом,на југо-истоку, Кијево на југо-западу, Крувари на југу и Чапље на северо-истоку на десној и Кљевци на истоку, на левој страни водотока реке Сане.

    Домаћинства, становништво и садржај живота

    Село је 60-тих и 70-тих година 20. века имало око 30 домаћинстава и око 150 – 200 становника.

    Између првог и другог светског рата па све до грађанског рата 1991-1995. године становништво је претежно било српско, православне вероисповести, сем 3-4 хрватска домаћинства са католичком вероисповести. Православци су најближу Цркву имали у суседном селу Томина а католици уСанском Мосту.

    Село после другог светског рата није имало верске објекте ни једне вероисповети. Старији становници памте да је у селу некад била муслиманска богомоља (џамија). Остатке од њене рушевине памте и мештани рођени пред други светски рат или неку годину после, што би могло да значи да је џамија порушена током другог светског рата. Чињеница да је џамија у селу постојала наводи на претпоставку да је некад већинско становништво било муслиманско или је пак било доста становника муслиманске вероисповести.

    У селу није било школе, дома културе, кафане и продавнице. Услуге које ове установе пружају становништво села морало је тражити у суседним селима.

    После војне операције познате као “олуја”, од августа1995. године село је остало пусто, без становника, куће су порушене минирањем после војних операција, после “олује”.

    Повратак становништва није у изгледу. За 10 година, тј од 1995 до јуна 2005. године из два домаћинства вратила су се три становника. У једном домаћинству живи један а у другом два члана. Нејасне су намере власти Босне и Херцеговине и међународне заједнице. Ако би село остало у овом стању био би то за утисак тежак али упечатљив споменик страдању мештана села други пут у раздобљу од 64 година. Ни мотиви и поводи страдања мештана у Другом светском рату нису расветљени, нити ране залечене а дошло је до новог прогона.

    Ипак, јача је пропаганда да су срби злочинци, што се ни за једног србина из овог села ничим не може доказивати. Напротив, мушко становништво села масовно је стрељано 2. августа 1941. године а да ничим тај злочин није изазван. Преживели су само 2-3 одрасла мушкарца која су пре тог злочина одведени у заробљеништво и један је под не објашњеним околностима преживео стрељање и ако је био постројен за одстрел.

    Колико су срби из овог села “злочинци” може да говори чињеница да су спремни да се врате на своја огњишта и ако су суседна села насељена претежно бошњацима-муслиманима. Срби села Лужана немају на савести ни једно лоше дело, ни из другог светског рата, ни из грађанског рата 1991-1995. године.

    Чинјеница да и данас после свих ратних догађања у Србији има више етничких заједница и њихових припадника него у било којој осамостаљеној бившој Републици или чак више него у било које две бивше Републике СФРЈ заједно и да живе једнако и равноправно као и већински српски народ, морала би код сваког разумног и не острашћеног мржњом Срба да буде довољан основ за уверење да Срби ничим нису заслужили анатему коју су кроз читаву историју свог постојања преживљавали.

    Изменама и допунама овог чланка треба прецизније одредити географски положај села према географским кординатама, површину села изражено у хектерима или квадратним метрима, број домаћинстава и становника према попису 1991.године, последњем пред распад СФРЈ као равноправне заједнице Југословенских народа и народности, које су у њој живеле, претежно на територији Републике Србије.

    Историјски посматрано, било би друштвено корисно, изменама и допунама овог чланка поузданије разјаснити и аргументовано потврдити или оповргнути изречену претпоставку о етничком саставу становништва за време постојања муслиманског верског објекта (џамије), стање и збивања у селу током грађанског рата 1991-1995. године, као и став државе Босне и херцеговине и међународне заједнице о даљој судбини овог малог босанско-крајишког села, односно његовог становништва расељеног по другим местима, претежно Босанске Крајине, али и у Србији.

    Пре грађанског рата 1991-1995. године становништво је било постигло солидан животни стандард, могло би се рећи и завидан у извесном смислу, нарочито у односу на ниво животног стандарда и услове живота пре и 20 година после другог светског рата. Сва домаћинства су имала нове куће, потпуно опремљене и снабдевене савременим покућством.

    У селу је изграђена водоводна мрежа и канализација, инсталирана електро и ПТТ мрежа, механизована обрада пољепривредног имања, земљишта, воћњака, обезбеђен превоз и саобраћај до општинског центра и шире међумесни саобраћај, нешто касније скоро свако домаћинство имало је аутомобил и то бољих марки. Овакав ниво животног стандарда био је карактеристичан за целу регију па и Републику БИХ, што се неби могло поуздано тврдити нити доказати за доста крајева па и ширих регија у Србији, Црној Гори и Македонији.

    Славко Шобот,00,19; 20.06.2005.
    22,11; 22.06.2005.
    —[[Корисник:Slavko Šobot|Slavko]] 17:48, 13 јул 2005 (CEST)

    НАПОМЕНА: Текст рађен и мењан на страницама Википедије закључно са 13.07.2005. године.
    Затим поново преузет у ворд формату на хард диск кућног рачунара. Све даље измене и допуне као и премештање појединих пасуса вршено је на кућном рачунару у ворд формату од аутора. Делови у оквиру преузетог текста са искошеним словима рађени су после преузимања из Википедије. Остале измене и допуне ако их буде вршиће пре постављања на интернет било које друштвене мреже или наменских портала. Разликоваће се по већим словима (у Википедији величина 10, остале објаве 12). Текст преузет из Википедије заједно са овом напоменом имао је две стране.

  2. Војислав Ананић

    БОЛНО СЈЕЋАЊЕ ПРЕЖИВЈЕЛИХ НА УСТАШКИ ТЕРОР 9. МАЈА У САНСКОМ МОСТУ

    Немам коме поћи у Томину!

    У Цркви Светог Марка у Београду чланови Удружења Срба за очување и његовање традиције Сана–Сански Мост–Грмеч запалили су свијеће 9. маја ове године у знак сјећања на српске жртве усташког и њемачког терора, поубијане Србе општине Сански Мост, као и за убијене у Грађанском рату у БиХ од 1992–1995. године. Никола Волаш, члан Удружења, каже да се за усташке злочине у овом крају мање зна него за оне који су почињени у другим крајевима НДХ и да је овдје ријеч о „свјесном забораву”.

    КРВАВИ ИЛИНДАН

    Волаш објашњава да је у Трамошњи, Доњој, Козици, Лужанима и Кијеву након формирања НДХ и хапшења Срба која су захватила села у околини Санског Моста избила побуна против усташа „коју су чинили припадници Југославенске војске у отаџбини, попови и комуниста Ковачевић”. Био је то први отпор након капитулације Краљевине, али као такав званично није признат. По ријечима Волаша, Гебелсов принцип освете „сто за једнога” први пут је примијењен у Санском Мосту. На Илиндан у Шушњару је убијено 5.500 Срба, а укупно до 2. aвгуста око 7.500 Срба У засеоку Томина, села Козице и Трамошња у општини Сански Мост, на Ђурђевдан 1941. године усташе су извршиле погром српског живља, а од истих тих усташких потомака Срби овог краја страдали су у рату који се водио деведесетих. О томе како је преживио усташке злочине за Српско коло говорио нам је Перо Поповић (1939).

    КОМШИЈЕ КЛАЛЕ И 1995.

    – Томина је засеок Поповића, најбројније фамилије где су ми усташе убили стрину и стрица. Убијени су испред куће. То је запамћено као почетак велике несреће. Бјежало се где је ко могао, мушкарци су похватани и послати у Њемачку, а жене и дјеца су остали боси и голи на зими. Био сам мали и памтим само један детаљ, док остало знам највише по причи мајке. Сестра ме није у једном тренутку могла више носити и рекла је: „Мајко, морам га бацити.” Сјећам се тога снијега, био је метар висок. Сјутрадан на коњима дођоше усташе. Кажу: „Скупите се, водимо вас.” Мушкараца нема. Али по причама фамилије, сјутрадан опет дођу и кажу: „Сједите гдје сте, нећемо вас нигдје водити јер ово је подручје четника.” То је било подручје Вилуса, Змијања, Калабића. Значи, били су такви односи између њих и захваљујући четницима, остао сам жив. Поповић објашњава да је то било вријеме када су једни ишли у четнике, други у партизане. 1944. године тамо је све изгорело, а комшије су и насрнуле на Србе и 1995. године. – Клање се догодило и 1995. године од стране комшија Томињана, који долазе у Поповиће и убијају ми шест рођака. Сељаци су то били, говорили: „Убијали сте нас 1941. Зар ћете и сада?” Убили су ми Саву, Деву, Милу, Ђурђа, Соку, Зору која је била неудата. Стрина недоклана живјела је још три мјесеца. Село које је прије рата у БиХ имало подједнак број Срба и муслимана припало је Дејтонским споразумим Федерацији БиХ. – Томина је била најбогатије и највеће село у Сани, а моји стричеви најбогатији све до Бањалуке. Немам више коме тамо доћи, све су попалили, шуму исјекли. Данас има само десетак кућа у којима неко живи.
    Д. Б.
    Извор: СРПСКО КОЛО, број 7, јун, 2016.

  3. Kuzman

    Poštovani, znate li slučajno da li je u Tomini ostao neko od Kuzmanovića posle drugog rata? Hvala