Лакташи и околна села Reviewed by Momizat on . ЛАКТАШИ Алексићи, Бакинци, Босански Александровац, Бошковићи, Буковица, Чардачани, Ћетојевићи, Деветина, Довићи, Друговићи, Гламочани, Јаблан, Јакуповци, Јаружа ЛАКТАШИ Алексићи, Бакинци, Босански Александровац, Бошковићи, Буковица, Чардачани, Ћетојевићи, Деветина, Довићи, Друговићи, Гламочани, Јаблан, Јакуповци, Јаружа Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Лакташи и околна села

Лакташи и околна села

ЛАКТАШИ

Алексићи, Бакинци, Босански Александровац, Бошковићи, Буковица, Чардачани, Ћетојевићи, Деветина, Довићи, Друговићи, Гламочани, Јаблан, Јакуповци, Јаружани, Кадињани, Кобатовци, Кољани, Косијерово, Кришковци, Крнете, Лакташи, Љубатовци, Маглајани, Маховљани, Мало Блашко, Милосавци, Милошевци, Мрчевци, Папажани, Петошевци, Рајчевци, Ријечани, Слатина, Шешковци, Шушњари, Трн и Велико Блашко.


Коментари (26)

  • vojislav ananić

    АЛЕКСИЋИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 11 км источно од општинског центра, осам од Клашница и три км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Претежно је равничарско, са благим нагибом према југу и ријеци Турјаници која протиче цијелом јужном страном села. Налази се на 155-288 м н. в., а површина износи 5,579 км . Централним дијелом села пролази асфалтни пут дужине 3,9 км изграђен 1991. године.
    Село је разбијеног типа пошто су куће претежно лоциране по благим падинама с лијеве стране пута (из правца Лакташа). Окружено је селима Деветина, Бошковићи, Кадињани, Љубатовци и Ћетојевићи. Источном страном протиче рјечица Бојана која љети пресуши, а ту су још и потоци: Петровац, Точковац, Црнадак и Опаљени поток. Готово трећина села је под бјелогоричном шумом.
    Становништво Алексића бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству. Узгајају се пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Село је познато по локалитету Витњик, на крају села (тромеђа Алексића, Љубатоваца и Ћетојевића), гдје је био дућан до почетка Другог свјетског рата (назив по власнику Стевану Витњику). На том мјесту, у бараци је била амбуланта Црновршке партизанске чете (20 кревета) за вријеме Другог свјетског рата, о чему свједочи постављена спомен-плоча.
    Године 1993. поред асфалтног пута, на средини села, саграђена је Црква Успенија Пресвете Богородице, задужбина Бранка Ђукића, рођеног у сусједном селу Деветина. Патријарх Павле је освештао крстове на куполама цркве 16. октобра 1993. Дана 15. августа 2010. цркву је освештао владика бањалучки Јефрем и она отада улази у састав СПЦ и припада чардачанској парохији. Алексићко гробље (у коме се сахрањују Срби, а Украјинци се сахрањују у украјинском гробљу у Деветини) налази се на брду око километар удаљеном од цркве.
    Ђаци основну школу похађају у селу Бошковићи. У селу раде двије продавнице и бензинска пумпа. До 28. маја 2001. постојао је мјесни уред. Мјесну заједницу, уз Алексиће, чине Рајичевци, Љубатовци и Бошковићи. У просторијама мјесне заједнице налази се спомен-плоча шеснаесторици погинулих бораца ВРС – из Бошковића петорица, Љубатоваца двојица и Рајичеваца деветорица. Из Алексића није нико погинуо у рату 1992 – 1995. године.
    Учесници Првог свјетског рата у аустроугарској војсци били су: Јово Глигорић и Остоја Крљо Глигорић.
    Погинули борци НОР-а: Илија Ђукић (1914-1941), Никола Рогић (1926-1945) и Мирко Стегић (1905-1942). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред школе у Бошковићима. На тој спомен-плочи је и име Петра Мокрицког (1920-1946).
    Припадници ЈВО били су: Ратко Глигорић (1911-1946), Ново Рогић (1922-1946), Рајко Теодоровић (1922-1946). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Чардачанима
    Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У селу нема ниједно презиме Алексић. Може се претпоставити да је име родовског поријекла, настало од неког давног претка Алексе. У вријеме аустроугарске власти Украјинци су населили рубне дијелове села, гдје неки од њих и данас живе.
    Према попису из 1879. године Бошковићи-Алексићи су имали 40 кућа у којима су живјела 273 становника (153 м. и 120 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. Бошковићи-Алексићи имали су 45 кућа 328 становника „источно-православних” (167 м. и 161 ж). Алексићи су 1895. године имали 20 кућа (три ненасељене), са 138 становника домаћинстава (8,33 по домаћинству); године 1901. Имали су 17 домаћинстава и 150 становника (8,33 по домаћинству).
    Према попису 1910. године село је имало 26 домаћинстава и 175 становника (94 м. и 81 ж. Од тога 173 „српско-православна” и по један муслиман и римокатолик);
    Године 1921. – 186 становника (136 православаца, шест римокатолика, 39 гркокатолика и 5 муслимана; по матерњем језику Срби или Хрвати 141, Русини 41 и 1 Мађар.
    Попис из 1948. године биљежи 57 домаћинстава и 326 становника; 1953. – 338 становника; 1961. – 206 становника; 1971.- 259 становника; 1981.- 222 (188 Срба, 1 Хрват, 13 Југословена и 20 из реда осталих. 1991. – 62 домаћинства и 104 становника (180 Срба, 2 Југословена, 1 хрват и 21 из реда осталих).
    Године 2000. село је имало 65 домаћинстава и 107 кућа и викендица у којима је живјело 219 становника.
    Половином 2010. село је имало 62 домаћинства, 112 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 209 становника (197 Срба и 12 Украјинаца).
    Најбројније породице: Рогић (14 домаћинстава, 21 кућа и 48 становника), славе Никољдан; Глигорић (7, 10, 19), дио слави Марковдан, а дио Ђурђевдан и Пејић (6, 10, 17) – лоцирани на Пејића брду, славе Св. Пантелејмона. Славе осталих породица: Адамовић, Петровић и Самац славе Јовањдан; Бабић, Маринковић – Св. Стефана; Бобрек, Радоми, Стахнек – В. Госпојину; Вукелић, Гајић, Јовичић, Манојловић, Поповић, Радинковић, Ћетојевић – Ђурђевдан; Густоварац – Покров Пресвете Богородице; Данојевић, Теодоровић – Св. Игњатија; Ђукић, Ђурић, Радоја – Св. Василија; Ковачевић – Никољдан; Кресојевић – Томиндан, Радановић – Никољдан. (Породице Клајбер, Корда, Конајица, Фанић и Шмељцер су викендичари и нису у попису становника Алексића.)
    Од познатијих личности, у селу су рођени Милутин Пејић (1947), привредник и књижевник и Мирослав Данојевић (1945- 2010), пољопривредни стручњак.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895; 1910; 1948; 1953; 1961; 1971; 1981 и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 105,106; Споменица погинулим борцима општипе Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКТАШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    БОШКОВИЋИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 7,5 км југоисточно од општинског центра. Удаљеност од раскрснице у Клашницама износи пет км. Кроз село пролази асфалтирани пут Клашнице – Прњавор у дужини од три км, асфалтиран 1975. године. Асфалтираног пута у Бошковићима има још шест км (до села Алексићи према Милошецима и према Деветини). Неасфалтираног (макадамског) пута има око пет км. Терен је претежно брежуљкаст, осим равнице зване Баре на десној обали Турјанице.
    Простире се на површини 7,254 км , а смјештено је на 140-244 м н. в. Куће су разбијеног типа, претежно лоциране по засеоцима: Лакановићи (Радинковићи), Ново село, Поповићи (на Поповића брду) и Рачићи (на Рачића брду). Позната су и брда: Ролихово, Глигорића, Игњатића и Бунића обала. Између заселака и брда су мање површине под бјелогоричном шумом. Граничи се са селима: Алексићи, Довићи, Деветина, Кадињани, Милошевци и Чардачани.
    Становницима су још у сјећању Вранчића и Тадића дућани који су радили до Другог свјетског рата. Први је на граници према Алексићима, а други према Друговићима. Јужном страном протиче ријека Турјаница, источном страном рјечица Цетинац, која љети пресуши. Ту су још и мањи водотоци (потоци): Грабовац, Грујинац, Јовац и највећи међу њима Тутњевац по коме је превој преко кога иде магистрални пут Клашнице-Прњавор добио име.
    Становништво Бошковића бави се пољопривредом. Од житарица се највише гаје пшеница и кукуруз, а добро успијева воће, посебно трешње и шљиве. Мањи дио мјештана је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству (највише у Словенији).
    У селу нема цркве, па мјештани задовољавају своје вјерске потребе у цркви у Алексићима. Бошковићи су, према подацима из 1901. године, били сједиште парохије којој су, осим Бошковића, припадала и села: Алексићи, Довићи, Милошевци, Петошевци и Чардачани. Парохија је имала 189 домова и 1.410 душа. Свештеник је био Ђорђе Поповић, а предсједник црквене општине Ђурађ Пејић.
    Подручна основна школа (некада је носила назив Милан Радман), припада матичној ОШ „Холандија” у Слатини. Почела је да ради школске 1975/1976 (друго полугодиште), Дана 18. октобра 1999. завршенаје санација школе, а 2010. уз зграду школе је дограђена фискултурна сала. Пред школом је чесма и биста Милана Радмана, који је погинуо недалеко од тог мјеста као партизан, 19. јуна 1942. Поред магистралног пута је и споменик крајпуташ палом борцу из Другог свјетског рата, Душану Мрђи (који није из Бошковића).
    Бошковићане сахрањују у гробље на врху села (Ћеркетино гробље), а дио мјештана у сусједном селу Довићи (Кнежевића гробље Солунци су били: Бојин и Митар Кресојевић, који се није вратио. Осим њих, у Првом свјетском рату у аустроугарској војсци били су: Којо Василић, Перо Вранчић, Цвијо Добрњац, Петар Игњатић, Ђука и Остоја Радинковић, Видак Теодоровић.
    Солунци су били Бојин и Митар Кресојевић који се није вратио. Осим њих , у Првом свјетском рату у устроугарској војсци били су: Којо Василић. Перо Вранчић, Цвијо Добрњац, Петар Игњатић, Ђука и Остоја Радинковић, Виктор Теодоровић.
    Погинули борци НОВ су: Љубо Василић (1921-1943); Ђурађ Вранчић (1906-1941); Јевто (1897-1944) и Стојан Глигорић (1911-1943); Раде Добрњац (1921-1947); Бошко (1919-1944), Драган (1925-1945), Јово (1920-1945), Љубо (1920-1945), Урош (1921-1946) и Остоја Кресојевић; Љубица (1930-1944) и Милан Радинковић (1916-1943); Виктор Ролих (1922-1945); Дара Тадић (1922-1944); Васо Теодоровић (1916-1944) и Остоја Пејић (1923- 1944).
    Жртве хрватско-муслиманских усташа: Миле Бунић (1871-1941), Радован Црногаћа (1928-1942), Митар Цвијић (1884-1941), Никола Радинковић (1905-1941), Миљка Ролих (1885-1943), Ђурђија (1907-1942), Јелена (1937-1942) и Невенка Вранчић (1938-1942).
    Имена Алексе Васиљића, Ранка Вранчића (1924.1944) налазе се на спомен – плочи погинулим припадницима ЈВО у Чардачанима. Драго Радинковић Лакановић (1943), Томо Пејић ( 1943) и Радојица Рачић (1944) погинули су као припадници краљеве војске, али се њихова имена не налазе на спомен-плочи у Чардачанима, већ у књизи Лакташи у НОБ и револуцији 1941-1945.
    У рату 1992-1995. погинули су као борци ВРС: Златко Галић (1957-1995); Жељко (1968-1995), Пантелија (1957-1994) и Предраг Поповић (1955-1995); те Ратко Тривић (1953-1992). Осим њих погинуо је и Коста Вранчић 1992. на сарајевском ратишту, идентификован 2005. и сахрањен у гробљу у Довићима. Он није на спомен-плочи са осталим борцима у МЗ Алексићи.
    У селу постоје двије продавнице мјешовите робе, ресторан, вулканизерска радња и расадник украсног биља.
    Село је добило електричну енергију 1971. године. Воду је добило 60 домаћинстава 1977, а коначна изграња водовода је завр- шена 1980. Телефонски прикључци су у функцији од 2001. године.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Ономастички назив највјероватније потиче од неког Бошка, мада у селу нема ниједно презиме Бошковић. Украјинци су населили његове дијелове према Деветини и Алексићима крајем 19. и почетком 20. вијека, гдје неки од њих и данас живе.
    Према аустроугарском попису из 1879. године Бошковићи (Алексићи) су имали 40 кућа у којима су живјела 273 становника (153 м. и 120 ж.) „гркоизточњака”.
    Године 1885. Бошковићи (Алексићи) имали су 328 становника „источно-православних” (167 м. и 161 ж).
    Према пописима Бошковићи су 1895. године имали 32 куће (двије ненастањене) у којима је живио 221 становник (115 м. и 106 ж.), од тога 5 „римокатолика” и 216 „источно-православних”, а 1910. – 49 кућа и 317 становника (176 м. и 141 ж. 264 „српско-пра- вославна”, један муслиман 22 римокатолика и 30 гркокатолика);
    Године 1921. – 392 (280 православаца, 33 римокатолика, 78 гркокатолика и један муслиман; по матерњем језику: Срба и Хрва- та 284 становника, Русина 77, Пољака 13, Словенаца 13, Руса два и Нијемаца три); 1948. – 57 кућа и 464 становника; 1953. – 443 становника; 1961. -421 становник; 1971. -417 становника; 1981. – 408 становника (366 Срба, пет Хрвата, два Југословена и 35 из реда осталих); 1991. – 62 домаћинства и 403 становника , Видљиво је да осим српских, постоје и породице других националности: Змјесни, Мелнек, Москаљук, Овшек, Присташ, Ро- бак, Хуцман, Мохач, Фаусто, Ролих, Марић.
    Село има 133 домаћинства и 68 презимена (приближно два домаћинства – једно презиме). Најбројније су породице Кресојевић (13 домаћинстава и 36 становника), Тривић (11, 44), Рачићи (8, 21), Пејић (6, 15), Поповић (6, 13), Василић (5, 13) и Радинковић (5, 17). Заступљена су још презимена: Бојић (три домаћинства), Бунић (три), Вранчић (четири), Врачар (два), Вујић (два), Галић (два), Глигић (три), Јовичић (три), Крупљанин (два), Малкић (два), Миљевић (два), Москаљук (три), Овшек (два), Присташ (три), Робак (два), Рудић (два), Савић (два), Тадић (два), Теодоровић (три). По једно домаћинство имају породице: Алексић, Аулић, Бојко, Вукмир, Вујмиловић, Главаш, Добрњац, Дмитрић, Дуљић, Жабић, Зељковић, Змјесни, Иваниш, Игњатић, Инђић, Козомара, Косић, Малешевић, Марић, Марковић, Мелнек, Микић, Милинко- вић, Мишура, Мохаћ, Новаковић, Петреш, Радак, Радивојевић, Ра- доја, Радујковић, Рајић, Раковић, Рисовић, Рогић, Ромић, Фаусто, Хуцман, Црнадак, Црнокрак и Чолић.
    Ђурђевдан славе породице: Бојић, Бунић, Глигић, Жабић, Игњатић, Јовичић, Козомара, дио Поповића, Радинковић, Рисовић, Тривић, Црнадак; Никољдан – Врачар, Галић, Зељковић, Инђић, Косић, дио Поповића; Св. Стефана – Дмитрић, Малкић, Радак, Радоја, Раковић; Јовањдан – Вујмиловић, Добрњац, Иваниш, Ми- љевић, Петреш, Ромић, Рудић, Црнокрак; Св. Игњатија – Рогић, Теодоровић; Митровдан – Вукмир, Ролих; Ђурђиц – Аулић; Часне вериге – Видовић, Радујковић; Аранђеловдан – Радивојевић, Тадић; Петровдан – Марић; Марковдан – Вујић, Мишура, Крупљанин, Рајић; Томиндан – Дуљић, Кресојевић; Илиндан – Василић;
    Св. Пантелејмона – Пејић; Велику Госпојину – Змјесни, Мелнек, Москаљук, Овшек, Присташ, Робак, Хуцман; Св. Јована Милости- вог – Вранчић; Ивањдан – Милинковић; Покров Пресвете Богоро- дице – Савић. Један дио Рачића слави Св. Ћирила и Методија, а други Св. Кирила Словенског.
    Од познатијих личности у селу су рођени Александар Кресојевић, др економских наука, Живко Кресојевић, друштвено- политички активиста, Звонимир Кресојевић, привредник и Урош Василић, чувени самоуки мајстор.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895; 1910; 1948; 1953; 1961; 1971; 1981 и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-
    1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 105,106; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Велико Блашко

    Село у општини Лакташи, удаљено три км сјевероисточно од општинског центра. Кроз село пролази магистрални пут Клашнице-Прњавор (2 км) и регионални пут Клашнице-Слатина (4 км), асфалтиран 1975. године. Заузима повр- шину од 8,916 км , смјештено је између 127 и 274 м н. в. Терен је претежно равничарски, мада има и брежуљака. Село није богато шумом.
    Куће су збијене на уском појасу земљишта поред саобраћајница и ријеке Турјанице, а раштркане по брдовитим засеоцима. Граничи се са селима Довићи, Мало Блашко, Чардачани и Шушњари. Припада МЗ Клашнице.Западном страном протиче Врбас, а сјевероисточном Турјаница. Познатији топоними су: Доње поље, Дурала, Горње поље, Јошик, Ластавица, Млиниште, Оџинац, Суво поље, Пољашани, Порасница, Тукови, а познатији извори су Студенац и Јованића буковка. Од брда најпознатија су Бијела стијена и Јекића вис. Већи засеоци су Гајићи, Глишићи, Вукосављевићи, Јекићи, Калабе.У народу се некад стока називала благо зато што се давала за новац-благо. Дијалектологија познаје именицу блашче (марвин- че), а значи једно грло стоке. Могуће је да је некад село било бо- гато стоком (благом), па отуда можда потиче Блашко.
    У Опширном попису Босанског санџака из 1604. године за- писано је да село Врхблашка , припада Нахији Кобаш: Баштина Милорада, у посједу Џафер-војводе; Баштина Мустафе, сина Јусу- фовог, у посједу Оруча, сина Јусуфовог; Половина баштине Мех- меда, сина Абдуллаховог, у посједу његовог сина Бајезида – 140; Баштина Перванеа, сина Хизировог, у посједу Бејира Перванеовог; Баштина Исе, Тимурхана Матијиног, у посједу његовог сина Му- стафе; Баштина Турхана Матијиног, у посједу његовог сина Мустафе; Баштина Мехмеда, сина Увејсовог, у посједу Коркуда, сина Сулејмановог; Баштина Јована, у посједу Ејнехана, сада у посједу Иванка Ивановог; Баштина Мурада, у посједу Мемије Несуховог; Баштина Грубца, у посједу Сефера, сина Ејнебегијиног; Баштина Хусејна, сина Исиног, у посједу Мехмеда, сина Курдовог; Башти- на Михојила Вукадиновог, у посједу његовог сина Ђурашина; Баштина Цвитише, сина Стипановог; Баштина Николе, сина Милашиновог; Баштина Николе, сина Маргешиног, у посједу његовог сина Радоње; Баштина Мирка, сина Гргуровог, у посједу његовог сина Михојила; Половина баштине Љубинка, сина Маргешиног, у посједу Турхана Хасановог – 140; Баштина пришлаца Турхана; Половина баштине Ивана Вукадиновог – 140; Земин Осман-аге, Фер- хад-пашиног мердума, то су њиве које он ужива а које је, на осно- ву кадијског хуџ-џета купио у селу Врхблашка од особа по имену Ејнехан, син Хасана, Иса, син Тимурхана, Меми и Мито – 40; ку- ћа: 16 по 280, 3 по 140, одсјеком 1 по 400. Село је имало 20 кућа и плаћало је порез (ресим) од 5300 акчи на годишњем нивоу.
    Аустроугарска је доласком на ове просторе (Берлински конгрес 1878) обавила неколико пописа становништва. Први је сачи-њен 16. јуна 1879, други 1. маја 1885, сљедећи 22. априла 1895, а посљедњи 10. октобра 1910. године.Према попису из 1879. „Блажко8 је имало 30 кућа, 221 становника „гркоисточњака” (131 м. и 90 ж.). Године 1885. у саставу села „Блажко” била су села Слатина и „Блажко велико”. Имало је 41 кућу и 285 становника (169 м. и 116 ж.) од којих 29 „мухамеданаца”, 254 „источно-православна” и два „римокатолика”. Била су 164 неожењена и 101 ожењен, те 20 који су остали без брачног друга. Село је имало три тежака, 80 кметова, три помоћна радника, 180 жена и дјеце, три аустроугарска држављанина.
    Велико Блашко је 1895. имало 54 куће (шест ненасеље- них) и 365 становника (колико и година има дана, 199 м. и 166 ж.), од тога 34 „мухамеданца”, 329 „источно-православца” и два „римокатолика”. Према црквеном шематизму из 1901, село је имало 43 домаћинства и 261 становника (131 м. и 130 ж.); а према аустроугарском попису 1910.-59 кућа (двије ненасељене) и 408 станов- ника (215 м. и 193 ж., 384 „српско-православна”, 22 муслимана и два римокатолика).
    Године 1921. село је имало 433 становника (431 правосла- вац и два муслимана); 1948. – 131 домаћинставо и 679 становника; 1953. – 746 становника; 1961. – 787; 1971. – 828 (816 Срба, три Хрвата, један муслиман, један Југословен и седам из реда осталих); 1981. – 898 (849 Срба, 13 Хрвата, 31 Југословен и пет из реда оста- лих); 1991.-251 домаћинство и 948 становника (915 Срба, два Хр- вата, 26 Југословена и пет из реда осталих. Било је 481 м. и 467 ж.).
    Обављен је попис и 31. марта 1931. Велико Блашко је тада припадало општини Клашнице за коју постоје збирни подаци о броју кућа, домаћинстава и становника, из којих није могуће утвр- дити колико је учешће овог села у тим подацима.
    Према снимљеним подацима, средином 2012. село је имало 476 домаћинства, 569 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 1.526 становника.
    Види одредницу Мало Блашко (страна 131) због претпоставке да су пописом 1879. године обухваћена села В. и М. Блашко.
    Према овом попису В. Блашко је обухватало „Блашко велико, Клашнице и Пољаче“. Преглед и табела на стр. 211-232. У селу има неколико викендица које нису евидентиране из објективних разлога (непознати власници). Слично је и са једним 6ројем избјеглица (за једне није 6ило могуће
    Најбројније породице су: Вукосављевић (25 домаћинстава, 32 куће и 79 становника), славе
    Марковдан; Гајић (10, 14, 29), Јекић (37, 44, 111), Мајсторовић (12, 14, 47) – Ђурђевдан; Ђукић (12, 12, 37) и Јошић (8, 10, 24) – Св. Стефана; Марковић (13, 13, 39) – Митровдан и Ђурђевдан; Савић (14, 17, 48) – Јовањдан, Илиндан и Св. Василија; Станковић (18, 19, 56) – Ђуриц, Ђурђевдан и Митровдан; Тамамовић (12, 11, 30) – Јовањдан.
    У селу живе и породице: Амиџић, Бошњак, Говедарица, Гузијан, Јагодић, Јованић, Јовић, Мутић, Савичић, Тешановић, Ћеркета и Шкорић – славе Никољдан; Атлагић, дио Бабића, Бисерчић, Благојевић, Васић, дио Вујића, Вучић, Гатарић, Гембић, Грубор, Драгић, Зеленика, Јанковић, Јерковић, дио Калаба, Кесић, Кнежевић, Костић, Крчмар, Млађеновић, дио Поповића, Петровић, Радинковић и Стаменић – Ђурђевдан; Батинар, Безер, Блажић, Богдановић, Бојић, Војновић, Вокић, Врховац, Вукајловић, Вученовић, Голијан, Голубовић, Дубочанин, Душанић, Клепић, Кудра, Лати- новић, дио Матића, Мијатовић, Павловић, дио Поповића и Шкрбић – Јовањдан; дио Бабића, дио Калаба, Новаковић, Тепић – Аранђеловдан; Брдан, Јовичић, Марић, дио Матића и Пејчиновић – Часне вериге; Бркљач и Савановић – Илиндан; Вилипић, дио Вуковић и Чубрило – Лучиндан; дио Вуковића – Св. Пантелејмона; дио Вујића, Дујаковић и Каралић – Марковдан; Глишић и Јеж – Св. Игњатија; Граховац – Апостола Матеја (29. 11.); Жабић и Станивуковић – Ђурђиц; Љубичић, Малешевић и Пилиповић – Св. Стефана; Кисин и Кресојевић – Томиндан; Мајкић – Мратиндан; Лазаревић – Св. Василија Великог. За породице Вујанић, Вукомановић, Глигорић, Деветаковић, Зубер, Млађановић, Николић, Полић, Петковић, Ратковић, Рибић, Ролих, Стојановић, Цвијановић, Црнић, Шепур, Шкрбић и Шљивар није утврђено коју славу славе.
    Породице досељене током и послије рата 1992-1995. су: Бабић, Божичковић, Бурсаћ, Васић, Видљиновић, Војводић, Вуковић, Вучковић, Гамбирожа, Глушац, Дошеновић, Драгосавац, Зец, Зо- рић, Јовандић, Јовић, Јокић, Касаповић, Керовић, Кисо, Кричка, Кричковић, Кубат, Кукољ, Курељушић, Латиновић, Лончар, Лончина, Лукић, Мајданац, Малијевић, Маљуга, Марјановић, Марковић, Матић, Миљевић, Мрђа, Никодиновић, Нинић, Новаковић, Ожеговић, Омчевић, Остојић, Пилиповић, Петровић, Праштало, Радмановић, Раилић, Ратковица, Санчанин, Стакић, Стоисављевић, Ступар, Томишић, Хрваћанин, Шеховац, Шкапина, Шкрбић, Шлић… Мјеста из којих су доселили: Босански Петровац, Грахово, Доњи Вакуф, Дрвар, Дринић, Завидовићи, Загреб, Кључ, Кнежево, Крупа, Купрес, Сански Мост, Ријека, Приједор,…
    У Великом Блашку регистрована су и сљедећа презимена за која, из објективних разлога, није утврђено да ли су викендаши или су породице досељене током и послије рата 1992-1995.: Бартуловић, Бијелић, Божанић, Бојновић, Боснић, Васојевић, Вељић, Вишић, Вујмиловић, Вуњак, Гашић, Голић, Гранулић, Грбић, Давидовић, Димитрић, Дмитровић, Драгичевић, Драгомировић, Ћугумовић, Ђурић, Живковић, Илић, Иванчић, Јавор, Јамеџија, Јањуш, Јевђић, Јовановић, Капетановић, Картал, Керешевић, Кесић, Кисин, Козарагић, Којић, Колешка, Кондић, Косовац, Костадиновић, Крњајић, Лиовић, Лисац, Лулић, Љубојевић, Малбашић, Малић, Медаковић, Микић, Миладиновић, Митровић, Мичић, Мр- каљ, Мујчић, Њежић, Ољача, Панајотовић, Пердув, Пиралић, Попадић, Радојевић, Радош, Рогић, Роквић, Симић, Стајчић, Стевић, Стовраговић, Стојић, Субашић, Табаковић, Тамгуз, Тартић, Татић, Тодић, Томановић, Трајковски, Тулумовић, Ћурић, Ћутковић, Умићевић, Хасановић, Чупурдија, Џамкић, Шабић, Шакић, Шахурић, Шњегота, Штркоњић, Штула.
    Од познатијих личности у В. Блашку су рођени Будимир Станковић и Момчило Поповић, привредници.

    ИЗВОРИ: Пописи 1604, 1879, 1885, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић; Сдатински крај у прогилости, Лакташи 2002.; Лакташи и Народнооослободилачкој борби и револуцији: 1941—1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед\Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГУМЈЕРА

    Село у општини Лакташи. До 1946. године било је насељено претежно Пољацима, а до 1958. припадало је срезу Србац. Удаљено је 12 км сјевероисточно од општинског центра, 15 од магистралног пута Клашнице-Прњавор, те три км од асфалтног пута који пролази десном обалом Врбаса према Српцу (Кришковци-Шешковци). Заузима површину 12,945 км ; смјеште- на је на 168-293 м н. в. У (мањем) насељеном дијелу путеви нису асфалтирани, док осталу путну мрежу (25 до 30 км) чине (запуштени) шумски путеви.
    Село се први пут помиње када су доселили Пољаци. Њима је додијељено шумско, тзв. државно земљиште у брдовитим предјелима које су морали крчити и претварати у оранице, воћњаке или винограде. Окружују га села Кољани, Друговићи, Милосавци, Папажани, Кришковци и Шешковци у лакташкој, те Просјек (у прњаворској) и Нови Мартинац (у србачкој општини).
    Село је претежно брдовито и богато шумом и водотоцима. Под бјелогоричном и црногоричном шумом је више од 95% површине. Са њених падина према Врбасу се сливају рјечице Гумјера, Велика ријека, Мала ријека, Сарачевац, Гропска ријека, Лазића ријека, те потоци Вретенац, Раковац, Јошиковача, Бошковац и Дубоки поток.
    Од шумовитих предјела (брда и коса) познатији су Миља- ковац, Бијело брдо, Кукиловац, Звјездић, Липице, Ћубаково брдо, Станића бријег, Копанкино брдо, Алијин бријег, те Гумјерска, Перића, Дуга, Лисовчева, Црквена, Крива и Церова коса.
    Педестих година 20. вијека већа површина ненасељеног ди- јела села додијељена је на газдовање Пољопривредном добру „Мотајица” из Српца. Тада су засађени воћњаци (јабуке, крушке, трешње, шљиве, винова лоза, рибизла). Након десет година, газдовање је преузела Земљорадничка задруга Кришковци, а потом „Инцел” из Бањалуке, и простор уништених воћњака пошумио садницама црногорице.
    У близини села Кришковаца налазе се бунари са неколико бетонских преливних базена који су изграђени за вријеме аустроугарске владавине. Тренутно је неколико домаћинстава прикључено на тај извор питке воде.
    Село је електричну енергију добило 1972, а телефонске прикључке 1993. године. Никада није имало школу. Дјеца похађају основну школу у Кришковцима. Мјештани се сахрањују у гробље у Кришковцима. У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
    Погинули Пољаци, борци НОВ: Павле (1926-1944) и Станко (1924—1944) Алексиљ, Јан Каљита (1916-1944), Станко Кијевски (1918-1944), Станко Клеха (1920-1944), Антун Кожух (1918- 1944), Станко Комуш (1922-1944), Лудвиг Кушмић (1917-1944), Антун Матијевић (1918-1944), Фалтин Мјечек (1917-1945) и Јан Золотарски (1920-1943). Као жртве фашистичког терора страдали су Игњац Сабадаш (1921-1944) и Каја Слобођа (1920-1944).
    Претпоставља се да су назив селу дали Пољаци по истоиме- ном мјесту у Пољској одакле су досељавали од 1894 до 1905. године. Село је имало два дућана, католичку цркву, свештенички дом и два гробља. Црква је порушена за вријеме Другог свјетског рата, а
    свештенички дом 1970. године. Гробља су обрасла шумом, напуштена и необиљежена.
    Пољаци су се бавили земљорадњом и занатством (израда запрежних кола, оруђа и алатки за обраду земљишта, кућанског намјештаја, кломпи, пристроја за ткање), зидарским и тесарским радовима, те градњом дрвених објеката. Још се памте презимена: Бјегач, Галушка, Ошљак, Ћубак, Ранка, Вољак, Костреш и друга.
    Половином 1945. године Пољаци су изразили жељу да се врате у матичну земљу. С том намјером упознали су Родољуба Чолаковића, тадашњег предсједника Владе БиХ. Он је упознао Јосипа Броза и након његове сагласности, формирана је делегација која је посјетила Владу Републике Пољске и упознала их са својом намјером. Дана 2. јануара 1946. потписан је званични међудржавни протокол о повратку Пољака (састављен у два примјерка на српском и пољском језику). Према том протоколу сваки исељеник је писмено изјавио да се исељава добровољно и да се одриче непокретног имања у Југославији. Протокол је у име Југославије потписао Владимир Велебит, а са Пољске стране амбасадор у Југославији Јан Карол Вендле. Одређено је мјесто исељења – област Доње Шлезије у Пољској. Тако се Пољаци у 32 конвоја враћају у Пољску са комплетном покретном имовином (намјештај, пољопривредне машине и алати, занатски алат, по два говечета, два коња, три козе и три свиње). Процес исељавања је трајао од 28. марта до 2. децембра 1946. године.
    Одлуком власти, од 1947. до 1948. године породице Басало, Добрњац, Драгојевић, Зеленац, Јелисавац, Солдат и Ћејић из Кришковаца населили су нека напуштена имања. Већина ових породица се 70-их и 80-их година 20. вијека вратила у Кришковце или преселила у Лакташе и друга мјеста.
    Према пописима, Гумјера је 1910. имала 111 кућа и 656 становника (331 м. и 325 ж., 587 римокатолика и 69 гркокатолика); године 1921.-713 становника (665 римокатолика и 48 гркокатолика; по матерњем језику: Пољака 656 становника, Срба или Хрвата шест, Чеха један, Русина 49 и Нијемаца један); године 1991. пет домаћинства и 14 становника.
    Половином 2010. године село има шест домаћинстава, шест кућа, једну викендицу (и два ловачка дома), а у домаћинстви- ма живи 17 становника, Срба.
    Породица Драгојевић слави Никољдан, Зеленац и Радинко- вић – Ђурђевдан, Сладојевић – Мратиндан.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДЕВЕТИНА

    Село у општини Лакташи. Од општинског центра удаљено 12 км. Протеже се правцем исток-запад око девет и правцем сјевер-југ непуна два км на површини од 13,461 км . Терен је претежно брдовит са благим падинама према сјеверу и југу, које су обрасле бјелогоричном и црногоричном шумом. Обрадивог земљишта и воћњака је врло мало.
    Село је смјештено на 199-381 м н. в. Од Љубатоваца га дијели брдо Кремењак (316 м н. в.), а од села Црквене (Дрењика) плато (висораван) Баир (381 м н. в.) на коме се некада за вријеме вјерских празника, на игранкама, окупљала омладина. Граничи се са селима Алексићи, Бошковићи, Милошевци, Друговићи и љубтовци из лакташке, те Хрваћани, Црквена (Дрењик) и Скакавци из прњаворске општине. Кроз село пролази пут дужине око осам километара од којих је 2000. године асфалтирано нешто више од три км. Село је добило електричну енергију 1972, а телефонске прикључке 2004. године. Прва школа у Деветини отворена је 1931. године и радила је до почетка Другог свјетског рата. У школској згради настава је извођена од 1972. до 1979, а данас се користи за повремено окупљање омладине (друштвени дом). Дјеца основну школу похађају у Хрваћанима. Најпознатије врело је Вржина које питком водом напаја већи дио села. Још су познати водотоци Вучијак и Ријека. На брду Крндија (317 м н. в.) налазе се телекомуникациони репетитори.
    У Другом свјетском рату погинули су Илија Фетко (1906- 1944), Штефан Курела (1926-1944), Славко Нахирни (1928-1944) и Гена Кубина (1926-1942), а као жртве рата пали су: Анка Вијан (1925-1946), Петар Максимовић (1906-1943), Алекса Мерњак (1902-1943), Текља (1904—1947) и Евгенија (1924-1947) Сагати, Фрањо Баћа (1931-1942), Војтек Шкупљик (1903-1945).
    У рату 1992 – 1995. погинуо је борац ВРС Станко (Стојана) Николић (1950-1995), који је сахрањен у гробљу Папић у Хрваћанима.
    У селу постоји девет камених стијена (осам у шуми Церик, а девета је у шуми иза цркве). Вјерује се да је село добило име по овим необичним каменим плочама. Нема доказа да су то остаци храма који се ту, према народном казицању, налазио прије неколико вијекова.
    Међу становништвом кружи легенда да је село добило име по девет јунака који су на том мјесту јели једном дрвеном кашиком. Друга, слична легенда каже да је испод девет каменова сахрањено девет јунака. Трећа говори да су дивови из Црног врха добацили девет камених стијена. Најреалнија претпоставка за назив села су девет узвишења (брда), која се могу видјети из околних села.
    Такође, непровјерене су тврдње неких мјештана да се у бечком архиву налази карта са трасом пута који је пролазио кроз ово село и који је повезивао Прњавор и Бањалуку. Деветина је на половини тог пута.
    У Деветини је 1902. године саграђена пољско-украјинска црква. Као што и назив каже, била је заједничка. Када је дошло до несугласица, 1936. године, Украјинци су поред те направили нову. То је садашња украјинско гркокатоличка Црква Успења Пресвете Богородице. Још су видљиви темељи прве пољско-украјинске цркве, која је срушена када су Пољаци одселили.
    Украјинци се сахрањују на гробљу код цркве, а Каравласи на хрваћанском и мањи дио на љубатовачком гробљу. На Креме- њаку постоји запуштено гробље на којем су сахрањивани Пољаци.
    У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
    Деветина је позната по украјинској културној манифестацији „Червона калена”, која се одржава у љетним мјесецима сваке године, а на коју долазе Украјинци и многобројни гости из многих мјеста некадашње Југославије.
    Данашње становништво Деветине бави се пољопривредом, а велики дио је запослен у иностранству, највише у Аустрији. То се посебно односи на Каравласе. Многи су изградили велике куће, дворишне објекте и ограде, каквих ријетко има у жупским селима, па чак и у приградским насељима.
    Деветина је подијељена на два дијела – један у којем су у великој већини Украјинци, које је ту населила аустроугарска власт, и други, у којем живе Каравласи. Једни с другима скоро да немају додирних тачака. Први Украјинци су доселили крајем 19. вијека (око 1895. године) из Галиције.
    Каравласи су доселили 15. августа 1946. Те године многе породице Пољака су одселиле у матичну државу. Тадашња власт је Каравласима додијелила напуштене куће у којима су живјели Пољаци. У један дио Деветине, из околине Високог најприје су дошле породице Јовановић, Маринковић, Ћорђевић, Петровић, Лукић и Станковић. Пошто нису били вични земљорадњи, бавили су се дрводјељством. Израђивали су дрвену галантерију (чанке, вретена, преслице, кашике, водијере, плоске, заструге). Жене су ишле по оближњим селима, а мушкарци у удаљенија села и ближа градска насеља са коњским запрегама да би продавали своје производе.
    Данашње куће, које су саградили Каравласи, ушорене су и распоређене по засеоцима (Лукићи, Станковићи,Јовановићи,Ђорђевићи,Петровићи.., док су украјинске куће саграђене дуж пута и углавном у близини цркве.
    Према пописима, 1910. године, у селу је било 170 кућа (једна ненасељена) и 1050 становника (536 м. и 514 ж., 482 римо- католика и 568 гркокатолика); године 1921. – 380 кућа и 1.191 становника (по вјероисповијести: 453 римокатолика, 738 гркока- толика; по матерњем језику: Пољака 400, Русина 788 и Срба или Хрвата три); године 1948, Деветина је имала 136 кућа и 800 становника; 1953. – 734 становника (360 мушкараца и 374 жене); 1971. – 589 становника; 1981. – 598 (311 Срба, 33 Хрвата, један Муслиман, 15 Југословена и 238 из реда осталих); 1991. – 102 домаћинства и 479 становника (246 мушкараца и 233 жене). Тада је уписано 297 Срба, 153 из реда осталих, 18 Хрвата и 11 Југословена.
    Половином 2010. село је имало 129 кућа. У 59 домаћинстава борави 176 становника (70 кућа су празне), од тога у Деветини II – 88 Каравласа, а у Деветини I исто толико становника – (Укра- јинаца – 81 и Хрвата – седам).
    У једном дијелу Деветине живи 35 породица Украјинаца и двије хрватске у 56 кућа (девет пустих). У изградњи је једна кућа српске породице. У другом дијелу села, каравлашких породица има 21 у 72 куће и нема ниједне напуштене, али има много пра- зних, јер су њихови власници на раду у Аустрији. Међу таквима су најбројније породице Станковић (78), Јовановић (53), Ђорђевић (50), Лукић и Маринковић по 33 члана, православне вјероиспови- јести, као што су то и сви Каравласи. У дијелу Деветине гдје живе Каравласи има десет презиме- на у 72 куће. У већини су породице: Станковић, која има 20 кућа, Јовановић и Ђорђевић по 13, те Лукић – осам. Станковићи славе Аранђеловдан, а све друге породице Св. Петку. Заступљена су још презимена Петровић (седам кућа и седам породица), Митровић, Николић и Васиљевић имају по једну, Стојановић двије и Маринковић шест породица. У Аустрији 2010. живи и ради 275 каравлашких становника, што је трипут више од оних који тренутно живе у Деветини.
    Најбројније украјинске породице су Лешчешен са четири, те Прихода, Сапун, Холовчук и Репчен имају по три куће. Остале породице имају по двије или једну кућу. Међу њима су Бахтјак, Борошенко, Гуц, Дамјанчук, Кобица, Кошћук, Кулешка, Кутни, Москаљук, Петиљ, Пјекни, Ребачек, Сташешен, Харасум, Хнатек, Холовати и Хуцман. Сви они славе Велику Госпојину. То је уједно и сеоска слава. Још су заступљена презимена Комарчевски – слави В. Госпојину; Маркијевић – В. Госпојину; Ћетојевић – Ђурђевдан; Бркић и Перак, а још постоје куће у којима су живјеле породице Бучи, Гајић, Гоћур, Ковачевић, Ловреновић, Мохач, Синкарчук, Солонемка и Трач, али су пусте.
    Од познатијих личности, у селу су рођени Бранко Ђукић, привредник и Павле Холовчук, књижевник.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1910, 1921, 1948, 1953, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДОВИЋИ

    У Другом свјетском рату као жртве хрватско-муслиманских усташа и фашистичког терора погинули су: Богдан, Јека, Јово и Стеванија Ракић, те Лазар Раковић. Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Чардачанима.
    У рату 1992. – 1995. погинули су борци ВРС: Ненад Вишњевски (1971-1992), те Бранислав (1965-1993), Вито (1959-1993) и Свето Ракић (1955-1995).
    Поузданих и провјерених података о називу села и пори- јеклу становништва нема.
    Према попису из 1879. године Довићи су имали 12 кућа у којима су живјела 103 становника (52 м. и 51 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. село је имало 12 кућа и 80 „источно-православних” становника (37 м. и 43 ж.).
    Према пописима 1895. године село је имало 13 кућа, 16 домаћинстава у којима је живјело 95 становника (53 м. и 42 ж.); године 1910. – 16 кућа и 114 становника (59 м. и 55 ж., сви српскоправославне вјероисповијести); године 1921. – 137 православних становника; 1948. – 46 кућа и 286 становника; 1953. – 289 становника; 1961.-278; 1971.-258; 1981.-314(275 Срба, деветХрвата, 16 Југословена, 14 из реда осталих); 1991. – село је имало 99 кућа и 310 становника (160 мушкараца и 150 жена), од којих 270 Срба, један Хрват, 17 Југословена и 22 из реда осталих.
    Половином 2010. село је имало 103 домаћинства (138 кућа и викендица) у којимаје живјело 319 становника, углавном Срба и мањи број Украјинаца.
    Становништво се искључиво бави пољопривредом. Мањи дио је запослен у иностранству,Кпашницама, Лакташима или Бањалуци.
    Најбројније породице су Кнежевићи (12 домаћинстава, 15 кућа и 37 становника), Ђукићи (12 домаћинстава, 14 кућа и 33 становника), Жабићи (седам домаћинстава, 11 кућа и 25 становника), Мишићи и Ракићи по шест, те Бенићи пет домаћинстава. Кнежевићи славе Ђурђевдан, Жабићи – Ђурђиц, Ракићи – Петровдан, Мишићи – Часне вериге, Бенићи – Никољдан, једна породица Ђукића слави Св. Василија, а остале Илиндан.
    Заступљена су још презимена: Брдан (4 домаћинства) и Ко- џоман – славе Часне вериге; Вишњевски (3) – Марковдан); Вранчић (2), Тешановић (1) – Ивањдан; Вујмиловић (4), Пећанац (1) – Јовањдан); Бабин (1), Нахирни (3) – В. Госпојину; Цвијић (3), Радељић (3), Ђукановић (1), Савичић (1) – Никољдан); Рудић (3), Стојановић (1) – Јовањдан; Станивуковић (4) – Ђурђиц; Црногаћа (3)- Св. Василија; Аћимовић (1) – Митровдан; Баштинац (1), Малкић (1) – Св. Стефана; Видаковић (1), Војводић (1), Зечевић (1), Зорић (1), Станковић (1), Јовичић (1), Каракаш (1), Ћетојевић (1) – Ђурђевдан; Главаш (1) – Аранђеловдан. Остало су викендаши.
    Од познатијих личности из овог села потиче пјесник Братислав Ракић, који живи и ствара у Њемачкој.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901.; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи
    2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДРУЛОВИЋИ

    Становништво Друговића бави се пољопривредом. Од житарица се највише гаје пшеница и кукуруз, а добро успијева воће, посебно трешње и шљиве. Мањи дио мјештана је запослен у Бањалуци, Лакташима и иностранству.
    Локалитети: Бјелића главица, Тешиновића брдо, Игњатића брдо, Амбарине, Поповача, Селиште, Клупице, Царева гора, Ћућуново брдо, Гај.
    Село је добило електричну енергију 1969, а телефонске прикључке 2001. године. Водовод, којим се напаја око 80 кућа, грађен је од 1987. до 1990. године. Вода је званично пуштена 16. априла 1991. Гробље се налази код цркве. Друговиће је 31. августа 1950. године задесио катастрофални земљотрес осмог степена Меркалијеве скале.
    Водотоци су: Црквена, Бојића вода, Сикимића поток, Остојића поток, Рјечица, Илиџа, Муратовац, Студенац, Лужине, Ђуки- на вода, Барељци, Гагичковац…
    Већи засеоци су: Амбарине, Бојићи, Бундале, Гушићи, Јовановићи, Остојићи, Стаменићи, Стегићи.
    У засеоку Амбарине, на Стегића брду изграђено је насеље за избјеглице од 22 стамбене јединице (десет дуплекс кућа и двије самосталне) у којима живи 48 становника прогнаних из разних крајева садашње Федерације Босне и Херцеговине (Доњи Вакуф, Сански Мост, Гламоч, Крупа, Кључ, Купрес, Зеница…).
    Друговићи су једно од ријетких села у општини Лакташи које је међу првима имало цркву и школу у 19. вијеку.
    Градња прве цркве у Друговићима започела је 1863. године. Црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице завршена је и освештана 8. новембра 1867. Тадашњој друговићкој парохији при- падала су села Милосавци, Папажани, Кришковци, Кољани и Хрваћани. Занимљивост у вези са црквом, свакако је велики црквени кључ, сачуван до данашњих дана, тежак 1,3 кг који је исковао Ристо Врањеш из Милосаваца. Први парох је био Василије Игњатић (рођен 1834. у Папажанима, у народу познатији као поп Вајан), који је службовао све до 1905. године. Међутим, свакако је најпознатији свештеник Ђорђије-Ђоко Радић, шести парох по реду, који је рођен 1907. у Санском Мосту, а преминуо 1993. године и сахрањен у Бањалуци. Службовао је од 1934. до 1969. године.
    На мјесту старе цркве, од 1963. до 1967. године саграђена је нова, послије стотину година откада је освештана прва (стара) црква у Друговићима.
    Једна од најстаријих основних школа у тадашњој БиХ саграђена је у Друговићима 1868. године, највише захваљујући архимандриту Васи Пелагићу, који је тада био први човјек бањалучке епархије и богословије. (Он није био само поборник и покретач изградње цркве, већ и школе у овом селу.) Школа је саграђена у црквеном дворишту и звала се Српска народна школа. Први учи- тељ је био Прокопије Трифуновић, Војвођанин. Школа је радила до 1975, а поново је почела са радом 1893. године, пошто су аустроуграске власти дозволиле наставак рада у црквеној згради, која је саграђена 1878. године. Школа је радила до 1913. године. Након девет година (1922), саграђена је зграда са учионицом у приземљу и станом за учитеље на спрату. Убрзо је била саграђена још једна зграда са још једном учионицом. За 142 године постојања, до 2010, школа је активно радила 112 година. Тридесет година није радила због ратова (четири рата) или дотрајалости школске зграде. Из школе је изашло 96 генерација ђака. Према неким подацима у школи је први пут формирана школска библиотека 1923. године. Школа и данас ради као трогодишња подручна школа ОШ „Холандија” у Слатини. Занимљиво је да су многи Друговићани школовали своју дјецу у разним градовима бивше државе, али се само мањи број вратио у село или ближу околину. У томе би, између осталог, требало тражити разлоге што се једно од највећих села лакташке Жупе постепено урушава.
    У селу има хотел „Браћа Ђукић”, бензинска пумпа, четири продавнице мјешовите робе, ауто-отпад и каменолом „Нискоград- ње” из Лакташа. До 2001. године постојао је мјесни уред. Мјесну заједницу Друговићи, поред истоименог села, чине Деветина и Кољани.
    Солунски добровољци из Друговића били су: Стојко Бојић (1880-1943), Ристо Бојић, Остоја Јовановић, Остоја Манајловић, Остоја Остојић (1887-1971), Славко Симић, Млађан (Пејо) Стаменић (1895-1972), Миле Тркуља и Глишо Широњић.
    У аустроугарској војсци било је много мјештана. Поуздано се зна да су Глиго, Ђуро, Милош и Спасоја Бундало учесници Првог свјетског рата.
    У Другом свјетском рату из Друговића су погинули борци НОВ: Ђуро Аулић (1908-1944); Ненад (1914-1944), Коста (1923- 1944), Славољуб (1918-1945), Славко (1920-1944) и Вид Бундало (1894-1946); Костадин Бјелошевић (1923-1946); Никола Дујдуп (1913-1942); Вацлав Вено Хавлик (1916-1942); Саван Којадиновић (1921-1944); Рајко Копреновић (1915-1945); Недељко Манојловић (1916-1943); Васкрсија (1924-1944), Витомир (1916-1944), Дамјан (1907-1941) и Бошко Стегић (1913-1943); Милош Широњић (1922-1943); Крстан (1925-1944) и Доста Улетиловић (1925-1944). Жртве хрватско-муслиманских усташа: Илија Балабан (1894-1943); Цвијо Бундало (1875-1944); Вукосав (1903-1943) и Сретен Ћућун (1939-1943); Чедо (1924-1941) и Стјепан Јовановић (1906-1943); Крстина Манајловић (1925-1945); Остоја Остојић (1923- 1941); Недељка Стегић (1915-1943). Спомен-плоча са њиховим именима налази се код друштвеног дома, поред пута Клашнице- Прњавор.
    У друговићком гробљу сахрањени су борци НОР-а: Крстан Гвозден (1943), Гојко Љубојевић (1945), Дамјан Стегић (1906- 1941) и двојица непознатих бораца.
    На спомен-плочи код цркве налазе се имена припадника краљеве војске који су погинули од 1941. до 1946. године: Воји- слав (1944) и Владо Бојић (1942); Данко Врховац (1944); Бошко Дујдуп (1944); Милош Јовановић (1943); Бранко Јокић (1942); Петар Крмењац (1943); Бранко Курија (1942); Бошко Љубојевић (1944); Остоја (1944) и Пане Микача (1944); Ристо Манојловић (1944); Милован Михајловић (1944); Данило Мирнић (1946); Никола Остојић (1943); Чедо (1944), Душан (1944), Вељко (1944) и Леко Поповић (1944); Бранко (1944) и Вукан Радујковић (1946); Жарко Симић (1946); Благоја Сикимић (1943); Душан (1943) и Остоја Стаменић (1944); Остоја Стегић (1945); Душан Трамо- шљанин (1943); Богдан Тешиновић (1944); Милош Црнадак (1944); Светко Шерван.
    На другој спомен-плочи код цркве налазе се имена осмори- це бораца ВРС из Друговића који су погинули у рату 1992-1995. године: Бранко (1953-1992) и Веселко (1964—1992) Бојић; Бранко Остојић (1954-1993); Драган (1972-1996) и Радован Стаменић (1974-1994); Славољуб Стегић (1950-1994); Горан Црнадак (1965- 1992) и Радомир Широњић (1954-1995).
    Село истог имена први пут се помиње у књизи Гацко кроз вијекове, чији је аутор Новак Мандић-Студе, гдје, поред осталог, стоји: „Југозападно од Гацка, преко Великог и Малог поља, испод посљедњих обронака Вучије баре и с десне стране ријеке Мушнице, налази се насеље Друговићи.” Лакташки Друговићи су дуго но-
    сили име Драговић, или Драговићи.
    Према попису из 1879. године Драговић (Друговићи) су имали 56 кућа у којима је живјело 468 становника (203 м. и 205 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. Драговић (Друговићи) су имали 69 кућа у којима је живило 551 становник (292 м. и 259 ж.), 11 „мухамедана- ца” и 540 „источно-православних”. Нежењених је било 315, оже- њених 216, удоваца и удовица (обудовјелих) 20. Регистрована су три тежака, 157 кметова, један трговац, четири помоћна радника, те 385 жена и дјеце.
    Друговићи су 22. априла 1895. године имали 78 кућа (једна ненасељена) са 700 становника (371 м. и 329 ж.), од чега 1 мухамеданац”, 694 „источно-православна” и пет „римокатолика”. Пољодјелством” се бавило 688 особа, а занатством 12; 1901.-78 домаћинстава и 629 становника (м. 326 и ж. 303);
    Године 1910.-107 кућа (двије ненасељене) и 829 становни- ка (443 м. и 386 ж., 827 српскоправославних, и по један муслиман и римокатолик); године 1921. – 968 становника (по вјероисповијести: 952 православца, 13 римокатолика и три гркокатолика; по матерњем језику: Срба или Хрвата 960 становника, и по четири Пољака и Русина); 1931. – 182 домаћинства са 1212 становника (607 м. и 605 ж.); 1948. – 244 куће и 1311 становника; 1953. – 1367 становника (692 м. и 675 ж.); 1961. – 1289; 1971. – 1.205 (1.194 Србина, четири Хрвата, један Муслиман и шесторо из реда осталих); 1981. – 1.034 (982 Срба, 45 Југословена, три Хрвата и четири из реда осталих); 1991. – 287 кућа и 876 становника (863 Србина, десет Југословена, два Хрвата и један из реда осталих).
    Половином 2010. село је имало 285 домаћинства,376 кућа и
    викендица, а у домаћинствима је живјело 816 становника српске
    £ ^
    националности, осим у двије породице (Олењук и Замфировски) .
    Најбројније су породице Бојић (26 домаћинстава, 30 кућа и 60 становника), по 12 домаћинстава имају Бјелошевићи (12, 39) и Тешиновићи (14, 34), Бундале, Остојићи, Стегићи и Стаменићи имају по девет домаћинстава, Улетиловићи, Рајилићи и Савићи по осам, Сикимић, Радујковићи, Михајловићи и Манојловићи по седам домаћинстава. Бојићи и Стаменићи славе Св. Василија, Бјелошевићи, Остојићи, Тешиновићи, Улетловићи – Никољдан, Бундало и Михајловићи – Јовањдан, Стегићи – Срђевдан, Рајилићи – Св. Игњатија, Савићи – Св. Стефана, Радујковићи – Часне вериге, Манајловићи и Сикимићи – Ђурђевдан. У селу се још славе Томиндан, Марковдан, Св. Пантелејмон, Лучиндан, Св. Јован Златоусти, Петровдан, Видовдан, Аранђеловдан, Митровдан.
    Заступљена су још презимена Јовановић, Поповић, Микача и Црнадак по шест домаћинства, Крмењац, Сумрак и Зарић по пет, Балабан, Гушић, и Ковачевић по четири, Бенић, Божић, Вујиновић, Радинковић и Широњић по три, Бабић, Босанчић, Видовић, Дујдуп, Љубојевић, Милановић, Мишковић, Марковић, Маринковић, Симић, Тркуља, Трамошљанин и Шиканић по двије, те Агић, Алексић, Бјегојевић,Вукосављеви, Копреновић, Кркић, Олењук, Веселић, Врховац, Галић, Глишић, Грујић, Драгић, Ђукић, Игњатић, Јанковић, Лазић, Калезић, Копрен, Праштало, Рајић, Предра- говић, Рогуљић, Рудић, Самарџић, Сладојевић, Сакан, Ћејић, Ћетојевић, Ћућун, Чавић, Зафировски, Шерван и Шуман. Пустих кућа има 28, а викендица 27, а празних 39. (Без становника избјегличког насеља.)
    Антонић, Богојевић, Бубњевић, Вукотић, Главина, Кесер, Ковљеновић, Леви, Лукач, Малиновић, Мирјанић, Пребег, Радако- вић и Томић су викендичари.
    Од познатијих личности које су рођене или су живјеле у Друговићима су: Ђорђије Ђоко Радић, свештеник, Велиша Калезић, дугогодишњи директор школе и Славољуб Славко Рогуљић, привредник.

    ИЗВОРИ : Пописи у Бих 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива;

    ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Ђруговићи, сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослобођилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179; Споме- ница погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
    • Dragica

      Otac mi je iz porodice Ostpjić Anđa i Stevan selo Drugovići. snaja im Dosta .Izgubila sam svaki kontakt sa njima. Otac mi je 1994 g. preminuo. Molim vas dali je neko od Ostokića živ. Čula sam da imaju ćerku Ljubicu u Švajcarsku. Volela bih neki kontakt. Unapred hvala. Dragica.

      Одговори
    • Василије

      Поштовани Војиславе,
      Наишао сам на сајт Порекло.рс и заинтересовали су ме ови текстови, јер имам родбине која потиче из тих крајева, из Лакташке Жупе.
      Желио бих нешто више сазнати о томе, па ме занима како сте дошли до књиге Ж. Вујића.
      Да ли Ви потичете из тих крајева, па Вас молим за адресу за контакт.
      Срдачан поздрав!

      Одговори
  • vojislav ananić

    ЈАРУЖАНИ

    Изградња друштвеног дома започела је 2009. године (још је у току). У селу никада није било цркве, а мјештани припадају слатинској парохији.
    У селу постоје два православна гробља – Ћурића гробље и тзв. Побус гробље. Дио становништва Јаружана се сахрањује у гробљу у Доњим Кадињанима.
    У селу је фабрика љековитог биља „Плантаго”, етно-излетиште „Парк природе” (власништво Бране Ђурића), ветеринарска станица, пилана и двије самосталне трговинске радње. Послије катастрофалног земљотреса 1969. године републичка комисија је пронашла 203 тешко оштећене куће у Јаружанима.
    Телефони су прикључени 1999, а село је добило електричну енергију 1972. године. Дио села је прикључен на градски водовод 1991. године, а има доста локалних водовода с обзиром на то да је село богато изворима питке воде.
    У Другом свјетском рату погинули су борци НОВ: Стево Бабић, Јово Ђурић, Гојко и Миливој Ћеркета. На спомен-плочи код бараке у Ћетојевићима исписана су имена Стеве Бабића, Миливоја Ћеркете. Они су припадали Црновршкој партизанској чети. Погинули су и Раде (Цвијо) Јањић и Петко Ћеркета, чија су имена такође на тој спомен-плочи. Рањени су Никола Јаћимовић, Драгомир Петреш и Вид Ћеркета, рођен 1922. године, најстарији становник села.
    Животе су изгубили Драго (1944) и Петко Ђурић; Ђорђо Петреш (1944), те Пантелија и Славко Ћеркета, као припадници ЈВО.
    У рату 1992-1995. године погинула су шесторица бораца ВРС: Зоран Јањић (1967-1995), Драган Јаћимовић (1950-1994), Душко (1965-1995) и Златко (1965-1993) Петреш и Светко Ћеркета (1952-1995). Њихова имена су на спомен-плочи у Јаружанима заједно са именима дванаесторице бораца из Кадињана и Ћетојевића. На тој плочи је и име Бошка Станивуковића (1971-1991).
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Постоји народно предање да је село добило назив по мноштву јаруга, локава и бара.
    У аустроугарском попису из 1879. нема села Јаружани, а за годину 1885. видјети попис за Слатину!
    Према пописима, Јаружани су 1895. имали 28 кућа (двије ненасељене), са 195 становника (112 м. и 83 ж.); 1901. – 28 домаћинстава и 223 становника (122 м. и 101 ж.); 1910. – 35 домаћинстава и 270 српскоправославних становника (139 м. и 131 ж.); 1948. – 76 домаћинстава и 486 становника; 1953. – 538 станов- ника; 1961. – 560; 1971. – 551 (548 Срба и три Хрвата); 1981. – 598 (563 Србина, један Хрват и 34 Југословена); 1991. – 127 домаћинства и 550 становника (523 Србина, десет Југословена, два Хрвата и 15 из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 151 домаћинство, 193 куће и викендице, а у домаћинствима је живјело 456 становника.
    Најбројније породице су: Јаћимовић (31 домаћинство, 37 кућа, 96 становника), Петреш (31, 33, 88), Ћеркете (22, 26, 73) и Ђурић (17, 24, 57).
    Породице Вујмиловић, Ђурић, дио Јањића, Марјановић, Мијатовић, Петреш, Солдат и Станивуковић славе Јовањдан; Гузијан, Малешевић и Ћеркета – Никољдан; Бабић, Јаћимовић и Јовић – Св. Стефана; Глигић, Јолџић, Лончар и Млађеновић – Ђурђевдан; Веригилас и Јокић – В. Госпојину; Вујић и дио Јањића – Марковдан; Глишић – Св. Игњатија; Докић – Св. Петку; Јошић – Вратоломије; Партало – Часне вериге; дио Станковића – Трифундан; дио Станковића – Аранђеловдан. У селу живе и породице Остојић, Рачић, Сајић, Цота…
    Познатије личности из овог села су Милан Станивуковић, дугогодишњи друштвено-политички радник и Гостимир Јаћимо-вић привредник.

    ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1879, 1895, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002.; Лакташи
    У Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед, 2; Споменица погинулим борцима опилтине Лакташи 1991- 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
    • Sveto

      Poštovani Vojislave želim da Vam se zahvalim na uloženom trudu i da ukažem na greške koje ste vjerovatno prepisali iz djela uvaženog g. Živa Vujića, a i on sam je dobio netačne podatke. Naime društveni dom je sagrađen u Kadinjanima a za potrebe mjesne zajednice Jaružani pa samim tim i spomenik poginulim borcima (91-95) se nalazi u Kadinjanima. Fabrika ljekovitog bilja Plantago nalazi se u Malom Blašku a ne u Jaružanima. S’ poštovanjem.

      Одговори
  • vojislav ananić

    КАДИЊАНИ

    Село је разбијеног типа; куће су претежно лоциране по брежуљцима. Граничи се са селима Алексићи, Бошковићи, Довићи, Јаружани, Мало Блашко и Ћетој евићи.
    Сјеверном страном протиче ријека Турјаница, а јужном Вукешница, која се улива у рјечицу Слатину, а ова у Турјаницу. Познатији извори су Душанића бунар, Вујмиловића бунар, Јагодња- ча, Кршића бунар, Лончаревац, Ивановац (Лукина вода), Студенац и Потребица.
    Терен је претежно брежуљкаст, углавном нагнут према југу, па је повољан за гајење житарица (пшеница, кукуруз, зоб, јечам), а добро успијевају све врсте воћа.
    Од брда познатија су Вујмиловића, Вујасиновића, Вуковића и Радинковића брдо, а постоји Римов, Сексенов и Цигански бријег, те Станковића сокак и Кадина страна. Поред ових познатији топоними су: Главица, Кадјеница, Кућишта, Растоке, Столовача…
    Становништво Кадињана бави се пољопривредом, а мањи ио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству.
    Засеоци су: Башићи, Душанићи, Маџари, Станковићи Гор- њи, Станковићи Доњи, Црногаће…
    Године 1932. отворена је прва школа у Кадињанима у коју су ишли ђаци из Алексића, Бошковића, Јаружана, Кадињана, Љубатоваца, Ћетојевића и околних села. Први учитељ је био Светозар Митровић. Школа је радила до почетка Другог свј етског рата када је порушена. По завршетку рата, поред старе школе направљена је друга, мања, која је радила до катастрофалног земљотреса 1969. године. Данас се на том мјесту налази рушевина зарасла у шипра- жје. У близини је споменик народном хероју Рудију Чајавецу који је на том мјесту погинуо 2. јула 1942.
    У селу постоје двије цркве, освештане 2000. године, и два гробља. У Доњим Кадињанима је Црква Св. влм. Марине (Огњене Марије), а у Горњим Св. Василија Острошког Чудотворца. Про- давнице нема.
    Године 2007. мањи број кућа је добио воду из градског водовода. Отада вода се уводи постепено, тако да је преостало још

    око 50 кућа које немају градску воду. Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
    Солунски добровољци су били: Илија Башић и Ђорђо Вранчић, а у аустроугарској војсци је погинуо Тешо (Стево) Станковић.
    Погинули борци у Другом свјетском рату: Богдан Башић, Драган Глигорић, Душан Маџар, Ратко Курузовић, Остоја Тешановић, Миомир Вујасиновић. Активисти НОВ: Милан Курузовић, Стојан Станковић, Милица Тешановић. На спомен-плочи у Ћетоје- вићима исписана су имена: Богдана Башића, Душана Маџара, Ратка Курузовића, Остоје Тешановића и Стојана Станковића.
    Као припадник ЈВО погинуо је Веле Рачић (1947).
    У рату 1992 – 1995. погинули су борци ВРС: Драган Вранчић (1970-1992); Слободан Вујасин (1969-1993); Грујо Вујмиловић (1963-1993); Драган (1974-1995) и Томо Глигић (1950-1994); Милорад Глигорић (1953-1995); Зоран Пејић (1958-1993) и Мла- ден Рачић (1948-1995). Погинуо је и Милош Вранчић (1968-1991).
    Њихова имена су исписана на спомен-плочи код МЗ Јаружани.
    Поузданих података о поријеклу становништва нема, али постоји занимљиво народно предање о настанку имена села. У До- њим Кадињанима била је велика шума (око 50 дунума), звана Кад- јеница. Чобани су у њој, за вријеме турске власти, направили „судницу за кадију”. О једно стабло су објесили свог чобанина. Налетио је зец, а чобани су помислили да је кадија, па су се уплашили и разбјежали. Онај чобанин је остао да виси и тако је умро. Претпо- ставља се да је по томе село добило име – Кадињани.
    У Кадињанима, испод брда на сјеверној страни, очувани су топоними Турија, Римов бријег и Кућишта, што указује да је ту било старо насеље и средњовјековно село Турија. Може се довести у везу са тврђавом Градина (у Шушњарима), која је одатле удаљена око 6,5 км, па чак и са средњовјековним градом Глаж.
    Године 1885. Кадињани су, највјероватније, били укључени у попис Слатине.
    Године 1895. Кадина Мала је имала 48 домаћинстава, 43 куће (једна ненасељена), и 280 „источно-православна” становника
    280 (148 м. и 132 ж.)
    Према пописима, Кадињани су 1901. имали 38 домаћинстава, са 258 становника (130 м. и 128 ж.); 1910. – 54 домаћинства и 353 становника (190 м. и 163 ж., 349 „српско-православна” и
    четири муслимана); године 1921. – 384 православна становника; 1948. – 137 домаћинстава и 789 становника; 1953. – 834 становника; 1961. – 795; 1971. – 701 (697 Срба, један Хрват и троје из реда осталих); 1981. – 604 (547 Срба, 56 Југословена, један из реда оста- лих); 1991.- 175 кућа и 623 становника (593 Срба, 18 Југословена, седам Хрвата и пет из реда осталих).
    Крајем 2011. село је имало 181 домаћинство, 291 кућу и ви- кендицу, а у домаћинствима је живјело 511 становника (506 Срба и четири Украјинца).
    Најбројније породице су Станковић (34 домаћинства, 44 куће, 111 становника), славе Арханђеловдан (16 породица), Ђурђев- дан (9), Јовањдан (5), Трифундан (1), Покров Пресвете Богородице (1); Глигић (24, 29, 65), славе Ђурђевдан; Вујмиловић (19, 32, 62) – Јовањдан, осим једне породице која слави Митровдан; Душанић (14, 18, 37) – Јовањдан; Вуковић (13, 16, 34) – Св. Игњатија; Маџар (7, 9, 25) – Никољдан.
    У селу су заступљена и сљедећа презимена: Башић, Вујасин, Вујасиновић, Јанковић, Јеринић, Радановић, Радинковић, Ра- дић, Тривић – славе Ђурђевдан; Брдан, Мишић – Часне вериге; Василић – Илиндан; Вранчић – Ивањдан; Вујанић, Сексен – Лучиндан; Глигорић, Звјерац, Јагодић, Рибић, Рогић, Тилић, Томаш, Ћеркета, Шкорић – Никољдан; Ђукић, Јакша, Јовановић – Св. Иг- њатија, Јошић и Партало – Вратоломије, Пејић – Св. Пантелејмона, Петреш – Јовањдан, Рачић – Аранђеловдан, Црногаћа – Св. Василија.
    Остали су викендичари и њихова презимена нису у овом попису. Пустих кућа има 24, а празних (власници раде у иностранству) и викендица (чија су презимена заступљена у селу) има педесетак.Од познатијих личности, у селу су рођени Светозар Ћерке- та, Славко Станковић и Борко Радинковић, привредници, др Томо Вујмиловић, Урош Маџар, друштвено-политички активиста.

    ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у npoutnocmu, Лакташи 2002; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981;
    Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годипу 1901, 103; Статистички преглед, 2; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991- 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
    • Sveto

      Jedina moja želja je da ono što ste ovde napisali bude što tačnije pa pošto sam u nekim događajima lično učestvovao smatram da mi je dužnost da netačne navode ispravim. Naime crkva V. Ostroškog u G. Kadinjanima osveštana je 2003.g. a crkva Ognjena Marina osveštana je 2005.g.Rijeka Vukešnica ne ulijeva su u Slatinsku rijeku nego se obadve na jednom mjestu ulijevaju u Turjanicu. Pozdrav!

      Одговори
  • vojislav ananić

    КОЉАНИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 19 км сјевероисточно од општинског центра, 16 км од Клашница и 3,5 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини 5,157 км, смјештено је између 147 и 230 м н. в. Централним дијелом села пролази асфалтни пут дужине 0,5 км, изграђен 1989. године. Село је разбијеног типа, граничи се са селима Друговићи, Гумјера (лакташка), те Хрваћани, Просјек (прњаворска општина).
    Познатији водотоци су Собањска ријека, Лукин поток, те Барељци и Лужине. Терен је претежно брежуљкаст, осим уз водотоке.
    Становништво Кољана бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у иностранству. Од житарица успијевају кукуруз, пшеница, зоб, раж, а од воћа шљиве, јабуке, крушке и др.
    Познатији засеоци су: Веселић, Копрен, Остојић, Широњић. Село је познато по локалитету Амбарине .
    Школа је радила од 1959. до 1975. године. Отада ђаци похађају основну школу у Друговићима. Зграда некадашње школе је неуређена.
    Црква, посвећена Св. Архангелу Гаврилу изграђена је 2008. године.
    У селу постоје два стара (напуштена) гробља и гробље Балабан од 1962. године, продавница мјешовите робе и кафић. Водовода нема, телефони су прикључени 1998, а електрична енергија 1969. године. Прва продавница мјешовите робе је отворена 1981. године.
    Солунски добровољци су били: Вид и Љубо Веселић, Душан Милинковић и Остоја Џакула.
    Учесници Првог свјетског рата били су: Петар Веселић, Стојко Вукомановић, Стојан Јевђенић, Мирко и Станко Копрен, Саво и Станко Остојић, Милан и Тривун Широњић. Као борци НОР-а у Другом свјетском рату погинули су: Нада Веселић (1928-1945), Ђорђо Копрен (1925-1943), Недељко Ми- линковић (1926-1943), а жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Јово (1922-1941) и Душан Копрен (1919-1941), те Петко Малбашић (1913-1941). Њихова имена су исписана на спомен- плочи испред зграде мјесне заједнице у Друговићима.
    На спомен-плочи код цркве у Друговићима исписана су имена бораца Краљеве војске (ЈВО), који су погинули у Другом свјетском рату: Душан Милинковић (1946), Остоја (1944) и Петар (1944) Остојић и Бошко Црнадак (1944).
    У рату 1992-1995. живот су изгубили борци ВРС Ратко Добрњац (1945-1994), Драган Лазаревић (1967-1995) и Горан Остојић (1975-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Друговићима.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу се- ла нема.
    Према аустроугарском попису из 1879. године, Кољани су имали 16 кућа у којима је живјело 120 становника (72 м. и 48 ж.) грко източњака”. Године 1885. Кољани су имали 19 кућа у којима је живјело 136 „источноправославних” становника (81 м. и 55 ж.). Нежењених је било 80, ожењених 52, удоваца и удовица четворо. Евидентиран је 91 кмет, пет помоћних радника, те 229 жена и дјеце.
    Кољани су 1895. имали 31 домаћинство у 23 куће, са 159 „источно-православна” становника (93 м. и 66 ж.). „Пољодјелством” се бавило 159 особа; 1901. – 18 домаћинстава и 153 станов- ника (98 м. и 55 ж.); 1910. – 41 домаћинстава и 266 становника (140 м. и 126 ж. 217 „српско-православна”, два муслимана, 42 римокатолика и пет гркокатолика); 1921. – 244 становника (по вјероисповијести: 206 православаца, 34 римокатолика и четири гркокатолика; по матерњем језику: Срба или Хрвата 207, Пољака 34 и Русина три); 1931. – 50 домаћинстава и 321 становника (161 м. и 160 ж.); 1948. – 63 домаћинства и 376 становника; 1953. – 369 становника (185 м. и 184 ж.); 1961. – 356; 1971. – 271; 1981. – 208 (207 Срба, један Југословен); 1991.-61 домаћинство и 205 становника (201 Србина, једног Југословена, два Хрвата и једног из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 47 домаћинстава, 75 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 133 становника.
    Најбројније породице су Веселић (седам домаћинстава, 20 становника) и Широњић (шест домаћинстава, 19 становника). Веселићи славе Ђурђиц (осим једне породице која слави Марковдан), а Широњићи Јовањдан. Још су заступљена презимена: Бабић, Малкић, Савић славе Св. Стефана; Бојић – Св. Василија Великог; Васић, Вукомановић – Часне вериге; Вулин, Косић, Лазаревић, Михајловић – Јовањдан; Зеленац, Јунгић, Станић – Ђурђевдан; Јевђенић – Св. Јована Златоустог; Кнежевић – Срђевдан; Копрен, Остојић, Цвијић, Црнадак – Никољдан; Милинковић – Аранђеловдан; Добрњац – Ђурђиц; Савић, Чолић – Лучиндан.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Друговичи, сјечања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901\ Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРИШКОВЦИ

    У Кришковцима је постојала Земљорадничка задруга „Жупа”, основана послије распада СРЗ (1953), а радила је до 1995. године. Бавила се откупом свих врста пољопривредних производа и шумског воћа, те по томе била чувена у цијелој Жупи и шире. Мјештани Кришковаца и околних села могли су да продају све што су произвели, а могли су да купе све што им је било потребно за домаћинство и пољопривредну производњу.
    Од брда најпознатија су Бојића (на коме је велики базен питке воде), Гајића, Басалово, Бундалово, Вулиново и Ћејића брдо (на коме је некада био турски чардак, а касније клепало). Поред ових познатији топоними су: Лужани (Доњи и Горњи луг), Доње и Горње баре, Гложик, Ракитићи, Орловић и Кукиловац.
    Становништво Кришковаца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству.
    Познатији засеоци су: Гајић, Гудураш, Лужани, Скробоње, Ћејићи и Шикање.
    Село има основну школу „Ћирило и Методије” која је подручна школа ОШ „Младен Стојановић”, Лакташи. Прва школска зграда саграђена је на Прауљама, септембра 1947. године на којој је постављена плоча која о томе свједочи. Први учитељ је био Радосав Јовановић. Четвороразредна школа је радила до 1960. године, када је отворена прва осмогодишња школа на лакташкој општини. Носила је назив „Данко Митров”, а 1993. је приименована у Основну школу „Ћирило и Методије”. Освештана је 28. маја 1994. Садашња школска зграда је саграђена 1975, а у октобру исте године почиње извођење наставе.
    У Кришковцима постоји Капела Св. Тројице, изграђена 1976. године на темељима старе дрвене цркве – ћелије, која је данас прерађена у парохијалну салу. Кришковци су припадали парохији Друговићи до 2007. године. Поред ћелије, 2003. године започела је изградња Цркве Преображења Господњег, која је завршена 2010. Отварањем нове цркве оформљена је нова парохија са централном црквом у Кришковцима којој припадају села Шешковци, Папажани и Милосавци. Традиционални народни збор (житне молитве – масла) одржава се код цркве другог дана Духова. У селу 

    постоје четири православна гробља: Басалово, Гајића, Лужанско и Ћејића гробље.
    Село има пошту, друштвени дом, подручну здравствену ам- буланту, бензинску пумпу, пољопривредну апотеку, два кафића и продавницу мјешовите робе.
    Поштански саобраћај у Кришковцима постоји од 1963. го- дине, када је отворена зграда поште. Године 1969. у многим кућама петролејке су избачене из употребе, пошто је село добило електричну енергију. Телефонски прикључци су у употреби од 1992. године, а савремени водовод је пуштен у рад 28. јуна 2011. Центар насеља је 1963. године имао електричну струју коју је производила динамо машина. Први телефонски прикључак је уве- ден у школу 1964. године, а од 2007. године центар насеља Криш- ковци покривен је јавном расвјетом. Санација друштвеног дома извршена је 2008, а уређено је и вишенамјенско игралиште 2007. године. Канцеларија мјесне заједнице у Кришковцима је постојала до 1997. године. Село је од 1962. године аутобуском линијом повезано са Бањалуком. У катастрофалном земљотресу 1969. године републичка комисија је пронашла 203 тешко оштећене куће.
    Погинули у Другом свјетском рату као припадници НОВ:
    Драго (1925-1944), Остоја (1925-1945) и Милорад (1928-1944) Букара; Бранко Бундало (1925-1944); Јаков (1927-1944) и Илија (1927-1944) Ћустић; Ратомир Рајо Ћејић (1918-1944); Војислав Гајић (1922-1944); Војислав Јуришић (1926-1944); Душан (1923- 1944) и Јован (1904-1945) Кнежевић; Здравко Лазић (1919-1944); Драгутин Рашић (1923-1944); Бранко Сикимић (1926-1944); Борко Шикања (1923-1944); Новак Вуксан (1920-1944), а као активисти НОБ: Стево Ћустић (1905-1944) и Стево Солдат (1904—1944). Жртве хрватско-муслиманских усташа су били: Остоја В. (1918- 1941) и Ристо М. (1915-1944) Добрњац; Слободан Јовичић (1915- 1941); Млађан Мајсторовић (1905-1941) и Ћорђо Савић (1907- 1941). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред МЗ Кришковци, која је откривена 27. јула 1988.
    На спомен-плочи код цркве, откривеној 1997. године, испи- сана су имена бораца Краљеве војске (ЈВО), који су погинули од 1941. до 1947. То су: Љубо О. (1914-1944), Вељко Д. (1915-1945), 
    Милорад М. (1923-1944), Бошко Ф. (1916-1945), Новица Ф. (1922- 1943) и Драгољуб Ј. Бундало (1924-1944); Љубо М. (1919-1944), Драгутин П. (1914-1946) и Петра В. Бркић (1920-1945); Спасоје Ж. Басало (1922-1943); Миле М. Вуксан (1921-1947); Теодор Ј. Вучковић (1914-1943); Вељко Ј. Гајић (1916-1943); Миле Љ. (1919-1943) и Владо К. Гудураш (1913-1943); Мићо Ћ. Благојевић (1923-1943); Милан С. (1916-1946), Влајко С. (1923-1946) и Миле Т. Ђурић (1924-1943); Митар Ђ. Јелисавац (1912-1943); Страхиња И. Јуришић (1916-1945); Даринка П. Јовичић (1895-1946); Стево Ј. Ромић (1912-1943); Рајко С. Солдат (1926-1946); Милан Ј. Станишљевић (1912-1942); Драгољуб М. Савић (1924-1943); Раде Ј. (1917-1942) и Јово Ј. Скробоња (1920-1943); Владимир Ђ. (1918-1945) и Томо Д. Тривић (1926-1943); Милорад М. (1920-1943) и Вељко И. Ћејић (1927-1943) и Вукашин В. Шикања (1918-1944).
    У рату 1992-1995. погинуло је 12 бораца ВРС: Миомир Бојић (1969-1992); Синиша (1974-1995) и Милорад (1973-1992) Букара; Миро Гајић (1973-1992); Жељко (1963-1995) и Зоран (1975-1995) Драгојевић; Љубо Сандић (1949-1992); Ново Скробоња (1958-1994); Момчило Солдат (1956-1993); Угљеша Станишљевић (1959-1995) и Јово Јелисавац (1965-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред МЗ Кришковци, која је откривена 11. октобра 2001.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У народу су сачувана и разна предања. Тако су села Мартинац, Илићани, Кришковци и Шешковци, по једном предању, названа по именима четворице браће: Мартину (који је од оца добио брда до Врбаса – данашњи Мартинац), Илији (брда и долину до Просјечке ријеке – Илићани), Кришку (јужни дио имања – Кришковци) и Шишку (старо кућиште – Шешковце. Друго народно предање каже да су мјештани добро криштали и да је село по томе добило име. Претпоставља се да је већи број становника за вријеме турске владавине доселио из Високе крајине. Насеље Кришковци се први пут помиње 1716. године.
    Према попису 1879. године Кришковци су имали 64 куће у којима је живио 451 становник (244 м. и 207 ж.) „грко източњака”. Године 1885. у Кришковцима је било 69 кућа и 392 источно-православна” становника (213 м. и 179 ж.). Према пописима, Кришковци су 1895. имали 76 кућа (двије ненасељене), са 499 „источно-православна” становника (283 м. и 216 ж.); 1901. – 71 домаћинство, са 450 становника (263 м. и 187 ж.); 1910.-94 куће (двије ненасељене) и 648 српско-православних становника (336 м. и 312 ж.); 1921. – 638 православних становника; 1931. – 126 домаћинстава и 818 становника (418 м. и 400 ж.); 1948. – 173 дома- ћинстава и 1.047 становника; 1953. – 1.092 становника; 1961. – 996; 1971. – 966 (952 Србина, један Хрват, шест Југословена, седам из реда осталих); 1981.-881 (859 Срба, пет Хрвата, осам Југосло- вена, девет из реда осталих); 1991. – 219 кућа и 740 становника (717 Срба, 13 Југословена, два Хрвата и осам из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 200 домаћинстава, 308 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 555 становника српске националности.
    Најбројније породице су Гудураш (21 домаћинство, 24 куће, 61 становник), Ћејић (14,18 32), Добрњац (12, 18, 32), Бркић (9, 16, 27), Гајић (11, 16, 38), Скробоња (10, 11, 31), Бундало (7, 14, 27). Породице Бундало, Гудураш и Добрњац славе Јовањдан; Гајић и Ћејић – Ђурђевдан; Бркић – Илиндан; Скробоње – Св. Стефана.
    Породице Адамовић, Аулић, Вученовић, Вуксан, Јелисавац, Јуришић, Мајсторовић, Новковић, Попадић, Радинковић, дио Сикимића, Ћетојевић и Шаула славе Ђурђевдан; Бајић, Басало, Бурдељ, Весељак, Ђурић, Марјановић, Солдат, Сумрак, Ћустић и Шестак – Јовањдан; Драгојевић, Јаковљевић, дио Сикимића, Станишљевић и Црнадак – Никољдан; Бојић – Св. Василија Великог; Букара – Св. Игњатија; Ђукић – Св. Стефана; Кресојевић – Томиндан; Лазић – Аранђеловдан; Перић и Рашић – Лазареву суботу и Шикање – Видовдан.
    Познатије личности, рођене или су живјеле у Кришковцима: Петра Добрњац (1922-2007), самоука пјесникиња, Милорад Миле Шаула (1920-1987), дугогодишњи директор земљорадничке задруге „Жупа”, Жељко и Никола Ћејић, привредници, Драго Црнадак, књижевник и друштвенополитички радник, Момо Гајић, друштвенополитички активиста, те Миливој Бундало – монах Симеун у манастиру Завала.
    Поред њих, у селу су (или су били) познати и Драго Бркић, Рајко и Миливој Добрњац, Мира и Драгутин Ћејић, Ђорђо Аулић, Раде Јаковљевић, Саво Ћејић, Саво Букара…

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Младен Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима,
    Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЉУБАТОВЦИ

    Кроз село пролази асфалтни пут дужине 5,5 км (четири км изграђена 1984, а 1,5 – 2002. године. Остали путеви до заселака су макадамски. Куће су збијеније на уском појасу поред ријеке Турјанице и око главне саобраћајнице, а раштркане по брежуљцима. Окружено је селима Алексићи, Деветина, Рајичевци, Ћетојевићи (лакташка), Скакавци (прњаворска) и Лађевци (челиначка општина).
    Терен је претежно брежуљкаст, осим око ријека. Средином села се простире узвишење (брдо) између два већа водотока – Турјанице, која тече према западу и Ријеке, која тече према истоку. Од Ријеке која се спаја са Јовиним врелима настаје Јеловац који се улива у Турјаницу.
    На лијевој обали Турјанице, у Кадињанима, очуван је топоним Турија. То указује да је на том мјесту било старо насеље и средњовјековно насеље Турија.
    Јужном страном протиче ријека Турјаница (на којој су биле четири воденице , постоје још двије). Турјаница настаје од двију мањих рјечица у Бранешцима: Прекаје и Куртовића ријеке. Претпоставља се да је ријека добила назив по прастарој животињи тур, коју су људи ловили за исхрану (изумрла врста дивљег говеда, посљедњи европски примјерак је живио до 1627. године). То наводи на другу претпоставку да је подручје око Турјанице било насељено у прастара времена.
    За вријеме сељачке радне задруге кроз Језерине је прокопан канал који је служио за наводњавање, а касније постао главни ток Турјанице. 
    У селу су познатија узвишења под шумом: Награда, Доло- ви, Дулер, Вујића брдо, Осоје, Присоје, Церик… Подручје је обрасло листопадним шумама, које су у прошлости крчене, па су знатне површине под пашњадима, ливадама, воћњацима (шљива, јабука, крушка, трешња) и њивама (кукуруз, пшеница, зоб). Добро успијева и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне. Њиве се зову: Бара, Бујадљиковача, Даулија, Ивике, Каравлашиште, Коловрат, Крубљаш, Кусељци, Лука, Луковиште, Пјескуља, Попрекуша, Сига, Станишта, Стјепанка, Тукови…
    У народу су најпознатији локалитети: Долови, Награда, Језерине (Језериште), Црквиште.
    На узвишењу изнад Турјанице, на локалитету Градина, пронађени су гвоздено копље, стрелице, прстен, сребрни новац и остаци керамике, који вјероватно потичу из касног средњег вијека.
    Готово искључиво занимање становништва Љубатоваца је пољопривреда. Мјештани се бавОе ратарством, повртларством, воћарством, а гаје и стоку. Мањи дио је запослен у иностранству, највише у Аустрији, Швајцарској и Словенији.
    Засеоци су: Бабићи, Вујићи, Вукелићи, Гамбери, Драгојевићи, Ђурићи, Лончари, Лужани, Кнежевићи, Ковачевићи, Маринковићи, Пантелићи, Рајићи, Рогићи, Теодоровићи…
    Центар просвјетног и културног живота била је школа све до 5. септембра 2006, која је почела са радом 23. септембра 1949. Први учитељ је био Љубинко Дејановић, а посљедњи Милосија Савановић. Школа је престала са радом због смањеног броја ђака. Ђаци путују аутобусом у школу у Бошковиће, која је подручна школа ОШ „Холандија” у Слатини.
    У селу постоји православно гробље које је ограђено бетонским стубовима 2007, а у гробљу је мања капела, изграђена 1998. године. Према народном предању на том мјесту је некада била црква, о чему свједочи велика камена плоча, вертикално постављена, као и назив Црквиште. У гробље је доведена струја и вода. Чесма је изграђена октобра 2008. На локацији Понор Бјељевина 9. фебруара 2002. покривена је ловачка кућа. Мјештани припадају кокорској парохији и вјерске потребе задовољавају у кокорској цркви (општина Прњавор).
    Љубатовци су богати изворима питке воде. Скоро свака увала има извор питке воде. Неколико их је каптирано, тако да село нема градски, али има десетак мањих локалних водовода и доста извора из којих се становништво снабдијева питком водом. Поред Турјанице значајнији водотоци су Ријека (којаљети пресуши), и потоци Јеловац и Хајдучки поток. Познатији извори су Велики поток, Вујића бунар, Гамберовића и Драгојевића врело, Дулер, Јовина врела, Ковачевића точак, Ристин поток, Студенац и многи други.
    Са Бањалуком село је повезано аутобуском линијом од 19. октобра 1974. Године 1971. у многим кућама петролејке су избачене из употребе, пошто је село добило електричну енергију. Телефонски прикључци се користе од 2000. године. Село има продавницу мјешовите робе и ветеринарску станицу.
    У катастрофалном земљотресу 1969. године републичка комисија је пронашла 103 тешко оштећене куће.
    Дана 24. јуна 2003. Љубатовце је задесило олујно невријеме. Причињена је велика материјална штета на стамбеним и дру- гим објектима (поскидани кровови, полупан цријеп, поломљена прозорска стакла), усјеви и воћњаци уништени око 90 %, ишчупана и поломљена многа шумска стабла и стабла воћака. Што је још горе, невријеме се поновило 19. августа исте године, али су посљедице биле мање.
    Солунски добровољци били су Коста Вукелић и Теодор Пантелић.
    У Првом свјетском рату су били, као аустријски војници: Јово Вујић, Недо Вукелић, Станоје Данојевић, Томо Ђурић, Јово Кнежевић, Јован Теодоровић, Вид и Душан Ћетојевић.
    У Другом свјетском рату погинуо је Давид Теодоровић (1924-1946) као борац НОР-а, а још су погинули: Алекса Гамбер (1915-1946), Голуб Ђурић (1910-1943), Милан Савић (1900-1946) и Давид Ћетојевић (1917-1943). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Бошковићима, код школе.
    Као припадник краљеве војске (ЈВО) погинуо је Рајко Ђурић (1912-1942).
    У рату 1992-1995. живот су изгубили борци ВРС: Јово Вујић Јовица (1970-1995) и Радомир Данојевић (1972-1992). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у МЗ Алексићи.
    Преци садашњег становништва досељавали су се, према предањима, углавном из Старе Херцеговине. Увјерљивих и поузданих података о називу села нема.
    Аустроугарска је доласком на ове просторе (окупацијом БиХ 1878) обавила неколико пописа становништва. Први попис направљен је 16. јуна 1879, други 1. маја 1885, сљедећи 22. априла 1895, а посљедњи 10. октобра 1910. године.
    Према попису из 1879. године Љубатовци су имали 25 кућа у којима су живјела 162 становника (89 м. и 73 ж.) „ източњака” (православца); године 1885. у селу је било 28 кућа у којима су живјела 203 становника (112 м. и 91 ж.), од тога један мухамеданац” и 202 „источно-православни”. Нежењених је било 113, ожењених 83, удоваца и удовица седам. Био је један властелин, два тежака, 59 кметова, три помоћна радника, надничара и слуга, те 138 жена и дјеце.
    Љубатовци су 1895. имали 35 кућа (4 ненасељене), са 212 „источно-православна” становника (110 м. и 102 ж) који су се бавили „пољодјелством”. Те године извршен је попис стоке у Љубатовцима. Било је 35 посједника животиња (без пчелара). Коња је било 43, говеда – 329, оваца – 419, коза – 89, свиња – 435. Тада је било 14 пчелара и 42 кошнице.
    Године 1901. село је имало 31 домаћинство са 221 станов- ника (130 м. и 128 ж.); 1910. – 43 куће и домаћинства и 266 спскоправославних становника (148 м. и 118 ж.); 1921. – 295 православних становника.
    Обављен је попис и 31. марта 1931. Љубатовци су тада припадали општини Кокори, за коју постоје збирни подаци о броју кућа, домаћинстава и становника, из којих није могуће утврдити колико је учешће овог села у тим подацима.
    Године 1948. – 88 домаћинстава и 523 становника; 1953. – 547; 1961. – 513; 1971. – 525; 1981 – 525 (463 Срба, 41 Југословен, један Хрват и 20 из реда осталих); 1991. – 113 домаћинстава и 429 становника (414 Срба, девет Југословена, по један Хрват и Муслиман, те четворо из реда осталих. Било је 216 м. и 213 ж.). Тада је регистровано 97 породичних и 17 непородичних (самачких) домаћинстава. Структура домаћинстава према броју чланова је била сљедећа: 22 домаћинства са два члана, 15 са три, 21 са че- тири, 17 са пет, осам са шест, девет са осам, пет са осам и више чланова (укупно 43) и 17 самачких.
    На прелазу у нови миленијум (2000. године) село је имало 102 домаћинстава, 122 куће и викендице у којима је живјело 327 становника, од којих је само један Хрват, а остало су Срби.
    Крајем 2011. село је имало 87 домаћинстава, 136 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 273 становника српске националности, осим једног Хрвата. За 11 година број домаћинстава је смањен за 11, а број становника за 54 (умрли, одселили, удаја). Пустих кућа има 26, празних и ненасељених 19 (куће у изградњи или власници раде у иностранству, Бањалуци, Лакташима), а викендица има седам. У двадесетогодишњем периоду (1991 – 2011) годишње се гасило просјечно 1,3 домаћинство, а број становника се смањивао за 7,8.
    Најбројније породице 2011. године су: Теодоровић (12 домаћинстава, 17 кућа и 51 становника) славе Св. Игњатија; Ђурићи (9, 14, 32) – Св. Василија Великог; Ћетојевићи (8, 10, 23) – Ђурђевдан и Вујићи (7, 16, 19) – Марковдан, осим једне породице која слави Св. Стефана. Бројније породице су Гамбер (5, 10, 18), славе Никољдан, Св. Пантелејмона и Аранђеловдан; Драгојевић (5, 10, 9) – Св. Васлилија Великог; Вукелић (6, 6, 15) – Ђурђевдан; Кнежевић (4, 5, 20) – Св. Игњатија; Ковачевић (5, 7, 15) – Ђурђевдан; Маринковић (5, 8, 13) – дио слави Св. Стефана, а дио Св. Петку; Рајић (5, 10, 14) – Марковдан и Рогић (4, 5,21) – Никољдан.
    Заступљена су још презимена: Бабић, Дабић – славе Св. Стефана; Гајић – Лазареву суботу; Данојевић – Св. Игњатија; Лончар – Ђурђевдан; Пантелић – Никољдан; Петровић – Св. Василија Великог; Самац и Стојнић – Јовањдан.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива и личне забиљешке;

    ЛИТЕРАТУРА: В. Граљук, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине II, Сарајево, 50, 1998; Б. Ковачевић, Л. Ристић, М. Кнежевић, Социологија насеља, Бањалука 2009; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179-180; Статистички преглед, 27; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МАЛО БЛАШКО

    Сеју пшеницу, јечам, зоб. Добро успијевају шљиве, јабуке, крушке, трешње, ораси… Неколико домаћинстава има фарме крава (углав- ном продају млијеко професионалним мљекарима).
    Село је познато по старој цркви брвнари, посвећеној Рође- њу Пресвете Богородице (Малој Госпојини), која је на брду Осоје (302 м н. в.), у шуми, на пропланку са липама, саграђена прије 12. марта 1761. године, пошто је нађен запис ктитора Георгија Цвјетојевића са тим датумом. Сматра се да је црква саграђена 1743. године, будући да је постојао писани траг да је те године освештана. Као и за многе друге сличне цркве, тако и за ову не постоје прецизни подаци о времену градње, али постоје многобројне легенде.
    Ова црква је јединствена по својој старини, грађевинским елементима и значењу за српски народ овога краја. До 1924. године била парохијална црква парохије слатинске. До цркве је асфалтирана дионица пута 2007. године. Око цркве је гробље у коме су пронађене средњовјековне камене плоче. У њему се, осим Срба сахрањују и Словенци. Ту је и почивалиште познатог коре- ографа и етнолога Васе Поповића (1936-2005), који је рођен у овом селу.
    Имена свештених лица која се помињу у вези са овом црквом су патријарх Арсеније из 1743. и парох Дамјан Поповић из 1765. године. Свештеник Теофан Варница је службовао од 1884. до 1891. године, а Петар Варница 1892. до 1921. године. Више десетина година црква у Малом Блашку била је центар данашње слатинске парохије . И данас су познати и добро посјећени божићни и васкршњи уранци код ове цркве.
    У близини старе цркве, 1923. године нађена је камена плоча с натписом писаним глагољицом и рељефом који приказује лов. Она је пребачена у Земаљски музеј у Сарајеву. Плоча је од лапора, димензија 56 х 54 х 8,5 цм, са угравираним украсима и глагољским натписом у три ретка: „Мартин лежи Василев син се писа Миле с(и)н”.
    Село није имало школу, а ђаци похађају Основну школу „Холандија” у Слатини.
    Према подацима из књиге ,Двадесет и пет година рада ,Ј1росвјете“ 1902-192Т\ штампане у Сарајеву 1927. године, у селу Слатина-Блашко 26. децембра 1913. године формиран је одбор СКПД „Просвјета”.
    Године 1936. Бошко Ристе Поповића из Малог Блашка први је купио вршалицу од Драгутина Томана, који је имао радњу у Бањалуци, а робу је набављао из Чехословачке.
    Од 1990. године у селу постоји фабрика „Перпер” која прозводи постељину и рубље. Село има двије продавнице мјешовите робе на локацији код Гајића.
    Градња првог сеоског водовода дугог 4,5 км започела је јуна 1979. године, а завршена 1984, када је 37 домаћинстава доби- ло питку воду, што је било значајно за село, с обзиром на то да су мјештани дотад имали здравствених проблема због неисправне воде. Водовод је дуг пет км, а радове су финансирали мјештани. Градски водовод из Лакташаје доведен 2011. године.
    Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке у прољеће 2000. године.
    Асфалтирање пута од главне саобраћајнице Слатина – Клашнице до старе цркве, дугог 2400 м, одвијало се у три етапе. Прва етапа дужине 1000 м завршена је септембра 2004, друга 800 м септембра 2006. и трећа 600 м новембра 2007. године. Највећи дио средстава обезбједила је општина, а мањи дио мјештани, те Туристичка организација Лакташи и Српскоправославна општина Слатина. Постављањем асфалта историјски споменик Цркве брвнаре је приближен вјерницима и туристима.
    Солунски добровољци из Малог Блашка били су: Милош Поповић (тешки ратни инвалид), Петар Стојановић (није се вратио) и Милош Трифуновић – Баран (тешки ратни инвалид).
    У аустроугарској војсци је служио Ристо Поповић, који је у санитету научио вјештину вађења зуба. По изласку из војске донио је зубарска клијешта која је добио на поклон. Дуго година је становницима М. Блашка и околних села бесплатно вадио болесне зубе.
    Руска породица, Коропкин, настањена је у Малом Блашку, 1924. године. Никола Коропкин, рођен 1892. године у Русији – Омска област, у вријеме Првог свјетског рата био је добровољац у српској војсци.
    Погинули у Другом свјетском рату као борци НОВ: Милан Милинковић, Милан Поповић и Мирко Шкорић, а као припадник ЈВО Вид Бркић (1945).
    У рату 1992 – 1995, године погинули су борци ВРС: Никола Зубер (1950-1995); Борислав Јагодић (1947-1994); Драшко Милинковић (1969-1992); Бране Мушић (1957-1992); Раде Станковић (1957-1991) и Младен Тешановић (1976-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Слатини. На тој плочи су и имена браће Драгана (1969-1991) и Мирослава (1968-1991) Рачића.
    По народном предању село је добило име по неком богаташу Блажу. Велики земљопосједник Блаж је имао два сина, једног високог (великог) и другог ниског (малог) растом. Једног је дана кренуо са синовима, на коњима, и прошао сву своју земљу. На крају је рекао оном великом – оно је твоја земља, а маломе – оно је твоја земља. Тако су се села прозвала Велико и Мало Блашко. Могуће је и другачије поријекло имена. У народу се некад стока називала благо зато што се продавала за новац. Дијалектологија познаје именицу блашче (марвинче), а значи једно грло стоке. Могуће је да је некад село било богато стоком-благом, па отуда можда потиче Блашко.
    Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. године махала Средње Блашко , припада Кобашу. Земин Алије, у посједу Абдулкерима, сина Абдуллаховог – годишње 90; Баштина Мустафе, сина Мехмедовог, у посједу његовог сина Бехрама; Баштина Тур-Алије, сина Хусејновог, у посједу Пирије Тимуровог; Баштина Искендера, сина Хизировог, сада у посједу Ејнехана Искендеровог; Баштина Тимурхана, у посједу Бехрама, сина Јусуфовог; Баштина Мурувета, сина Ејнехановог, у посједу Ризвана Ахмедовог; Баштина Ахмеда, сина Абдуллаховог, у посједу његовог сина Арслана; Баштина Вукића, у посједу Фируза, сина Мех- медовог; Баштина Увејса, у посједу Кејвана, сина Абдуллаховог; Баштина Тимура, сина Хасановог, у посједу Мустафе Милићевог; Баштина Хасана, сина спахије Абдуллаха; Баштина Мехмеда, у посједу Касим-хаваџе – 40; Баштина Турхана, сина Хасановог, у посједу Ферхада, сина Хасановог; Баштина Хамзе, у посједу Ферхада Абдуллаховог; Баштина Вукдрага Петковог, у посједу Дејчића Обрадовог; Баштина Вука Павковог; Баштина Вуксана, сина Павковог; Баштина Павка Страхињиног; Земин Мустафе, сина Јусуфовог, Бехрама, сина Алагозовог, Ахмеда, сина Оручевог и Радо- вана, сина Радковог, ужива га Омер-ћелеби, босански рознамеџија – одсјеком, годишње 150; кућа: 16 по 280, 1 по 40, 1 по 150, 1 по 90 акчи. Из пописа се види даје било 19 кућа.
    Махала Вукошница, припада и Арганлу, у посједу Ферухадишње 140; Баштина Вуксана, у посједу Вучића, у посједу Драгише Вуковог; Баштина Вучића Дамјановог; Баштина пришлаца Радивоја; Баштина Дракуле, сина Радмановог; Баштина Вукадина, у посједу Николе; Баштина Вујана, сина Милетиног; Баштина Вукашина, сина Николиног; Баштина Новака, сина Димитриног; кућа: 8 по 280,1 по 140. Мезра Обли Камен, на њиви Вукошница, уживају је становници поменута два села, изван дефтера: Баштина Вукмановог сина; Баштина Јована, сина Радовановог; Баштина Ивана Радовановог; кућа: 3 по 280.
    Према аустроуграском попису из 1879. „Блажко” је имало 30 кућа, 221 становника „грко-источњака” (131 м. и 90 ж.). Мало Блашко (Блашко-Слатина, Кленовац) је 1895. имало 43 куће (четири ненасељене) са 249 „источно-православних” становника (134 м. и 115 ж.); 1901. 38 домаћинстава и 263 становника (129 м. и 134 ж.); 1910. – 54 куће (једна ненасељена) и 371 становника (184 м. и 187 ж., 370 „српско-православна” и један муслиман); 1921. – 369 православна становника; 1948. – 113 домаћинстава и 631 станов- ник; 1953. – 672 становника; 1961. – 638; 1971. – 589 (567 Срба, један Хрват и 20 из реда осталих); 1981. – 571 (526 Срба, 25 Југословена, 20 из реда осталих); 1991. – 174 куће и 591 становник (553 Србина, 26 Југословена, два Хрвата и десет из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 211 домаћинства, 267 кућа и ви- кендица , а у домаћинствима су живјела 663 становника.
    Најбројније породице су Милинковић (33 домаћинства, 42 куће, 108 становника) – славе Аранђеловдан; Јагодић (11, 11, 42) – Никољдан; Курузовић (10, 12, 31) – Аранђеловдан, Лазић (12, 13, 41) – Св. Стефана…
    Породица Бановић слави Врачеве (14. новембар); Бошњак, Грујић, дио Коропкин, Косановић, Милак, Милиновић, Мушић, Стојановић, дио Тешановића, Шкорић – Никољдан; Брдан, Мишић, Партало – Часне вериге; Варница, Ђурић, Ивановић, Јакмировић, Савић – Јовањдан; Василић – Илиндан; Вишић, Цвишић, Шакић – Ивањдан; Вујасин, Грубор, Илић, Миладиновић, Милекић, Радинковић, Ћејић – Ђурђевдан; Вукомановић, Јекић – Петровдан; Глишић – Велику Госпојину; Драгушић – Митровдан; Јеринић, Ковачевић, Поповић – Ђурђиц; Јокић, Родић – Аранђеловдан; дио Коропкин – Покров Пресвете Богородице; Маринковић, Станковић – Св. Стефана; Пердув – Марковдан; дио Рачића – Ћирила и Методија, а дио Кирила Словенског; Станић – Св. Пантелејмона; Тодоровић – Св. Симеуна Мироточивог; Тривић и Шева – Лучиндан.
    Од познатијих личности, у селу су рођени Васо Поповић (1936-2005), познати кореограф (1946), књижевница, Петар Варница, парох (14. октобар 1867 – ?), Теофан Варнида, парох (16. јануар 1833 – 3. мај 1893, сахрањен код цркве у М. Блашку), Цвијо Поповић, јереј (1835-1901).

    ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1604, 1879, 1885,1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива;

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002; Двадесет и nem година рада „Просвјете ” 1902-1927, Сарајево 1927; Јован С. Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине, Нови Сад 2010; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; M. Вујић и други – Црква брвнара у Малом Блашку, Лакташи 2000; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед, 1; Спомепица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, акташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МИЛОСАВЦИ

    Село у општини Лакташи, удаљено седам км сјевероисточно од општинског центра, 11 км од Клашница и 2 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини 12,177 км2, а смјештено је између 117 и 257 м н. в. Кроз село пролази асфалтни пут изграђен 1976. године. Куће су разбијеног типа и претежно су лоциране око главне саобраћајнице. Граничи се са селима Гумјера, Друговићи, Милошевци и Папажани.
    Сјеверна страна је под шумом (обронци Гумјере), а западном страном протиче Врбас. Познатији водотоци су: Бошковац, Гајићковац, Гумјера и Ћугумовац. Терен је претежно равничарски, углавном нагнут према југозападу.
    Од брда најпознатија су Егића, Ковачевића, Предраговића и Ћућуново брдо. Поред ових познатији топоними су: Барица, Врбици, Градина, Гробљани, Гумјерска коса, Долови, Луг…
    Становништво Милосаваца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима и Бањалуци. Узгаја кукуруз, пшеницу, зоб, а добро успијева и воће (шљиве, јабуке, крушке, трешње…)
    Познатији засеоци су: Вранчићи, Врховци, Десанчићи, Драгичевићи, Милошевићи, Павковићи, Предраговићи, Рашићи, Савићи…
    Према неким изворима у Милосавцима је постојала Српска земљорадничка задруга, основана између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа.
    Прва зграда основне школе је саграђена 1948, а порушена 1954. Године. Потом је изграђена нова зграда у којој је настава извођена до 1960, али је порушена, па је изграђена нова у којој је настава извођена до 1976. Године. У Милосавцима су најдуже радили учитељи Милка и Војислав Лазић (од 1959. до 1974). Дјеца похађају основну школу „Ћирило и Методије” у Кришковцима, која је подручна школа ОШ „Младен Стојановић”, Лакташи.
    Село је добило електричну енергију 1967, телефонске прикључке новембра 1993, а савремени водовод је пуштен у рад 28. јуна 2011. Село има продавницу мјешовите робе и кафић. Друштвени дом је запуштен и не користи се. (1914-1945) и Пајо Б. Вранчић (1921-1943), Љубо (1915-1944), Душан (1906-1945) и Василија Готовац (1892-1944), Васкрсија С. Дамјановић (1919-1944), Тихомир Ј. Ђурић (1923-1944), Никола Ђ. Кркић (1926-1943), Бранко Л. Мишковић (1906-1944), Здравко С. (1925-1945), Крстан Б. (1924-1944), Чедо Б. (1914-1945) и Урош Б. Предраговић (1919-1945), Грујо С. Павковић (1916-1945) и Драгољуб Брајић (1928-1943). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве, која је откривена 1997. године.
    На спомен-плочи у Кришковцима налазе се имена бораца ВРС, који су погинули у рату 1992. до 1995: Мирослав Врховац (1955-1994), Мирослав Калаба (1945-1995) и Живко Савић (1953- 1992). На тој плочи је и име Жељка Мишковића (1971-1991).
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У Аустроугарској су имали
    „грко източњака домаћинстава у којима су живјела 315 „источноправославна” становника (166 м. и 149 ж.). Милосавци су 1895. имали 64 куће са 398 „источно-православна” становника (207 м. и 191 ж.); 1901. – 60 домаћинстава, са 408 становника (228 м. и 180 ж.); 1910. – 85 кућа (пет ненасељених) и 513 становника (277 м. и 236 ж., 511 „српскоправославна” и два муслимана); 1921. – 557 православних становника; 1931. – 123 са 774 становника (415 м. и 359 ж.); 1948. – 145 905 становника (469 м. и 436 ж); 1961. – 818; 1971. – 750 (742 Србина, два Хрвата и шест из реда осталих); 1981. – 657 (626 Срба, 27 Југословена и четири из реда осталих); 1991. – 190 кућа и 595 становника (574 Србина, 14 Југословена и седам из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 185 домаћинства, 287 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 504 становника .
    Најбројније породице су: Предраговић (27 домаћинстава, 43 куће, 73 становника) – славе Јовањдан; Врховац (19, 28, 57) – дио слави Ђурђевдан, а дио Јовањдан; Савић (16, 20,47) – Св. Стефана. У Милосавдима живе и породице: Билић, Јаковљевић, Јевђенић, Лукић, Мишковић, Сикимић, Стојановић, Тешиновић, Црнадак, Шарић – славе Никољдан; Босанчић – Св. Јована Злато- устог; Вранчић – Ивањдан; Врањеш – Илиндан; Гајић, Драгиче- вић, Ђурић, Кавржић, Милошевић, Радетић, Тривић, Ћејић, Ћућун – Ђурђевдан; Десанчић, Рајић – Марковдан; Ђерић, Ђугум(овић), Кукољ, Павковић, Стојчић – Јовањдан; Бубњевић, Егић, Јеремић, Калаба, Ковачевић, Кркић, Сарић – Св. Стефана; Кекез – Св. Василија; Просен и Рајић – Марковдан; Кекез и Рашић – Лазареву суботу; Сандић – Аранђеловдан; Филипић – Лучиндан; Шестић – Ђурђиц.
    Од познатијих личности у Милосавцима су рођени Драгиша Савић, привредник и спортски радник, Љубо Драгичевић, привредник, те Милош Шестић, фудбалски репрезентативац Југославије.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 198L и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: D. Jovanović, Друговићи, сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; М. Ждрале, ФК Жупа 1977-2007, Лакташи 2008; М. Десанчић: 50 година основне
    гиколе у Кришковцима, Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањапучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине
    Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МИЛОШЕВЦИ

    Погинули у Другом свјетском рату као борци НОР-а: Саво Марић (1924—1942) и Коста Савић (1926-1943), а као активисти НОР-а Петко (1900-1941) и Саван (1918-1941) Пејчиновић. Поред
    наведених погинули су и сљедећи борци чија се имена налазе на спомен-плочи у Чардачанима: Урош Бунић (1919-1946) и Саво Малкић (1925-1944), а као жртве хрватско-муслиманских усташа пали су: Васо Абут (1863-1942); Теодор Јованић (1904—1942); Петар Кнежевић (1904-1943); Михајло Малкић (1902-1941); Бранко (1875-1942) и Драган Пејчиновић (1923-1942); Илија Савић (1902-1943); Јово Станојевић (1900-1943) и Бошко Тадић (1900-1943).

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПАПАЖАНИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 12 км сјевероисточно од општинског центра, 15 км од Клашница и 6 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини око 5,796 км , а смјештено је на 115-180 м н. в. Кроз село пролази асфалтни пут дужине 2 км који је изграђен 1971. године.
    Село је разбијеног типа. Куће су претежно лоциране око асфалтног пута и осталих планских путева у селу. Граничи се са селима Гумјера, Кришковци и Милосавци.
    Познатији водотоци су Берек, Гумјера, Лазића поток, те из- вори Бусић, Водице, Јошиковача и други. Сјеверна страна је под шумом (обронци Гумјере), а западном страном протиче Врбас
    Водовод је предан на употребу 28. јуна 2011. Телефонски прикључци су уведени 1990. и 1991, а село је добило електричну енергију 1969. године.
    Асфалтирани су краћи путеви у засеоцима Кукољи и Ћетојевићи 1999, а у засеоку Драгићи 2008, те у засеоку Вукомановићи 2010. године у укупној дужини 2,8 км. Пут за заселак Ћетојевиће од цркве у дужини 830 м асфалтиран је 2008, а од друштвеног дома до Јовиђа обале (800 м) завршен је октобра 2011.
    У Другом свјетском рату са подручја МЗ Кришковци (којој припадају Папажани) погинуло је 118 особа међу којима је било жена и дјеце. Подигнуте су двије спомен-плоче. Спомен-плоча борцима НОВ-е и жртвама фашистичког терора (хрватско-муслиманских усташа) од 1941. до 1945, који је откривен 27. јула 1988. у центру МЗ Кришковци, и спомен-плоча борцима краљеве војске (четнички одред) погинулима од 1941. до 1948. године, који је подигнут 1997. код цркве у Кришковцима. У НОВ-и било је 16 учесника од којих су погинули: Војислав Билић (1921-1944), Томо Вулин (1926-1946), Душан Вукмановић (1921-1944), Владо Сандаљ (1924-1944) и Раде Чупић (1920-1945). Жртве хрватско- муслиманских усташа су били Ристо Коров (1895-1944) и Драган Ђ. Ћетојевић (1886-1944).
    Припадници ЈВО били су: Вељко О. Зеленац (1919-1944), Јован Б. (1920-1943) и Раде Б. Игњатић (1922-1945), Гојко Ј. Топаловић (1927-1943) и Стојан П. Ћетојевић (1916-1944). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Кришковцима.
    У рату 1992. до 1995. погинула су петорица, припадника ВРС: Симо Вукомановић (1954-1995); Драго Граховац (1945- 1995); Борислав (1962-1993) и Милан Кукољ (1965-1994) и Благоје Симоноски (1942-1992). Њихова имена се налазе на спомен-плочи у Кришковцима која је откривена 11. октобра 2001.
    Нема поузданих података о поријеклу становништва и на- зиву села.
    Према аустроугарском попису из 1879. године Папажани су имали 31 кућу у којима су живјела 253 становника (125 м. и 128 ж.) од тогаједан „мухамеданац” и 252 „грко източњака”.
    Године 1885. село је имало 36 кућа, 35 домаћинстава са 269 „источно-православна” становника (142 м. и 127 ж.).
    Папажани су 1895. имали 42 куће (једна ненасељена), 51 домаћинство и 272 становника (154 м. и 118 ж.); 1901. – 39 домаћинстава, са 270 становника (150 м. и 120 ж.); 1910. – 56 кућа (2 ненасељене) и 311 „српско-православна” становника (184 м. и 127
    ж.); 1921. – 274 православна становника; 1931. – 73 домаћинства и
    *
    440 становника (220 м. и 220 ж.); 1948. – 104 домаћинстава и 623 становника; 1953. – 642 становника; 1961. – 578; 1971. – 522; 1981. – 464 (453 Србина, два Хрвата, девет Југословена); 1991. – 131 кућа и 469 становника (418 Срба, 26 Југословена, један Хрват и 24 из реда осталих).
    Крајем 2011. село је имало 132 домаћинства, 178 кућа и ви-
    кендица, а у домаћинствима су живјела 394 становника српске националности .
    Најбројније породице су Игњатић (20 домаћинстава, 28 кућа и 60 становника), Ћетојевић (17, 21, 45), Вукомановић (11, 15, 40), Кукољ (9, 16, 31), Драгић (8, 12, 24) и Бабић (7, 9,17).
    Породице Гајић, Зеленац, Игњатић, Јунгић, Кавржић, Мајсторовић, Радинковић, Сандаљ, Топаловић и Ћетојевић славе Ђурђевдан; Вукомановић – Часне вериге; Билић, Весељак, Драгић, Коров, Кукољ, Малбашић, Марчетић, Стојчић – Јовањдан; Бабић и Лазић – Св. Стефана, Граховац – Св. апостола Матеју; Дабић, Јовић, Кукило и Сикимић – Никољдан; Милошевић и Рајић – Марковдан, Мустетић – Врачеве и Новаковић – Ђурђиц.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Друговићи,
    сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981
    M. Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима, Лакташи 2006 Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007 Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179; Статистички преглед, 27.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    РАЈИЧЕВЦИ

    Љубатовци и Ћетојевићи (лакташка општина), те Црни Врх и Лађевци (челиначка општина).
    Са сјеверне стране села протиче Турјаница, а кроз село рје- чица Каменица, која се у њу улива. Познатији потоци су Црноушица, Паљеуша и Скакавац.
    Терен је претежно брежуљкаст и брдовит (обронци планине Црни врх), осим око Каменице.
    У селу су познатија узвишења: Богдановац, Друм, Јанковац, Марковац, Паљевица, Торине, Трешњево брдо и Урије. Око 80 одсто сеоског атара обрасло је бјелогоричном шумом.
    Њиве се зову: Башице, Градина, Дабића језера, Луковиште, Мекота, Митровића језеро…
    Становништво Рајичеваца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у иностранству. Узгајају се кукуруз, пшеница, зоб, а успијева и воће (шљива, јабука, крушка…) Прије три-четири деценије село је било чувено по многобројним кречанама и про- изводњи квалитетног креча. Данас нема кречана, али има још до- ста квалитетног камена који се користи у грађевинарству.
    Село никада није имало основну школу. Ђаци су до 5. септембра 2006. похађали ОШ у Љубатовцима, а отада путују ауто- бусом у ОШ у Бошковићима. На средини села је саграђен дру- штвени дом.
    У селу постоје четири гробља: Бабића, Батинарско, Митровића и Тришића. Нема (нити је било) цркве, па мјештани иду у кокорску цркву (општина Прњавор).
    Рајичевци су богати изворима питке воде: Врело Луке, Вујића точак, Јеланово врело и друга. Становништво се снабдијева водом са извооа и из мањих локалних водовола.
    Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
    Аутобуска линија до Бањалукеје отворена 19. октобра 1974.
    Солунски добровољци били су Антоније и Гавро Бабић. У Другом свјетском рату погинуло је шест, а у рату 1992-1995. деветорица бораца ВРС: Верољуб Бабић (1962-1996), Радован Батинар (1956-1994), Драго (1963-1995) и Зоран Вујић (1971- 1993), Златко Дабић (1973-1993), Славољуб Ковачевић (1971- 1992), Жељко Павичић (1971-1995) и Радомир Тешић (1971-1995). Њихова имена су на спомен-плочи у МЗ Алексићи. На тој спомен- плочи је и име Јанка Дабића (1968-1991).
    У Другом свјетском рату погинуо је као борац НОР-а Благоје Тришић (1926-1944) и његово име се налази на спомен-плочи у Бошковићима. У рату су још учествовали: Љубо Бабић, Михајило и Ћетоје и Батинар, Илија Вујић и Милан Дабић.
    Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становни- штва и називу села нема.
    Према аустроугарском попису из 1879. године Рајичевци су имали 15 кућа у којима је живјело 85 становника (47 м. и 38 ж.) „грко източњака”, тј. православаца. Године 1885. село је имало 16 кућа, 20 домаћинстава у којима је живјело 95 „источно- православних” становника (48 м. и 47 ж.); 1895. – 15 домаћин- става, 17 кућа (двије ненасељене) и 100 становника „источно- православна” (47 м. и 53 ж.); 1901. – 16 домаћинстава и 115 становника (55 м. и 60 ж.); 1910. – 20 домаћинства и 146 српско- православних становника (78 м. и 68 ж.); 1921. – 176 православна становника; 1948. – 53 домаћинстава и 342 становника; 1953. – 406 становника, 1961.-401 становник; 1971 – 371 становник; 1981. – 367 (251 Србин, 109 Југословена и седам из реда осталих); 1991. – 74 кућа и 334 становника (310 Срба, 23 Југословена и један из реда осталих).
    На прелазу у нови миленијум (2000. године) село је имало 72 домаћинства у којима је живјело 258 становника.
    Крајем 2011. село је имало 68 домаћинстава, 85 кућа и ви- кендица, а у домаћинствима су живјела 193 становника српске националности (65 мање него 2000. године). Има осам ненасељених (пустих) кућа.
    Најбројније породице су Батинар (12 домаћинстава у којима живи 36 становника), славе Јовањдан; Вујић (11, 42) – Марковдан) и Дабић (8, 22) – Св. Стефана.
    Заступљена су још презимена: Бабић – славе Аранђеловдан; Бојић – Часне вериге; Густоварац, Теодоровић, Тришић – Ђурђевдан; Заилац – Јовањдан; дио Ковачевића слави Лазареву суботу, а дио Лучиндан; Маринковић, Павичић – Св. Стефана; Митровић – Илиндан; Радоњић, Савичић, Самарџић Тешић – Св. Василија.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-
    1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополцје Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179-180; Статистички преглед, 21; Споменица погинулим борцима отитинеЛактагии 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњос

    Одговори
  • vojislav ananić

    СЛАТИНА

    Село у општини Лакташи, туристичко мјесто, познато по изворима термалне воде, удаљено 12 км јужно од опш- тинског центра, 9 км од Клашница. Простире се на површини 9,633 км2, смјештено је између 153 и 383 м н. в. (Извори термалне воде су на 216 м н. в.). Мјесто је мијењало називе. Звало се Илиџа Слатина, Бања Слатина, а сада само Слатина.
    Изградња школе у Слатини започела је 1910. године и траја- ла је до љета 1912. Те године уписани су први ђаци из Бошковића, Јаружана, Малог Блашка, Слатине, Ћетојевића и Шушњара. Први учитељ је био Васо Ђорђевић који је радио до 1918, када за учитеља долази Ђуро Ђурица и остаје до 1933, када га замјењује учитељ Антон Сеибал и његова жена Зорка, учитељица. Они остају у школи до почетка Другог свјетског рата. У августу 1945. године учи- тељи Ана и Љубомир Ћулафић обнављају рад школе. Године 1962/63. основна школа прераста у осморазредну. У Слатини је 1933. године 37 дјевојака завршило домаћички и аналфабетски течај.
    У једном документу Врбаске бановине, 11. мај 1932. пише да је „на потоцима између Слатине и Кадињана било потребно направити већи број мањих мостова. Они би олакшали одлазак дјеци у школу и повратак из школе, нарочито кад услед киша потоци набујају”.
    Послије разорног земљотреса 1969. године, када је школа у Слатини била сравњена до темеља, ученици су једно вријеме похађали наставу у задружном дому, који није био ни приближно усло- ван за извођење наставе. Школа је почела са радом 12. јануара 1970. (Републичка комисија за процјену штете пронашла је 264 куће са великим оштећењима и 27 које су биле за рушење.)
    Велике заслуге за изградњу нове школске зграде припадају холандском листу „Алгемен Дагблад” из Ротердама и новинару Паулу Раселу, који је покренуо акцију прикупљања новчаних средстава за изградњу школе у Слатини. Акција је успјела и школа је отворена 8. децембра 1973. године. Представници тадашње власти, родитељи и наставници у знак захвалности одлучили су да школи дају име „Холандија”.
    На општинским изборима који су одржани 6. августа 1933. године Остоја Васић, трговац из Слатине добио је 674 гласа, а Марко Стојановић 91 глас. Одржани су и избори 11. октобра 1936, на којима је изашло 65 % гласача (1.236 бирача). Листа Остоје Васића добила је 606 гласова, а листа Ристе Поповића 292 гласа. Тридесетих година прошлог вијека Слатина је добила пошту, телеграф и телефон. По неким изворима Слатина је добила електричну централу 1933. године. Централа је освјетљавала центар Слатине, паркове и јавне и државне објекте (прва јавна расвјета у Жупи).
    У Слатини је изграђена 1905. године метеоролошка станица, опремљена најпотребнијим инструментима. Радила је до 1934. године. Јуна 2005. Слатину је захватило олујно невријеме које је нанијело велику штету објектима и парковима. У Слатини су прије Другог свјетског рата биле четири трговине, три гостионице, три кафане, хотел за бањске госте и туристе, двије меснице и по једна ковачка, бачварска, обућарска коларска и зидарска радња. Српска земљорадничка задруга основана је између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа.
    Године 1931. саграђен је први водовод чији је извор био четири и по километра удаљен од центра Слатине, са лијеве стране пута Слатина-Траписти-Бањалука. Данас се Слатина снабдијева питком водом из градског водовода, који је пуштен у употребу 1985. године, када су изграђени: резервоар (2000 м ), примарни вод (6 км) и секундарни (14 км). Од 1987. Слатина има канали- зацију (8 км) са биопречистачем. Нова улична расвјета је у два наврата обнављана и проширивана. Први пут 1984. године, а други пут 2007. у дужини 2,3 км. Године 1984. отворена је амбуланта. Нови стамбено-пословни објекат је изграђен 1986. у који се уселило 18 породица. Нова телефонска централа са 120 телефонских прикључака у употреби је од 1983. године, а постављени су и нова
    трафостаница и далековод дужине 11 км. Хотел-клиника са 65 кревета завршен је 1992. (Очито, Слатина је доживјела велики препород у периоду од 1982. до 1992. године – деценија препорода.)
    Прва црква у Слатини саграђена је 1908. године. На том мјесту је 1924. започела градња нове цркве. Посвећена је Св. апостолима Петру и Павлу. За Петровдан 1925. године одржан је први велики црквени збор. Том приликом је освештана црква и звоно. Петровдански збор је постао традиционалан. Нови храм је подигнут 1970, а парохијски дом 1989. Године 2012. изграђен је потпуно нови и већи Храм Св. апостола Петра и Павла.
    Године 1925. у Слатину пристижу први Словенци. Од стране домаћег, српско-православног становништва, били су веома срдачно примљени. Међу првима у Слатину долази Алојз Адамич (по- љопривредни стручњак, посебно у виноградарству, воћарству и пчеларству) са породицом из Сежане. Послије краћег времена до- лазе: Антон Урдих, Алојз Канчич, Силвестер Паушич, Јоже Црна- тич, Феликс Пичулин, Алојзије Тавчар са породицама и многи други. Послије годину-двије досељавају се и: Антон Фабијан, Антон Гермак, Јожа и Антон Рутар, Јожа Баша, Алојз Вижин, Јосип Павлин, Кершовани, Петричи и друге породице. У сљедећој групи долазе породице: Херман Чеховин, Едуард Ухељ, Антон Смрекар, Колареви, а међу посљедњим досељава и породица Јосипа Шубица (1940. године) из Крањске Горе.
    Тридесетих година Словенци су формирали своје културно друштво „Искра” и пјевачки хор „Соча”. Окупљајући младе, талентоване пјеваче и свираче, тадашњи слатински учитељ Антон Сеибал је са њима припремао културне програме. Програме су из- водили (посебно током љета) у Слатини и другим мјестима.
    Словенци су своју цркву изградили 1928. године. Црква је порушена за вријеме Другог свјетског рата.
    Тридесетих година 20. вијека у Слатини се настањују двије чешке породице: Антон Сеибал (учитељ, намјесник Банске управе у школи Слатина) и Јозеф Бателка (управник Бање по одлуци Банске управе).
    Од важнијих објеката 2013. године у Слатини постоје: Завод за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић- Бања Слатина” (пет објеката, 350 лежаја), Геронтолошки центар „Слатекс”, амбуланта Дома здравља Лакташи, пошта, мјесни уред, ловачки дом, четири кафића, пет продавница мјешовите робе, продавница новина, роштиљница, цвјећара, бутик, три фризерска салона. Слатина има и одбојкашки клуб „Слатекс”. Прије распада Југославије у Слатини је радила творница текстилних производа Слатекс”, која је отворена 1. јануара 1982. у породичној кући Ми- лана Пердува, која је 1987. запошљавала 952 радника. У Слатини је радила и „Гласова” књижара, отворена септембра 1986. Топла бањска вода искоришћена је за загријавање просторија Бање Сла- тина и Геронтолошког центра. Објекти Завода „Зотовић” су сани- рани и пуштени у употребу 18. септембра 2006.
    У Слатини постоји Трг Бана Милосављевића и 24 улице, међу којима и Ул. Игњатија Бабића који је имао двадесетседморо дјеце (од прве супруге 9, а од друге 18).
    Солунски добровољци су били: Јошо Бабић, Остоја Васић, Блажо Млађеновић (наредник), Стево Радосављевић, Пејо Субо- тић, Стево Штековић.
    У другом свјетском рату као борци НОВ погинули су: Дра- го и Ђорђо Бабић, Лудвиг Баша, Милорад Васић, Душан М. Вукојевић, Глиго Ђукић, Ћирил Жњидорич, Франц Паулин, Јован Пејчиновић, Божидар Ренер, Рајко Станојевић, Лука Суботић, Не- мања Тривић, Франц Црнетић, Петар Перо Штековић и Данило Штубељ. Погинули активисти НОБ: Алекса Бабић, Васо Будиша, Перо Грбић, Блаже, Марко и Саво Млађеновић, Вера Николић и Стево Штековић Бошко (1943) и Томо (1945) Бабић, Ратко Стојановић (1942), Петар Тривић (1945) погинули су као припадници ЈВО.
    У центру Слатине, у парку, постоји спомен-обиљежје по- гинулим борцима НОР и партизанско гробље. На спомен-плочи у Ћетојевићима (борци Црновршке партизанске чете) уписана су имена: Драге и Ђорђе Бабића, Лудвига Баше, Душана М. Вукови- ћа, Глиге Ђукића, Ћирила Жњидорича, Луке Суботића, Франца Црнатића, Пере Штековића, Данила Штубеља.
    Крајем октобра 1941. у њемачкој и усташкој офанзиви на Слатину и Црни врх, похватано је 12 мушкараца (међу којима је било и дјечака од 12 и 15 година). Одведени су у Бањалуку и затворени у Кастел. Многима се отада губи сваки траг. Поред тога, непријатељ је извршио неколико убистава становника Малог Блашка, Јаружана, Кадињана и Слатине. Извршен је препад на логор Црновршке чете, када су заробљена деветорица бораца, који су (осим једног) стријељани у селу Штрбе (општина Челинац).
    У рату 1992-1995. као борци ВРС погинули су: Саша Бра- уновић (1963-1994), Владо (1960-1993) и Милисав Ђукић (1952- 1995), Жељко Јовановић (1962-1992), Горан Лунић (1972-1994), Милорад Марковић (1956-1995), Жико Радинковић (1964-1992), Душко Ратковић (1946-1992), Вид Спасојевић (1953-1995), Ранко Станивуковић (1955-1994), Мирко (1950-1995) и Мирослав Стоја- новић (1960-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочама у центру Слатине, а од 28. јуна 2013. у дворишту слатинске цркве. На спомен-плочи испред цркве дописано је име Драгомира Томи- њака (1975-1994), који је родом из Д. Вакуфа, али је по жељи родбине сахрањен у Слатини. Привредно-туристичка манифестација „Дани јагоде”, први пут је одржана 2002. године у Слатини на иницијативу Васе Попо- вића. Отада је постала традиционална. Одржава се првог викенда у јуну (најчешће) у организацији Клуба студената Слатина и Пољопривредне стручне службе општине Лакташи.
    Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. годи- не махала Слатина, са махалом Лиштани, припада Врхблашком. Баштина Вукдрага, Павке Раденковог; Баштина Вујице Цвитковог, у посједу пришлаца Вујице; Баштина Ђуре Радосављевог, у посједу Илије Вучетиног; Баштина Радмана Вујичиног, у посједу Вук- драга; Баштина Мартина Радичиног, у посједу Рајка Херсеговог; Баштина Драгоја, сина Радивојевог; Баштина Вукосава Драгићевог, у посједу његовог сина Ивана – кнез; Баштина Драгића Владо- јевог, у посједу његовог сина Радоње; Баштина пришлаца Вучерине, у посједу Радоја Бојаковог; Баштина Вујице Вукосављевог, у посједу пришлаца Љубинка; Баштина Милоја, у посједу Милоша – кнез; Баштина Секуле Цвитојевог, у посједу Милосава и Николе; Баштина Вука, сина Вукмановог; Баштина Радована, сина Самајла Петковог; Баштина Драгоја, сина Милосављевог, у посједу Драга- ша Милутиновог; Баштина Вукдрага Бабићевог, у посједу Марка, сина Вукмановог; Баштина Грубца, сина Херачићевог, у посједу Радоње Маријиног, у посједу Ферруха; Баштина Павка, сина Станојевог, у посједу Станка Павловог; Баштина Павка, сина Радивојевог, у посједу Тимурхана, Велије Ивковог, Баштина Радосава, сина Ивановог; Баштина Вукоја, сина Бабићевог; Баштина Радивоја, у посједу Радина Јовановог; Баштина Радула Вранчића, у посједу Хусејн-аге – годишње 150; Баштина Радивоја, сина Херсеговог – 140; Половина баштине Маринка, сина Вукмановог, Баштина Пет- ра, сина Селаковог; Баштина Марка, сина Вукмановог; Баштина Јанка, сина Вукмановог; Војин, Станића – 40; Баштина Војина, сина Марићевог; Половина баштине Дамјана, сина Вукосављевог – 140; Баштина Хране, у посједу Радмана – 50; Радован, Бучана – 40; кућа: 24 по 280, 7 по 140, 1 по 120, 3 по 40, 1 по 150 акчи.
    Слатина је, по броју становника, велико село. Мјештани се баве пољопривредом, а мањи дио је запослен у селу, Бањалуци, Лакташима или иностранству. У Слатини се узгајају: пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, грожђе, крушка, трешња, ораси, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне… Узгој јагода је све значајнији, а неколико поро- дица се бави узгојем винове лозе и производњом вина.
    Према аустроугарском попису из 1879. године село је имало 125 кућа у којима је живјело 985 становника (543 м. и 442 ж.) грко източњака”. Године 1885. у попис Слатине су укључени: Че- тевић (Ћетојевићи), Кадина мала (Кадињани), Јаружани и Слатина. Село је имало 148 кућа (двије ненасељене) са 1.140 „источно-православних” становника (625 м. и 515 ж.). Неожењених је било 639, ожењених 444 и удоваца и удовица (обудовјелих) 57. Село је има- ло два „свећеника”, једног државног чиновника, четири тежака, 302 кмета, једног „посједника куће и ренте”, три „творничара, трговца и обртници”, 11 помоћних радника, надничара и слуга, 811 жена и дјеце.
    Слатина је 1895. пописана као „Слатина горња” у коју су укључене Илиџа, Оструге, Слатина Доња и Слатина Горња. Имала је 47 кућа, 44 домаћинства (три ненастањене куће), са 301 становни- ком од којих 299 „источно-православних” и два „римокатолика” (168 м. и 133 ж.).
    Године 1901, „Слатина (Илиџе)“ је имала 40 домаћинстава и 289 становника (149 м. и 140 ж); 1910. – 59 кућа (једна ненасељена) и 405 становника (220 м. и 185 ж), 400 „српско-православна”, један муслиман и четири римокатолика); 1921. – 492 становника (по вјероисповијести: 484 православца, четири римокатолика, један гркокатолик и три муслимана; по матерњем језику: Срба или Хрвата 491 становник и један Чех).
    Подаци за 1931. године су збирни за општину, па је тешко утврдити колико су села имала становника, али се зна да је те године општина Слатина имала 4.861 становника.
    Године 1948. у Слатини је живјело 930 становника. Забиљежено је да је тада у Слатини и њеној околини живјело 29 словеначких породица са 105 чланова.
    Према пописима 1953. године у Слатини су живјела 1.054 становника; 1961. – 1.139; 1971. – 1.188 становника (1.103 Србина,
    18 Хрвата, четири Муслимана, један Југословен, 62 осталих); 19 Св. Петку – Васиљевић, Динек, Митровић, дио Славнића; Часне вериге – Врачар, Радујковић; Марковдан – Вукосављевић, Јањић, Спасојевић; Митровдан – Драгушић, Петреш; Срђевдан – Жабић; Покров Пресвете Богородице – Јеремић, Коропкин; Св. Саву – Комљеновић; Ђурђиц – Микић; Врачеве – Крчић; Петровдан – дио Ренера; Илиндан – дио Савића; Ивањдан – Кершован, ЈТучиндан – дио Станивуковића; Михољдан – Радусин, Роквић, Шајић; Трифундан – Стокућа.
    У село су током и послије рата 1992-1995. доселиле породице: Бенцун, Вранковић, Давидовић, Марић, Марчета, Миловановић, Шкрбић и друге… Општине из којих су прогнани: Босански Петро- вац, Доњи Вакуф, Дрвар, Дрниш, Јајце, Сански Мост, Сарајево…
    Познатије личносги које су рођене или су живјеле у Слатини су: Стеван Н. Давидовић (Слатина, 8. јануар 1856 – Сарајево, 28. мај 1901), свештеник, вјероучитељ, културни радник, сакупљач блага; Алојз Адамич (1981-1975), стручњак в, познати привредник, дугогодишњи ДЈ данас Геронтолошког центра, проф. др 3(
    привредник, др Богдан Стојаковић.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1604, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002; В. Папеж Адамич: Од предака до потомака – Словенци у Слатини и Бањалуци 1923-2008, Бањалука 2009; В. Блаха: Цеси од Закарпатја преко Чешке до Бањалуке, Бањалука 2012; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901. 2000; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лактапш
    2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЋЕТОЈЕВИЋИ

    Неколико извора питке воде је каптирано, тако да село има више мањих локалних водовода из којих се снабдијевају питком водом сва домаћинства, осим ј едног.
    Дио села је добио електричну енергију 1968, а дио 1971. године. Телефонске прикључке 1999. и 2000. године.
    У селу постоји барака и спомен-плоча на којој су исписана имена погинулих бораца Црновршке партизанске чете која је постављена 27. јула 1981. Први отпор непријатељу организован је у штали Војислава Ћетојевића (код Клепала) без идеолошког обиљежја (тада је то била Црновршка чета народне војске).
    На Богдановцу (482 м н. в.) саграђена је ловачка кућа, која је отворена 2000. године. У селу нема продавнице.
    Солунски борац био је Гавро (Васлије) Ћетојевић, који се вратио као тешки ратни инвалид, и Теодор Сексен. У аустро- угарској војсци су били: Марко (Гаврин) Ђурић, Душан (Стјепанов), Стјепан (Јовин), Митар (Јовин), Никола (Ћетојев) Ћетојевић. Марко (Митар) Лончар.
    У Другом свјетском рату погинуло је седам бораца НОВ: Душан Орловић, Душан и Миланко Тривић, Драган, Мирко, Станко и Стојанка Ћетојевић. На спомен-плочи у Ћетојевићима исписана су имена Душана Орловића и Душана Тривића.
    Жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Жарко (Станојев) Гамбер, Ратко (Петров), Митар (Николин), Владо (Марков) Ђурић, Саво (Стојанов) Ћетојевић.
    Душан Вуковић (1944), Мирко (1945) и Ненад (1945) Ћетојевић погинули су као припадници ЈВО.
    За вријеме Другог свјетског рата из овог села била су четири заробљеника у Њемачкој: Мане Буквић, Вељко (Митров), Спасоје, Никола (Ћетојев) и Љубо Ћетојевић.
    У рату од 1992. до 1995. погинула су тројица бораца ВРС: Зоран Станковић (1958-1995) и Љубиша Ћетојевић (1962-1993). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Јаружанима, пошто Ћетојевићи припадају МЗ Јаружани. На тој спомен-плочи је и име Горана Лончара (1957-1991).
    Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становништва нема. Зна се да су Буквићи, Гостовићи и Лончари доселили из Лике. У селу више нема Гостовића, Платиша и Терзића.
    Претпоставља се да је село добило име по најбројнијим породицама које се истоимено презивају.
    Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. годи- не село Долња Ћетојевица, припада Кобашу: Земин Ивеза, сина Хасановог и Радована сина Вукдраговог, у посједу Сулејман- војводе – одсјеком, годишње 250; Баштина Радоње Вукасовог, у посједу његовог сина Вука; Баштина Радосава Николиног, у посједу његовог сина Вукоја; Баштина Видака, у посједу Михајла Лукиног; Баштина Радована Радивојевог, у посједу попа Петра; Баштина Хранисава, сина Радосављевог; Баштина Алексе Радивојевог, у посједу његовог сина Радка; Баштина Гојка, сина Николиног; Баштина Радована, у посједу Крајчина Михаловог; Баштина Михајла Радиновог; Баштина Милосава, у посједу Остоје Марковог; Баштина Радоње Радојичиног, у посједу субаше Хусејна; Баштина Вукдрага Милановог, у посједу његовог сина Вукашина; Баштина Давида Маринковог, у посједу калуђера цркве Свети Јован; Баштина Николе, сина Радосављевог; Баштина Милака Вукаловог, у посједу његовог сина Јанчете, Баштина Владосава, у по- сједу Селака Рајичиног; Баштина Вујице, сина Радосављевог; Баштина попа Његована; Баштина Новака Рајичиног; Баштина Благоја, сина Радуловог; Баштина Радоње Радовановог, у посједу Хасан- ћехаје; Половина баштине Мирчете Рајичиног, у посједу спахије Мехмед-ћелебије – 140; Баштина Којчина Милијевог; Баштина Милоша Рајичиног; Баштина Херака Вукаловог, у посједу Кузме Хераковог; Баштина Перка Радосављевог, у посједу његовог сина Милете; Баштина Томе Марковог; Баштина Вујице, у посједу ње- говог сина Ђуре; Баштина Антула, сина Марковог; Баштина кнеза Огнана Радивојевог, у посједу његовог сина Радана; Баштина Вучете Добричиног; Баштина Илије Андријиног, у посједу Јована Вукдраговог; Баштина Радула Милаковог; Баштина Ивана, сина Марчетиног; Баштина пришлаца Николе; Половина баштине пришлаца Вукосава – 140; Половина баштина Вранеша, сина Радаковог – 140; Половина баштина Станка, сина Павловог – 140; Половина баштина пришлаца Вучића – 140; Баштина Вичете, сина Ивковог; Баштина Ивана, сина Радовог; Половина баштине Петра, сина Милановог – 140; Половина баштине Милеша, сина Вукасовог – 140; Половина баштине Николе, сина Милановог – 140; Поло- вина баштине Вукмана, сина Радиновог – 140; Половина баштине Лајоша, у властитом посједу – 140; Баштина Бранка, сина Мирчетиног; Половина баштине Милете, сина Грубчевог – 140; Крајчин, Милете – 40; кућа 37 по 280,11 по 140, одсјеком 1 по 250, 1 по 40.
    Село је имало 50 кућа које су плаћале порез турским властима, на основу чега се може претпоставити да ово није била само територија данашњих Ћетојевића, већ шира.
    Према аустроугарским пописима, Ћетојевићи су 1895. имали 15 кућа од којих су двије биле ненасељене, и 151 „источно- православна” становника (84 м. и 67 ж.). Године 1901. село је имало 15 домаћинстава и 167 становника (77 м. и 90 ж.); 1910. имало 28 кућа (двије ненасељене) и 206 српско-православних становника (113 м. и 93 ж.).
    Године 1948. село је имало 69 домаћинстава и 440 ста- новника; 1953. – 453; 1961. – 419; 1971. – 326; 1981 – 303 (297 Срба и шест Југословена); 1991.-62 домаћинства и 241 становни- ка (232 Србина и девет из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 67 домаћинстава, 108 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 200 становника српске националности.
    Најбројније породице су Ћетојевић (39 домаћинстава, 61 кућа и 111 становника), славе Ђурђевдан, осим четири породице које славе Аранђеловдан. По броју кућа и становника чине више од половине села.
    Породица Буквић слави Св. Стефана; Вуковић, Данојевић – Св. Игњатија; Гаврић – Марковдан; Добрњац, дио Ћурића – Јовањ- дан, а дио Богојављење; Доронтић – Св. Петку; Курјак – Никољдан; Курузовић, Станковић – Аранђеловдан; Лончар, Тривић -Ђурђевдан; Пезеровић – Св. Стефана Дечанског – Мратиндан; Сексен и дио Савића – Лучиндан, а дио Св. Стефана.

    ИЗВОРИ: Попису БиХ 1604, 1895, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА; В. Поповић: Слатински крај у npoimocmu, Лакташи 2002; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањапучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЧАРДАЧАНИ

    Село у општини Лакташи, удаљено седам км југоисточно од општинског центра, 4 км од Клашница. Простире се на површини 7,487 км , а смјештено је између 126 и 204 м н. в. Граничи се са селима Бошковићи, Велико Блашко, Довићи и Ми- лошевци. Сједиште МЗ је у Чардачанима, а припадају јој и села Довићи и Милошевци. ’
    Јужном страном села пролази магистрапни пут Клашнице- Прњавор у дужини од 3 км, а кроз село пролази неколико путева за засеоке у дужини 14 км који су постепено асфалтирани. Први, дужине 2,3 км пуштен је у промет 1988, а посљедњи 2009. године. Неасфалтираног пута има још око 3 км. Село је разбијеног типа, јер су куће претежно лоциране по засеоцима и брежуљцима, а највише око саобраћајница.
    Југозападном страном протиче Турјаница. Поред Турјанице значајнији водотоци су Атиповац, Павловац, Тиквењак. Познатији извори су Вранчића и Ступањ врело, те Салкинац.
    Терен је претежно брежуљкаст, осим око водотока. По селу су познатија узвишења: Благојевића, Василића, Давидовића и Глишића, Поповића, Стегића брдо. Трећина села је под бјелогоричном шумом. Становништво Чардачана бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Бањалуци, Лакташима и иностранству (највише у Аустрији). Узгајају се пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Већи засеоци су: Глишићи, Давидовићи, Кнежевићи, Рудићи. Село је познато по локалитетима Грабичани, Попов гај, Тиквењак и Чардак.
    Према подацима из књиге Двадесет и пет година рада
    ,Ј1росвјете“ 1902-1927, штампане у Сарајеву 1927. године, одбор СКПД „Просвјета” је формиран 1919. године у селу Чардачани.
    Према неким изворима прва школа у Чардачанима је отворена 1931. године и радила је до почетка Другог свјетског рата. У рату су је Нијемци бомбардовали. Од 1946. године школа је радила у свештениковој кући све до 1964. године. Те године је направљена нова школска зграда у којој се настава одвијала до 1976. године када је отворена школа у Бошковићима.
    У згради некадашње школе данас живи пет избјегличких породица.
    У Чардачанима је основано Културно-просвјетно друштво „Змијање” 1937. године. Окупљало је око 60 чланова из Бошковића, Довића, Милошеваца и Чардачана. Радило је до 1941. године. Српска земљорадничка задруга основана је између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа. У том периоду одржавани су и течајеви за пољопривреднике. Долазили су професори Пољопривредне школе из Бањалуке и држали предавања.
    Републичка комисија за процјену штета од земљотреса (1969) пронашла је 133 куће са великим оштећењима и 36 које су биле за рушење. Чардачани
    У селу постоји црква која је изграђена 1895. године, а посвећена је Успенију Пресвете Богородице (Велика Госпојина). Оштећена је у земљотресу 1969. Санирана је двапут: послије земљотреса и 1980. године. Парохијски дом је саграђен 1991, а освештан 2001. године. У гробљу које је код цркве сахрањују се преминули из Чардачана и Милошеваца и једног дијела дио Великог Блашка.
    Чардачани имају локални водовод од 1977, а градски од 2006. године. Село је добило електричну енергију 1969, а нисконапонска мрежа је реконструисана 2008. године, када су дрвене бан- дере замијењене бетонским, а постављене су и двије трафостанице. Телефонски прикључци су у функцији од 2000. године.
    Село има бензинску пумпу, продавнице нема.
    У Првом свјетском рату учествовали су: Лазар Ђукић, Ду- шан, Лазо и Стојан Тамамовић, Јово Рудић.
    У Другом свјетском рату погинули су борци НОВ Драган Готовац (1921-1943), Вид Ћејић, Ђуро (1912-1943) и Јован Протић (1923-1943), а жртве хрватско-муслиманских усташа били су:
    Цвијо Глишић (1912-1942), Милан Готовац (1998-1943), Симо Ковачевић (1910-1945), Благоја Миљевић (1898-1942), Вид Петковић (1909-1945), Гојко Поповић (1915-1941) и Ристо Радељић (1908-1944).
    Погинули припадници ЈВО: Коста (1921-1944) и Милутин Глишић (1920-1943), Михајло Давидовић (1912-1944), Драгутин Кнежевић (1926-1946), Будимир (1921-1945) и Угљеша Поповић (1906-1944), Милан (1920-1943) и Рајко Рудић (1925-1943), Петар Савић (1921-1947), Вид (1920-1944) и Митар Ћејић (1918-1947), Ристо Шаулић (1912-1942), Бошко Шербеџија (1923-1945). Њихова имена су од 28. јуна 1997. исписана на спомен-плочи код цркве у Чардачанима.
    У рату 1992-1995. живот су изгубила осморица бораца ВРС: Горан Благојевић (1972-1992), Мирослав Вранчић (1970- 1992), Драгољуб Ћукић (1971-1992), Војислав Клиска (1971- 1994), Милош Кнежевић (1952-1992), Боро Миљевић (1972-1992), Милорад Савић (1951-1993). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Чардачанима. На тој спомен-плочи је и име Недељка Шајића (1955-1991).
    Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становништва нема. Претпоставља се да је село добило назив по турском чардаку…
    Према аустроугарском попису из 1879. године Чардачани су имали 31 кућу у којима је живјело 211 становника (106 м. и 105 ж.) „грко източњака”. Године 1885. село је имало 34 куће и 255 „источно-православних” становника (128 м. и 127. ж.). Чардачани су 1895. имали 46 кућа (4 ненасељене) и 311 „источно-православ- них” становника (160 м. и 151 ж.); 1901. – 39 домаћинстава са 316 становника (159 м. и 153 ж.); 1910. – 60 домаћинства и 359 станов- ника (185 м. и 174 ж., 358 „српско-православна” и један мусли- ман); 1921. – 401 становник (по вјероисповијести: 397 православ- аца и четири римокатолика); 1948. – 110 домаћинстава и 606 ста- новника; 1953. – 637; 1961. – 651; 1971. – 614 (596 Срба, петоро Хрвата и 13 из реда осталих); 1981 – 592 (485 Срба, 105 Југословена, један Хрват и један из реда осталих ); 1991. – 156 кућа и 596 становника (585 Срба, један Југословен, један Хрват и деветоро из реда осталих).
    Почетком 2013. село је имало 210 домаћинстава, 271 стамбени објекат (куће, станови у школи, викендице), а у домаћинствима је живјело 620 становника.
    Најбројније породице су Глишић (21 домаћинства, 27 кућа, 78 становника), Вранчић (9, 12, 27), Давидовић (11, 12, 25), Ђукић (10, 11, 31), Кнежевић (11, 12, 25), Рудић (9, 8, 28) и Тамамовић (9).

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ШЕШКОВЦИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 17 км сјевероисточно од општинског центра, 25 км од Клашница и 9 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Терен је претежноравничарски са благим нагибом према ријеци Врбас, која протиче цијелом западном страном села. Простире се на површини 13,472 км2, а смјештено је између 106 и 221 м н. в.
    Кроз село пролази пут дужине 4 км, асфалтиран 1978. године као и асфалтни пут за заселак Ријека дужине 2 км. Куће су разбијеног типа и претежно су лоциране по засеоцима. Граничи се са селима Кришковци, Гумјера (лакташка општина), Нови и Стари Мартинац (србачка).
    Западном страном протиче Врбас. Познати водотоци су још Бистрица, Бубан, Велика и Мала ријека, Виленац, Водица, Миљановац. Имају Горње и Доње отоке, Горња ада. Познатији топоними су: Бијело брдо, Божидаревац, Кућишта, Луг, Савковића и Сумраково брдо, Трнови, Чупорак. Већи засеоци су: Медњак, Јелин луг, Станковац и Ријека.
    Становништво Шешковаца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима и Александровцу. Узгаја кукуруз, пшеницу, зоб, а добро успијева и воће (шљиве, јабуке, крушке, трешње…)
    Школа је отворена 1932. и радила је до 1941. године. Зграда је 1944. бомбардована. Настава је поново почела да се изводи 1946. године у ходнику порушене школске зграде. Од 1948. наста- ва је извођена у новоизграђеним просторијама све до 1954. Потом је зграда из 1932. обновљена и у њој је извођена настава до 1969, до катастрофалног земљотреса. Године 1971. изграђена је нова монтажна школска зграда која је радила до 1976. године. Отада дјеца похађају наставу у ОШ у Кришковцима.
    Црква посвећена Св, апостолу Луки изграђена је 1934. го- дине, а обновљена 2009. Преминуле мјештане сахрањују у шешковачком гробљу у близини цркве.
    Локални водовод функционише од 1978. године, када је око 40 домаћинстава добило питку воду. Кроз село пролази и главни водовод из Кришковаца на који још нико није прикључен. Телефонски прикључци су уведени 1993, а село је добило електричну енергију 1971. године. На Великој ријеци постоје још двије воденице, а некада су били познати и велики млин Тумбас на Врбасу и Бадњаш на Великој ријеци. Раде двије продавнице мјешовите робе, а друштвени дом и објекти 33 „Агроплет” нису у функцији. Шешковци су прије Другог свјетског рата важили за развијеније село. По неким изворима бан Т. Милосављевић планирао је ово се- ло за општински центар.
    Погинули у Другом свјетском рату као припадници НОВ: Милош Бабић (1922-1942), Миле Јованчевић (1922-1943), Милош Купрешанин (1920-1941), Милка Милашиновић (1923-1944), Бојин (1922-1944) и Живко (1928-1945) Михајловић, Саван (1905- 1945), Рајко (1922-1945), Војислав (1925-1944), Владимир (1923- 1944) и Богољуб (1925-1944) Сандић, Ненад Савковић (1925- 1944), Средоје Субић (1905-1943) и Рајко Звиздало (1921-1944). У књизи Лакташи у НОБ и револуцији 1941-1945. нема Миће Ракића, али је његово име исписано са осталим борцима на спомен-плочи постављеној на друштвеном дому. Жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Душан Михајловић (1906-1944) и Урош Савковић (1921
    1944).
    Припадници ЈВО били су: Радомир1944), Остоја Ђ. Кузмановић (1920-1944), Рајко Ј. Кркић (1921- 1944), Бранко С. Михајловић (1924-1944), Владимир М. Мартић (1909-1944), Драган С. Станишљевић (1924-1944) и Ђурађ Т. Продан (1924-1944). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Кришковцима.
    Шешковци су за вријеме Другог свјетског рата (прољеће 1944) били бомбардовани. Том приликом, зграда основне школе је тешко оштећена. Када су се савезнички авиони враћали из Румуније, амерички авион се срушио у шуми Миљаковац. Погинулог пилота мјештани су сахранили у православно гробље и подигли му споменик. Средином педесетих година, породица погинулог пилота је пренијела његове остатке, а споменик оставила у водоравном положају.
    У рату 1992-1995. животе су изгубили борци ВРС: Слободан Драгомировић (1968-1994), Славиша (1970-1992) и Недељко (1954-1993) Јерковић, Славиша Јунгић (1973-1993), Витомир Кавржић (1952-1993), Драган Котараш (1969-1992), Перица Кузма- новић (1959-1995), Тане Михајловић (1950-1992), Гојко Савковић (1964-1995) и Владо Сикимић (1954-1994). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Кришковцима.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Претпоставља се да су њихови преци доселили из Србије (Ужице) и Црне Горе (Колашин). Постој и народно предање да ј е у почетку формирања села било шест колиба (плетара од шибља,
    прућа, бујади…) и да је село по томе добило назив Шешковци (шест колиба). Друго предање каже да су села Мартинац, Илићани, Кришковци и Шешковци названа по именима четворице браће: Мартину (који је од оца добио брда до Врбаса – данашњи Мартинац), Илији (брда и долину до Просјечке ријеке – Илићани), Кришку (јужни дио имања – Кришковци) и Шишку (старо кућиш- те – Шешковце. Постоји и трећа варијанта – да су послије устанка 1875-1878. године око стотину ратоборних муслимана кренули од Травника према ријеци Сави. На простору данашњих Шешковаца наишли су на шесторицу хришћана, побили их и набили на колац (шест колаца – шешколци). Ти људи су сахрањени у шуми недалеко од данашњег гробља.
    Према аустроугарском попису из 1879. године „Шишковци” су имали 33 куће у којима је живјело 246 становника (127 м. и 119 ж.) „грко източњака”, а 1895. село „Шишковци” обухватало је Шишковце и Тумбас. Имало је 57 кућа (једна ненасељена) са 254 „источно-православна” становника (138 м. и 116 ж.). Године 1901. било је 30 кућа и 332 становника (170 м. и 162 ж.). Према попису из 1910, у селу је регистровано 67 кућа и 13 циганских шатора, те 433 становника (233 м. и 200 ж., 416 „српско-православна” и 17 муслимана); 1921. – 387 становника (по вјероисповијести: 362 православца, два римокатолика и 23 без конфесије; по матерњем језику: Срба или Хрвата 362, Пољака два и осталих 23); године 1948, Шешковци су имали 123 куће и 633 становника; 1953. – 665
    четири Хрвата, 42 Југословена, један из реда осталих); 1991. – 133 домаћинства и 412 становника (403 Србина, један из реда осталих, два Југословена и шест Хрвата).
    Крајем 2012. село је имало 122 домаћинства, 178 кућа и ви- кендица, а у домаћинствима је живјело 375 становника.
    Најбројније породице су Михајловић (20 домаћинстава, 33 куће и 66 становника), Кузмановић (13, 17, 43), Сандић (12, 19, 29), Савковић (10, 11, 29) и Јунгић (9, 10, 28). Дио Михајловића слави Јовањдан, а дио Св. Василија Великог, Кузмановићи Ђурђевдан и једна породица Покров Пресвете Богородице, Сандићи и Савковићи Аранђеловдан, те Јунгићи Ђурђевдан.
    Поред наведених заступљена су и презимена: Аривуковић, Бабић, Мађарац, дио Мартића, Пејчић, Станишљевић, Црнадак – славе Никољдан; Бркић – Илиндан; Булатовић – Лучиндан; Видовић, Крагуљ, Павковић, Предраговић, Стојичић, Томић, Црнчевић
    – Јовањдан; Гајић, Јанковић, Јунгић, Кавржић, Станић – Ђурђевдан; Драгомировић – Митровдан; дио Јерковића Ђурђевдан, а дио Аранђеловдан; Зорић – Петровдан; Красић – Св. Игњатија; Марић
    – Св. Василија Великог; Милутиновић, Пејић – Св. Пантелејмона; дио Мартића, дио Сикимића – Ђурђевдан; дио Сикимића – Ђурђиц; Шумић – Михољдан.
    У селу је рођен Тихомир Тика Станић (1960), филмски и позоришни глумац и продуцент, гдје је његов отац Недељко био учитељ. Године 2012. неки кадрови филма „Фалсификатор” снимљени су на подручју Шешковаца и Кришковаца.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1879, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; M. Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима, Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901.; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ШУШЊАРИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 10 км југоисточно од општинског центра, 7 км од Клашница и 14 км од Бањалуке. Простире се на површини 8,842 км , а смјештено је на 131 – 322 м н. в.
    Јужном страном (уз Врбас) пролази асфалтни пут дужине 3 км, изграђен 1978. године. У селу има још око 7 км асфалтног пута и око 5 км неасфалтираног. Куће су разбацане и претежно су лоциране око путева по засеоцима и брежуљцима. Граничи се са селима Велико и Мапо Блашко, насељем Трн (лакташка општина) и Пријечани (бањалучка). Припада МЗ Трн.
    Становништво Шушњара бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Трну, Бањалуци и Лакташима. Узгајају се пше- ница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, грожђе, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Већи засеоци су: Бабићи, Ђукићи, Јолџићи, Јошићи, Мијатовићи, Милинковићи, Панџићи…
    Западном страном села протиче Врбас. Још су познати водотоци Бабића ријека, Студени поток и Строшац.
    Терен је дијелом равничарски (Горње и Доње поље уз Врбас – Доњи Шушњари), а дијелом брежуљкаст – Горњи Шушњари. Преко трећине терена је под бјелогоричном шумом.
    Село је познато по локалитетима Градина, Зидине и Страж?
    Средњовјековна тврђава Градина подигнута је на каменитом брежуљку на десној обали Врбаса испод које је пролази римски пут. Брежуљак је висок двадесетак метара, а приступачан је једино с југоисточне стране. Са брежуљка се може контролисати широк простор до Врбаса. На врху се налази зараван оријентисана у правцу сјевероисток-југозапад, дуга 40 и широка 35 м. Тврђава је заштићена бедемима изграђеним од камена. Ту су нађени остаци средњовјековних керамичких посуда. На овом локалитету налазе се остаци више култура и народа који су се на овом подручју смјењивали током вијекова.
    На локалитету Зидине пронађени су темељи и остаци цркве највјероватније из периода од 10. до 12. вијека. Зидине су на њиви званој Лончарине (Лончаруша), која се налази на десној страни ријеке Врбас идући из Бањалуке ка Лакташима, непосредно уз пут Трн-Шушњари-Мало Блашко-Велико Блашко. На основу пронађених остатака претпоставља се да је ту постојало значајније средњовјековно насеље. Најинтересантнији проналазак је камен на коме су скицирани црква у периоду њеног настанка и њена околина. На камену се јасно уочава ријека Врбас поред које се налази пут, а изнад њега утврђење (Градина). Уцртана су слова IC (Исус Христос) и византијски крст. На камену је приказан и детаљ лова – јелен за којим трчи пас. Сматра се да је то први картографски приказ на овим просторима. У цркви је пронађено девет гробова, а око цркве 23 гроба са надгробним плочама.
    Прва школа у Шушњарима, сачињена од дрвене грађе, налазила се на Ретку (на имању Милоша Јолџића). Отворена је 1949. године, а 1956. пресељена је у нову школску зграду, у равници. Радила је до 1975. године. У школи су радили Султанија Цикота, Наталија Анциферова (Рускиња), Невенка и Владимир Блаха (Чех). Тада је у Шушњарима основано и културно-умјетничко друштво „Шушњари”, које је организовало и изводило пригодне културно-умјетничке програме (приредбе) у селу, али и ближој и широј околини: Велико Блашко, Слатина, Петошевци, Кобатовци, Хрваћани… Просторије за приредбе су биле мале за сву заинтересовану публику. Организована су и стручна предавања о пољопривреди и свему ономе што је користило бољем сеоском животу.
    Планира се изградња нове цркве. У селу постоје четири православна гробља: Бабића, Јолџића, Јошића и Мијатовића гробље. У селу постоје продавница и кафић, а друштвени дом није у функцији. Водовод за дио села је уведен 1985, а за остали дио 1995. године. Телефони су уведени 1982. за 35 домаћинстава. Село је добило електричну енергију 1962. године.
    У Шушњарима је прије Другог свјетског рата формирано друштво „Јединство села” које није дало неке значајне резултате.
    Републичка комисија за процјену штета од разорног земљотреса 1969. године пронашла је 147 кућа са великим оштећењима. Милан (Тешо) Ћукић (1893-1937), Теодор Мијатовић, Дако и Тришо Рачић су били солунски добровољци. Теодор је касније био сеоски кнез. У Другом свјетском рату погинули су Гојко (борац НОВ) и Ђурађ Бабић (активиста НОР), а у рату 1992-1995. као борци ВРС: Мирослав Бабић (1960-1994), Маринко Галић (1968-1993), Ненад Рачић (1967-1993) и Алекса Тепић (1947- 1995). Петар Панџић (1943) погинуо је као припадник ЈВО.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу се- ла нема, мада постоји народно предање да је име села настало по томе што су ту некада биле шуме (шушње, шушњар). Велики турски земљопосједник давао је шуму да се крчи а потом обрађује, те су се тако на том подручју почеле настањивати породице. Према попису из 1879. године Шушњари су имали 19 кућа у којима је живјело 186 становника (95 м. и 91 ж.), од тога један „мухамеданац” и 185 „грко източњака”. Шушњари су 1895. године имали 22 куће (једна ненасељена) у којима је живјело 228 становника (116 м. и 112 ж.). Према аустроугарском попису из 1910, у селу су регистроване 34 куће (3 ненасељене) и 299 српско-право- 
    Породице Благојевић, Божић, Дакић, Јекић, Јеринић, Кесић, Миладиновић, Панџић, Радинковић славе Ђурђевдан; Блажић, Брковић, Грабовац, Дедић, Душанић, Рољић, Телић, Тешановић – Јовањдан; Галић, Зарић, Ковачевић, Мушић, Срдић, Унчанин, Цвијић – Никољдан; Ђокић – Усековање Св. Ј. Крститеља; Жабић, Поповић – Ђурђиц; Алексић и Стојановић – Св. Симеуна и Ану; Бошњак, Сувајац – Трифундан; Вишић – Илиндан; Вујанић, Сексен, Шево – Лучиндан; Вукосављевић – Марковдан; Доминовић, Малешевић – Митровдан; Јањић – Савиндан; Малић – Св. Василија Великог; Мишић – Часне вериге; Тепић – Аранђеловдан; Травар – Св. Игњатија.
    У село се током и послије рата 1992-1995. доселило неколико породица протјераних из градова и мјеста која припадају Федерацији Босне и Херцеговине.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповнћ: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002/ Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941—1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, Споменица
    погинулим борцима општине Лакташи 1991.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top