Лакташи и околна села

21. јуна 2012.

коментара: 26

ЛАКТАШИ

Алексићи, Бакинци, Босански Александровац, Бошковићи, Буковица, Чардачани, Ћетојевићи, Деветина, Довићи, Друговићи, Гламочани, Јаблан, Јакуповци, Јаружани, Кадињани, Кобатовци, Кољани, Косијерово, Кришковци, Крнете, Лакташи, Љубатовци, Маглајани, Маховљани, Мало Блашко, Милосавци, Милошевци, Мрчевци, Папажани, Петошевци, Рајчевци, Ријечани, Слатина, Шешковци, Шушњари, Трн и Велико Блашко.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (26)

Одговорите

26 коментара

  1. vojislav ananić

    ШЕШКОВЦИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 17 км сјевероисточно од општинског центра, 25 км од Клашница и 9 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Терен је претежноравничарски са благим нагибом према ријеци Врбас, која протиче цијелом западном страном села. Простире се на површини 13,472 км2, а смјештено је између 106 и 221 м н. в.
    Кроз село пролази пут дужине 4 км, асфалтиран 1978. године као и асфалтни пут за заселак Ријека дужине 2 км. Куће су разбијеног типа и претежно су лоциране по засеоцима. Граничи се са селима Кришковци, Гумјера (лакташка општина), Нови и Стари Мартинац (србачка).
    Западном страном протиче Врбас. Познати водотоци су још Бистрица, Бубан, Велика и Мала ријека, Виленац, Водица, Миљановац. Имају Горње и Доње отоке, Горња ада. Познатији топоними су: Бијело брдо, Божидаревац, Кућишта, Луг, Савковића и Сумраково брдо, Трнови, Чупорак. Већи засеоци су: Медњак, Јелин луг, Станковац и Ријека.
    Становништво Шешковаца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима и Александровцу. Узгаја кукуруз, пшеницу, зоб, а добро успијева и воће (шљиве, јабуке, крушке, трешње…)
    Школа је отворена 1932. и радила је до 1941. године. Зграда је 1944. бомбардована. Настава је поново почела да се изводи 1946. године у ходнику порушене школске зграде. Од 1948. наста- ва је извођена у новоизграђеним просторијама све до 1954. Потом је зграда из 1932. обновљена и у њој је извођена настава до 1969, до катастрофалног земљотреса. Године 1971. изграђена је нова монтажна школска зграда која је радила до 1976. године. Отада дјеца похађају наставу у ОШ у Кришковцима.
    Црква посвећена Св, апостолу Луки изграђена је 1934. го- дине, а обновљена 2009. Преминуле мјештане сахрањују у шешковачком гробљу у близини цркве.
    Локални водовод функционише од 1978. године, када је око 40 домаћинстава добило питку воду. Кроз село пролази и главни водовод из Кришковаца на који још нико није прикључен. Телефонски прикључци су уведени 1993, а село је добило електричну енергију 1971. године. На Великој ријеци постоје још двије воденице, а некада су били познати и велики млин Тумбас на Врбасу и Бадњаш на Великој ријеци. Раде двије продавнице мјешовите робе, а друштвени дом и објекти 33 „Агроплет” нису у функцији. Шешковци су прије Другог свјетског рата важили за развијеније село. По неким изворима бан Т. Милосављевић планирао је ово се- ло за општински центар.
    Погинули у Другом свјетском рату као припадници НОВ: Милош Бабић (1922-1942), Миле Јованчевић (1922-1943), Милош Купрешанин (1920-1941), Милка Милашиновић (1923-1944), Бојин (1922-1944) и Живко (1928-1945) Михајловић, Саван (1905- 1945), Рајко (1922-1945), Војислав (1925-1944), Владимир (1923- 1944) и Богољуб (1925-1944) Сандић, Ненад Савковић (1925- 1944), Средоје Субић (1905-1943) и Рајко Звиздало (1921-1944). У књизи Лакташи у НОБ и револуцији 1941-1945. нема Миће Ракића, али је његово име исписано са осталим борцима на спомен-плочи постављеној на друштвеном дому. Жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Душан Михајловић (1906-1944) и Урош Савковић (1921
    1944).
    Припадници ЈВО били су: Радомир1944), Остоја Ђ. Кузмановић (1920-1944), Рајко Ј. Кркић (1921- 1944), Бранко С. Михајловић (1924-1944), Владимир М. Мартић (1909-1944), Драган С. Станишљевић (1924-1944) и Ђурађ Т. Продан (1924-1944). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Кришковцима.
    Шешковци су за вријеме Другог свјетског рата (прољеће 1944) били бомбардовани. Том приликом, зграда основне школе је тешко оштећена. Када су се савезнички авиони враћали из Румуније, амерички авион се срушио у шуми Миљаковац. Погинулог пилота мјештани су сахранили у православно гробље и подигли му споменик. Средином педесетих година, породица погинулог пилота је пренијела његове остатке, а споменик оставила у водоравном положају.
    У рату 1992-1995. животе су изгубили борци ВРС: Слободан Драгомировић (1968-1994), Славиша (1970-1992) и Недељко (1954-1993) Јерковић, Славиша Јунгић (1973-1993), Витомир Кавржић (1952-1993), Драган Котараш (1969-1992), Перица Кузма- новић (1959-1995), Тане Михајловић (1950-1992), Гојко Савковић (1964-1995) и Владо Сикимић (1954-1994). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Кришковцима.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Претпоставља се да су њихови преци доселили из Србије (Ужице) и Црне Горе (Колашин). Постој и народно предање да ј е у почетку формирања села било шест колиба (плетара од шибља,
    прућа, бујади…) и да је село по томе добило назив Шешковци (шест колиба). Друго предање каже да су села Мартинац, Илићани, Кришковци и Шешковци названа по именима четворице браће: Мартину (који је од оца добио брда до Врбаса – данашњи Мартинац), Илији (брда и долину до Просјечке ријеке – Илићани), Кришку (јужни дио имања – Кришковци) и Шишку (старо кућиш- те – Шешковце. Постоји и трећа варијанта – да су послије устанка 1875-1878. године око стотину ратоборних муслимана кренули од Травника према ријеци Сави. На простору данашњих Шешковаца наишли су на шесторицу хришћана, побили их и набили на колац (шест колаца – шешколци). Ти људи су сахрањени у шуми недалеко од данашњег гробља.
    Према аустроугарском попису из 1879. године „Шишковци” су имали 33 куће у којима је живјело 246 становника (127 м. и 119 ж.) „грко източњака”, а 1895. село „Шишковци” обухватало је Шишковце и Тумбас. Имало је 57 кућа (једна ненасељена) са 254 „источно-православна” становника (138 м. и 116 ж.). Године 1901. било је 30 кућа и 332 становника (170 м. и 162 ж.). Према попису из 1910, у селу је регистровано 67 кућа и 13 циганских шатора, те 433 становника (233 м. и 200 ж., 416 „српско-православна” и 17 муслимана); 1921. – 387 становника (по вјероисповијести: 362 православца, два римокатолика и 23 без конфесије; по матерњем језику: Срба или Хрвата 362, Пољака два и осталих 23); године 1948, Шешковци су имали 123 куће и 633 становника; 1953. – 665
    четири Хрвата, 42 Југословена, један из реда осталих); 1991. – 133 домаћинства и 412 становника (403 Србина, један из реда осталих, два Југословена и шест Хрвата).
    Крајем 2012. село је имало 122 домаћинства, 178 кућа и ви- кендица, а у домаћинствима је живјело 375 становника.
    Најбројније породице су Михајловић (20 домаћинстава, 33 куће и 66 становника), Кузмановић (13, 17, 43), Сандић (12, 19, 29), Савковић (10, 11, 29) и Јунгић (9, 10, 28). Дио Михајловића слави Јовањдан, а дио Св. Василија Великог, Кузмановићи Ђурђевдан и једна породица Покров Пресвете Богородице, Сандићи и Савковићи Аранђеловдан, те Јунгићи Ђурђевдан.
    Поред наведених заступљена су и презимена: Аривуковић, Бабић, Мађарац, дио Мартића, Пејчић, Станишљевић, Црнадак – славе Никољдан; Бркић – Илиндан; Булатовић – Лучиндан; Видовић, Крагуљ, Павковић, Предраговић, Стојичић, Томић, Црнчевић
    – Јовањдан; Гајић, Јанковић, Јунгић, Кавржић, Станић – Ђурђевдан; Драгомировић – Митровдан; дио Јерковића Ђурђевдан, а дио Аранђеловдан; Зорић – Петровдан; Красић – Св. Игњатија; Марић
    – Св. Василија Великог; Милутиновић, Пејић – Св. Пантелејмона; дио Мартића, дио Сикимића – Ђурђевдан; дио Сикимића – Ђурђиц; Шумић – Михољдан.
    У селу је рођен Тихомир Тика Станић (1960), филмски и позоришни глумац и продуцент, гдје је његов отац Недељко био учитељ. Године 2012. неки кадрови филма „Фалсификатор” снимљени су на подручју Шешковаца и Кришковаца.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1879, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; M. Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима, Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901.; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

  2. vojislav ananić

    ШУШЊАРИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 10 км југоисточно од општинског центра, 7 км од Клашница и 14 км од Бањалуке. Простире се на површини 8,842 км , а смјештено је на 131 – 322 м н. в.
    Јужном страном (уз Врбас) пролази асфалтни пут дужине 3 км, изграђен 1978. године. У селу има још око 7 км асфалтног пута и око 5 км неасфалтираног. Куће су разбацане и претежно су лоциране око путева по засеоцима и брежуљцима. Граничи се са селима Велико и Мапо Блашко, насељем Трн (лакташка општина) и Пријечани (бањалучка). Припада МЗ Трн.
    Становништво Шушњара бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Трну, Бањалуци и Лакташима. Узгајају се пше- ница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, грожђе, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Већи засеоци су: Бабићи, Ђукићи, Јолџићи, Јошићи, Мијатовићи, Милинковићи, Панџићи…
    Западном страном села протиче Врбас. Још су познати водотоци Бабића ријека, Студени поток и Строшац.
    Терен је дијелом равничарски (Горње и Доње поље уз Врбас – Доњи Шушњари), а дијелом брежуљкаст – Горњи Шушњари. Преко трећине терена је под бјелогоричном шумом.
    Село је познато по локалитетима Градина, Зидине и Страж?
    Средњовјековна тврђава Градина подигнута је на каменитом брежуљку на десној обали Врбаса испод које је пролази римски пут. Брежуљак је висок двадесетак метара, а приступачан је једино с југоисточне стране. Са брежуљка се може контролисати широк простор до Врбаса. На врху се налази зараван оријентисана у правцу сјевероисток-југозапад, дуга 40 и широка 35 м. Тврђава је заштићена бедемима изграђеним од камена. Ту су нађени остаци средњовјековних керамичких посуда. На овом локалитету налазе се остаци више култура и народа који су се на овом подручју смјењивали током вијекова.
    На локалитету Зидине пронађени су темељи и остаци цркве највјероватније из периода од 10. до 12. вијека. Зидине су на њиви званој Лончарине (Лончаруша), која се налази на десној страни ријеке Врбас идући из Бањалуке ка Лакташима, непосредно уз пут Трн-Шушњари-Мало Блашко-Велико Блашко. На основу пронађених остатака претпоставља се да је ту постојало значајније средњовјековно насеље. Најинтересантнији проналазак је камен на коме су скицирани црква у периоду њеног настанка и њена околина. На камену се јасно уочава ријека Врбас поред које се налази пут, а изнад њега утврђење (Градина). Уцртана су слова IC (Исус Христос) и византијски крст. На камену је приказан и детаљ лова – јелен за којим трчи пас. Сматра се да је то први картографски приказ на овим просторима. У цркви је пронађено девет гробова, а око цркве 23 гроба са надгробним плочама.
    Прва школа у Шушњарима, сачињена од дрвене грађе, налазила се на Ретку (на имању Милоша Јолџића). Отворена је 1949. године, а 1956. пресељена је у нову школску зграду, у равници. Радила је до 1975. године. У школи су радили Султанија Цикота, Наталија Анциферова (Рускиња), Невенка и Владимир Блаха (Чех). Тада је у Шушњарима основано и културно-умјетничко друштво „Шушњари”, које је организовало и изводило пригодне културно-умјетничке програме (приредбе) у селу, али и ближој и широј околини: Велико Блашко, Слатина, Петошевци, Кобатовци, Хрваћани… Просторије за приредбе су биле мале за сву заинтересовану публику. Организована су и стручна предавања о пољопривреди и свему ономе што је користило бољем сеоском животу.
    Планира се изградња нове цркве. У селу постоје четири православна гробља: Бабића, Јолџића, Јошића и Мијатовића гробље. У селу постоје продавница и кафић, а друштвени дом није у функцији. Водовод за дио села је уведен 1985, а за остали дио 1995. године. Телефони су уведени 1982. за 35 домаћинстава. Село је добило електричну енергију 1962. године.
    У Шушњарима је прије Другог свјетског рата формирано друштво „Јединство села” које није дало неке значајне резултате.
    Републичка комисија за процјену штета од разорног земљотреса 1969. године пронашла је 147 кућа са великим оштећењима. Милан (Тешо) Ћукић (1893-1937), Теодор Мијатовић, Дако и Тришо Рачић су били солунски добровољци. Теодор је касније био сеоски кнез. У Другом свјетском рату погинули су Гојко (борац НОВ) и Ђурађ Бабић (активиста НОР), а у рату 1992-1995. као борци ВРС: Мирослав Бабић (1960-1994), Маринко Галић (1968-1993), Ненад Рачић (1967-1993) и Алекса Тепић (1947- 1995). Петар Панџић (1943) погинуо је као припадник ЈВО.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу се- ла нема, мада постоји народно предање да је име села настало по томе што су ту некада биле шуме (шушње, шушњар). Велики турски земљопосједник давао је шуму да се крчи а потом обрађује, те су се тако на том подручју почеле настањивати породице. Према попису из 1879. године Шушњари су имали 19 кућа у којима је живјело 186 становника (95 м. и 91 ж.), од тога један „мухамеданац” и 185 „грко източњака”. Шушњари су 1895. године имали 22 куће (једна ненасељена) у којима је живјело 228 становника (116 м. и 112 ж.). Према аустроугарском попису из 1910, у селу су регистроване 34 куће (3 ненасељене) и 299 српско-право- 
    Породице Благојевић, Божић, Дакић, Јекић, Јеринић, Кесић, Миладиновић, Панџић, Радинковић славе Ђурђевдан; Блажић, Брковић, Грабовац, Дедић, Душанић, Рољић, Телић, Тешановић – Јовањдан; Галић, Зарић, Ковачевић, Мушић, Срдић, Унчанин, Цвијић – Никољдан; Ђокић – Усековање Св. Ј. Крститеља; Жабић, Поповић – Ђурђиц; Алексић и Стојановић – Св. Симеуна и Ану; Бошњак, Сувајац – Трифундан; Вишић – Илиндан; Вујанић, Сексен, Шево – Лучиндан; Вукосављевић – Марковдан; Доминовић, Малешевић – Митровдан; Јањић – Савиндан; Малић – Св. Василија Великог; Мишић – Часне вериге; Тепић – Аранђеловдан; Травар – Св. Игњатија.
    У село се током и послије рата 1992-1995. доселило неколико породица протјераних из градова и мјеста која припадају Федерацији Босне и Херцеговине.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповнћ: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002/ Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941—1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, Споменица
    погинулим борцима општине Лакташи 1991.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.