Порекло становништва села Острвица, општина Госпић
У Острвици има укупно 18 изворних презимена. Она су углавном настала од крштених имена родоначелника: од Богдана – Богдановићи, Диме – Димићи, Панџе – Панџићи, Петка – Петковићи, Радмана – Радмановићи, Сава(о)та – Саватовићи, Станка – Станковићи. По биљном свету настала су презимена Зобенице и Шашићи, а по животињском (птицама) Чорковићи. Презиме Кулунџић прозвано је по кулунџијском занимању, Сударевић по истакнутом социјалном положају, презиме Теслић у вези је с алатком за дубљење дрвета – теслом, док презимена Месићи и Јајићи воде порекло од животних намирница. Бакићи су вероватно добили породични назив по родбинским везама, а Крањчевићи по националном пореклом далеког претка те породице. Није поуздано утврђено како је настало презиме Половинић, ни којем “кољиву” су припадали. Зна се само да су кренули из Херцеговине и да су на свом путу преко Плавна стигли у личко Добросело. Ту су се Половине намножиле, па су се одатле рашириле по Лици и Босанској крајини.
Поједина презимена данас се срећу у скраћеном облику. Тако су у званичним пописима све до око половине 18. века, данашњи Богдани били Богдановићи, Колунџије – Колунџићи, Половине – Половинићи, Судари – Сударевићи, а Чорци – Чорковићи. Скраћена презимена срећу се и у неким суседним местима: Вуксани су били Вуксановићи, Дошени – Дошеновићи, Драгаши – Драгашевићи, Његовани – Његовановићи, Почуче – Почучићи, Преради – Прерадовићи, Томаши – Томашевићи, Чубриле – Чубриловићи итд.
Храмовна слава села Острвица је Свети Јован.
Називи родова:
Према имену села, односно засеока:
Вучјачани: део Димића и део Панџића.
Куличани: Колунџије, Саватовићи, део Станковића и Шашићи.
Острвчани: Бакићи, Богдани, део Димића, Зобенице, Јајићи, Крањчевићи, Месићи, део Панџића, Петковићи, део Половина, Радмановићи, део Станковића, Судари, Теслићи и Чорци. Половинићи: део Половина (код Вијаче).
Према породичним и личним надимцима:
Алијанови: потомци Алексе Крањчевића Гавриловог.
Ањгирине: део Радмановића (потомци Тодора Радмановића Тодоровог).
Бауци: део Димића (потомци Боже-Боћана Димића Милошевог).
Бикани: потомци Симе Димића Тодоровог (из Вучјака) и Ђуре Половине (из краја Половинића).
Брусине: потомци Николе Радмановића (испод Колишта).
Бруше/Кекићи: Потомци Саве-Савеле Богдана Станковог.
Будишини/Тадије: Колунџије из Кулине.
Буљеви: део Шашића (из Кулице).
Бутови: Судари (испод Судареве црквине).
Виранде: потомци Дмитра Панџића Томиног.
Ђуше: део Шашића (из Кулице).
Еремуди: Богдани.
Зјалићи: потомци Јандре Радмановића (испод Западне стране).
Јарине: део Димића у Вучјаку (потомци Николе Алексиног).
Јацкови: потомци Исе Петровог/Пејковог Димића (испод Барунуше).
Јовичини: потомци Јована-Јовице Томиног Панџића.
Кељаче: потомци Станише Радмановића Јовановог (испод Острвице).
Кењци: део Димића (потомци Максима-Мале Димића).
Китоње: Месићи.
Кршље: део Половина испод Мргина (потомци Дане-Данчине Исиног).
Лазићи: потомци Лазара-Лазе Стевановог (Скакиног) Панџића.
Лаудови: потомци Лазе-Лауда Петковића.
Лончине: Половине испод Мргина (потомци Јовчића и Милчића Половине).
Маранови: потомци Марка Теслића Ћириног (испод Главичурка).
Марковчеви: део Радмановића (потомци Марка-Марковца Радмановића Савиног).
Мијашеви: део Димића (потомци Исака-Исе Ћитара, Милана Нинина и Тодора-Тоде Лукајиновог).
Мрмци: део Димића (потомци Исе Исице Данетовог).
Мукиње: Сви Саватовићи у Кулици.
Ниџанови: потомци Николе Крањевића Гавриловог.
Ниџини: потомци Николе-Ниџе Алексиног Теслића (испод Западне стране).
Паганови: део Теслића испод Вјенца (потомци Максима-Максимца Теслића).
Парцовљеви: потомци Блажа-Блажине Чорка.
Петрићеви: потомци Петра Петрића Радмановића Јандриног (испод Судареве црквине).
Петрусинови: потомци Петра Петрусине Теслића (испод Главичурка).
Пилиповићи: Радмановићи (испод Острвице и Колишта).
Питљикови: потомци Николе-Николице Теслића (испод Вјенца).
Прљаџе: део Радмановића испод Коњушнице (Швракеле).
Пузићи: сви Димићи.
Рљови: део Шашића (из Кулице).
Рожине: део Димића (потомци Боћана Милошевог, Јована Јандрешковог и Тривуна Ђуриног).
Руњкеле: потомци Половине Милоша Данетовог.
Саветинови: део Теслића испод Вјенца (потомци Саве-Саветине Теслића Ћириног).
Сипини: потомци Симе-Сипе Теслића испод Главичурка.
Свилоте: потомци Јове Судара Илијиног (испод Острвице).
Серкани: Станковићи у Кулици.
Скакавци: Сви Шашићи у Кулици.
Споњари/Споњарићи: потомци Петра Радмановића Савиног (испод Острвице).
Србатинови: потомци Симе Теслића Симатина (испод Вјенца).
Тејманови: потомци Теје Теслића Исиног (испод Вјенца).
Титине: Половине испод Зубара и Мргина (потомци Ђуре Максановог и Данета Исиног).
Тичари: потомци Тодорца и Стојанца Станковића (испод Вршељка).
Ћеје: потомци Симе Бакића Дмитрова (код цркве).
Ћирини: део Димића из Вучјака (потомци Милана-Ћире Димића).
Ћукуре: потомци Максима Богдана Николиног (испод Острвице).
Ћутукови: део Чорака (код Вучјака).
Цвикете: потомце Милете Радмановића (испод Колишта).
Црњакови: потомци Павла-Павлине Димића (из Вучјака).
Чавоње: потомци Тодора Радмановића Максимовог (испод Западне стране).
Чврстоње: потомци Ивана-Ивице Чорка.
Чокорци: потомци Тодора Станковића Тодорца (испод Вршељка).
Џакини: потомци Максима Половине, испод Мргина.
Швељанови: потомци Паве Чорка.
Швракеле: потомци Петра Радмановића (испод Коњушнице).
Поред тога што су једни друге називали различитим, час смешним час погрдним именима, стари Острвчани су о себи оставили и својеврсну карактеризацију појединих родова у селу. Она гласи:
Боже те сачувај:
Димића вале,
Теслића ране,
Панџића малића,
Чорка невјере,
Крањчевића бесједе,
Месића обуће,
Зобеничића еднокуће,
Судареве робе,
И Бакића слоге,
Богданових волова,
Пилиповића долова,
Петковића ражи,
И Јајића Лажи,
Тичаревих млиница,
Половинића живица,
Колунџије муштулугџије,
Шашића жетве,
И Саватовића клетве.
Презимена у Оствици:
Бакић
Богдан
Димић
Зобеница (има их још у три насеља у босанској страни. У Великом Радићу код Босанске Крупе (4 куће). Славе такође Никољдан и дошли су из Лике. У Бугару има 7 кућа, у Горњој Гати југозападно од Цазина пет кућа с тим презименом. Дошли су из Садиловца на Кордуну. Сви славе Св. Василија)
Ја(ј)ић
Колунџија (има их и у Босанској крајини и славе Никољдан. Дошли су из Лике после аустријске окупације 1878. У селу Главица има осам кућа с тим презименом, који такође славе Св. Николу. Ту су дошли из Врановине (Бјелајско поље код Кулен Вакуфа), пошто је њихов сродник убио човека у тору, па је од крварине побегао у другу нахију. Колунџије у Пученику (4 куће) славе Ђурђевдан и дошли су из личке Суваје)
Крањчевић
Месић (католици, има их у Босанској Крупи, где су дошли из Лике после Карловачког мира 1699.)
Панџић
Петковић (неколико кућа Петковића има у околини Велике Кладуше: у Врнограчу и Глиници по једна кућа (славе Св. Стефана Дечанског), затим у Градини (две куће) и Јоховици (1 кућа), где славе Јовањдан. Сви ови Петковићи су дошли из Лике пре аустријске окупације)
Половина (доста Половина има на десној страни Уне, у бившем крупском срезу. Босанска Крупа (4 куће), Беширевића Врањска (једна кућа), Алајбегов Дубовик (две куће), Турски Дубовик (једна кућа), Подгромила (две куће), Дољани (две куће), Клишевић (четири куће) и Видовска (једна кућа). Ту су се населили из Лике (највише из околине Лапца) пре или иза аустријске окупације 1878. Сви славе Јовањдан, сем оних у Дољанима и Клишевићу, чија је крсна слава Никољдан)
Радмановић (у околини Босанске Крупе Радмановићи се срећу у неколико насеља са по једном кућом: Беширевића Врањска, Мали Радић и Доња Суваја. Има их и у цазинском крају, и то у Бугару и Горњој Гати. Сви су дошли из Лике(Барлете, Висућ) или из суседног Кордуна (Садиловац).
Станковић (у Поуњу се Станковићи срећу у шест насеља (Крупа, Горњи Бушевић, Врњска Мосура, Гудавац, Ивањска и Глиница). Дошли су из Лике (Мазин, Бунић) и воде порекло од Војновића. Претежно славе Ђурђевдан, сем оних у Врњској Мосури и Гудавцу, који славе Никољдан. На подручју Бравског, у селу Капљув, има девет кућа Станковића. Славе Трипуњдан, а доселили су се из околице Кључа.
Судар
Теслић (у Бјелајском пољу, код Кулен Вакуфа, у насељима Клишевићи и Цимеше, има по три куће житеља који се презивају Тесла. Славе Ђурђевдан, а ту су се доселили из Лике, од Госпића, једни пре, а други после аустријске окупације. Судећи по крају из којег су дошли, као и крсној слави породица, није искључено да су ове Тесле у крвној вези са острвичким Теслићима).
Чорак (у Горњој Вођеници, на ободу Бјелајског поља, забележена је једна породица Чорака који су католичке вере. Доселила се овамо из Широке Куле, код Госпића)
Шашић (у околини Бихаћа, у насељима Турски Дубовик, Заложје, Лохово и Турија, настањена је по једна породица Шашића. Крсна слава им је Св. Стефан Дечански, а овамо су се доселили из Лике пре аустријске окупације).
ИЗВОР: Јован Д. Панџић, “Острвица”
29. септембар 2017. у 19:29
Војислав Ананић
О с т р в и ц а
Послије турскога распа у Острвици је у опису Лике из 1696. забиљежено 30 српских кућа. Брајковић их је 1700. нашао око 40, а крајишки опис од 1701. 34 куће. У попису од 1712. утврђене су у том селу ове породице:
Басарићи 27 чељади; 38 к., Богдановићи 4; 2 к., Бунчићи 8, Гигановићи 8; 14 к., Чутурило 7, Чорковићи 9, 8, 11, Дабићи 6, Димићи 13; 39 к., Кекићи 4, 5, Колунџићи 4, Косићи 6, Крањчевићи 7; 6 к., Љубачи 10, Мишићи 11, Петковићи 15, 17, 10; 13 к., Половине 13; 14 к., Радмановићи 17, 8, 17; 19 к., Рајшићи 11, 7, 9, Саватовићи 12; 6 к., Станко- вићи 16, 24; 3 к., Сударовићи 20; 8 к., шашићи 30; 4 к., Теслићи 16; 17 к., Толићи 4, Томичићи 11, Враничићи 10; укупно: 418 чељади. Између српских насељеника у Острвици крајишкој струји од Оточца и Бриња припадају само Богдановићи, Чутуриле, Мишићи и Станковићи. Басарићи су од старога насеља на смиљанском подручју, гдје су живјели под Турцима. Сви остали дошли су или струјом од Унца и Грахова, или ођ Книна и Буковице.
На острвичко земљиште доселиле се и на њему су се одржале и двије хрватске породице, обје из оточкога стариначкога насеља: Месићи
Извор: ЗБОРНИК ЗА НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈЕ ЈУЖНИХ СЛ4ВЕНА, З А Г Р Е Б, 19 6 2-Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици
5. август 2018. у 17:13
Војислав Ананић
Регија Лика
Лика је типично планинска регија, на просјечној надморској висини од 700 м, на којој се простиру два велика планинска ланца – Велебитски и Пљешевички, те више котлина и висоравни. Са 5.000 квадратних километара површине, највећа је и уједно најрјеђе насељена регија у Хрватској (10 стан. по 1 кв. км). Ова регија је типично повијесно депопулационо, емиграционо подручје. Такођер, ова је регија једна од најпасивнијих односно најсиромашнијих регија Хрватске. Знатан дио становништва живи у насељима неодрживог развоја, субстандардно, угрожен дефицитарношћу свих животних потреба. Основна грана привређивања је инокосна пољопривреда, односно сточарство.
Обухваћа опћине Госпић, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница и Оточац, према административно-политичкој подјели 1991. г.
Лика је како смо уводно констатирали, типично депопулациона регија, јер су сви основни показатељи о становништву (базни и верижни индекси) дегресивни, са релативно великим флуктуацијама, како укупног, тако и хрватског и српског становништва. Наиме, укупно се становништво Лике континуирано смањивало по просјечној стопи од 14,69% по једном десетљећу и готово се преполовило у раздобљу до 1991. г. (базни индекс = 52,99%). Ту дегресивну тенденцију потврђују и верижни индекси. Изнимка је период 1890-1910. када се становништво (укупно, хрватско и српско) релативно незнатно повећавало, у просјеку за 17,28% (хрватско за 15,90% а српско за 17,73%), што је посљедица тадашњег насељавања становништва на личка гранична подручја Војне крајине.
Подаци о удјелу хрватског и српског становништва у укупном становништву ове регије показују да је српско становништво било већинско кроз цијели проматрани период до 1991. г. – удио хрватског становништва се кретао од 43,80% 1900. до 49,30% 1948. г. или у просјеку по једном пописном раздобљу 45,64%, док се удио српског становништва кретао од 46,41% 1981. до 56,10% 1890. или у просјеку 52,41%. До драстичне промјене долази у раздобљу послије 1991. г. када се број српског становништва од 41.567 (1991) свео на 7.610 становника (2001) односно 8.979 (2011). Тиме се постотни удио српског становништва смањио од 49,53% (1991) на 16,50% у попису 2001. односно на 20,05% у попису 2011. г., као посљедица етничког чишћења српског становништва током грађанског рата који се у то вријеме водио у бившој заједничкој држави.
Да је српско становништво „од вајкада“ било већинско у овој највећој планинској и кршевитој регији Хрватске показују и подаци првог аустроугарског пописа становништва 1857. године, када је готово цијела Лика припадала тадашњој Војној крајини, као и подаци познатог аустроугарског културног дјелатника и истраживача Франца де Паула Јулиуса Фраса из 1830. г. У њима је Лика била подијељена према војној номенклатури, то јест на пуковније и сатније или кумпаније, које су обухватале одређен број села и заселака у оквиру ондашњих гравитационих средишта, односно топонима; становништво према вјероисповијести на католике и гркоправославце Србе. Наравно, границе Лике у овим примјерима су арбитрарне, као што смо навели у уводу овог поглавља. Дакле, износимо те податке само као илустрацију овог хисторијског факта о српском становништву као већинском у овој хрватској регији.
Видљива је већинска присутност српског народа у Личкој пуковнији (области), као и у свим сатнијама (окрузима). Српски народ, као тада већински народ, давао је и највећи обол у обрани „предзиђа кршћанства“ заједно са тада мањинским хрватским народом.
Ово релативно још упечатљивије потврђују и подаци Јулиуса Фраса у свом монументалном дјелу о Карловачкој Војној крајини. С обзиром да је Ј. Фрас радио око десет година на својој књизи, реално је претпоставити да су ти подаци још старијег датума од оних који се у њој наводе.
Дакле, у 9 сатнија (округа) од укупно 12, српско је становништво изразито већинско, а у свега двије сатније хрватско је становништво већинско, док у једној сатнији су два етницитета подједнако заступљена.
Закључили бисмо да је ова већинска присутност српског становништва на просторима Лике готово вјековна и да се са правом о њима може говорити да су старосједилачко и вишегенерацијско становништво.
Фактори који су увјетовали овакав развој становништва Лике у посљедњих 130 година – перманентне депопулационе тенденције праћене мањим или већим флуктуацијама у појединим раздобљима – веома су бројни и сложени и нажалост до сада недовољно истражени. Упозорит ћемо само на неке од њих.
• Природа регије, изражена њеним „субвенцијама природе“, које чине базу животних односно егзистенцијалних ресурса опстанка људи у простору, веома је неповољна у личким просторима. Због тога становништво Лике живи у насељима неодрживог развоја, субстандардно, угрожено дефицитарношћу свих животних потреба, и у крајње редуцираним увјетима друштвеног живота. Због тога је Лика једна од најненасељенијих регија Хрватске, са увијек отвореним каналима унутрашње и вањске (е)миграције и углавном негативним природним прираштајем становништва (реално је претпоставити повећани морталитет дојенчади, повећану смртност од разних болести, посебно заразних, и др.)
• Перманентни ратни увјети живота за вријеме турских најезди имали су двоструки ефекат на развој демографског корпуса личког становништва. С једне стране, досељавање становништва из других крајева, према плановима аустроугарских власти, а и спонтано, јачао је демографски корпус и повећавао број становништва Лике, посебно српског, које је долазило из Рашке, Зете и других крајева покорених српских државица, или као пребјези из од Турака окупиране Босне. Тако нпр. 1880. године, српско становништво је било бројније од хрватског за око 18.000 становника, док су 1900., када су досегли највећи број од 103.846 становника, били бројнији од хрватског становништва за више од 23.000 душа. С друге стране, у сукобима и изненадним упадима турске војске, гинуло се готово даномице и увелико, што је слабило демографски корпус и смањивало број личког становништва, посебно српског. Само као илустрацију, узмимо примјер из даље прошлости који се збио на тлу Лике. Међу 13.000 изгинулих на хрватској страни у Крбавској битки 1493., био је и знатан број баш Личана; сличних мањих сразова и битака са Турцима било је у анализираном периоду сијасет; или људски губици (војни и цивилни) током године били су стално присутни. Иако су се губици надокнађивали новим досељавањем и спорадичним пребјезима из турских окупираних подручја, коначна демографска биланса је била готово увијек дефицитарна у већини пописних интервала.
• До значајних губитака становништва Лике дошло је за вријеме Првог (1914-1918) и Другог (1941-1945) свјетског рата и то из редова оба народа – хрватског и српског, на обје зараћене стране – квислиншко-фашистичке и антифашистичке, заједно са низом паравојних формација, током рата који се тада жестоко распламсао. О тим губицима не постоје сређени подаци за подручје Лике, али сасвим је реално претпоставити да су релевантни за развој становништва Лике. Примјера ради, навест ћемо парцијалне податке Хисторијског архива Карловац о људским губицима у неким котаревима Лике током грађанског рата 1941-1945. само на антифашистичкој страни, који се односе на пале борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле особе од тифуса – котар Госпић и котар Перушић укупно 3.267 жртава; котар Кореница и котар Удбина укупно 6.399 жртава; котар Доњи Лапац укупно 3.267 жртава; опћина Оточац и опћина Бриње укупно 625 жртава; Плашчанска долина и околица укупно 7.000 жртава; свеукупно 23.508 жртава.
• Надаље, то је било и доба ужасних погрома геноцидне политике квислиншке творевине тзв. Независне Државе Хрватске, уперене против Срба, Жидова и других нехрватских етничких скупина. Лика је била једно велико стратиште жртава те политике. Усташе су се сурово обрачунали са личким Србима већ на почетку Другог свјетског рата. У Лици је, поред Госпића, у Јадовну, 1941. г. основан први ликвидациони логор за Србе, Жидове и др. са 37 околних стратишта, гдје су се разним мануелним начинима усмрћивале жртве, по чему је тај логор јединствен у Европи. Истраживањем је утврђено да је у том логору убијено више од 40.000 људи из свих крајева Хрватске, међу којима знатан број из Лике. Друго веће стратиште је бездан у Пребоју, насељу подно Мале Капеле у Плитвичкој субрегији, који је прогутао на стотине српских житеља из околних насеља, углавном Личана. Осим тога, Србе из Лике су одводили и на друга оближња стратишта, као нпр. на Гаравице поред Бихаћа, гдје је усмрћено више од 12.000 Срба.
• Колонизација послије Другог свјетског рата, такођер, је допринијела одливу личког становништва, највише српског, с обзиром да су уживали предност као активни учесници народноослободилачке борбе.
• Процес деаграризације и запошљавање у непољопривредним дјелатностима, такођер је утјецао на смањивање становништва у овој регији.
Поставља се питање што се догодило са тим некада већинским становништвом Лике у периоду послије 1991. године? Наиме, према пописима 2001. и 2011. број српског становништва у односу на стање 1991. г. се смањио за 33.957 становника (81,69%), односно, због 1.394 повратника, за 32.558 становника (78,33%). Колико их је од тога смртно страдало, а колико избјегло у друге новонастале државе бивше Југославије, још нитко није цјеловито истражио нити о томе постоје цјеловити подаци. Постоје само парцијални подаци за смртно настрадале особе са неколико суђења починитељима злочина и неколико откопавања српских жртава на подручју Лике.
Оно што је још извјесно из посљедња два пописа становништва јесте чињеница да је српско становништво у Лици од већинског током више од једноипо стољећа постало мањинско, што више, етничким чишћењем, свело се на минорну националну мањину. Друга извјесна чињеница је, да су у Лици угашена односно нестала насеља у којима су Срби били већинско становништво, и то највише у опћинама Доњи Лапац и Кореница. Показало се да ни сурови живот не може присилити на напуштање завичаја, колико то може механички насртај на завичај ратом. Осим тога, разорене су куће и у готово свим осталим насељима у којима су живјели Срби. Тиме је измијењен изглед и пејсаж насељених простора. То су села која то ни по чему више нису, јер је у њима разорена надградња, институције и комплетна инфраструктура.
Овај најтрагичнији догађај у повијести српског живља Лике, као посљедица грађанског рата деведесетих година прошлог стољећа, није резултирао само њиховим скоро потпуним изгоном из њихових вјековних завичајних насеља, него и њиховим строго контролираним селективним повратком, који је сведен де факто на само оне најстарије – „остарјеле гробове“. То је у ствари, класични примјер етничког чишћења без остатка, који води до комплетног гашења топонима. Тај је чин усмјерен на разбијање примарне групе, јер породица је у нас основна јединица стабилитета – „подиобе свих материјалних и духовних добара на једнаке дијелове“. То насиље је довело српски демографски корпус, посебно у локалним срединама као што су личке, до потпуног биолошког слома, без могућности било какве обнове. То се огледа у изнимно великом комплетном гашењу родова, презимена и насељених српских топонима, посебно у неким предјелима ове регије (Доњи Лапац и Кореница). Заправо, етничким чишћењем српског становништва, нападнута је топономастика, ономастика, катастар, повијест и култура, с наканом да се српски народ измјести из повијести хрватског народа. Овај трагизам је већи од оног поимања грчког трагизма, јер је захватио један аутохтони вишегенерацијски народ и сву заједничку баштину и стваралаштво са хрватским народом за живота двадесет и једне генерације живљења српског народа на овим просторима. Просто је несхватљиво како је на то пристао хрватски народ??! Није ли ово слично судбини Индијанаца у Америци, или Абориџина у Аустралији, или у новије вријеме Јермена у Турској?
Закључно се може констатирати сљедеће:
• Српско је становништво у регији Лика у анализираном периоду било већинско становништво све до пописа 1991. године.
• Пописом 2001. и 2011. српско већинско становништво се у овој регији свело на најнижу разину у својој повијести, на испод 20% и тако постало мањинско.
Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.