Рожаје и околна села

12. јун 2012.

коментара: 6

РОЖАЈЕ

Балотићи, Банџов, Баћ, Башча, Бесник, Бијела Црква, Бишево, Богајe, Буковица, Вуча, Горња Ловница, Горњи Букељ, Грахово, Грижице, Дацићи, Доња Ловница, Доњи Букељ, Ибарац, Јабланица, Калаче, Кланац, Кољено, Лучице, Малин Дубрава, Његуши, Паучина, Плунца, Радетина, Рожаје, Сеошница, Синановићи, Ћосовица, Црнокрпе

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Haris

    Dobro vecer,
    Može li mi iko odgovorit koliko ima stanovnika u selu Paučina?
    I dali su svi putevi asfaltirani da bi se došlo do tog sela?
    Unapred se zahvaljujem

    • Милодан

      Haris!

      Укуцајте на Google “Село Паучина” и добићете све што Вас занима. Има писаних и видео материјала.
      Поздрав!
      Слободан Милић, Милодан

  2. NikolaZekić

    Selo se ne zove Bogaji nego Bogaje. Moja baba je otuda, od Magdelinića.

  3. vojislav ananić

    Рожаје

    Рожаје је насеље које је настало у 7. Вијеку наше ере. Овдје су живјели Илири, Римљани и Грци, а нешто касније се населило и словенско становништво. У ближој околини града постоји неколико археолошких локалитета из илирског, римског и неманићког периода који нијесу детаљно истраживани. То су Илирско насеље на Брезовачком брду, Градина на планини Крстачи, Бачевац Састанци у Башчи, Оташево брдо и госпођин врх у Бишеву.
    Турци су крајеве Бихора и Рожаја запосјели 1455.године. Из турских пописа се види да је тадашње становништво било хришћанско. Према до сада познатим подацима Рожаје се под садашњим именом помиње од 1585.године, а предање за ово име се везује за два кречњачка клика-стуба у облику рогова, недалеко од Ганића куле. По другој верзији Рожаје (по неким историчарима раније Трговиште) добило је име зато што је било познато као центар трговине рогатом стоком.

    Варошица се развијала око два језгра, старијег, око тврђаве која је срушена и више не постоји, и млађег, око Ганића куле која је обновљена.
    Од почетка 18. вијека рожајско-пештерско и бихорско подручије насељава прогнано и избјегло католичко и православно становништво из околних подручија, које је прихватило ислам. У 18. и 19. вијеку, под турском влашћу, Рожаје је представљало важан управни и трговачки центар с развијеним занаством и сточним сајмовима. Француски путописац Ами Буе у свом путопису из 1892.године, каже да Рожаје има око 60 кућа, џамију и ханове. За вријеме турске владавине Рожајама је, поред варошице Рожаје, припадао и дио Бихора, Пештери и новопазарске области. Тада, 1892.године, Рожаје је обухватало 81 село. Богаство које су стекли трговци из овог краја у другој половини 19.вијека изказано је у изреци из тог доба „Да Цариград изгори, Рожаје би га подигло“.

    Рожаје и Рожајци су познати по пружању гостопримства људима у невољи током свих протеклих ратова. И сукоба у 19. и 20. Вијеку, као и по традиционалном добром међувјерском суживоту, међусобном помагању и разумијевању. Као мјесто на раскрсници, Рожаје је названо „Мусафирска кућа“ у којој су само у посљедњих 130 година нашле уточиште и гостопримство босанске избјеглице испред аустроугарске окупације 1878.године, избјеглице из Колашина након 1878.године.
    Године 1913. подјелом Санџака Рожаје улази у састав црногорске државе, и тада губи ранији значај саобраћајне станице и управног центра. Посебан проблем је представљао недостатак путева. Стари путеви из времена отоманско-турске управе одавно су престали да служе својој сврси а нови нијесу прављени.

    У овом крају саобраћај се обављао караванима, а Рожајци су били трговачки посредници између Косова и Полимља. Неповољне политичке промјене довеле су до смањења сточног фонда и наглог сиромашења становништва. Бројне куће су запуштен, препуштене зубу времена. Становништво се исељавало у Турску.
    Крајем 1915.године, за вријеме повлачења изнурене српске војске кроз Рожаје на путу према Албанији, Рожајци су војницима пружили несебичну помоћ и гостопримство па су, у знак сјећања и поштовања према људима из овог краја, преживјели борци послије Првог свјетског једној улици у Београду дали име „Рожајска“.

    Период аустроугарске окупације од 1915. до 1918.године, сматра се једним од најтежих периода у историји овог краја. Настале су тзв. „ гладне швапске године“, становништво је умирало од од епидемија тифуса и колере. Године 1917. аустријске власти су мобилисале око 500 људи из рожајског краја и послале их у рат на Карпате. Мали број их се вратио кући.
    Октобра 1918.године, српска војске је преузела рожајски крај од Аустроугара, да би исте године била створена краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Између два Свјетска рата владала је вјерска и национална неравноправност, сиромаштво, неписменост.
    Рожаје је тридесетих година имало незнатну економску улогу, чаршија је служила само за најнужније локалне потребе. Људи су, спремајући се за одлазак у Турску, у бесцјење продавали земљиште.

    И поред сиромаштва и других тешкоћа, године 1937., на иницијативу Хивзије Ћатовића, у просторијама Вакуфске кафане у Горњој чаршији, основана је Народна књижница са читаоницом која је окупљала чланове Културно-умјетничког друштва али и чланове фудбалског клуба. Друштво је активно радило до почетка Другог свјетског рата. У априлу 1941.године, рожајски крај су окупирали Њемци и Италијани.
    Становништво на подручију рожајске општине је 1943.године, пружило уточиште колонама избјеглица из Бихора и Босне, а у своје куће је смјестило и рожајско православно становништво које су нападале локалне банде. Таква комшинска солидарност и међусобно спашавање у ратовима је традицији у овом крају.

    У августу 1943. године рожајци су формирали партизански чету и илегални народно- ослободилачки одбор. Рожајски комунисти у октобру 1943.године, одлазе у шуму и оснивају Рожајски партизански одред . У пријепољској бици, децембра 1943.године, изгинули су рожајски пролетери: Дедо Шеховић, Јахо Куртагић, Хилмо Зејнелагић и Мустафа Пећанин. Иљаза Хаџипећанина су, као илегалца у Пећи, ухватили и објесили Њемци, док је Хивзија Ћатовић погинуо код Берана 1944.године. У току Народноослободилачке борбе у Рожајама и околини погинуло је 55 бораца, 65 бораца је тешко рањено, остало је 87 ратне сирочади и било је 76 жртава фашистичког терора.

    Рожаје је у Другом свјетском рату ослобођено 30.септембра 1944.године, у борбама које су трајале мјесец и по дана. Од тада је почело ново раздобље у развитку града и његове околине. Одмах по ослобођењу, крајем 1944.године, основано је Културно-просвјетно друштво „Хивзија Ћатовић“ у чијем оквиру је 1947.године формирана Изворна фолклорна група „Дациће“ која је, током свог дјеловања (са неколико прекида) до 1972.године, освајала бројне награде на фестивалима фолклора.
    У току крвавог распада Југославије у посљедној деценији 20.вијека, Рожајци су 1992. и 1993.године, прихватили и помагали хиљаде и хиљаде избјеглица из Босне и Херцеговине, као и 1999.године, избјеглице са Косова.
    … Мијењала су се царства, краљевства и државе, а Рожаје је опстајало у зеленој долини Ибра окружено шумовитим планинамапод звејзданим небом.

    Данас, Рожаје поступно израста у мали модеран град са великим срцем. Град данас красе нови трг, широке улице, високе стамбене зграде, пословно-трговински центри, спортска дворана, спортски терени…
    [yоутубе]хттп://www.yоутубе.цом/wатцх?в=бм9X1ее88го[/yоутубе]
    Извор: Интернет

  4. Rada

    Kako je dobilo ime selo BIJELA CRKVA

  5. Stefan veljovic

    Postovanje
    Molio bih sve da mi pomognu zelim da istrazim svoje korene , iz prica moga dede i moga oca poticemo is sela bijela crkva pokraj Rozaja. Isto i iz pricee znam da smo se doselili u Toplicu izmedju 1890 i 1900 god. Isto znam da smo promenili prezime iz Bulatovica u Veljovice . Ako neko ima neke informacije i saznanja hvala na pomoci moj maiil je [email protected]