Суботица и околна насеља и села

11. јун 2012.

коментара: 35

Град Суботица:

Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душаново (до 1978. године Душаново), Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Доњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Ђурђин, Келебија, Љутово (до 1978. део Таванкута), Мала Босна, Мишићево (до 1978. део Бајмока), Нови Жедник (до 1978. део Жедника), Палић, Стари Жедник (до 1978. део Жедника), Суботица, Хајдуково (до 1978. део Палића), Чантавир и Шупљак.

Претходни чланак:

Коментари (35)

Одговорите

35 коментара

  1. Војислав Ананић

    К е л е 6 и ј а

    За време Турака припадала је суботичкој нахији. 1572. била је насељена Србима. 1580–2. имала је 18, .a, 1590/1. 57 домова. Забележена је у крушевском поменику. 1598. отселили су се Срби из Келебије y крај око Острогона. 1650. и 1678/9. забележена је као насељена. На крају турске владавине опустела је и припала Суботици. На Келебију као српско насеље сећа презиме Келебац и Келебинац. На ово презиме наилазимо 1715. у Ковиљу и Футогу; а! 1720 у Алмашу 2, и у Сенти 1.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  2. Војислав Ананић

    Суботица

    Забележена је у Бодрошној жупанији као утврђење 1499. 1526 држао ју је једно време Цар Јован, За. Време Турака била је седиште нахије и имала сталну турску војну посаду.
    Као Суботица забележена је први пут 1566. 1580–2. имала. је 49 домова, а 1590—1. 63 дома. Једна Суботица забележена је у крушевском поменику. Под именом Суботице забележена је као паланка 1644. 1687. населио се у Суботици већи број Срба из Баната. 1702—3. припала је Потиској војној граници и имала обавезу да држи 150 граничара. Увек је била једно од најзнатнијих насеља у Бачкој. 1700. имала је 642 пореска обвезника а 1702. 1969 становника. 1720. имала је 264 дема. 1743. постала је коморска варош, а 1779. кр, слободни град. Када је Суботица одвојена. од Војне границе Срби се нису хтели да помире са новим стањем, те се један део преселио у Шајкашку, а на њихово место су се населили Мађари и Словаци. 1765. имала је 9556 душа. 1769. имала је 200, а 1770. 259 српских домова. 1771. имала је 10.252 душе. 1786. било је у Суботици 326, a. 1792, 396 домова са 2.212 српских душа.
    Потеси: Бајинат, Бела дуж., Биковачки пут, Вамтелек, Верушић, Водица, Вучидол, Дебела греда, Ђурђин, Жедник, Зобнатица, Каменита дуж, Келебија, Кобино село, Косиште, Коцкаш, Лудаш, Лудашко језеро, Љутово, Мајна, Млака, Палић, Палићко језеро, Палићке угарнице, Радановац, Рогина бара, Скендер, Таванкут, Темпа, Тук, Хајдуково, Црна дуж, Чавољ, Чикерија, Доња Чикерија, Шандор, Шебешић, Шупљак.
    Виногради: Бајски, бајшански, сегедински, томпански, халашки.
    Шуме: Дескаш, Малвине, Храстови.
    У Суботици су се родили: Јован и Терезија Остојић, народни добротвори (Ј. 0. 1805—1884); Мила (Емил) Манојловић, правник. (1823—97); Антоније Хаџић, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и претседник Матице српске (1833 — Нови Сад,
    1917); Аксентије Мародић, сликар (1838—1909); др Љубомир Митрић, професор механике на Великој школи и мшпистар просвете (1844 —– Београд, 1910); Цветко Манојловић, композитор (1869—1938), Ђорђ Поповић–Муњатовић (1870 – Суботица, 1929).
    Литература: Гојковић Ђ., Ктитори и приложници прав. срп. цркве суботичтке од најстаријих времена до данас. Н. Сад, 1833. 68.
    Iványi I., Szabadka sz. kir. város tčrténete. I (1886), II (1892).
    — Протић М., Златни дани Суботице. Субогица 1930. 120 — Шокчић J., Суботица пре и после ослобођења. Гл. Ист. др. 1931, 433—4.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  3. Војислав Ананић

    Б а ј м о к

    Забележен је 1462. У средњем веку припадао је Чонградској жупанији. За време Турака налазила су се у сомборској нахији два Бајмока. Један је забележен као Бајмок, свакако старији, и овај је 1590. имао 16 домова. Исте године забележен је и Нови Бајмок, који је имао 21 дом. Један, Нови Бајмок, забележен је и у суботичкој нахији. Овај је 1580—2. имао 21 дом, а 1590. 16 домова. 1598. иселио се део Срба из Бајмока, у крај око Острогона. Око 1650. и 1708. забележен је један Бајмок као насељен. 1720.
    забележен је као пустара, која припада Сомбору. Једна пустара овог имена налази се источно од Немеш–Милитића према Чонопљи.
    Потеси: Барлангош, Ђурћин, Капоња, Пећине, Плага, Рата, Тарацкош, Чистац, Шашош.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    • Воја

      ХАЈДУКОВО

      Простор на југословенско-мађарској граници у близини Суботице, код Палића, био је из војних и одбрамбених разлога посебно осjетљив за југословенске власти и као такав био је објекат аграрне реформе са циљем да се на том осjетљивом простору насели становништво провjерено одано југословенској држави, а то су били бивши добровољци српске војске, колонисти из Србије – бивши регуларни војници српске војске, оптанти из Мађарске и мjесни аграрни интресенти.

      ЗАКУП НА ПОСЈЕДИМА УСПОСТАВЉЕН ПРИЈЕ ВЕЛИКОГ РАТА

      На посjеду града Суботице, на потезима Хајдо, Ваго, Јарош, Дескаш и Чавољ град Суботица и мађарски салашари закупци налазили су се у закупном односу на 25 година, а закуп је успостављен још прије Великог рата. Министарство аграрне реформе 1925. године разријешило је закупни однос који је постојао између града Суботице и салашара мађарске националности, а земљиште је подијељено мjесним аграрним интресентима из Суботице – Буњевцима. Међутим, надијељени мjесни аграрни интересенти нису обрађивали земљу већ су они земљу издавали у закуп бившим градским закупцима који су и даље живјели на салашима уз саму југословенско- мађарску границу и обрађивали земљу. Још од 1925. године закупци салаша осјетили су се несигурно услијед раскида закупног односа и аграрне реформе која се почела спроводити над земљиштем који су они користили па нису одржавали зграде на салашима. Предсједник аграрне заједнице Хајдуково Љубомир Цветковић 23. новембра 1933. године објаснио је Министарству пољопривреде узроке лошег стања салаша које су добили насељеници: „Године 1925. објекти на салашу били су у бољем стању, али су бивши сопственици када је процјењивање извршено знајући да ће им се куће одузети по зградама више нису вршили никакву оправку, па пошто су куће од набоја оне данас изискују знатне поправке, а има их и порушених”.

      ЖАЛБА МАЂАРА

      Закупци салаша мађарске националности жалили су се на ове одлуке и један од њих Антон Енги у својој жалби од 29. октобра 1932. године навео је да је „салаш подигао прије 30 година не на жирантној земљи за коју сам плаћао закупнину већ на другој земљи за коју нисам плаћао закупнину а то је град Суботица толерисала преко 30 година тако да сам по грађанском праву стекао својину на земљиште које се налази под мојим зградама и које служи као поткућница. Салаш и остале зграде саградио сам својим материјалом без ичијег доприноса и одржавао их 30 година у реду уз моје издатке, те је салаш моја својина. Без одштете нисам га дужан никоме уступити.” Као одговор на ову жалбу КБУ Дунавске бановине 1. новембра 1932, године навела је „пошто је жалиоцу исплаћен салаш и наређено исељење у остављеном року те му саопштавам да се по овој жалби нема шта даље предузимати.” Послије овог одговора од стране КБУ 31. маја 1933. године констатовано је да „се горе именовани одселио из Суботице у Хоргош”. Лист Југословенски дневник донио је 13. маја 1932. године текст Колонизација и Хајдуково потписан од стране анонимног добровољца са границе у којем се истиче да извјесни људи буне Мађаре – салашаре да се не селе јер ће наводно „поред куће добити и јутро земље”. Аутор текста тражи „заслужену казну за бунџије и подстрекаче”, а „Мађари који имају куће на добровољачким парцелама хтјели- -не хтјели морају одмах продати своје куће и ослободити сопственицима парцеле како би добровољци направили за своје фамилије кров над главом”.

      РЕВИЗИЈА

      Аграрне власти Краљевине Југославије 1930. године извршиле су ревизију аграрних субјеката и земљиште у јесен 1931. године – прољеће 1932. године надијелили колонистима. – С обзиром на важност насељавања овога земљишта, које лежи највећим дијелом непосредно уз границу питање насељавања овога земљишта од стране надијељених лица је од велике важности по државно националне интресе – истакао је министар пољопривреде 9. септембра 1932. године. Само насељавање колониста није било могуће у том тренутку јер није било ријешено питање откупа салаша од закупаца мађарске националности и њихово исељавање са земљишта намијењеног за колонизацију. Требало је да се колонисти населе до 15. октобра 1932. године а да се закупци салаша иселе до 1. октобра 1932. године. Досадашњим власницима салаша била је предвиђена додјела поткућница на другим мјестима 200–400 кв.хв, а за исплату салаша наређено је да се отвори кредит код Колонизационог фонда у износу од милион динара.

      МОЛБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОПШТИНЕ

      Да се колонији Хајдуково давао посебан значај по државне и националне циљеве на граници према Мађарској свједочи и захтјев Српске православне црквене општине из Суботице из марта 1936. године КБУ Дунавске бановине у којем се истиче лош квалитет земље насељеника, њихову тешку материјалну позицију као и формирану сусједну колонију Масариково од 30 кућа и чињеницу да на Палићу постоји 30 православних домова. „Далеко су од града. Наши насељеници су без цркве и свештенства. Осјећају се остављени само себи у вјери. Цркву мисли дићи на Палићу и то у византијском стилу. Путници који долазе од Сегедина ће се тако подсјетити да се налазе на словенској земљи.” Српска православна црквена општина из Суботице од Министарства пољопривреде тражила је за градњу православне цркве на Палићу 350.000 динара. Према извјештају Министарства пољопривреде од 29. маја 1933. године за 838.032 динара откупљени су салаши за 135 колониста и они су задужени да их плате на основу Закона о бескаматној позајмици. Колонисти су преузели кључеве надијељених салаша 21. маја 1933. године. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково–Палић од 25. јуна 1935. године насељених породица на салашима укупно је било 159 са укупно 797 лица. Породице насељеника располагале су са 96 коња, 100 крава, 316 свиња, 73 овце, 32 козе, 61 запрежних кола, 48 плугова, 36 дрљача, 28 копачица, 12 виноградарских прскалица, 3 воћарске прскалице, 2 сијалице, 1 тријереом. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково–Палић из 1934. године 111 дјеце је у колонији школског узраста, имају двије школе једна са једним одјељењем а друга са два одјељења, са три учитеља, дубоког бунара колонија нема, нема амбуланту, у насеље не долази ни бабица ни љекар. Године 1938. дјеце за школу у колонији било је 200, школа је имала три одјељења са три учитеља, у колонији је био један бушени бунар, а требала су још три, љекар од колоније био је удаљен 5–10 км. Кроз колонију је такође била неопходна изградња пута. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково од 17. августа 1939. године колонија је имала 185 кућа са 1.687 становника, 420 комада крупне стоке и 222 комада ситне стоке. Добровољац Јово Медић 10. октобра 1938. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем да је насељено 150 насељеника и да се „насеље развија на 12 км. граничног фронта са удаљеним кућама, без цркве, без општинске зграде, има само дом аграрне заједнице у дому су смјештени пчеларска задруга, књижница и читаоница.”

      ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ САЗИДАНЕ РАНИЈЕ

      Двије школске зграде коришћене за потребе школе на колонији сазидане су биле прије насељавања колониста, а за дом аграрне заједнице у колонији коришћена је кућа коју је југословенска држава откупила средствима из Колонизационог фонда. Услови за становање и живот на откупљеним салашима били су изузетно тешки и сви салаши морали су се поправљати да би се обезбиједили макар минимални услови за живљење. Михаило Максимовић, према извјештају од 26. августа 1933. године, у рату водник у српској војсци, одликован са двије Карађорђеве звијезде и страним одликовањима, добио је салаш гдје не може становати. Радисав Ивковић 8. септембра 1933. године писао је Министарству пољопривреде: „Салаш у којем станујем сав је од трошног набоја којег је киша натопила и сви зидови су влажни. Крова и нема јер они који су прије мене становали потпуно су га уништили. Салаш је прекривен трском која је сасвим иструлила тако да има рупа кроз које може проћи човјек”. Мирко Будинић 15. августа 1936. године извијестио је Министарство пољопривреде: „Кућа је наклоњена најскоријем паду, а направљена је од самог бусења и сада сам принуђен са салаша да се иселим.” Спасоје Тодоровић 6. маја 1936. године је писао: „Кућа је већ рушевина, ја сам је поправљао али то није могуће из средстава које имам.” Колониста Петар Ерак до 26. септембра 1937. године користио је позајмицу од 8.000 динара за поправку куће. Кућа је била од набоја, дужине 11 м, ширине 5 м, висине 3 м, али Ерак није ставио врата и прозоре, а уз кућу је дозидао ганак.

      САЛАШИ ГРЕШКОМ ДИЈЕЉЕНИ ВИШЕ ПУТА

      У самом процесу насељавања колоније неки од колониста добијали су један исти салаш грешком аграрне бирократије. Тако се 7. априла 1934. године Симо Рапајић жалио да се „населио са пет чланова породице у салаш бр. 618 који је откупљен за Шакић Милана који се населио, а није могуће двије породице у један салаш.” Из аграрне заједнице у Хајдукову 13. септембра 1933. године тражили су од Министарства пољопривреде да им се опрости 50% дуга за купљене салаше јер су „исти прескупо плаћени”. „Чланови морају признати задужења за купљене салаше”, 18. септембра 1933. године одговорили су колонистима у Хајдукову на њихову иницијативу о брисању 50% дуга за купљене салаше из Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем. Према извјештају из аграрне заједнице у колонији од 17. јуна 1934. године у Хајдукову је „насељено 165 насељеника. Мjесни аграрни интресенти имају своје куће, док 125 колониста, оптаната и добровољаца је обезбијеђено салашима, док остали не могу да подигну своје куће, а додијељена им је земља слабог квалитета”. Колонисти који су били без салаша били су у најтежем материјалном положају. Тако је аграрна заједница Хајдуково 9. јуна 1935. године тврдила да се „Војин Мандић населио са женом, пребива по туђим кућама, плаћа кирије сваког мјесеца и моли једнога и другога комшију да га прими на становање.”

      ТЕШКИ УСЛОВИ ЗА ЖИВОТ

      Позиција колониста – салашара одмах по насељавању била је тешка. „Квалитет земље много је лошији него на другим колонијама, јер није земља него пијесак”, жалио се 19. маја 1933. године колониста Мираш Шуковић… „На колонији има приличан број породица које су у великој невољи и које гладују”, гласио је извјештај од 21. маја 1933. године када су колонисти преузимали кључеве салаша. Колониста Љубомир Цветковић 9. августа 1933. године писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем истичући тежак економски положај досељеника: „Раздијељен је кукуруз настрадалима од туче, леда, а преостало је раздијељено за сјеме и онима којима је било неопходно за људску исхрану. 110 људи примило је помоћ од Савеза”. Према том извјештају 88 добровољаца надијељено је у колонији Хајдуково и тражили су помоћ за набавку жита, оправку кућа, куповину кола, подизање штала, набавку пољопривредних алата, коња, прскалица, а 23 насељеника тражило је позајмицу за набавку хране. „…Много сиротиње има на колонији и многи немају хлеба за своју породицу… Услијед велике суше све је изгорјело на пијеску. Треба новаца за набавку хљеба и да могу по једног коња купити”, писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Љ. Цветковић 6. септембра 1933. године. „Већ је вријеме за сјетву, а насељеници неће моћи да засију своје парцеле”, писао је исти Љ. Цветковић 21. септембра 1933. године. „Година је слаба. Земља око њих је бијели пијесак погодан само за воће и винограде”. 31. децембра 1933. године стигао је извјештај за Банат, Бачку и Срем. „Добровољац Матијаш Антун доселио се 1933. године, добио је земљу и државни салаш али слабу кућу и шталу, земља му је одвише слаба, 7,5 к.ј. подводне каљуге уз салаш, остала земља све пијесак”, извјештавала је аграрна заједница у Хајдукову 12. фебруара 1936. године. Према захтјеву аграрне заједнице Хајдуково–Палић од 18. фебруара 1935. године у том тренутку 30% насељеника нису имали никакве хране за своје породице због сушне и неродне године и због хрђаве земље пијеска вејавца који и по кишним годинама не роди најбоље. „Насељеника је 170 од којих 19 немају куће. Године 1935. добијено је од Банске управе 1.500 садница воћа, а 1936. године 3.500 комада и 155.000 комада калемова винове лозе”, 28. децембра 1936. године извјештавао је Љепосав Мијатовић из аграрне заједнице Хајдуково–Палић указујући на прилагођавање колониста квалитету земље и условима за њену обраду. Колониста Јово Шакић 20. маја 1939. године писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем истичући да се доселио крајем 1933. године и дошао на најгору парцелу и подигао „један ланац винограда” и да му је „најтеже што није могао међу ову дјецу купити краву.” Према извјештају од 4. марта 1939. године колониста Милош Новковић који се доселио 1933. године посадио је 1,5 к.ј. винограда. Досељеници на колонију Хајдуково никада прије досељавања нису се бавили виноградарством и воћарством и у условима тегобних услова становања и живота за њих је то било потпуно ново искуство.

      ЗАХТЈЕВИ КОЛОНИСТА

      Сва питања и проблеме колонизације на колонији Хајдуково, као и ставове, потребе и жеље колониста насељених у Хајдукову садржала је Резолуција аграрне заједнице Хајдуково–Палић донесена 13. маја 1935. године, а упућена бану Дунавске бановине: 1. Да нам се отпишу потпуно трошни салаши, са којима смо неправилно задужени, јер да смо их ми слободно куповали за 50% би их јефтиније купили пошто њина израда, конструкција, младост и хигијеничност не одговарају купљеној цијени, коју је одређивала комисија и на нас тај терет пренијела и ако нам је речено, да то откупљује држава и да се нећемо ми тиме теретити. 2. Да се надјељеним друговима, али без куће додијели ХИТНО грађа и мали зајам, јер станују у земуницама и са нама, те нас у једној соби не може бити по 10–15 чланова, из двије породице са малом у великом броју дјецом, а нама да се додијели помоћ за поправку ових потпуно оронулих салаша. 3. Да нам се омогући течај живинарства, виноградарства, пчеларства и воћарства а који би нам држали учитељи школа Краљевић Марко и Девет Југовића који би претходно били сада у љетњем распусту ПОЗВАНИ на течајеве, те под јесен и кроз зиму почели са нама радити у својим слободним часовима. 4. Да нам се из Бановинског расадника даје у року од 10 година саднице воћа, и винова добра лоза са попустом од 75% с тим, да нам управник расадника, који се показује невјероватно међу нама активан, показује начин напредног сађења, одгајања итд. 5. Да нам се додијели приплодна стока, као нераст, бик, племенита јаја, пчеле, алат, грађа, почетни мали капитал у новцу у виду дугорочне позајмице. 6. Да нам се додијели одговарајући пашњак, стоке немамо много, а пашњаци су нам недостатни, услијед мале површине и слабог узраста траве која не успијева на вијавцу пијеску. 7. Да нам се омогући убирање и овако малог плода а које уништише срне, зечеви и вране. Ловачки закон је за нас катастрофалан, а ми се морамо бранити свим силама против штета које нам наносе ове дивљачи, јер не можемо замислити, да нам дивљач једе и уништава све, а ми да то или чувамо или пропадамо, те тако у првом и другом случају страдамо. Комисијски процјена штете нам је немогућа, јер немамо могућности, да унапријед положимо комисијске трошкове, а и кад би имали могућности, процјена би на сваки начин по нас била НЕГАТИВНА, јер обично су процјенитељи чланови ЛОВА. 8. Да се нареди граду Суботици, да се путеви, који воде на ову колонију оспособе за саобраћај, тј. да ми свој кулук дајемо за наше путове а не да туђе док ми од непроходности пута апсолутно пропадамо. 9. Да се бановински пут Суботица–Мајша Другог реда који води до саме границе на 14 војничку граничну караулу отпочне РАДИТИ, јер без њега горњи крај колоније не може апсолутно опстати. 10. Да се вишак код добровољаца урачуна у компетенцију, са разлога, што је земља ВИЈАВАЦ ПИЈЕСАК док осталим колонстима да се одреди нова процјена парцела, јер су јако скупо процјењене, што они не могу поднијети, са обзиром на плодност земље, пуко сиромаштво, опште немање итд. 11. Да се колонистима и осталим насељеницима даде додатак, гдје је много чланова породице, нарочито дјеце мушког спола, који ће бити у будућности подмладак оснивајући своју самосталну националну породицу. 12. Да се нареди градском и среском начелству у Суботици да се на овој колонији регулише САНИТЕТ И ВЕТЕРИНАРСТВО које до данас није никако регулисано, с обзиром, да је велики дио насељеника повремено болестан услијед промјене климе, а сточне болести нарочито свињска куга и врбанац и ово мало што смо почели одгајати уништи нам. Дјеловођа Љуба Цветковић Предсједник Петар Симић

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920 – 1941)

      Извор: СРПСКО КОЛО АВГУСТ 2021.

      Пише: др Милан Мицић