Стара Пазова и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Стара Пазова: Белегиш, Војка, Голубинци, Крњешевци, Нова Пазова, Нови Бановци, Стара Пазова, Стари Бановци и Сурдук. Општина Стара Пазова: Белегиш, Војка, Голубинци, Крњешевци, Нова Пазова, Нови Бановци, Стара Пазова, Стари Бановци и Сурдук. Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Стара Пазова и околна села

Стара Пазова и околна села

Општина Стара Пазова:

Белегиш, Војка, Голубинци, Крњешевци, Нова Пазова, Нови Бановци, Стара Пазова, Стари Бановци и Сурдук.


Коментари (28)

  • vojislav ananić

    НОВИ БАНОВЦИ (6.354 ст.), развијено (2,7% аграрног ст.) насеље панонског типа, на (92 м) десној обали Дунава, с обе стране пута Земун-Сурдук-Стари Сланкамен, 2 км северно од ауто-пута Београд-Нови Сад-Суботица, 12 км ЈИ од Старе Пазове. Површина атара износи 908 ха. Насеље је издуженог облика поред тока Дунава. Основу чине две улице меридијанског правца, а једном од њих пролази поменути пут. Постоји и неколико краћих улица. Према југу и северу надовезују се викенд-куће, које се све више користе за становање. Посредством ових кућа према северу насеље је спојено са Старим Бановцима. Због близине Београда, после II светског рата, у Н.Б. је изграђено 10 хиљ. станова за раднике запослене у Београду. Представљају најмлађе насеље у околини Старе Пазове. На једној карти из 1730. на месту данашњег села уцртана је војничка касарна (граничари Срби и Хрвати, због Војне границе). Потом је 1735. саграђена мала насеобина немачких занатлија, у коју је 1791, као и у Нову Пазову, досељено 136 Немаца, а 1802. још седам немачких породица. Кроз историју углавном имају пораст популације (1869. – 817, 1880. – 875, 1890. – 997, 1900. – 1.080, 1910. – 1.228, 1921. – 1.261, 1931. – 1.320 житеља итд.). Крајем II светског рата присутно је исељавање Немаца у матичну државу и досељавање српског живља из централне Србије. Садашње ст. је претежно српско (73,5%), а има Хрвата (8,6%), Црногораца (2,5%), Македонаца и др. Индекс демографског старења (У креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,3 (1991). У насељу се налазе две цркве: православна Св. Василија Острошког (у изградњи), чији дан је и сеоска слава (за православце), и католичка посвећена Св. Марији (1766). Електрично осветљење добијају 1929, а савремени водовод 1987. год. Имају осморазредну ОШ ”Никола Тесла” (шк. 2000/01. – 928 ученика), библиотеку, КУД, 70 производних занатских радњи (пластичари, ливци, бравари, галванизери и др.), пијацу (пазарни дан – петак) и др.

    Др Јован Ромелић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРИ БАНОВЦИ (4 .033 ст.), ратарско (12,6% аграрног ст.) насеље панонског типа, на (92 m) десној обали Дунава, где је одсек Сремске лесне заравни према реци синклинално снижен и пресечен долином Будовара, с обе стране раскрснице путева ка Старој Пазови, Белегишу и Новим Бановцима, 4 кm источно од ауто-пута Београд-Нови Сад, 6 кm источно од Старе Пазове. Површина атара износи 3.157 hа. У атару од микрооблика рељефа има лесних вртача и ретких сурдука, а кроз атар протиче поток Будовар, чије извориште чине неколико кракова испод планинског била Фрушке горе (539 m) северно од Крушедола, и Голубиначки канал. Савременим физиономским ширењем спојени су са Новим Бановцима. Близина Београда условила је динамичну изградњу насеља, која се огледа нарочито кроз изградњу викендица. У почетку је то била викенд-зона Београда, да би касније викендице биле претворене у континуирано настањене стамбене објекте. Помињу се 1473, када су насељени Србима, и касније од 1733. (1869. – 1.790, 1880. – 1.834, 1890. – 1.950, 1900.-2.024, 1910.-2.093, 1921.-2.062, 1931. – 2.195 житеља итд.). Током I светског рата присутна су исељавања Немаца и Мађара, а за време II светског рата насеље је страдало од усташког терора. Ст. је преовлађујуће српско 91,4% (слави Јовањдан, Ћурђевдан, Аранђеловдан и др.), а има Рома (1,3%), Хрвата и др. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,4 1991). У насељу се налазе две цркве: православна Св. оца Николаја пренос моштију (изграђена 1777, обновљена 1990), и католичка. Електрично осветљење добијају 1929, а водовод 1987. год. Имају осморазредну ОШ ”Слободан Савковић” (шк. 2000/01.- 511 ученика), дом културе са биоскопском салом и библиотеком, здравствену амбуланту, 70-ак занатских радњи, производног (пластичари, бравари, столари и др.) и услужног карактера (електроинсталатери, ролетари, лимари, зидари, фасадери и др.), локалну пијацу (пазарни дан – четвртак) и др. Некада су постојали речно пристаниште, два млина и циглана, али су крајем 70-их год. XX в. затворени. Водећи пољопривредни производи су кукуруз, пшеница, шећерна репа, сунцокрет и поврће (у долини Будовара због заливног система).

    Др Јован Ромелић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРА ПАЗОВА (17.110 ст.), градско насеље (6,3% аграрног ст.) и центар истоимене ошптине (351 кm2, 9 насеља и 57.291 ст.), с обе стране (на 83 m а.в.) старог пута Београд—Нови Сад, поред железничке пруге и ауто-пута истог правца, у ЈИ делу Срема, 43 кm ЈИ од Новог Сада и 32 кm СЗ од Београда. Географске координате су 44°59’ с.г.ш. и 20°10’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 1.757 hа, а катастарска територија 6.468 hа. Средином XIX в. насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX в. заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица. Поред града протиче Голубиначки канал, који се улива у поток Будовар, као и неколико безимених канала који се уливају у Голубиначки. Они одводе вишак воде са потенцијално мочварних терена. Старо насеље, које се налазило 2 до 3 кm СИ од данашњег града на локалитету Старо село (Мало селиште), први пут се помиње 1716. год. На данашњој локацији насеље је подигнуто 70-их год. XVIII в. У то време насељено је Србима. Касније, 1770. досељено је 98 породица Словака из Селенче, који су 10 год. раније дошли из Новограда и Малинаца. Број Словака се повећавао и поред низа забрана које су ограничавале женидбу и деобу домаћинстава евангелистичког живља тадашње Војне границе којој је припадала и С.П. Год. 1818. било је 2.384 Словака, а 1820. 2,9 хиљ. (укупно 3,8 хиљ. житеља). Након тога бележи динамичан демографски пораст (1847.-4.000, 1869.-4.132, 1880.- 4.629, 1890.-5.838, 1900.-6.674, 1910.-7.339, 1921. – 7.751, 1931. – 8.536 житеља итд.). Ст. је етнички разноврсно – Срби (42,7%), Словаци (40,3%), Хрвати (2,9%), Роми (1,6%), Црногорци (0,6%), Македонци, Муслимани и др. Индекс демографског старења (,) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,6 (1991). У граду се налазе две цркве: православна Св. пророка Илије подигнута 1825. (обнављана 1907. и 1988) и евангелистичка из друге половине XVIII в. Струју добија 1929, водовод 1989, а канализациона мрежа изграђена је само у центру града. Носиоци привредног развоја су многобројна предузећа, од којих највећи значај имају индустријска: Ливница и фабрика ”Инекс-Лифам”, фабрика техничке опреме ”Универзал”, Ливница ”Литнос”, штампарија ”Јединство”, текстилно предузеће ”Дијана”, погон циглане ”Ударник”, млин и пекара ”Млин-пек”, месна индустрија „Србокоп”, фабрика сточне хране, говедарска фарма и др. Има две осморазредне ОШ (”Бошко Палковљевић Пинки” – шк. 2000/01. – 1.411 ученика; ”Херој Јанко Чмелник” – 401 ученик), четири СШ (гимназију, економско-трговинску, техничку и школу за основно и средње образовање лако ментално ометених у развоју), две библиотеке, родну кућу (1919-1940) Јанка Чмелника, народног хероја, и споменик подигнут 7. јула 1949, биоскоп, аматерско позориште, три КУД-а, дом здравља, ветеринарску станицу, хотел ”Срем” (50 лежаја), пијацу (пазарни дан – четвртак), развијено занатство (око 600 приватних занатских радњи) и др.

    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВА ПАЗОВА (16.016 ст.), развијено (1,9% аграрног ст.) насеље панонског типа, с обе стране (на 84 m а.в.) старог пута Београд-Нови Сад, поред ауто-пута и железничке пруге Београд-Нови Сад, 7 кm ЈИ од Старе Пазове. Површина катастарске територије износи 2.611 hа. У источном делу К.О. налази се аеродром, а у околини насеља има неколико мелиорационих канала спојених са Добановачким потоком, као и ”јамура” насталих коришћењем глине за израду ћерпича. Основана је 1792, када је на пустару јужно од Старе Пазове насељено 822 немачка колониста. Тада је плански изграђено насеље. Неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Током свог постојања углавном бележи пораст популације (1802. – 80 породица, 1869. – 2.081, 1880. – 2.656, 1890.-3.401, 1900.-3.836, 1910.-4.146, 1921. -4.488, 1931. -4.915, 1948. -4.604 житеља итд.). Крајем II светског рата Немци су се иселили, а након тога досељено је 4.132 житеља претежно из планинских делова централне Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније. Данашње ст. је национално мешовито – српско (42,7%), црногорско (1,1%), хрватско (1%), ромско, македонско, муслиманско, мађарско и др. Индекс демографског старења (ј$) креће се у распону од 0,1 (1961) до 0,4 (1991). Православни храм Сошествија Св. Духа је у изградњи од 1989. год. Електрично осветљење добија 1939, а савремени водовод 1988. год. Има осморазредну ОШ ”Свети Сава” (шк. 2000/01. – 2.214 ученика), дом културе са биоскопом, библиотеком и КУД-ом, здравствену станицу, развијену дрвну индустрију, неколико складишта ТП на велико из Београда, велики број (око 700) приватних занатских радњи – производни, грађевински и услужни занати, оријентисаних на београдско тржиште, пијацу (пазарни дани – среда и недеља) и др.
    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    БЕЛЕГИШ (2.605 ст.), ратарско (31,4% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, поред (на 84 m а.в.) десне обале Дунава, с обе стране регионалног пута Стари Бановци-Сурдук, 12 кm СИ од Старе Пазове. Површина атара, који се састоји из лесне заравни (85- 119 m) и алувијалне равни (72-80 m) Дунава, износи 4.369 hа. Западно од села налази се долина Будовара, ширине преко 500 m, са неколико краћих левих притока у виду сувих долина, као и фарма Пољопривредног добра „Напредак”, на месту старог Петровићевог салаша, поред које је лоцирано мање радничко насеље са 50 кућа. Б. је деформисаног правоугаоног облика. Главна улица је део поменутог пута, а три попречне са леве и једна са десне стране. После II светског рата изграђена је једна улица у северном делу села, дуж пута за Сурдук, и једна краћа према Дунаву. У атару је изграђено око 300 викендица, углавном у власништву житеља Београда и околних већих насеља. Б. припада старим насељима. Помиње се у XV в. као паланка и касније (1720, када је насељен Србима, 1869. – 1.685, 1880. – 2.005, 1890. – 2.247, 1900. – 2.415, 1910. – 2.516, 1921. – 2.668 житеља итд.). Демографски пораст је заустављен током II светског рата, када је село страдало од усташа, а мештани се иселили у Нове Бановце, Нову Пазову, Инђију и друга насеља у Срему. Од 60-их год. XX в. присутна су и знатна исељавања житеља у околнa већа насеља, ближе Београду (Стара и Нова Пазова, Инђија, Земун и др.). Ст. је српско – 92,2% (слави Јовањдан, Петковдан, Никољдан и др.), а има Рома (3,8%), Хрвата и др. Индекс демографског старења (ј3) креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,7 (1991). Православни храм Св. оца Николаја – пренос моштију подигнут је 1924. (обновљен 1987). Струју добија 1929, а водовод 1992. год. Има осморазредну ОШ ”Вера Мишчевић” (шк. 2000/01. – 268 ученика), дом културе са биоскопском двораном, здравствену амбуланту, 30-ак приватних производних и услужних занатских радњи (цвећари, дрвна галантерија, пластичари, трукери и сл.), локалну пијацу (пазарни дан – пeтак) и др. Водeћи пољопривредни про изводи тржишног значаја су пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет и поврће (кромпир, лук, салата и др. – продају се на пијацама Земуна и Београда).

    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВОЈКА (4.642 ст.), ратарско-сточарско (22,5% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (83 m) најнижем делу сремске дилувијалне (лесне) терасе (крњешевачка депресија), с обе стране пута ка општинском центру и ауто-путу Београд-Загреб, 6 кm јужно од Старе Пазове. Површина атара износи 5.260 hа. У атару има неколико ”јамура” створених до почетка 80-их год. XX в. копањем глине за израду ћерпича у домаћој радиности, више дренажних канала, због високог нивоа фреатске издани (минимум 0,60 m), од којих је највећи Бегеј, који полази од Старе Пазове и код В. се спаја са Великим Бегејом (Голубинци-Угриновци- Сава), више мањих безимених забарених депресија и већа Угриновачка бара са незнатним површинским отицањем. Насеље је крстастог облика због просторног ширења дуж раскрснице путева Стара Пазова-Купиново и Попинци-Земун. У новије време крстаста основа се ремети градњом кућа дуж кривудавих ленија које воде према њивама. Помиње се 1416, као село са досељеним Србима (кметовима), и касније (у периоду 1713-1717, 1869. – 2.879, 1890. – 3.398, 1900. – 3.968, 1910.-4.253, 1921.-4.160, 1931.-4.424 житеља итд.). За време II светског рата село је страдало од усташа, а мештани су се иселили у околна већа насеља и ван Срема. Ст. је српско – 93,4% (слави Јовањдан, Петковдан, Митровдан и др.), а има Рома (3,7%) и др. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,6 (1991). Православна црква Св. оца Николаја – пренос моштију, саграђена је 1857. (обнављана 1983. и 1995). В. водовод добија 1989. год. Има осморазредну ОШ ”Милан Хацић” (шк. 2000/01. – 655 ученика), дом културе, биоскоп, КУД, здравствену амбуланту, млин и сушару Пољопривредног добра ”Напредак”, више од 50 приватних занатских радњи производног (пекари, месари, бравари, пластичари и др.) и услужног карактера (угоститељи, бербери, аутопревозници и сл.), локалну пијацу (пазарни дан – субота) и др. Главни аграрни производи су кукуруз, пшеница, шећерна репа, сунцокрет, поврће, млеко и млечне прерађевине (око 2 краве по домаћинству) и др. Поврће, млеко и млечни производи продају се на београдским пијацама.

    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГОЛУБИНЦИ (4.497 ст.), ратарско (28,8% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (84 m) сремској дилувијалној (лесној) тераси и делу крњешевачке депресије, 4 кm источно од железничке пруге Инђија- Рума, 8 кm западно од Старе Пазове. Површина атара износи 6.008 hа. У атару има интересантних микрооблика рељефа (лесне вртаче и старе затрпане прелесне долине), ”јамура” копаних за потребе израде ћерпича, површинских каналисаних токова – поток Луково и Голубиначки канал, који су повезани са Дунавом, и канал Велики Бегеј, који је повезан са Савом. Између њих је густа мрежа мањих мелиорационих канала. Г. су крстастог облика. Настали су и просторно се развијају око раскрснице путева који воде за Стару Пазову, Попинце, Путинце и Марадик. Основа је поремећена доградњом неколико улица у СИ делу села. За разлику од ранијих правих, нове улице су кривудаве и спајају се под оштрим углом. Кроз историју помињу се више пута: 1572. као село састављено од земуница са српским живљем, у другој половини XVII и током XVIII в., као и касније (1869. – 3.401, 1880. – 3.852, 1890. – 4.146, 1900. – 4.510, 1910. – 4.632, 1921. – 4.717, 1931. – 4.916 житеља итд.). Г. су знатно страдали од усташа током II светског рата. Ст. је национално мешовито – Срби – 49,8% (славе Јовањдан, Никољдан и др.), Хрвати (39,9%), Роми (2,3%) и др. Индекс демографског старења (18) креће се у распону од 0,4 (1961) до 0,8 (1993). У селу се налази православни храм Ваведења Пресвете Богородице изграђен 1784- 1788. (обновљен 1994), капела Св. оца Николаја – пренос моштију (обновљена 1995), и римокатоличка црква. Водовод добијају 1985. год. Имају осморазредну ОШ ”23. октобар” (шк. 2000/01. – 489 ученика), дворац Шлос из друге половине XVIII в., три амбара – објекти привредне архитектуре из XIX в., 1922. и 1930. (културна добра од 1974. и 1976), дом културе са биоскопом и библиотеком, здравствену амбуланту, три КУД-а, 30-ак занатских радњи (месари, пекари, бербери, ковачи, фризери, грађевинари, аутопревозници и др.), циглану ”Ударник”, локалну пијацу (пазарни дан – петак) и др. Због великог атара и плодне земље развијају се као велико и богато село. Мештани су раније користили старо граничарско право коришћења ораница на пустари Јарковци и испаше на Толинцима, између Ашање и Петровчића. Куповали су винограде на Фрушкој гори, тако да их и данас имају у Банстолу и Чортановцима. Водећи аграрни производи су кукуруз, пшеница, сунцокрет и шећерна репа.
    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРЊЕШЕВЦИ (781 ст.), ратарско-сточарско (38% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (78 m) сремској дилувијалној (лесној) тераси (крњешевачка депресија), с обе стране пута Стара Пазова-Купиново, 1 кm северно од ауто-пута Београд-Загреб, 13 кm јужно од Старе Пазове. Површина атара, чији део припада огледном добру Института за кукуруз из Земун-поља, износи 2.478 hа. У атару има дренажних канала, од којих су највећи: Велики Бегеј, Приливак, који се у њега улива јужно од села, и Кувалов, ЈЗ од насеља. К. су друмског облика са две улице, од којих је дужа поред поменутог пута, док се краћа одваја од ње у центру и води ка вишој оцедитој греди. Пре мелиорисања насеље је у време већих киша било окружено барама. Око села се налазе депресије и лесом завејане безимене долине (забарене у влажнијим деловима год. – јун, јул, новембар). Највећа депресија је Велика бара СИ од села, која је почетак Угриновачке баре. Помињу се 1713, када овде живе Срби, и касније као део Угриноваца и самостално насеље (1910. – 1.004, 1921. – 952, 1931. – 972 житеља итд.). Током II светског рата село је страдало од усташа. Ст. је углавном српско (90,8%), а има Рома (4,9%) и др. Индекс демографског старења 05) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,7 (1991). Православни храм Св. Благовести подигнут је 1820. (обновљен 1994). Водовод добијају 1989. год. Имају четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 45 ученика), мањи дом културе, здравствену амбуланту и др. Ратарски приноси су мањи него у околним селима због високих фреатских вода. Копањем канала забареност је смањена, али не и спречена. Исушене забарене површине су претворене у пашњаке.

    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    СУРДУК (1.253 ст.), ратарско-сточарско (37,1% аграрног ст.) сеоско насеље панонског типа, поред (на 110 m а.в.) десне обале Дунава, с обе стране пута ка Белегишу, 16 кm СИ од Старе Пазове. Површина атара износи 3.849 hа. Друмског је облика са две дуже улице поред путева, од којих се одваја улица (пут) према Старој Пазови. Постоји и више краћих улица дуж ленија према њивама. Спада у стара села. Кроз историју помиње се више пута: средином XV в., у другој половини XVI в., у првој половини XVII в., 1702. као село, 1726. као пустара, 1774. и 1791, када броји 59 житеља и 111 домова, и касније (1869. – 1.438, 1880. – 1.429, 1890. – 1.791, 1900. – 1.937, 1910. – 1.999, 1921. – 1.994, 1931. – 2.001 житељ итд.). Значајне промене у развоју инициране су миграцијама: исељавање по укидању Војне границе 80-их год. XIX в.; крајем XIX в. масовна емиграција у САД, Канаду, Аргентину и друге државе; исељавање неколико немачких и мађарских породица после I светског рата; и страдање током II светског рата од усташких пустошења, када су се мештани исељавали у Нови Сланкамен, Инђију, Нову Пазову и друга насеља. Ст. је преовлађујуће православно (слави Ђурђевдан, Петковдан, Аранђеловдан и др.) – српско 88,5%, а има Рома (5,9%), Црногораца, Хрвата и др. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991). У селу се налазе две цркве: православна Св. оца Николаја – пренос моштију (1816), и католичка. Електричну енергију добија 1929, а савремени водовод 1992. год. Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 159 ученика), библиотеку, споменик револуције на Дунаву подигнут 1961, здравствену амбуланту и др. Водећи пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, бостан (продаје се у околним градовима) и др.

    Др Јован Ромелић
    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВА ПAЗОВА, село у Сријему, у срезу старопазовском; у родном, посве равном крају (81 м), од Дунава код Нових Бановаца 5 км к западу; станица на жељезничкој прузи Београд (34 км) Н. П. – Инђија, од Старе Пазове 7 км к југоистоку. Има 4.488 становника, опћинско поглаварство, евангеличко-аугсбуршки пасторат, пучку школу, пошту и телеграф, парни млин и творницу опека, њемачку пучку штедионицу.

    М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928

    Одговори
  • vojislav ananić

    Славко Гавриловић
    НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК СТАРЕ ПАЗОВЕ (XVIII-XIX ВЕК)

    После коначног протеривања Турака из југоисточног дела Срема 1717. годинс, Стара Пазова дошла је под аустријску власт али не насељено него као пустара, без стално настањених становника. Она је са оближњим пустарама Јарковцима и Сасама предата на управу Царској дворској комори у Бечу, односно, њеном Коморском провизорату у Петроварадину. Пустару Пазову тај Провизорат давао је у закуп трговцима волова; 1720. године закупци су бшш Стеван Јабановић из Кукињаша и његови ортаци из Бешке. Међутим, арендирање Пазове није дуго трајало јер су карловачки грађани, са Петром Андрејевићем на челу, у јесен 1721. године успели да од цара Карла VI добију донацију на пустаре Јарковце, Сасе и Пазову. Карловчани су Пазову држали око 25 година, односно, за све време док је њихова варош била под спахијом Офелном и арендаторем Андријевићем. Но, кад су Карловци 1745. године укључени у састав Сремске војне границе, пустаре Пазова и Сасе одузете су од њих и стављене на располагање Петроварадинској граничарској регименти, односно Славонско-сремској генералној команди у Осеку. Како су граничарске војне власти газдовале пустаром Пазовом није нам поближе познато, али нећемо погрешити ако закључимо да је она и даље давана у закуп трговцима стоке, што се, иначе, практиковало и са другим пустарама на подручју Сремске војне границе.
    Као што је познато, централне војне власти у Бечу настојале су да пустаре претварају у насеља у намери да се повећа популација и подигне привредна и војна моћ државе, односно, Војне граннце. Из једног акта у ратном архиву у Бечу види се да је 1764. године извршен покушај насељавања католика из Лике на пустару Пазову; реч је о тридесетак таквих породица, чији је попис приложен том акту, које су из Лике упућене у Срем али се нпак ни једна од њих није населила у Пазову него у неко друго место. Али, то што није успело са личким католицима, успело је неколико година касније са Словацима из Селенче у Бачкој и Киш-Кереша у Мађарској као и са Србима из Лике.
    Прва, највећа група Словака доселила се у Пазову у пролеће 1770. године и то из Селенче, будући да они нису могли да подносе верско н свако друго угњетавање од свог спахије, католичког надбискупа грофа Адама Патачића, који није трпео протестанте – „акатолике”. Радило се о 98 породица, односно, неколико стотина душа којима је у Пазови дозвољено слободно исповедање њихове протестантске (евангелистичке) вере, али уз ограничење у погледу богомоља, која се није смела разликовати од других кућа, нити је смела имати звоник и звоно.
    Друга, знатно мања група Словака дошла је у Пазову у пролеће 1771. године. То дознајемо из дописа команданта Петроварадинске граничарске регименте, пуковника Александра Рашковића од 16. априла 1771, којим се обратио војним и цивилним властима молећи да Словаке евангелике, којима је одобрено пресељавање у Пазову, не спречавају да слободно пренесу своју имовину као и да се од њих не тражи да плате скеларину, односно, мостарину при преласку преко Дунава код Петроварадина. Пуковник Рашковић нагласио је да је реч о 30-так породица аугсбуршке вероисповести из Селенче у Бачкој и Киш-Кереша у Пештанској жупанији, за које је према одлуци превишње власти већ издвојено земљиште па ћe они, попут других становника у Регименти, бити примљени и уживати војну заштиту.
    Из Рашковићевог дописа не види се колико је пресељеника било из Селенче а колико из Киш-Кереша, али се из списка одбеглих кућедомаћина из Киш-Кереша може закључити да је већина њих била из тог села. Поводом тог исељавања, Скупштина Пештанске жупаније упутила је своје среске судије у Киш-Кереш да истраже тужбе преосталих сељака против њиховог спахилука, у којима су, заправо, били садржани и узроци за исељавање у Пазову. Том приликом, 5. маја 1771. судије су сачиниле и поименични попис одбеглих Киш-Керешана и утврдили да је међу њима било 35 сељака-сесионалаца и 41 сељак-инквилин (беземљаш); свега, дакле 76 породичних старешина од којих је део отишао у Пазову, а део у неко друго место.
    Тако је завршено досељавање Словака у Пазову, што не значи да није било појединаца и породица који су се и после тога досељавали као што је било и оних који су се одсељавали или били одстрањивани из Пазове.
    Истовремено (zugleich) са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле и 62 српске породице. Оне су дошле из Лике, посебно из Коренице, Бунића и Дебелог Брда.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    Следи закључак да је Пазова, која ће поткрај XVIII века добити и придевак Ciuapa, од самог свог новог почетка, била претежно словачко и то релативно велико насеље.
    Војно граничарске власти, у начелу, нису лоше поступале према досељеницима са разних страна, па ни према Словацима, али је невоља за њих као протестанте долазила од стране католичке цркве. У случају пазовачких Словака опасност је запретила од бискупа у Ђакову који је желео или да их покатоличи или да их протера из Срема полазећи од одлука Сабора Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације да у њима не може бити становника друге вере осим римокатоличке, односно, од забране да се протестанти насељавају у оквиру њених „повјесних граница” у које је стављен и Срем. Ипак, Бечки двор није подлегао притиску бискупа па је Словаке-протестанте оставио у Пазови али с тим да они тј. њнхов свештеник-пастор не прекорачују раније поменута ограничења у погледу богомоље и звона.
    Међутим, агилни словачки пастор Самуел Шпанагел није се задржао само на подизању протестантске богомоље у Пазови него је саградио и пасторску кућу, па затим и школу, а цркву је снабдео звонима и поставио себи помоћног свештеника, што није прошло незапажено па су уследиле нове тужбе, а све то било је дојављено Угарској дворској канцеларији у Бечу која је 1773. године обавестила царицу Марију Терезију да се већи број протестантских породица населио у Славонско-сремску војну границу, што је оцењено као недозвољива ствар па је уследила царичина одлука која је гласила: пошто је протестантима већ дозвољено да се населе у Пазову, не може им се сада ускратити исповедање њихове религије али под условом да држе само једног свештеника, да уклоне звона са своје богомоље, да исту не проширују преко првобитне величине, да одстране све што би је разликовало од других кућа за становање као и да отпусте помоћног свештеника. Од Дворског ратног савета царица је захтевала да не дозволи да се протестантска вероисповест шири изван Пазове на католичка насеља, а у самој Пазови да се не примају нови насељеници протестантске вере. Да би се све то остварило, царица је желела да јој се сваке године шаље попис протестаната у Пазови.
    Према попису из те, 1773. године, у Пазови је било 167 словачких кућа, што је представљало велико повећање у односу на почетних 120 досељеничких породица.
    Пописи који су вршени и следећих година омогућавају нам увид у војну структуру, популационо и економско стање Словака у Пазови. У пописе су поименично уношени мушкарци од две године навише док је женско становништво исказивано само сумарно тако да се на основу њих тадашња популација не може израчунати потпуно него само приближно.

    Услед природног прираштаја, односно, заснивањем породица слуга које су се још приликом насељавања Пазове нашле међу досељеним Словацима, а у међувремену подигле себи куће или их прекупиле од других породица. Сазнавши за то, царица је крајем августа 1776. поново наредила да се не дозволи даље множење протестаната као и да им се убудуће забрани подизање нових н прекупљивање постојећих кућа. Дворски ратни савет, са своје стране, укорио је Славонско-сремску генералну команду, а годину дана касније поновио је наређење о неповећавању протестаната у Пазови и објаснио да се то може постићи и тиме што се слугама-некатолицима у Војној граници неће дозвољавати да се жене и у њој стварају нове породице, односно, што ће се синовима протестаната забранити да се усељавају у куће изумрлих породица и стварају нове породице. Па и поред тога, приликом пописа извршеног 1778. године поново је констатовано да се број кућа повећао за пет, да је број глава порастао за 50, и то делом од новорођенчади делом од слуга које су укључене у породице због великог одласка Словака-граничара на ратиште у Немачку.
    Следећи попис извршен је 31. јула 1779. Њега је оверио потпуковник Бер у Митровици. У свом извештају вишим војним инстанцама, уз тај попис, Бер је констатовао да је у односу на претходни попис број породица порастао за шест, али их је он из Пазове протерао у Угарску, иако је цела општина молила да они буду задржани у месту будући да су међу њиховим члановима била двојица ћурчија и један покривач кровова трском. Стога је број кућа у попису смањен за седам, иако тиме број мушкараца није смањен него је чак повећан за 49 глава и то природним прираштајем и адопцијом слуга у кућне задруге. У Беровом извештају наведено је и то да је уклоњен „немачки” протестантски учнтељ (deutscher accatholischer Normalschullehrer) Стефан Чепчањ. За новог учитеља, поред плате у новцу требало је набавити два пласта сена ради исхране његове краве-музаре.
    Овакве прилике потрајале су све до краја лета 1781. године док се прваци пазовачке „евангелистичке општине” Мартин Ковач, Антон Филипи, Павле Тот и Мачо Хавран нису обратили за помоћ цару Јосифу II.
    У својој представци ти прваци навели су да су због невоља у погледу вршења својих верских обреда, које су потицале од калочког надбискупа, сународници напустили Бачку и преселили се у Пазову где су прихватили чак и теже обавезе него што су имали пре тога. Мирни су, вредни и покорни како у мирна времена тако и у ратна, верују у једног свемогућег Бога, клоне се зла и извршавају све своје поданичке обавезе и живе само од свог рада. Од једанаест година које су провели у Пазови само у три имали су добру жетву док су у других осам година били погођени или сушом или градом, а да ипак нису ни тражили ни добили икакву помоћ од државе.

    Одговори
  • vojislav ananić

    III
    Све невоље мирно су поднели али им најтеже падају оне које проистичу из наређења Дворског ратног савета од 9. новембра 1779, затим од 11. јула и 27. септембра 1780, која имају за циљ да се спречи њихово умножавање па чак доведе и до смањења њиховог броја: њиховим кћерима забрањује се удаја за слуге њихове вере, а синовима не дозвољава се да купују куће непунолетних пупила, које би они својим радом издржавали. Њиховим удовицама са недораслом децом не допушта се удаја за људе нзван Пазове, што ће све довести до тога да се породице њихове вероисповести неће одржати, а камоли повећавати. Поред свега тога, не дозвољава им се ни довођење учитеља њнхове вере него им је натурен учитељ-католик. Овакво „ограничавање савести” пада им теже од саме смрти. Штаб Регименте и Генерална команда, ако би и хтели. не могу им помоћи; то би могао сам Дворски ратни савет који им је слободу вероисповести обећао и касније је ограничио.
    На крају, представници општине молили су цара да им дозволи пуну слободу вероисповести и држање учитеља њиховог обреда као и да поставе звоно на своју богомољу, да се ослободе католичког учитеља као и да се њиховим кћерима и удовицама дозволи ступање у брак са слугама њихове вере, а њиховим синовима омогући да преузимају земљу опустелих кућа.
    Царев одговор на ове молбе био је позитиван. Цар је изричито нагласио да повећавање словачко- протестантске популације у Пазови не треба спречавати него га треба и подстицати, због чега ће се граничарима те вероисповести дозвољавати да подижу своје куће и добијају необрађено земљиште сразмерно повећању њиховог броја. Цар се сагласио и с тим да се, с озбиром на повећање броја душа, допусти проширење протестантске богомоље као и да им се дозволи све друго што је потребно за „бригу о душама” осим постављања звона на богомољу. Одржавање верске наставе царевом одлуком остављено је пастору док је школску наставу (читање и рачунање) требало уклопити у „нормалну школу”.
    Пошто су цареве одлуке, преко Дворског ратног савета, већ 29. септембра 1781. саопштене Славонско-сремској генералној команди у Осеку, за Словаке у Пазови наступили су бољи дани.
    У посебно повољан положај дошао је протестантски пастор који је годишње од општине примао 250 форинти у готовом новцу као и све приходе од поседа величине 32 јутра земље, ослобођене од вршења работе и плаћања пореза, чему треба придодати и тзв. штоларне приходе од крштења, конфирмације и сахрана, затим допринос од сваке куће од 12 до 30 крајцара, по меров жита од сваког плуга као и брава од сваке куће. Општина се, уз то, обавезала да му засеје и пожање пролећне усеве и да му довезе шест великих кола сена и 18 хвати огрева годишње.
    0 успешном развитку Старе Пазове, а посебно њеног словачког становништва, говоре и званични извештаји и подаци оновремених статистичара.
    У извештају из 1787. године наводи се да у Пазови постоје 242 граничарске куће православне и протестантске вероисповести, да су грађене од черпића, а покривене трском и рогозом, да су од истог материјала и пасторева кућа и протестантска богомоља док је српска црква била од дрвета, а од тврдог материјала само официрски квартир и „немачка” основна (тривијална) школа. У истом извору тврди се да су пазовачки Словацни, у погледу радиности, испред свих осталих становника у том крају. Почетком XIX века Стара Пазова била је једно од највећих села у Сремској војној граници. За њене становнике говорило се да су мирни и радини и у сваком погледу исправни људи који се сваком врстом посла баве вредно и са љубављу. Иначе, становништво обе народности бавило се земљорадњом док су трговци били искључиво Срби који су држали и све крчме и свратишта у Пазови. Међу њима посебно се истицао Јанко Петровић као један од најзначајнијих снабдевача храном и другим потрепштинама српских устаника под Карађорђем. Што се тиче занатлија и међу њима Срби су чинилн већину.
    Пошто се налазила на путу Земун-Петроварадин-Нови Сад, Стара Пазова је била доста живо и прометно место. Њен значај у порасту био је нарочито после 1819. године кад је добила право на одржавање два годишња вашара, а затим и одмотаваоницу („фабрику”) свилених чаура по чему се могла сврстати у ред варошица.
    У времену од насељавања Старе Пазове до средине XIX века бројно стање становништва обе народ- ности изгледало је овако:
    Год. Срби Словаци
    1784. 426 348
    1801. 606 1609
    1811. 677 1855
    1821. 742 2180
    1831. 821 2451
    1841. 898 2572
    1850. 610 2602
    Дакле, од почетне до закључне године број Срба повећан је само за 184 лица док је број Словака повећан за 1.254 лица или скоро два пута.
    Број становника био би и већи да га у два маха, 1836. и 1849. године, није умањила епидемија колере; први пут она је погодила само Словаке и однела 339 живота а други пут покосила је 80 Срба и 428 Словака. Били су то губици које је било тешко надокнадити поготово ако се имају у виду и други негативни моменти у развитку популације код обе народности а посебно српске, о чему је историограф Старе Пазове, парох Симеон Араницки навео речите доказе.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРА ПАЗОВА

    Општина Стара Пазова се налази у југоисточном делу Срема, у Аутономној Покрајини Војводини која заузима северни део Србије. Географски положај Општине је изванредан – налази се између два највећа града у земљи, тачније 30 км је удаљена од главног града Београда и 40 км од Новог Сада. Све важне саобраћајнице пресецају Општину Стара Пазова и то: аутопут Београд-Загреб (Е70) – Коридор 10, аутопут Београд-Нови Сад (Е75), магистрани пут М-22/1, и регионални путеви Р-106, Р-121. Међународна железничка пруга иде ка Суботици и даље ка Минхену на север, а ка Нишу и даље према Грчкој на југ. Аеродром “Никола Тесла” Београд, удаљен је 25 км од центра Старе Пазове, а војни аеродром Батајница само 8 км. Река Дунав тече источном границом општине што доприноси потпуности саобраћајне мреже.
    Територија Општине покрива површину од 351 км2 и налази се на надморској висини од 75 до 120 м. Седиште општине је у Старој Пазови. Општина обухвата 9 насељених места од којих су три урбаног типа – Стара Пазова, Нова Пазова и Нови Бановци, а преосталих шест су руралног карактера – Голубинци, Војка, Стари Бановци, Белегиш, Сурдук и Крњешевци. Свако од поменутих насељених места има своју месну заједницу. Према последњем попису становништва одржаном у априлу 2011, број становника општине Стара Пазова износи 65.508 становника.
    Општина Стара Пазова је већ деценијама позната по приватном предузетништву. Пре више од 40 година отворене су многобројне занатске радње које су Стару Пазову учиниле једном од првих и најуспешнијих у области мале привреде у бившој Југославији. Данас у општини постоји око 600 приватних предузећа (највише у Старој Пазови и у Новој Пазови) и преко 2500 занатских радњи. Захваљујући изванредним природним условима, пољопривреда је једна од најзначајнијих карактеристика општине Стара Пазова. На територији општине налази се око 30.000 ха обрадивих површина. Основно опредељење у пољопривреди је ратарство.
    Општина Стара Пазова се одликује културном и конфесионалном разноврсношћу и вишенационалном структуром. Осим Срба, који чине већинско становништво, у општини живе и Словаци, Хрвати, Мађари, Роми и други. Како су заступљене различите вероисповести, у општини постоји и одговарајући број цркава и то: православне, католичке, евангелистичка и друге. Словачка заједница у месту Стара Пазова је нарочито значајна не само због чињенице што 12% становника чине Словаци, већ због тога што је она једна од три највеће словачке заједнице у земљи.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

    Нова Пазова (Neu-Pasua) је била прво и највеће немачко насеље у Срему настало колонизацијом подунавских Шваба из области Баден-Виртенберг. Када је након Пожаревачког мира 1718. године Срем припао Аустро-Угарској царевини започето је насељавање, прављење војне границе према Турцима, најпре спрским живљем, а онда и немачким. За то су били погодни евангелисти Немци, тако је сиромашном немачком становништву подунавских Шваба обећано све најбоље у Срему.Војна управа дозволила у јесен 1791.године (1802.- 40 породица, 1869. -2,081, 1880. -2.656, 1890. -3.401, 1900. 3.836, 1910. -4.146, 1921. – 4.488, 1931. -4.915, 1948.-4.604 житеља итд.) насељавање 62 немачке породице евангелистичке вероисповести у Пазову али је због непознатих разлога формирано ново насеље тако што је од пустаре Пазуа (некадашњи назив за Стару Пазову) одсечен југоисточни део територије.

    Зима и хладно време затекло је досељенике који нису стигли за кратко време да саграде куће. Пазовчани су их позвали да презиме у њиховом месту, а с пролећа су им помогли да на пустари саграде своје насеље. У знак захвалности, Немци су новоформирано насеље назвали Новом Пазовом, а од тог момента Пазови је придодат придев Стара. Тако су први становници Нове Пазове подунавске Швабе примили дужност и права граничара. Само насеље је изрграђено плански а неки колонисти су се потом населили на места са оцедитијим пољопривредним земљиштем. Међутим када су се доселиле неке тих од немачких породица су се и раселиле да их је остало 1802. године њих 40. Како би подстакла насељавање овог подручја држава је дала новац и пољопривредне алатке, стоку и земљу, с тим да јој се све уложено врати кроз порез. Насељеници су уложили много труда да мочварно земљиште претворе у погодно за живот и обраду. Прве године нису имали приноса јер је 1792.године била велика поплава, тако да им је почетак био мучан и тежак па је остала изрека “Први су видели смрт, други јад, а тек трећи хлеб”.

    Нова Пазова је већ 1806.године, самостално основала своју евангелистичку жупу, иако је прва евангелистичка општина постојала у Пазови (Старој) од 1770.године. Новопазовачки протестанти добијају 1808.године, од надвојводе Карла, врховног комаданта Границе и брата цара Франца И, 70.000 цигала од разрушене бановачке тврђаве за изградњу цркве, креч је донет из Лежимира а песак са Дунава. Камен темељац постављен је у пролеће 1810.године, у јулу 1812.године постављен је торањ и подигнут крст тако је барокна црква свечано отворена у октобру исте године. Становници који су добили земљу на обрађивање, прихватили су вршење граничарских обавеза а они који нису вршили војну службу морали су да се баве занатством и трговином.

    Новоформирано насеље је дужи период имало стопроцентну насељеност немачким становништвом. Народна штедионици у Новој Пазови основана је 1905.године од стране Лудwинга Сцхумацхера а прва апотека основана је 1909.године. За време Првог светског рата српска војска је три дана била у Новој Пазови, а Швабе од Земуна до Инђије избегле су до Бешке. Од српске војске није страдао ни један новапазовачки Шваба. Након четири године ратовања спрска војска је ушла у Нову Пазову почетком новембра 1918.године.

    Иако је Нова Пазова била претежно немачко насеље, у њој је било породица спрске и друге националности. У Новој Пазови изградњен је моторни млин “Ударник”1922.године а изградио га је Немац Франц Биндер. Између Првог и Другог светског рата Нова Пазова је имала своју општину и припадала је старопазовачком срезу. Од привредних објеката Нова Пазова је имала своју електричну централу, предионицу вуне и текстилну фабрику, као и циглану и два млина.

    Године 1943. Немачка је мобилисала новопазовачке Швабе у своју војску пославши их на руску и афрички фронт. Долазак партизанских руских јединица новопазовачке Швабе нису дочекале већ су 6. октобра 1944.године почели са евакуацијом, са 700 запрежних кола упутили су се као Аустрији. Тако су се крајем ИИ светског рата Немци иселили, а након тога досељно је 4.132 житеља претежено из планинских делова централне Србије, Срема, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Косова и Метохије и Македоније. Први насељеници хранили су се из заједничког казана. Прво је основана једна, па још једна народна кухиња. Пошто су сви добили конфисковане немачке куће и окућнице, почела је организована подела хране, кренула је обнова и изградња запуштеног и разореног места. До маја 1948.године у Нову Пазову се населило 726 породица а веће напуштање места догодило се у другој половини 1948. и у току 1949.године. По одласку Немаца из Нове Пазове остала је делимично демолирана и руинирана црква која је припадала евангелистичкој вероисповести. Пошто у Новој Пазови није било више припадника евангелистичке вере а с обзиром на околности да је предузета градња задружног дома, одбор МНО је тражио рушење цркве како би се материјал употребио за градњу дома, тако је црква срушена почетком 1948.године.
    Од тог материјала грађена су економска дворишта “ Слободана Принципа Сеље” и “Романије”, као и дом културе а црквене клупе су искоришћене за ново изграђени биоскоп. Електрично осветљење место добија 1939.године а савремени водовод 1988.године. Немачке називе за потесе : Стајгенфелн, Хохенберг, Иловишче, Хохенбрун, Ајзенфелд нови становници нису прихватили, иако своје немају они се орјентишу према називима насеља на којима се налази обрадиво земљиште. Први фудбалски клуб “Вакер” основан је 1933.године, други ФК “Југославија” 1940.године и колонисти су 1946.године основали ФК “Слога” који је 1948.године преименован у ФК “Раднички”. Основна школа отворена је у Новој Пазови фебруара 1945.године те исте године основана је Управа народних добара.

    Од 1945. до 1949.године основане су сељачке задруге, од 1946.године у Новој Пазови постоји здравствена амбуланта, 1946.године СРЗ “Јахориа” као прва, од 1946. -1947. године било је дечије обданиште, 1947.године основана је Прогимназија у згради сиротишта “Виле”, 1947.године ПКЗ “Слога”, МБЗ “Пролетер”, године 1951. основана је Домаћичка школа и ДТВ “Партизан”. Године 1952. основани су: Народни универзитет, читаоница, КУД “Бранко Ћопић. Пољопривредно добро “Нова Пазова основано је 1953.године. Нова Пазова се развијала као општина до 1960.године од тада улази у састав општине Стара Пазова. Од 1963. године организован је посебан вид самоуправе-Месна заједница.

    Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Лит:Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Лит: Јован Г. Вуковић, Нова Пазова хроника места од оснивања 1790. до 1960.године, Нова Пазова, 2014.
    Сајт: http://www.dvhh.org

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРА ПАЗОВА У ПРОШЛОСТИ

    Како би заштитила свој геоположај према Турској, Мађарска је српском властелинству поклањала титуле и територије уз Саву и Дунав. Највеће поседе у Срему држао је деспот Стефан Лазаревић а од дариваних поседа први пут се крајем XВ века помиње данашња Пазова, под називом Пазуха. Године 1496. помиње се насеље Пазуха у даровној повељи манастира Крушедол. Међутим нема потврда да се ради о истом месту. Пазова (Стара) се први пут спомиње као насеље 1716.године. Она се тада налазила у потесу Старо Село, источно од данашњег насеља, идући према Сурдуку. Према народном предању ово првобитно насеље имало само привремени карактер, оно је касније опустело па је поново насељено, али не на старом месту у потесу Старо Село, већ источно од данашње православне цркве где се налази “Српски Крај”, који је најиздигнутији део Старе Пазове.

    У XVII веку помињу се Јарковци код Старе Пазове, који ће се у XВИИИ веку угасити. За оснивање и ушоравање Старе Пазове на данашњем месту, поред повољних физичко-географских услова места, одлучујући фактор је била организација аустријске војне власти тј. Војне Крајине у Срему која је започета 1701–2.године. Војне власти су наредиле да се народ који живи растурено по збеговима у земуницама и колибама скупи и настани у правилним ушореним селима дуж путева. Ушорена насеља, опкољена шанчевима, била су погоднија за одбрану у тада несигурној области Војне Крајине, него растурена мала насеља наших патријарјалних сточара. О томе како је Пазова добила назив постоји више тумачења.

    Прво тумачење по проф. др Славку Гавриловићу, ако се гледа топографска мапа Срема некада су привремени пролећни потоци коју иду смером Саве правили велике завоје или пазухе. Правећи облик савијене човекове руке, гледајући да се полази од пазуха, тако је због те природне појаве и оваквог облика место добило назив Пазуха.
    Друго тумачење тј. спомињање назива Пазове које асоцира или даје назнаку је из 1477.године. Место Шанац (назив за насеље привременог карактера) које се налазило између данашње Старе Пазове и Сурдука. У атару данашње Пазове некада је по причама била Српска православна црква од дрвета а около је било пуно зове, па кад би неко питао где је она црква онда би неко реко па знаш „око зове“,“ па зове“, „пазове“.
    Треће тумачење везано је за три хумке: прва је била Деспотова хумка ( Каменита анта код данашњег Петровић салаша), друга неименована била је према Војки а трећа је била у правцу према Голубинцима. Пошто су хумке биле знак утврђене границе биле су означене као Марцелинове анте или Марцелинове линије. Тај период је трајао кратко 18 година а после тога је Пожаревачким миром цео Срем припао под Хабзбуршку монархију 1717.године. Хумке су биле граница између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије тако је ово место названо по томе што је досељеницима првих дана скретана пажња на поједине хумке које су се налазиле на границама власништва суседних села, преко којих се није смело узурпирати земљиште нити стока прелазити. У том случају обраћана је пажња досељеницима са речју „пази ово“ те је отуда постао назив Пазово. Назив места Пазоха, Пазово и најновији Пазова, без префикса “Стара”, постојао је све док нису Немци 1792.године подигли ново насеље, југоисточно од Старе Пазове, које су из захвалности назвали Нова Пазова, пошто су 1791.године лепо примљени у Старој Пазови, где су презимили пре него што су отишли да граде ново насеље. После првих становника, заправо староседелаца, који су прешли из Старог Села (око 1767-8.год.), истовремено са доласком прве групе Словака, у Пазову су се населиле 62 српске породице из Лике, посебно Коренице, Бунића и Дебелог брда, а стигло је нешто Румуна из Баната који су се према народном предању убрзо посрбили.

    Простране богате земље, погодне социјалне и верске прилике које су владале у Војној Крајини, у којој се налазила и Стара Пазова, примамиле су Словаке из феудалне Бачке из места Селенче, те су почели овде да се насељавају између 1770-5.године. Они су се населили западно од православне цркве, у продужетку Бановачког шора где је било нешто ниже и влажније земљиште него у Српском Крају. Томе путу кога су прво ушорили дали су име “Селенски шор”, по месту Селенчи одакле су дошли. Овом великом сеобом Словака, којих је дошло око 1.300 особа наспрам 400 српскх староседелаца, добила је Стара Пазова претежено словачки карактер, док је раније била чисто српско насеље. Према званичним подацима у Старој Пазови је од 1880.године (1921.-100 житеља) живела и јеврејска заједница што потврђују и споменици на старопазовачком гробљу. Године 1903. купили су кућу за потребе верских обреда у данашњој улици Ћирила и Методија (данас кућа породице Бабинка) у Старој Пазови која им је служила до маја 1942.године када су одведени у логоре. У месту је постојала и јеврејска школа (отворена 1908. а укинута 1924.године) са библиотеком и спортски клуб “Хакоах”.
    Професор Душан Ј.Поповић у књизи “Срби у Срему до 1736/7” наводи називе за потесе у Старој Пазови: Једовац, Јарковци, Старо село, Зовице, Леје, Мале ливаде и Воларско поље.
    Економско-друштвене и политичке промене и њихове последице формирале су у развитку Старе Пазове пет фаза.

    У прву руралну фазу спада оснивање, тј. пресељење на данашње место у другој половини 18. века па све до 1883.године када је била војничко-административно средиште компаније и капетана Војне Крајине. Тада је као војно и управно средиште и важна раскрсница у Источном Срему добила право држања сточног вашара три пута годишње. Највише се трговало говедима за Аустрију и Мађарску.

    Трговина а са њом и занатство почели су да се развијају јаче тек 1850.године када је законом то дозвољено граничарима. Старопазовачни су били добри узгајивачи свилене бубе. Већ 1801.године наређено је узгајање дудова. У ту сврху постављен је расадник на лединама, наспрам Хвјездославове улице, која се некада звала “Дударска”. За узгој свилобубе коришћено је лишће од дудова. Узгој се убрзо развијао а према подацима из 1830, радионица за одмотавање свилених чаура је радила и у Старој Пазови. Српска читаоница (прва установа у области културе у Старој Пазови) основана је 1878.године. Године 1881. у Старој Пазови гостовала је група глумаца из Српског народног путујућег позоришта.

    Друга фаза је саобраћајна, почиње од 1883.године кад је прошао први воз према Будимпешти, па траје све до 1918.године, до пада Аустро-Угарске, насеље престаје бити седиште компаније али добија котарску управу (срез), која је припадала Сремској жупанији у Вуковару. Ови чиниоци изазвали су појаву пијаце (1883.год.), која је убрзо постала најјача у Источном Срему. Развојем капиталичко новчане привреде тј. тржишта долази до бржег раслојавања сељаштва у Старој Пазови и стварања акумулације капитала, те трговци и велепоседници Срби 1. августа 1882. године оснивају ”Задругу за међусобно помагање и штедњу” а иста је 1. јануара 1886.године претворена у штедионицу. Убрзо се штедионица развила у прву банку, која је постала главни акционар бање у Старом Сланкамену и парног млина у Старој Пазови.Тако је Пазова 1895.године добила електрику још пре многих светских градова а тек 1935.године Макиш из Београда је почео са снабдевањем наизменичне струје у месту. Словаци оснивају свој новчани завод, 19. септембра 1882.године под назив “Зајмовна помоћница” а 28. јануара 1908.године мењају назив у “Старопазовачку банку”. Године 1902. основна је Словачка читаоница а 1902. године постојала је болница за “кужне болести”. У Старој Пазови је некада постојало пет циглана. Прва је подигнута 1904.године, затим 1909, 1931, 1932 и 1935.године по једна.

    Све су одговарале технологији овог времена и углавном је произведена квалитетна цигла. Средином XИX века насеље чине две унакрсне улице. Потом се у другој половини истог столећа насеље нагло шири и почетком XX века заузима данашњи простор. Каснији физиономски развој обухвата градњу различитих објеката на празном простору унутар насеља дуж неколико периферијских улица.
    Треће фаза трговачка, почиње 1918.године, и траје све до 1945.године. Почетком овог раздобља, распадом Аустро-Угарске, падају границе дуж Саве и Дунава и настаје нова држава Југославија. На основу истакнуте пијачне функције 1928.године одређено је да брзи воз Загреб–Београд не стоји више у Инђији него у Старој Пазови, тако је среско место постало важна железничка станица и раскрсница. Овај период карактерише се јаким културно-просветним животом, проширује се шегртска школа коју су похађали Срби и Словаци а која је основана 1905.године. Године 1920. саграђен је словачки “Народни дом”, а 1926.године основана је земљорадничка задруга.

    Фудбал се у Пазови почео играти 1919.године, а оснивачи су били омладинци и студенти. Основан је први ногометни клуб “Змај” а игралиште је било на Шицари. Играло се без регистрације а 1928.године се почело са припремама око регистрације фудбалског клуба. Спортски клуб “Славија” основан је 1929.године па је престао са радом 1937. године али је наредних година обновљен а игралиште је било код железничке станице. Спортски клуб “Штефаник” основан је 13. априла 1933.године. Игралиште се налазило на лединама број ИВ (улица Бранислава Нушића). Године 1929. Срез Стара Пазова као управна општина у оквиру Дунавске Бановине имала је 16 управних општина ( Белегиш, Бешку, Буковац, Чортановце, Голубинце, Кречедин, Нову Пазову, Нове Бановце, Старе Бановце, Нови Сланкамен, Нове Карловце, Сремске Михаљевце, Стару Пазову, Стари Сланкамен, Сурдук и Војку). Зграда соколског дома у Старој Пазови подигнута је 1931.године. Током 1936.године у Старој Пазови је подигнута Фабрика за производњу леда и соде, познатија као Ледара, и то по доброј и питкој води. У Другом светском рату народ овога краја пружао је оружани отпор окупатору или помагао народно ослободилачку војску у скупљању односно изради наоружања, у штампању листова, у организованом прихватању бораца при преласку из Баната у Фрушку гору.
    Четврта фаза социјалистичко-управна, од 1945.године до 80-тих година XX века.
    Обухватала је крупне привредне трансформације: национализација привреде, аграрне реформе, укрупњавање поседа, формирање сељачких задруга и индустријализацију. Пијачна функција је запоставаљена, а раст популације је испраћен урбанистичким ширењем насеља.

    После II светског рата Стара Пазова добија статус градског насеља (Ћурчић С.(1985) наводи да је Стара Пазова у попису 1948.године пописана као градско насеље Војводине). Године 1961. постаје седиште општине које административно интегрише осам насеља. У послератном периоду привреда Старе Пазове углавном је имала аграрна обележја.

    година XX века и није завршена. Карактерише је популациони раст праћен механичким порастом, урбаним ширењем и реурбанизацијом. Реактивирана је трговачка функција, уз развој других услужних делатности. У духу привредних реформи, уз комплементарност геосаобраћајног положаја, и Стара Пазова се све више окреће предузетничкој привреди.
    Лит:Симеон Араницки, Православна српска парохија крајем 1911.године, 1911.
    Лит: Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд, 1950.
    Лит:Жељко Кумар, Стара Пазова, Гласник Етнографског института Српске академије наука, књ. ИИ- ИИИ (1953-1954)
    Лит:Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад,1991.
    Лит:Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
    Лит: Приређивач Слободан Ристановић, Кроз Србију и Црну Гору, Београд, 2005.
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    СУРДУК У ПРОШЛОСТИ

    Насеље Сурдук први пут се помиње 1445.године и насељено је Србима кметовима, а у “турском документу из 1577. године помиње се под називом Суруб” (Поповић, 1950). Спада у стара села а назив места препознаје се у маркантним облицима леса у атару села којИ се спушта према кориту Дунава. Тако је на једном сурдуку ( суве речне долине настале радом флувијалне ерозије на лесном земљишту) у овом месту формирана Дунавска улица. Године 1626. забележена је у једном турском споменику “сурделска“ скела, 1702.године место је забележено као насеље али је убрзо опустело а 1726.године Сурдук као пустару држао је капетан Илија Јакшић. Године 1747. Сурдук је постао граничарско село.

    Тако да је село у ствари насељено између 1774. и 1791.године ( 1869.-1.438, 1880.-1.429, 1890. -1.791. 1900.-1.937, 1910. -1.999. 1921.-1.994. 1931.-2.001, 1948.-1.687,1953.-1.712, 1961.-1.782, 1971.-1.469, 1981.-1332 житеља). Од расељених насеља, у турским изворима 1477.године помиње се насеље Зова код Сурдука. Ова насеља, као и многа друга у Срему у овом периоду, углавном се помињу као манастирски поседи даровних повеља. У Сурдучком Риту је при крају XIX века и почетком XX века било је 12 салаша. Између два светска рата у Сурдуку је било 2300 становника. По записима карловачког пароха Василија Констатиновића 1896.године у Сурдуку постоји лепа црква и 274 домова. Има 1820 српско-православних душа нема иновераца. Село има две лепо саграђена школе у које полази око 160 мушке и које женско дете. Наспрам цркве је узвишено место које се зове Јелач-град (један део села назива се Цинцорија). По причању мештана, тај замак је градио Змај-Деспот Вук и о њему постоје неке приче и гатања. Покрај села пружа се и бара која носив назив Комаревци а Василије помиње да је у Сурдуку леп пут и плодно земљиште.

    Значајне промене у развоју села иницирале су миграције: исељавање по укидању Војне границе 80-тих година XИX века, крајем XИX века масовна миграције у САД, Канаду, Аргентину и друге државе, исељавање неколико немачких и мађарских породица после И светског рата. Током II светског рата било је великих страдања од усташких пустошења када се мештани исељавају у Нови Сланкамен, Инђију и Нову Пазову и у друга насеља у општини. Спорт клуб “Слога” основан је 1933.године од стране мештана а 1941.године фудбалски клуб мења назив у “Граничар”. Електричну енергију Сурдучани добијају 1929.године а савремени водовод 1992.године. Између 1961. и 1971. године у место се доселило 124 лица. Основна привредна функција у Сурдук 80-тих година XX века је пољопривреда, сеје се кукуруз, пшеница и бостан. Сточарска производња је значајна и место предњачи у општини. У селу је четворогодишња основна школа која због малог броја ђака није радила све до 1982.године када је почела поново да ради, а ту су још и амбуланта и библиотека. Др Слободан Ћурчић (1984) каже да у селу нема непољопривредних привредних објеката, постоје само четири продавнице и осам регистрованих занатских радњи од којих само четири раде првенствено за сопствене потребе. Према записима Душана Ј.Поповића у Сурдуку су следећи називи за потесе : Утрине, Деспотовац, Дормос, Дрварска, Будовар, Катићдо, Кик, Гат, Леје, Унка, Пруд, Рит, Брег, Ада, Прудине, Трудина, Ливаде, Комаревци, До рита.

    Лит: Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
    Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит: Хроника Сурдука, Сретеније Зоркић, Петар Вукелић, Нови Сад, 1984.год.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Сурдук је турска реч и значи провалија. Име означава провалију близу Дунава, на чијој узвишеној обали село лежи. У античко доба место је било познато као Риттиум. Насеље је развијано на узвишици поред Дунава, што га је сачувало од поплава. Православна црква у центру села Светог Оца Николаја је подигнута 1816 године. Крајем 19. и у првој половини 20. века село је имало изузетан развој и у том периоду је добило изглед какав и данас познајемо. У другој половини 20.века долази до стагнације, због миграције сатановништва у градове. У последњих двадесетак година долази до новог развоја развоја села у сваком смислу. је једно од мањих насеља у општини Стара Пазова, лежи делом на Дунавском брегу, а онда се шири ка типичној равници. Број становника у овом живописном селу је у константном порасту у последњих двадесет година, од 1253 становника колико је било 1991., преко 1589 становника 2002. године, до данас се овај позитивни тренд наставља јер су Сурдучани, чији су потомци завршавајући школе најчешће одлазили у Београд и Земун, великодушно понудили плацеве и нови завичај избеглицама из Босне и Хрватске. Услови за раст и ширење села леже у његовом повољном положају, поред Дунава, са живописним крајоликом, пријатном сеоском атмосфером и развијеном пољопривредом.
    У новије време Сурдук постаје туристички центар општине. Погодни терени за лов и риболов, обала Дунава, пријатан сеоски амбијент са кафанама и ресторанима, и најновији спортско-туристичко-рекреативни комплекс базена „Хоризонти“ пружају велике могућности за развојове привредне гране. Градови Нови Сад и Београд су на свега четрдесетак километара, што пружа одличне могућности за једнодневне излете, одмор и разоноду.
    Историја
    Сурдук је турска реч и значи провалија. Име означава провалију близу Дунава, на чијој узвишеној обали село лежи. У античко доба место је било познато као Риттиум. Насеље је развијано на узвишици поред Дунава, што га је сачувало од поплава. Православна црква у центру села Светог Оца Николаја је подигнута 1816 године. Крајем 19. и у првој половини 20. века село је имало изузетан развој и у том периоду је добило изглед какав и данас познајемо. У другој половини 20.века долази до стагнације, због миграције сатановништва у градове. У последњих двадесетак година долази до новог развоја развоја села у сваком смислу.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВОЈКА У ПРОШЛОСТИ

    Војка сам назив места први пут се помиње 1416.године у једном мађарском документу који се налази у књизи “Историјска географија Мађарске” у време Хуњадија аутора Деже Чанкија која је објављена 1894.године у Будимпешти. У том делу Војка се зове Вајка и припадала је Фалкош – сомбату данашњем Суботишту. Према књизи “Сремска насеља” Геогра Хелера и Карла Неринга (Минхен, 1973.), први помен назива Војке забележен је године 1332/37. Овај податак преузет је из књиге “Монумента Ватицана” у преводу “Ватински споменици”. Ту се Војка помиње по називом Бојка, књига је издата у Будимпешти 1885.године. Међутим остаје питање да ли ради о Војки у Срему или је то назив за територију коју су населили Мађари. Поред назива Ваyка из 1416. године, јављају се и други облици у којима постоји реч Војка: 1664.-Војка, 1720.-Воицка, 1762.-Wоика, 1780/82.- Воика, 1803.- Wоицка. Од 1713 – 1717.године Војка је забележена као насељена ( према пописима 1869.- 2.879, 1890.- 3.398, 1900. -3.968, 1910.- 4.253, 1921. – 4.160, 1931.-4.424 житеља итд.) О пореклу назива села Војка постоји више тумачења. Аутор монографије “Војка- Хроника сремског села”, (1997) Анђелко Ердељанин наводи да је село добило име по лепој крчмарици Војки у коју је био заљубљен један племић или војсковођа. Војка је настала од именице с кореном вој: војска, војна, војевање. Село је и зачето као коначиште где се заустављала и одмарала војска. Исти аутор наводи да је место постало препознатљиво по честом окупљању војске па је из основе те речи изведен назив села.
    У давна времена поред Војке постојало је и село Тапавица која се помиње као село, пустара и спахијски посед између Голубинаца, Попинаца и Војке а налазила се у поседу оберкапетана Станише. Почетак смишљеног развоја села као заједнице људи рачуна се од XВИИ века тј. после Турског периода и изградње цркве од чврстог материјала, опремљене иконама у којој су служили школовани свештеници.У време помена Војке, 1416.године у Срему се живело углавном мирно. Због повољног географског положаја места људи су се заустављали и боравили извесно време тако су кроз Војку прошле многе војске, путници, ходочасници, хајдуци и избеглице. Овим простором управљао је српски деспот деспот Стефан Лазаревић који је добио поседе у Срему које му је дао угарски краљ Жигмунд, међутим овакав положај уништила је најезда Турака 1521.године који су опуштошили источни Срем. Историчар Олга Зиројевић у својој књизи “Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683)” наводи да је Војка у Турском периоду имала улогу успутне станице и коначишта и да је представљала важну тачку на цариграском друму као главна артерија европског дела Турског царства. Према турском попису Срема из 1546.године види се да је у Војки било 28 обичних и три удовичка домаћинства и сви су били Срби а 1566.године било је 30 домаћинстава и један кнез. По попису из 1578.године поред домаћина помиње се и један поп то наводи на помисао да је у Војки вероватно постојала и црква. Забележно је да су у Војки крајем 17. века била двојица екмеџија (пекара) и један пачетар (кувар који справља пихтије). Релативни мир под туским режимом потрајао је до пролећа 1683.године када је почео Бечки рат. За Војку и источни Срем ово је био један од најтежих периода.
    У 18. веку Војка је ушла као примитивно уређено село, напола растурено и напуштено под влашћу поражене Турске империје. Прва станишта била у потесу Селиште и Тапавица, проћи ће још више од једног столећа док не дође до ушоравања и изградње села по захтевима и правилима Аустријске војне власти. Пожаревачким миром 1718.године Турци су потиснути преко Саве а турски Срем припао је Аустрији. Године 1717. извршен је први аустиријски попис који се односи на Војку у коме се по висини пореза види да је била једно од највећих села у Срему. По попису из 1722. године у Војки је постојала крчма и масница. Војка се 1728.године налазила у саставу Земунског властелинства, које је купио Гроф Фридрих Карло Шенборн а за управника је постављен Августин Франц Колхунт Митровачки провизор и државни чиновник у Срему који се обогатио на грбачи сељака и нанео им много зла.Тако је настала жалба под називом “Случај села Војке, 1731.године, тиранија Августа Франа Колхунта”.
    Потписао је Кнез Јефта Суботин а занимљиво је да се на њој појављује печат села елипсастог облика а у средини је била ветрењача као полазна основа за стварање грба места. Године 1732. у Војки је било 36 кућа, једна црква и два свештеника. Наводи се да је црква нова од 1727.године а осветио је Никанор Крушедолски 1732.године. Нека од презимена сачувала су се и данас кроз три столећа: Тапавичанин (Тапавички), Срдановић (Срданов), Гавриловић, Зековић, Суботин, Ђурић, Гвозденац, Ковачевић, Суботин, Екмеџић итд. Упркос рату Аустрије и Турске, ратним и редовним наметима, куги, хајдучији и другим невољама Војка је са проређеним становништвом наставила свој мукотрпан живот. Организовањем Сремско-Посавске војне границе 1745.године Земунско властелиство већим делом прешло је под Војну управу са десетак села а међу којима је Војка била најважније место па ће се по њој касније цео посед називати властелинство Војка, које се састојало од 11 села а помиње се 1751.године у представци Даниела Сепа управника тог имања. Према једном документу из 1766.године Војка се назива Шанац назив за граничарско насеље.
    Према том попису било је 120 кућа, четири свештеника, тај податак наводи на помисао да је Војка као главно место спахилука била седиште епископа Партенија а разлог је био у томе да се спречи прокатолички утицај на православни део становништва. Улазак у Војну границу за Војчане је био само почетак новог и другачијег живота.Тако су Војчани гинули далеко од својих кућа а у место су се доселили и нови Војчани из Далмације и Србије. Војка је у том периоду била укључена у Новокарловчаку компанију Капетан Витковића. Година 1780. је важна за Војку јер се први пут спомиње школа на основу документа у Бечком ратном архиву и наводи се да се у школама учи српски језик и религиозни предмети. На основу описа Франца Штефана Енгела 1786.године,Војка је имала 205 под конац подигнутих, трском и рогозином покривених кућа од набија, трошни официрски квартир о чатме, илирску цркву и школу од добре грађе.
    Пустара Тапавица која је припадала некада грофу Пејачевићу коначно је припала Војки 1786.године.Војчани су у првој половини 19.века били добри домаћини, бринули се у своме селу, нарочито у интервалима између ратова када нису морали да гину за свога цара. Године 1835. изграђена је била прва општинска кућа од тврдог материјала на месту данашње школе. Црква је била изграђена на месту данашњег дома културе, у црквеној порти изграђена је била и прва школа а иза цркве је било гробље. У порти старе цркве била је и капелица која је срушена 1944.године. Војка је по неким казивањима имала и пророка Танасија Абаџију званог Цаца (1821-1864) а говорио је да ће доћи време, летеће по небу кола без руде и коња. Доће време, биће шор па докторе, сокак па двокат, ови лопови нису ништа, какви ће бити, да путем оловке украду све…. Становништво Војке у првој половини 19. века чинили су Срби али у другој половини долази неколико Немачких породица у потрази за послом на краће или дуже време да остану. У шестој деценији 19.века у Војки један од најзначајнијих догађаја била је изградња цркве. Стара црква је срушена 1848.године а изградња нове у готском стилу почела је 1851.године. У другој половини 19. века у Војки је дошло до извесног напретка у развоју занатства. Уласком Војке у Границу изгубила је значај чувена војачка крчма а с њом и пратећи занати а још један разлог томе је и развој путне мреже. Од 1870.године радила је у Војки циглана све до 1923.године а радила је и ветрењача али се не зна тачно од када. После укидања Војне границе 1873.године. Војка је прикључена Хрватској и Славонији, живот се полако почео мењати а на то је утицао капиталистички развитак. Војчани су успели да задрже већи део имања и делове изван војачког атара а то су виногради у Чортановцима које су добили још у време Марије Терезије приликом уласка Војке у Војну Границу. Крајем 19.века настављен је бржи развитак занатства, трговине и других делатности у селу. Према извештају Василија Констатиновића карловачког пароха 1896.године село је има лепу цркву која величином надмашује све околне, око цркве је лепа ограда и повелика просторија а унутрашњост исте је красна и богато украшена а такође напомиње да постоји и две лепо школе. Прва новчана штедионица основана је 1888.године а касније је новчано ојачала и претворена у мању банку 1905.године под називом Српска задруга за помагање и штедњу у Војки.
    Прва вршалица парњача у Војку је стигла 1893.године у том период настала настала је водица на излазу из Војке према Старој Пазови. На крају овог века Војка је имала 3700 православних душа две школе а Војчани су се разликовали од осталих места по обојцима. Највећи део становништва представљали су сељаци а развојачени граничари посветили су се сасвим пољопривреди. Пољопривреда је почетком 20. века доживела кризу, уситњавање поседа праћено је било задуживањем сељака и даљим раслојавањем.У Војки је 1903.године основна Српска земљорадничка задруга чији је задатак био да се на темељу узајамности унапређују кредити, привреда газдинства задругара. Парни млин је пуштен у рад 1903.године а подигао га је Шваба Мајер из Нове Пазова. Овај млин је изгорео 1927.године, нови на гас је подигнут 1931.године, од 1955.године прелази на електрични погон а 1962.године набављење су нове машине из Италије и у млину је било запослено 30 радника. Када је влада Аустро-угарске монархије објавила рат Србији 28. јула 1914.године Војка се опет нашла на опасном месту, близу границе са Србијом. Тако су Војчани гинули, али на жалост, о томе нема конкретних података. Многи Српски добровољци су погинули на Добруџи, Солунском фронту и другим биткама.
    У Војки је после Првог светског рата дошло до обнове задругарства и земљишне заједнице, тако је цео период између два светска рата био обележен аграрном реформом а прва Војачка земљорадничка кредитна задруга основана је 1920.године. У том период тј. 1923.године у Војки је престала са радом циглана, срушена је четири године касније а последња ветрењача која престала је са радом 1914. године срушена је 1931.године.Тада је у Војки било чиновника и намесника у Општини, у школи десетак учитеља, било је запослених у пошти, здравственој станици, у месту је било 8 дућана и три свештеника. У том период је почела електрификација а Војка је добила и први телефон са јавном говорницом а постојало је и Добровољачко ватрогасно друштво основано пре рата. Године 1919. основана је прва библиотека у месту. Први фудбалски клуб “Раднички” основан је 1927.године, једно време звао се Југославија да би 1936.године променио назив у “Сремац”.

    Други светски рат увлачио се у Војку полако и подмукло. Војчани су слушали понешто о Немачкој војној сили и ратним походима и освајањима. У Војки је мобилисан велики број резервиста и у свакој акцији одмазде, и свакој рацији окупатора село се увек нашло прво на удару. Најстрашни злочин за време Другог светског рата догодио се 8. новембра 1943.године, са сајмишта је доведено двадесетак Војчана и један човек из Белегиша на војачку железничку станицу, где су побијени и повешани поред пруге а данас на том месту постоји споменик који подсећа на велико страдање за време Другог светског рата. Током Другог светског рата село је знатно страдало од усташа а мештани су се иселили у околна већа насеља и ван Срема. Пола столећа после Другог светског рата Војка се препознаје по устаљеном географском лику, тако је на крају 20. века имала око 5000 становника који се углавном баве пољопривредом а баве се приватним занатством и имају 50 занатских и других радњи а постоји и здравстена амбуланта. Године 1974. у Војки формиран је Завичајни музеј а прва радио станица у Срему “Радио Војка” основана је 1967.године, сопствени бископ место је добило 1959.године.
    Прво културно просветно друштво “Славко Гајин” формирано је после ослобођења. Први одбојкашки клуб “Сремац” основан је 1965.године а рукометни клуб 1971.године. У Војки постоји и Аеро клуб а од историјских споменика постоји чесма у центру села, споменик борцима НОР-а у центру села (1961), споменик о страдању 22 Војчана на железничкој станици (1976) и три спомен плоче на објектима у месту као сећање везано за период Другог светског рата. На крају 20.века Војка је село у пуној снази, живот је динамичан, садржајан, животни стандарди су све бољи. Потеси у Војки према записима проф. Душан Ј. Поповића имају следеће називе : Берберница ту је извор по коме је према неким наводима село добило име, Мала Војка придолица која је много трпела од поплава, Ревир, Тапавица део земљишта око 600 јутара био је рукама Шваба из Нове Пазове које им је државна власт доделила, Селиште, Брестова међа, Бусије код Угриновачке хумке била је некада градина , Воларско поље налазе се остаци из турског периода и Бановачка хумка на том месту укршатају се четири атара војачки, старопазовачки, старобановачки и новопазовачки и некад је ту био крст кога данас нема.
    Лит: Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
    Лит: Душан Ј. Поповић, Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит: Др Славко Гавриловић, Властелинство Војка у Срему ( 1745-1766),Нови Сад, 1959.
    Лит: Податке уредио и приредио Петар Радивојевић, Монографија “Случај села Војка”, 1977.
    Лит:Анђелко Ердељанин, Војка- Хроника сремског села, Стара Пазова, 1997.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГОЛУБИНЦИ У ПРОШЛОСТИ

    Ово напредно сремско село утемељно је још пре пет или више векова и расло и мењало се како се мењао Срем у својој бурној историји. Голубинци спадају међу старија насеља и имају богату историју. У турским историјским изворима Голубинци се помињу 1572. године (1869. – 3.401, 1880.– 3.852, 1890. – 4.146, 1900. – 4.510, 1910. – 4.632, 1921. – 4.717, 1931. – 4.916 житеља итд.) као “село које је све под земљом, једино се познаје по димњацима који су над земљом”(Поповић Д., 1950). Голубинци су забележени 1634.године међу десет села у једној представци у Рими поводом преласка католика у православље. Енглески путописци Браун (1666) који је забележио и цртежом село и Барбури (1665) описују Голубинце као село у земуницама где “ куће нису ни допирале ни до колена”. Педесет година раније Бартоломеј Кашић је описивао подземне станове чији су се само димњаци дизали изнад земље, а у стану се силазило степеницама.
    За порекло назива села Голубинаца мештани приповедају да је у моменту његовог формирања, у “ брестовом шумарку” било много дивљих голубова. Другу верзију налазимо у причи о пустари на којој су први становници подигли насеље. Пустара је била позната по великом броју дивљих голубова, више него на било којој другој ливади. Из речи голуб стоји основа назива села Голубинци. Године 1702. забележно је да Голубинчани имају своје винограде у околини, па чак и у Бешки. По пописима село се помиње 1713. и 1733.године. Прве земунице биле су саграђене у потесу Рупине. Једна група досељеника настанила се у долини Калоперка. Померањем са подводног подручја саградили су домове на простору Путиначког шора. По попису становништва од 1736/37. записано је да Голубинци припадају земунском властелинству, а са још десет насеља укључени су у Војну границу 1756.године. Место је на управу добио барон Бернат, који је спадао међу мање моћне племиће, па је овај посед припао јачим грофовима Шенборн. Око самог дворца биле су справе за мучење и вешала као опомена онима који нису били покорни а за све то био је крив злогласни управник Колхунт. Подизање најстарије зграде очуване до данас у Голубинцима, познате под називом Шлос, приписује се барону Бернату. То би значило да је зграда изграђена негде око 1720.године. Међутим професор Живан Сечански тврдио је да су зграду подигле власти Војне границе 1766.године.
    Доласком нових породица ницали су и нови шорови. Поред Путиначког, у коме су саграђене прве куће, јављају се данашњи Шимановачки и Пазовачки шор, а доласком Хрвата и Ђурђевски. У попису из 1736. године помиње кнез Нешко Пеичић а такође се помиње и кнез Пејица Галелић. Поред грађевине Шлос, прва јавна зграда коју су мештани подигли била је православна црква. Зграда је направљена једноствано, од дирека и плетера облепљених блатом, а била је саграђена на месту где се данас налази зграда основне школе. Према сачуваним записима, прва школа у селу била је отворена 1732.године. Развојем Земуна и Панчева, Нови Бановци губе свој војно стратешки значај а регимента је реогранизована и премештена у Голубинце 1784.године. У рату против Турске 1788-1791.године Голубинчани су имали посебне заслуге због тога им је додељно 600 јутара оранице у потесу Јарковци. Прве немачке породице доселиле су се 1771.године а две три године касније доселиле су се нове породице из околине Книна. Последњи масован долазак породица са територије Србије био је после слома Кочина крајине а после двадесетак година дошла је у Голубинце нова група Хрвата из Лике.
    Негде око 1770. године војне власти саградиле су у центру села, зграду за потребе Девете граничарске регементе. Била је то велика грађевина и после зграде Шлос дуго је остала и највећа у Голубинцима. Ова зграда служи као седиште голубиначке месне заједнице. Голубинчани, Срби и Хрвати, са највећом пажњом су пратили Карађорђев устанак у Србији 1804.године. Били су спремни да помогну у свакој прилици која им се указала па тако постоји више података да је Карађорђе боравио у Голубинцима у дворцу Шлос. У селу је била изграђена и радионца за прераду свилених чаура од свилених буба, која је радила од 1808. године па до почетка Првог светског рата. Напорима немачки и хрватских породица отворена је 1827.године немачка основна школа. Стара школска зграда била је саграђена 1888.године. Прва штедионице основана је 1883.године, а трајала је до 1888.године. Први хор основан је 1890.- тих година а 1903.године основана је месна библиотека и читаоница. Карловачки парох Василије Констатиновић приликом обиласка протопопије 1896.године записао је следеће за Голубинце: “Српска црква је веома, лепа, доста висока, и пространа, ограђена великом портом и пред којом се диже раст стар преко 150 година. Село има веома лепу, на један спрат подигнуту школу. Недалеко од села у потесу Доњих њива налази се водица где је 1887.године био подигнут дрвени крст са иконом а 1889.године је изградена капела од тврде опеке посвећена Светом Николи.”
    Василије је такође забележио према причању старих мештана да је Шлос за време војничке крајине био стан капетаније а да је пре тога био дворац спрског деспота Јована који је имао доста своје земље у баштини. Голубинчани су доста трговали стоком па су били уведени вашари два пута годишње с пролећа и септембра. Први фудбалски клуб “Јадран” основан је 1924.године од стране ђака, студената и занталија. У месту је крајем XИX и почетком XX века био веома развијен социјалистички покрет који се развијао и активно делова до 1914.године. Немац Матијас Рајс из Инђије, саградио је 1928.године циглану у Голубинцима. Крајем 1940. и почетком 1941.године већи број Голубинчана војних обвезника позван је на војну вежбу где их је затекао и рат са Немачком и њеним савезницима. Голубинци су од 1945. до 1960. године били Општина и то до 1956.године у саставу среза старопазовачког, а од 1956.године до краја 1959. године налазили су се у саставу среза сремско – Митровачког. После тога се налазе у саставу старопазовачке општине а од 1964 формирана је Месна заједница Голубинци. Место водовод добија 1985.године. Према записима проф. Душана Ј. Повића у Голубинцима су следећи називи за потесе: Камендин, Доње њиве, Средње њиве, Јелде, Попова бара, Кратељи, Павина анта, Широке њиве, Мале њиве, Врагов клин, Рватске Тапавице, Рупине, Ћирин Брег, Мали Јарковаци, Ћирин брег, Селиште или Воларско поље, Велика анта, Ливак, Јароши, Вагани.
    Лит: Василије Констатиновић, Тридесет дана на убаву путу, Сремски Карловци, 1899.
    Лит: Душан Ј. Поповић, Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит: Редакциони одбор-Лепшановић Милан, Стајић Душан и Гајин Маринковић Богданка, Месна заједница Голубинци, Стара Пазова, јуна 1978.
    Лит: Ђорђе Момчиловић, Златне нити заједништва (Хроника Голубинаца), Нови Сад, 1983.
    Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Лит: Ратко Рацковић, Помени и трајања, Завод за заштиту споменика културе, Сремска Митровица, 2006.
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРЊЕШЕВЦИ У ПРОШЛОСТИ

    Насеље Крњешевци (Крњишевци,Крњашевци) први помен датира из 1713.године (1910. 1.004, 1921.-952, 1931.- 972 житеља итд.) и забележени су као насељени али ће у период од 1734-1756. имати прекид у свом насеобинском развоју (Поповић Д., 1950). Од 1774. до 1810. године населило се 13 породица из западних крајева.Године 1734. помиње се насеље Керек јужно од Крњешеваца, које је касније расељно. За порекло назива села Крњешевци везује се легенда о три брата. Отац је делио имања на три сина. Један се звао Шимо (Шимановци), други Угро ( Угриновци) а трећи Крњо ( Крњешевци). Трећи син је од оца добио посед данашњих Крњешеваца, који су по њему добили данашње име. Током ИИ светског рата село је страдало од усташа. Место је вододовод добило 1989.године. Потеси су: Лукин салаш, Полој, Јенџа, Отока, Крст, Греда и Кувалово.
    Литература:
    Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

    Бановци (Panofze, Banofce) су на месту данашњег корита Дунава постојали су још у XВИ веку (1614. – 30 домова, 1734. – 53, 1756. – 211 ,1774. – 218,1791. – 210, 1810. – 215, 1905. – 338, 1931 – 450), а можда и раније (1473). Према попису земунске нахије из 1566/7.године село Бановци имало је мезре Ливадице, Бугово и Фодвар. Место је вероватно још у XВИ веку имало некакву цркву јер се у попису помиње и неки поп Павал а прва о којој постоје писани подаци потиче из 1726.године. За генезу Старих Бановаца постоји тумачење да му је у турском периоду претходило насеље Дариновци.
    Оно се налазило незнано од када на пространом плодном платоу између Петринаца до Касарне. Дариновци су били заправо на великом речном острву, а речни рукавац је делио ово насеље од савременог. Помињу се у Крушевском поменику 1606.године као сремско село ( Бабић М., Вукелић П., Зоркић С., 1989). Обрушавањем обале, Дунав је променио ток, а Дариновци су нестали у неповрат. Један део мештана преселио се на данашњу локацију а други нешто даље од Дунава и на пустари Туфа формирали су насеље у XВИИ веку, близу друма Варадин-Земун. Туса је према познатим подацима први пут забележена 1702.године као једно место са турске стране границе. Интересантно је да Аустријанци Старе Бановце почетком XВИИИ века помињу под називом Туса (Туус) а Поповић Д. (1950) наводи Старе Бановце као стално насељено место од 1714.године у коме становништво живи у земуницама. Од 1774. до 1791.године услед рата опустело је 18 домова а 1811.године долазе две породице из западних крајева. Туса а касније и Касарна спадала је у бановачку парохију, па се предпоставља да је Туса била на месту данашњег насеља Бановци-Дунав нешто западније јер је у Туси 1731.године почела изградња велике војничке касарне која је имала контромацију и штаб у самој касарни.Око 1730.године Туса је заједно са Бановцима припадала земунском властелинству грофа Шенборна. Постоји још једно тумачење да је на пустари Бановци боравио Бан Милисав, у потрази за плодном земљом дошао је јужно од Дунава. Помогао је тадашњим становницима пустаре, којима је касније поклонио земљу. По његовој смрти ту земљу су звали Банова земља, која је прерасла у Баново село, а затим у Бановце. Мало је вероватно да је насеље добило назив од титуле владара “бана” или да води порекло од речи Банија коју су пренели досељеници из тих крајева. О трговини робом широке потрошње нема писаних података. Међу најзначајније изворе прихода који нису директно везани за пољопривреду спадају приходи од дунавских воденица којих је 1719.године код Бановаца било шест а 1743. забележено је 12 воденица. Крајем 1745. и почетком 1746.године сва села уз Дунав била су укључена у подунавску границу. Прво веће насељава извршено је од 1745. до 1750.године углавном су то биле породице из жупанијског дела Срема, Баната и Бачке а такође је било и насељевање из млетачке Далмације. Од 1750.године до краја шесте деценије XВИИИ века у Бановце су досељене породице из Баније, Лике, Кордуна и из Шијачког краја око Пожеге.
    Зграде које је у Бановцима имао Земунски спахилук припале су војсци па Бановци 1747.године постају седиште Славонског (сремског) хусарског пука. Чим је завршено насељавање Бановаца постојећа црква била је премала тако је започета изгадња нове 1777.године, градња је трајала осам година и кажу да је трећа по величини у Срему. Становништво Бановаца, поред граничарске службе, бавило се углавном земљорадњом и сточарством, а интелигенција је била малобројна. Углавном је било српске националности осим аустријске власти. Први комадант шанца Бановци био је капета Јузбашић. Прва формирана улица Грчки шор и у њему су подигнуте јавне грађевине углавном војне (зграда команде компаније, седиште компаније, стан за официра, граничарска касарна и житни магацин). Улица Бели Брег је настала касније, остале улице настале су половином XИX века а Шијачки шор 60-тих година XX века. Од половине XВИИИ века и првог таласа досељавања формира се ново гробље, а сахрањивање на старом гробљу престаје. У мноштву података о хајдучији у Срему тога доба највише их се односило на Лазу харамбашу који је у риту насупрот Бановаца плачкао са дружином трговачке лађе и имућније људе по селу. О зантлијама и трговцима у другој половини XВИИИ века нема писаних података али је сигурно било воденица, тако је 80-тих година тога века основана мануфактура сукна за потребе Војне границе. По запису из 1785.године Стари Бановци леже на Дунаву и имају 241 граничарску кућу подигнуту под конац, квартир за капетана, цркву од доброг материјала, шупу за егзерцир, стрелиште и забран за коње. Граничарско – тривијална школа у Бановцима почела је да ради 18. октобра 1773.године. Међутим српска вероисповедна школа постојала је и раније али нема података о њеном времену о њој сазнајемо тек из записа из 1780.године, тако је 1802. година имала 34 ученика.
    Школска зграда изграђена је 1850.године поред цркве, године 1890. подигнута нова школска зграда на месту некадашњег житног магацина и служила је све до ИИ светског рата када је спаљена, а јавна библиотека постојала је још пре 1873.године. Око половине XИX века у месту нараста број трговаца и занатлија. Од бивше Петроварадинске регименте образовани су срезови Земун, Стара Пазова, Митровица и Шид. Стари Бановци (у првој половини XИX века у називу добијају придев“Стари”), сеоска политичка општина били су саставу котара старопазовачког. Касније су новопазовачки Немци изградили у Бановцима на самом ушћу Бодовара у то време врхунски парни млин са резаром. Временом се у месту и број занатлија повећавао. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Старим Бановцима живело 1.834 становника а у месту је била смештена и оружничка постаја која је контролисала Бановце, Белегиш, Нове Бановце а повремено и Сурдук. Када је Дунав однео цркву 1897.године та цигла је употребљена за изградњу црквених канцеларија и капеле на Водици у току 1907.године. На почетку XX века најкрупнији поседник земље у Бановцима била је православна црква. Према попису из 1905.године у Бановцима је живело више нација, Срби су били у већини а било је Мађара, Немаца и припадника других народа.
    Пошто су у време киша и снегова путеви били практично неупотребљиви 1909.године је почела изградња калдрме за Стару Пазову. За време Првог светског рата многи Бановчани су погинули као војници царевине, многи су се из рата вратили као инвалиди и богаљи, а многи су се предавали већ у првим борбама на руском фронту. Током Првог светског рата присутна су исељавања Немаца и Мађара. На иницијативу управитеља школе Николе Мудрића 1927.године основано је Соколско друштво. Значајну прекретницу у животу Бановчана представљало је увођење пристаништа и бродске везе 1929.године са Београдом, што је омогућило транспорт робе и јаче везе са центрима где су се школовали ђаци. Недељом се возила туристичка тура како се тада звала шетна лађа која је из Београда за Сланкамен, Тител или Нови Сад полазила ујутру а враћала се увече. Од 1930.године после увођења бродске везе уведена је електрична струја из Макиша. У лето 1930.године формиран је фудбалски клуб “Дунав”од стране омладине.
    Бановчани су имали и сатирични лист “Међу нама” који је излазио једном недељно од 1934.године до Другог светског рата. Поред парног млина, Вилхелм Конрад је пред Други светски рат изградио нов електрични млин. За време ИИ светског рата насеље је страдало од усташког терора. Старобановчани су у народноослободилачким борбама хапшени и терани у затворе и логоре. У ноћи између 21. и 22. октобра 1944.године, фашистичке снаге напустиле су Подунавље, повукле су се на линији Карловчић – Шимановци – Војка, према Руми.
    После одласка немачке војске, мештани су се вратили својим кућама где су затели праву пустош. Кућа покривених трском у Бановцима је било до шездестих година XX века. У Старим Бановцима 80-тих година XX века становништво чине Срби и поред наглог пораста броја непољопривредног становништва основна привредна функција села је земљорадња. Индустријски објекти су затворени, а пристаниште има минимални промет. У селу је пријављено шездест пет приватних занатлијских радњи. Потеси су Брестова међа, Беглук, Мајур, Велика пустара, Мала пустара, Леја, Сонуг, Трепча, Петринци, Борчанска рупа, Зовице, Ливаде, Адица, Велика греда, Мала греда (основи троугластог облика и захватају површину од 39,04 км²). Делови села: Шијачки шор, Бели ветар, Бели Брег, Грчки шор, Ћорави шор, Прегревица, Шорић.

    Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит: Др Слободан Ћурчић, Општина Стара Пазова, географска монографија, Нови Сад, 1984.
    Лит: Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
    Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ БАНОВЦИ У ПРОШЛОСТИ

    Нови Бановци су младо насеље (1735) са праисторијском претечом у периоду античке и рано-средњевековне епохе. Од пустаре Бановци (Стари) назив је проширен на насеље. Настанком Нових придев су добили и Стари Бановци. Промене назива насеља говоре о континуираности његовог егзистовања кроз историју, од римске Бургене преко Касарне до данашњег назива места. Нови Бановци су имали нуклеус на локацији некадашње касарне из XIII века коју су подигли Угри. Простором Срема Турци Османлије владали су од 1521. до 1718.године.
    Они су у својим походима опустошили источни део Срема том приликом је разорено и утврђење Бургена а материјал са разорених насеља и градова Турци су употребили за обнову београдске тврђаве. У Земунској нахији до краја XВИ века у турским изворима помињу се Бановци (претпоставља се да се назив односио на два диференцирана села Старе Банове, као језгро села, и Нове Бановце као накнадно настало насеље). У турском катастарском попису из 1566/67.године, наводи се да село Бановци (Банофзе), има 54 домова и једног кнеза, са мезрама (старим стаништима) Ливадице, Бугово и Фодвар код поменутог села припадају Земуну. Карловачком доминијуму, који је од 1728.године био под управом грофа Ифелна привремено су припадали Нови Бановци. Пре 1735.године (1869. – 817, 1880. – 875, 1890. – 997, 1900. – 1.080, 1910. – 1.228, 1921. – 1.261, 1931. – 1.320 житеља итд.) населила се малена насеобина немачких занатлија око војничке касарне. Од 1791.године долази још 136 Немаца који ће од Нових Бановаца фомирати веће сеоско насеље. Хроничари наводе да је Бановце, у периоду 1737-39.године, захватила епидемија куге па се становништво Тусе разбежало а део се прикључио Касарни. У Новим Бановцима је постојала лазаретска болница где су довожени бродом заражени из Земуна и околине. У време Војне границе компанија којој су припадали Бановци, била је подређена пуковнији у Петроварадину. Новембра 1745.године, пописана су сва насеља која су ушла у састав Сремске војне границе, тако су сремској војној граници прикључена многа села и пустаре између осталог од земунског властелинство прикључени су и Бановци. Славонско-сремска крајина је 1747.године, била подељена пет пукова између осталог и на сремски хусарски пук са седиштем у Бановцима а на месту потпуковника 1747.године налазио се Секула Витковић.
    О Новим Бановцима је следеће записао Франц Штефан Енгел, аустријски чиновник Славонске ратне канцеларије. Насеље лежи уз сам Дунав окружено палисадом и да се ту налази поштанска станица, квартир за потпуковника, за мајора и за коњичког капетана, католичка жупна зграда, католичка црква, касарна од добре грађе, официрски квартир, два квартира од набоја за ниже штапске шарже и стражара. Хазбуршки владари су настојали да формирају немачка насеља иза Војне границе, када више није било опасности од Турака. Тада почиње насељавање немачких сељака са породицама из разних крајева царства а највише из Швапске покрајине у јужној Немачкој па су зато војвођански Немци названи “Швабама” а главни циљ је био да ојачају Војну границу од најезде са Истока. У период од 1747-1765.године велики број Срба из Старе Србије је прешао у Сремску жупанију. У грађи Ратног архива у Бечу налази се податак да је на територији Петроварадинске регименте 1780.године постојала немачка школа у Бановцима. Аутор дела “ Грађа за повјест школства краљевине Хрватске, Славоније и Далмације од најстријих времена до данас”, Загреб, 1910. године, Антун Цувај наводи да је 1764.године основана школа у Бановцима Новим (на Дунаву).Тако један део немачких породица из Виртенберга, Чешке и других области насељавају 1791.године Касарну – Нове Бановце. Ту је основана евангелистичка жупа која је обухватала и колонију новопазовачких евангелиста. Када је реорганизована регимента и премештена из Нових Бановаца у Голубинце, 1785.године касарна је напуштена. Генерална команда је сматрала корисним да се фабрика сукна из Панчева премести у Нове Бановце, 1785. године је преузета је одређена количина материјала за потребе предионице али је 1786.године идеја о стварању фабрике сукна напуштена.
    Године 1802. насељено је у Нове Бановце на Дунаву седам немачких породица. Из акта број 174 издатом у Бечу 14. октобра 1801. године помиње се да у Бановцима постоји поштанска зграда из 1716.године и штала за држање коња. Све до укидања Војне границе, административно седиште компаније (којој су припадали Бановци) и капетана, налазило се у Старој Пазови, а капетан је био подређен пуковнији у Петроварадину. Након тога Стара Пазова добија котарску управу, постаје седиште среза у чији састав поред околних места улазе Бановци Стари и Нови. На мапи Хрватско-славонске војне границе из 1866.године уцртани су Бановци Нови (Касарна). Почетком XVIII века Бановци су били насељено место чије се становништво бавило земљорадњом, сточарством и пчеларством. У време развојачења Границе, у извештају сремске жупаније помиње се да је у Новим Бановцима, 1880.године, живело је 875 становника али 1890.године број се повећао на 997. Надомак Бановаца постојала је пустара која је омогућавала гајење коња, говеда и оваца. У изворима се помиње да су бутер, маслац и овчији сир, производили само у Старој и Новој Пазови и у Новим Бановцима, искључиво Словаци и Немци.
    Крајем XIX и почетком XX века, поред повољне сточне трговине, трговало се и другим артиклима који су били неопходни за аустријску војску и коњицу. Почетком XX века у Новим Бановцима се развија задругарство (Хрватска сељачка задруга (1903), Господарско друштво (1911)), у међуратном периоду основано је неколико задруга: Кредитна задруга (1930), Земљорадничка кредитна и земљорадничко сељачка испомоћ (1932), Рибарска задруга (1937) и Новобановачка земљорадничка радничка задруга за прераду трске (1941).
    У Новим Бановцима је 1881.године изграђена ветрењача коју су градили Петар Мирковић из Старих Бановаца и Ферк Манат из Нових Бановаца а постојал је и циглана али мањег капацитета. У Новим Бановцима је 1908.године радила “опћинска примаља” (бабица) Марија Хунтенбергер а лекар је био Симо Бабић из Старих Бановаца. Прве деценије XX века, Сремска жупанија је била подељена накраљевске котарске области а Нови Бановци су чинили управну општину у Старопазовачком котару. У Новим Бановцима је 1912. године месни начелник био је Мартин Пинкле, месни судија је био Лазар Јеленић, благајник Милан Ћурувија, а бележник Фенз Венделин.
    У том периоду у месту је постојала штедионица као деоничарско друштво којом је управљао Хенрих Шанк. После Првог светског рата 1922.године у Новим Бановцима је основано Ватрогасно друштво. Напредак места у међуратном периоду омогућило је увођење бродске везе 1929.године из подунавља села ( Нови Бановци, Стари Бановци и Белегиш) са Београдом. Следеће године 1930. Бановчани добијају још једну значајну новину – електричну енергију из централе Макиш а први пут телефон је зазвонио 1938.године. После априлског слома Крајевине Југославије, Срем тј. Нови Бановци су укључени у састав Независне државе Хрватске. Председник Нових Бановаца био је Немац Лудвиг Шлајхер. После Другог светског рата нова државна власт је приступила обнови и сређивању привреде. Након повлачења већине немачког становништва после рата, у Војводини се осетио мањак пољопривредне радне снаге, тако је одузета имовина дата колонистима. У Новим Бановцима је, непосредно по завршетку рата 1945.године основана Задруга за набавку и продају, а 1946.године Сељачка радна задруга “Слога”. Нешто касније 1948.године основана је Произвођачко прерађивачка задруга за прераду трске “Пролетер”, а 1949.године “Јединство”. Фудбалски клуб “Омладинац” у Новим Бановцима основан је 1947.године а оснивачем се сматра Димитрије Каловљевић-Суља.
    Захваљујући сеоском учитељу Миодрагу Накићу основан је КУД “Бранко Радичевић” 1951.године у Новим Бановцима. После рата у првим деценијама у малој приземној згради постојала је здравствена станица са бабицом али први лекар долази у Нове Бановце 1966.године. За време турске владавине у Срему становништво је живело у примитивним кућама, полуземуницама и полуколибама. У другој половини 18.века куће су грађене плански, једнобразно, по прописима и обрасцима од солиднијег материјала. У XIX веку куће су зидане лицем према улици, облепљене блатом, оплетене трском од набоја и покривене прућем, сламом и трском. Почетком XX века, долази до измена у градњи кућа. Трску за покривање постепено замењује цреп, а као грађа за кров, уместо меког дрвета, користила се храстовина и чамовина. После Првог светско рата куће се зидају од цигала и черпића. У првим деценијама XX века куће се споља крече најчешће белом бојом, док богатији молују куће изнутра у разним бојама помоћу ваљкова. У првим деценијама XX века долази до социјалног и привредног напретка. Из периода његовог сталног насељавања Нови Бановци носе назив Касарна, по аустријској касарни која се налази у близини Тусе. Сматра се да су се Тусе налазиле на месту данашњег насеља Бановци – Дунав. Планском колонизацијом на месту касарне досељене су немачке породице које су представљале нуклеус савремених Нови Бановаца. У риту су постојали салаши изграђени у близини речних рукаваца, између шуме и пашњака где су боравили рибари и сточари. Салаши су грађени од врбовог прућа и блата, а покривани трском или рогозом. Професор Душан Ј. Поповић наводи следеће називе за потесе у Новим Бановцима: Прњавор, Петрово пландиште, Градине, Ђервин, Велика адица, Мала адица. Због повољних природних услова за живот и рад, у месту се број становника повећавао из године у годину. После Првог и Другог светског рата мења се национална структура становништва, због миграције немачког живља у матичне земље и досељавање српског живља из централне Србије. На основу Устава донетог на Видовдан 1921.године, Нови Бановци у управном погледу припадају Сремском округу, а котару Старопазовачком. Електрично осветљење Нови Бановци добијају 1929.године, а савремени водовод 1987.године. Због близине Београда после ИИ светског рата изграђено је 10.000 станова за раднике запослене у Београду. Поделом Сремско-митровачког среза (1960) упостављена је општина Стара Пазова у чији састав улази месна заједница Нови Бановци. У том периоду са напретком, урбанизацијом и индустријализацијом југословнеског друштва, повећао се број становника.

    Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит:Милорад Бабић, Петар Вукелић и Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989.
    Лит:Милка Мијајловић, Нови Бановци кроз историју, Нова Пазова, 2003.
    Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    БЕЛЕГИШ У ПРОШЛОСТИ

    Белегиш је једно од најстаријих насеља, забележен је 1404.године у крушевском поменику као посед породице Моровић. За време Турака Белегиш је означен као паланка. Мештани сматрају да је село добило назив по мађару Бела Кишу (риболовачки властелин), житељу широких схватања и “бројних познанстава са становницима других села”. Током времена у имену Бела Киш долази до замене самогласника “а” у “е” и сугласника “к” у “г” и име села буде изговорено једном речју Белегиш.
    Прво насеље је било под брегом, а после је било премештено на лесну зараван. У Прандштетеровом путопису из 1608.године помиње се да су на путу од Сланкамена за Београд, вероватно код Белегиша, “ пристали код неке високе обале, на којој није било ништа друго до неколико мањих колиба од трске, где су становали сироти људи са женама и децом. На том истом месту имају ти људи јаме испод земље у којима станују. У њима имају разбоје те праве платно.” Од 18. века село постоји у континуитету. Године 1720. (када је насељен Србима, 1869.- 1.685, 1880.-2.065, 1890. 2.247, 1900.-2.415, 1910. – 2.516, 1921.- 2.668, 1931.- 2.863, 1948.-2.366, 1953.-2.505, 1961.- 2.633, 1971.- 2.431, 1981.- 2.430 житеља итд.) населило се у Белегиш девет породица из Баната, 1734. године је било 52 дома а 1736.године било је 46 домова. У време између 1730. и 1736. године Белегиш је припао Земунском властелинству. Реогранизацијом Војне границе, Аустроугарска је после потписивања мира у Београду, након рата са Турцима 1737.године почела да насељава опустеле крајеве, а Карловачко властелинство је припало Леополду Георгу Ифелију. Бановци, Белегиш и Сурдук помињу се као пустаре које припадају Карловачкој општини. Године 1733. у извештају Карловачке епархије за цркву у Белегишу пише: “Црква нова, од плетера, покривена трском, свод од дасака, звоно мало.” Црква је имала иконостас са Недреманим оком и пет већих икона. Друга црква саграђена је 1766.године.
    Већи број људи почео је да се насељава између 1776. и 1785. године из западних крајева и Далмације у околини Земуна, а нарочито у Сасе, Сурдук и Белегиш. Тада се доселило 367 породица са 3.192 душа и са 159 душа које су припадале свештеничким породицама. Настала је ера крчења запуштене земље и претварања исте у житнице. Између 1791. и 1810. године Белегиш насељавају још 52 породице из Србије, Лике, Кордуна, Крбаве, Баније, Шијачке. Године 1881. Војна граница је сједињена са осталим деловима Хрватске и Славоније. Тада су јој прикључени срезови: Шид, Земун, Митровица, Стара Пазова, Жупања и Винковци. Капелу светог Пантелејмона на сеоском гробљу подигао је 1904.године парох прота Спиридон Мауковић, а нова црква светог оца Николаја саграђена је од 1924-1927.године (пре тога је од половине 19. века црква била мала на самој ивици брежине – на крају Генгета).
    Зграда Дома културе изграђена је 1927.године на залагање тадашње учитељице Милице Маринковић која је уједно и оснивач Српског ратарског певачког друштва. Белегиш струју добија 1929.године, а водовод 1992.године. Фудбалски клуб “Подунавац” основали су белегишки гимназијалци 1930.године. Становници Белегиша били су претежно земљорадници, бавили су се свињогојством али је било и занатлија чији производи су служили за задовољење потреба места. Белегиш до рата није имао пошту, лекара, ветеринара ни апотеке а није било није тврдога пута. За време 2. светског рата и народноослободилачке револуције, Белегиш је носио псеудоним “Брод” и представљао је јако партизанско упориште и осведочени устанички крај. Рат је донео много страдања нарочито је било тешко препознати стрељање Белегишане. После неколико дана од ослобођења, народ је настојао великим напорима да сређује стање у своме селу.
    У Белегишу постоји неколико културно историјских споменика: споменик крст на почетку улице Вере Мишчевић из 1868.године, спомен обележје убијеним Белегишанима 1943.године код канала Будовар (који Белегишани зову “аБра”), споменик борцима и жртвама Другог светског рата (1955) у центру, споменик народном хероју Вери Мишчевић подигнут 1974.године испред основне школе. На месту старе сагореле општинске зграде у центру места 1952. године подигнута је осмогодишња школа у том период је изграђен је камени пут до Старих Бановаца. У периоду 1968/69.године коловоз турске калдрме од Белегиша до Старих Бановаца проширен је и пресвучен асфалтом а 1971.године место је асфалтним путем повезано са Сурдуком. Обновљена је и проширена електрична мрежа и улична расвета, ископана су три артерска бунара, основна бензинска станица, пошта је опремљена аутоматском телефонском централом. У селу постоји здравствена амбуланта, ветеринарска служба, апотека, банка, самоуслуга и више мешовитих и трговачких продавница и угоститељских објеката. Подаци за 1971.годину говоре да се највећи део становништва бавио пољопривредним делатностима а од осталих заступљених делатности присутне су занатство, трговина и угоститељство, култура и социјалне делатности и индустрија. У наредних десет година у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и основна функција Белегиша је аграрна функција. Значајну ратарску производњу омогућује простран атар и добра земља. Највише се гаје кукуруз, пшеница и поврће. Значајна је и сточарска производња и у том периоду је изграђено преко 300 викенд-кућа. Др Слободан Ћурчић наводи (1984) да у селу нема никаквих непољопривредних привредних предузећа и да је основна функција Белегиша аграрна. Међутим од функционално униформисаног насеља пре више од двадесет година Белегиш је прерастао у село са разгранатом привредном делатношћу. Према професору Душану Ј. Поповићу називи за потесе у Белегишу су: Кецарски брег, Парлози, Дуварине, Крушка, Татарски до, Дормоз, Бунарине, Будовар, Ливаде, Брестови, Петринци, Градац. Делови села: Кецари, Ћукован, Грабовац, Шорић, Нови шор, Цигам-мала, Генгет, Зелени цегер.

    Лит: Српска академија наука, посебна издања књига ЦЛ ВИИИ, Етнографски институт књига 1, Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, историја насеља и становништва, Београд 1950.
    Лит: Богомир – Бата Грбић, Моје село Белегиш, Београд, 1980.
    Лит: Златкић Ђенана, Божовић – Лопичић Радојка, Сеоске и салашарске цркве у Војводини, КИД “Пчеса”, 1998.
    Лит: Приредио Милорад Бабић, Водић кроз Белегиш, Белегиш, 2002.
    Лит: Под руководством Проф. др Србољуба Стаменковића, Географска енциклопедија насеља Србије ИВ, С-Ш, Београд, 2002.
    Лит:Драгана Матијевић, Просторно-функционална повезаност насеља општине Стара Пазова са урбанисм системом Београда, Географски институт “Јован Цвијић”, САНУ, Београд, 2009.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВА ПАЗОВА

    Немци су се доселили на подручје јужно од Пазове на самом крају XVIII века. Локално становништво им тада даје име – Подунавске Швабе. Овај простор добија назив Нова Пазова, док стари део, махом насељен Словацима и Србима постаје – Стара Пазова. Немци се у страху од комуниста селе након Другог светског рата, а досељава се становништво из ратом опустошених области тадашње Југославије – Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и Црне Горе. Нова Пазова је данас месна заједница у оквиру Старе Пазове.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРА ПАЗОВА

    Била је насељена још у доба Римљана, а по први пут се званично помиње у документима са почетка 18. века. Реч Пазова је изведена из назива Алт Пазоа, како су Словени називали висораван између две велике реке, у овом случају Саве и Дунава. Реч Пазоа је временом доживљавала промене, па се често у старим документима може пронаћи и натпис Пазуха. Овај простор су махом насељавали Срби из крајева јужно од Саве и Дунава и Срби из Лике. Неки од њих су се доселили приликом сеоба под вођством Арсенија Чарнојевића. Словаци су долазили крајем 18. века најчешће приликом бега од Мађара. Након укидања Војне границе 1871.године, Пазова је почела брже да се шири и развија, најпре као занатски и трговачки центар – јер се налазила на раскрсници најважнијих путева.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПАЗОВА

    Сам назив Пазова је највероватније изведен из речи пазух, јер су тако Словени називали римску војну граничарску висораван између две велике реке – Дунава и Саве. Пазова се помиње још крајем 15. века. Основно етничко језгро на територији општине је формирано досељавањем Срба у данашњу Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића крајем 17. века (1690). Као насељено место помиње се 1716. године. Током 17. и 18. века је долазило до миграција становништва које су организовали Марија Терезија и њен син Јосип 2. како би ојачали границу Војне крајине. Од формирања Хрватско-славонске војне границе 1750. године Пазова је постала граничарско место, војничко-земљорадничко насеље и капетан војске се старао о економском развоју места и образовању. Тако су Стару Пазову у 18. веку настанили радни људи који су у пустару Пазова дошли да чувају границу Угарске од турских упада, да крче мочварно земљиште, копају канале и бунаре и да овде оснују своја газдинства. Срем, као део аустријске Војне границе, је новим досељеницима гарантовао слободу поседовања имања, школовања на матерњем језику и слободу вероисповести. Првобитно насеље је било у потесу “Старо село“ између пута Сурдук-Белегиш од места удаљено око 2 км. Једино по предањима се зна да су староседеоци напустили насеље у периоду од 1760.-1770.године због високих вода и у потрази за вишим тереном сместили су се на месту источно од православне цркве (Српски крај). Убрзо по пресељењу староседеоцима се досељавањем придружују Срби из Лике. Крајем 18. века, тачније 1770.године на ово подручје се досељавају Словаци. Садашњи назив Стара Пазова датира од 1792. године. Претходне године су досељени Немци који су добили земљу јужно од Пазове и то место назвали Нова Пазова. Своје место су тако назвали у знак захвалности мештанима Пазове код којих су презимили, по доласку, и који су им помагали при градњи кућа. У Стару Пазову су такође дошли православни Румуни и калвинистички Мађари који су се временом асимилирали.
    Срби и Словаци су куће градили од набоја у панонском типу, постављене уздужно на плацевима. Локална власт је организовала ушорену изградњу места. Куће су грађене на једноставан начин, са два до три одељења, ниске, са малим прозорима и покривене трском. Тек од средине 19. века а нарочито почетком 20. века куће се граде од цигала а кров од црепа па је у Ст. Пазови тад било чак пет циглана. И споља и изнутра куће су биле малтерисане блатом од жуте земље и кречене бело, а касније и моловане. Под је био добро набијена земља, па се једном недељно мазало течном глином, да би касније било више патоса од дасака. Најчешће су зидали куће на “лакат“ уздигнуте на темеље са изолацијом и са више прозора. Вода се пила из копаних бунара из којих се снабдевала читава околина, да би касније у сваком дворишту био бунар.Тек 1934. године Стара Пазова је почела да се снабдева водом из артерских бунара са већих дубина. Главне,широке улице, тек крајем 19. века су добиле турску калдрму – макадам а по летњим путевима облаци прашине су се дизали за запрежним колима. Само су богате породице између два рата дворишта поплочавали (патосали) циглом.
    После ископа канала Мали Бегеј 1889. – 1891. године дошло је до побољшања у ратарству. Гајило се жито и све се обављало ручно, и сејање и кошење. Жито се млатило ручно а тек почетком 20. века се користе вршалице. Парне вршаће машине су биле велики напредак у пољопривреди. До другог светског рата се гајила и конопља и у Старој Пазови је било пет уљара. Од 1801.године наређено је узгајање дудова који су сађени у широким улицама чак у два реда, па су наши преци били добри одгајивачи свилене бубе и чувене ракије дудињаре. Развојем пољопривреде настајали су пратећи занати: ћурчије, колари, ковачи, сарачи, опанчари, шеширџије.Ј ош од 19. века чувена је Пазовачка пијаца, а нарочито сточна и житна. На почетку 20. века од индустријских објеката биле су циглане, а од 1936. године фабрика за производњу леда и соде звана Ледара.
    Од значајнијих грађевина у Старој Пазови, које и данас обележавају место из 1905. године су зграда хотела и банке које је подигао Никола Петровић, један од најбогатијих великопоседника у овом делу Срема.
    Грађење садашње православне цркве започето је 1827.године недалеко од прве цркве о којој нема сачуваних података. Црква је посвећена Св. пророку Илији па се 2.августа окупља народ из околних места. Капела је по предању са почетка 19. века а обновљена је 1891. године. Симеон Араницки је као парох од 1896. године у Старој Пазови прикупљао податке о настајању места и написао књигу “Православна српска парохија у Старој Пазови крајем 1911. године“. Зграда словачке евангелистичке цркве потиче из 1788.године а грађена је на месту порушене првобитне цркве. Свештеник Владимир Хурбан још од 1874.године је водио борбу за осамостаљење словачке евангелистичке цркве у Хрватској и Славонији од Мађарске. Црквена зграда (фара) и црквена школа почете су 1894. године. Од 1914.године, по очевој смрти, свештеник је Владимир Хурбан Владимиров, једна од најчувенијих личности Старе Пазове. По писаним траговима у Старој Пазови је постојала српска народна основна школа од 1730.године а Словачка народна основна школа се помиње 1774.године а постојала је и немачка тзв. тривијална школа. Овде су основане занатске школе, пољопривредне задруге, банке, домови здравља, јавна купалишта и библиотеке, али и организовани разни курсеви. Нешто касније је био основан и војни гарнизон и окружни суд. Пазовачка читаоница је основана 12. јула 1878.
    Захваљујући чињеници да је била међународни железнички чвор, Стара Пазова је већ 1883. године постала варош, а тиме и трговачко језгро Србије и Угарске. Напредне идеје њених грађана су сврстали Стару Пазову међу оне европске градове који су међу првима увели електричну струју. Од 1895. године из парног млина Стара Пазова се снабдевала електричном струјом за осветљење. Формирали су се овде јаки цехови, банке, школе и установе културе. Већ 1881. године овде је гостовала група глумаца из Српског народног позоришта. Дух националне и културне узајамности Срба и Словака је временом јачао. Приређивале су се заједничке позоришне представе, концерти и читалачки сусрети. Касније је била организована прва словачка забава 28. јануара 1902. Ускоро је Словачка јавна читаоница почела да организује позоришне забаве сваке године. Затим је 1923. године настала идеја о изградњи народног дома као средишта југословенских Словака и Чеха, те је 1928. године у Старој Пазови изграђен први Словачки народни дом као објекат и као установа Словака у дијаспори. Могао је да прими невероватан број гледалаца – 1300!
    Међутим, у миру тако повољан, управо положај се овом месту светио у ратно време. У прилог томе сведочи чињеница да је један од фронтова Првог светског рата 1914. године сезао чак до старопазовачког атара и да се током Другог светског рата између немачких фолксдојчерских села Нова Пазова и Инђија и партизанских села Војка, Белегиш и Судук, налазила јака одбрамбена линија немачког генералштаба. По завршетку Другог светског рата општинско место Стара Пазова је за колонисте из Босне и Херцеговине, Хрватске и са Косова била једна од најатрактивнијих локација. За време недавног рата, од 1991. до 1999. такође су овде често спас, а затим и егзистенцију, потражиле бројне избеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова. Механички прилив становништва је тада био превелик.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НОВИ БАНОВЦИ, село у Сријему, у срезу старопазовском; на Дунаву (82 м), од Старе Пазове 11 км (правац) к истоку-југоистоку. Имају 1.310 становника, опћинско поглаварство, римокатоличку жупу, евангеличко-аугсбуршки пасторат, 2 пучке школе. Код Н. Б. нашло се предмета од кремена из неолитичке и предмета из жељезне (латенске) културне периоде. На брежуљку Градини, коју је Дунав подривао, од Н. Б. југоисточно, нашло се доста остатака римске културе (спомен базилике из доба цара Антонина Пија, доказа јаче војничке посаде на међи царства против барбара, уломак жртвеника Јупитера Домихона, 2 тучане бисте божице Атене, више фибула, новаца, читаво римско гробље). Тамо је било знатно римско насеље Бургене од Тауруна (Земун) десет римских миља (14‘8 км) далеко. Н. Б. градина налазиште је и бизантских (амулет с ликом Богородице) и других средовјечних предмета (маџарских новаца).

    Литература: Вјесник Хрватскога Археолошкога Друштва (Н. с. I, 172, IV, 220, V, 156, IX, 154).
    Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top