Призрен и околна села

11. јун 2012.

коментара: 78

Општина Призрен:

Атмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, Врбичане, Врбница, Горња Србица, Горње Љубиње, Горње Село, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, Доње Љубиње, Драјчићи, Душаново, Ђонај, Живињане, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, Јабланица, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, Локвица, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, Манастирица, Медвеце, Миљај, Мурадем, Мушниково, Нашец, Небрегоште, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, Плањане, Послиште, Поуско, Призрен, Рандубрава, Ренце, Речане, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, Средска, Стружје, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (78)

Одговорите

78 коментара

  1. Војислав Ананић

    СРЕДСКА

    На 12 километара од Призрена, на путу Призрен-Брезовица лежи село Средска које је састављено данас од седам махала. Кажем данас јер по легенди оно је имало (село) и осму махалу чије је људе покосила чума. Та осма махала било је нешто ниже од данашње махале Крајћи, на месту званом Ћунка. Легенда каже да су сви мртви који су страдали од колере покопани у једној јами а да се последњи који је остао жив одселио за Призрен, а био је неки далеки предак породице Ћунковића. Неки потомци њихови држали су радњу за израду самара за товарну стоку. Махале старијег порекла су: Богошевце, Паличојки, Милачики и Рачојки док су Стајковце, Крајћи и Пејчики млађег порекла. 
    Постоје две варијанте о имену Средске. По првој, село овај назив има зато што се налази у средишту Средачке жупе а друга је варијанта по оснивану села Сретку па се и село раније тако звало -Сретково. Прича се да је махала Паличојки раније имала назив Сретково, али пошто је и кроз њу пролазио каравански пут, а у средишту жупе била је изложена честим упадима и паљевинама па је због којих је добила има Паличојкм.
    Ова махала односно засеоци постала су еволуцијом бачија -мандра, али је чињеница да су ти пастири били умешни у одабирању терена за своја бачила јер су имали добре услове, бар што се тиче саобраћаја и караванског пута у њиховој блнзнни. Ово је важно и данас, што показује и подизање викендица којих на терену села Средске има већ у приличиом броју.
    И раније, а посебно у дародавници и повељм цара Душаиа помиње се Средска 1348. године. Средска још м данас има четири живописане цркве и то: св. Николе у Средској; св. Нмколе у Богошевцу; св. Ђорђа у Милачики и св. Богородице изнад Пејчики. Црква св. Петке поммње се не само у повељи цара Душана већ и у повељи краља Милутина, што значи да је то била најстарија, али је и то била гробљанска па је као и друге порушена од Турака у њиховом првом налету. Црква св. Николе у Богошевцу је исто тако гробљанска но као најстарија од постојећих у Средачкој жупи стављена је под заштиту државе. Једино је црква св. Николе у Паличојки саборна иако се више ни код ње не одржавају сабори. Паличојки је и у самом селу имало своју гробљанску цркву и то Свету Богородицу пспод кућа Љамићевих, али су Турци исту прво оскрнавили а после и порушили.
    Када је руски конзул Јастребов обилазио села Средачке жупе забележио је да је у Средској бмло 84 православних и једна мумеданска кућа што значи да мештани махала Рачојки тада још нису протерали Турчина Суљу који је радио на земљм неког аге. Према попису учитеља Симе Бабарогића 1904, који је рађен за потребе Цвијића, Средска је тада имала 112 домаћинства а није било ниједног мухамеданца. По том попису било је у фамилијама: Трифуна Шошевића 21 члан; Саве Мандушића 16; Митра Танасковића 15 и тако редом. По махалама Средске такоће постоје родови као у примерима: Танасковића од 10 кућа; Каралејића 8 кућа; Великинца 7; Огаревића, Јакшића и Љамића по 6 кућа; Уштевића, Џинића и Гаџића по 5 кућа. По некој евиденцији од 1912. до 1941. године исељено је 35 кућа па је Средска те 1941. године имала 175 кућа – домаћинства.
    Село Средска је вековима имало доминантну улогу у верском, културно-просветном, политичком, економском, административном и саобраћајном погледу. Средска 1750. године постаје прва парохија у жупи са некнм попом Живком. Преко ове парохије преносила се делимично и пмсмеиост на старословенском језику. Она је центар и за време Турака иако није у жупи било турске власти, пошто је она као и друге институције заједно с војском била у Призрену.
    Овде је основана не само прва приватна већ и прва редовна школа у Средачкој жупи, о чему је било речи код дела о школству и просвети. Пастири који ће се када говорим о махалама. помињати држали су велика стада оваца а услова је било погодних с обзиром да се на страни Ошљака снег врло мало задржавао па су мештани Рачојчани, Пејчичани и Богошевчани правнли своје појате високо изнад села (Исток, Ројишта, Равњелазе, Цртеж) где им је стока биваковала и преко зиме.
    Средска је имала своју амбуланту и свог лекара још од 1933. године када их ннсу имале ни неке варошице на Косову и Метохији. Данас скоро све махале Средске имају своје водоводе, одиста неке са малим протоком воде, али још у периоду турског ропства због школе су довели воду и изградили чесму са четири “емзика” славине. Данас је у Средској седиште одељења народне милиције, седиште једног ОУР-а трговачке организације, матична осмогодишња школа и тако даље. Често се говори о томе како се село зове Средска а ниједна махала не носи то име па ћу ја ради тога поћи од Среткова.
    Махала Паличојки. Можда би археолози одгонетали тај проблем и тада би се јасно знало да ли су гробови у пољу пејчичком (изнад Огаровтрапа) мештана из махале Паличојки или неких који су од пљачкаша и убица на том делу убијени ноћу и одмах сахрањени. Цркву св. Богородице која jе била у овом селу за време турске окупације, башибозлук је претворио у коњушницу па је, по легенди о којој сам говорио, мештани пребацили високо испод Ошљака изнад махала Пејчики. У овој махали одвајкада се налазило седиште кмета Средске, седиште општине а сада је ту зграда одељења народне милиције, самоуслуга, управна зграда ОУР-а трговинске организације “Слобода”. На потесу између ове махале и махале Милачики налазе се амбуланта, зграда осмогодишње школе и саборна црква.
    У махали живе људи ових родова: Љамовцм, Великимци, Огаровци, Зрнзовци и Шошевци. Поузданих података нема о томе који су се и зашто као и када овде населили, али једна од прича каже да су Великинци дошли из села Велике код Андријевице а друга да су надимак а касније и презиме добили по Велики, девојци из Мушникова која се удала за неког из овог рода па је по њој дошло касније и до презимена Великинци. Сличан случај имамо и код рода Танасковића у Богошевцу где је било уобнчајено да нико није говорио за задругу Митра, Костадина и Недељка Танасковића, већ Митирини по Митри, баби ове тројице.
    Каравански пут који је водио кроз Средачку жупу од Скадра преко Призрена ишао је на Hoвo Село, Врбичане, Мечкину Дупку, Тоцив, Живињане, Плањане, Рачојки, Пејчики, Паличојки, Богошевце и даље. За род Огаревића прича се да су то старинци а да су презиме добили по хрту “огар” кога су довели са собом враћајући се из печалбе. Род Зрнзевци су досељеници са Косова. О роду Шошевића постоје две варијанте: да су староседеоци, по једној а по другој варијанти да су то досељеници из Црне Горе. Имали су и свој надимак, поготово оне фамилије овог рода које су се касно одселиле за Догањево. Надимак Наргови дошао је овим фамилијама зато што је неки њихов предак употребљавао врло често реч “нарго” што значи полако. За род Љамића (Перовци) има индиција да су пореклом из Корче па је вероватно због крвне освете ова фамилија бежала за Цуце у Црној Гори а да би заварали траг из Цуца се пребацили за Средску. Перо – далеки предак Љамића дошао је као пуки сиромах па се бавио нешто трговином и караваном доносио робу. Турци му забране доношење робе, али он пошто је знао шиптарски језик не промени веру већ само презиме у “Љамо” нашта му након тога Турци поново потврде ферман да може трговати и робу доносити. Био је јако сналажљив и храбар па су га и остале караванџије плаћали као тумача и пратиоца. Породица односно фамилија Ђорђа дуго је носила надммак Цуцевци. Топоними потеса где су им њиве, ливаде, баште и воћњаци су следећи: Ушаница. Огаров трап, Богородица, Конопљишта, Млаке. Расадишта, Лојза, Равњелазе и тако даље.
    Махала Рачојки. ПритисакТурака у свом селу Речаму, Рачо и Бого нису могли да издрже па напуштају мајку и трећег брата и насељавају се негде у горњем току Јужне Мораве (између Витине и Гњилана). Носталгија за завичајем вуче их назад па се обојица с породицама враћају у Средачку жупу и док Бого остаје у Богошевцу, Рачо се задржава у Рачојки. Ова махала на падинама Ошљака успешно је решила да појате-плевње одвоји од села па је у случају паљевине далеко мање опасности него што је случај по другим махалама где су плевње и куће испреплетене. Село односно махала има изнад свој орахар и обичајно право стриктно се поштује, да свако бере плодове ораха које су људи његове фамилије односно породице посејали. Својевремено је сточарство било главно занимање мештана ове махале. Имали су своја бачила на потесу Исток, где се и данас виде остаци зидина тих бачила и појата. У средњем веку мештани су на потесу код св. Петке гајили винову лозу, чији су се остаци налазили до треће или четврте деценнје XX века. Њихова најстарија црква у Средачкој жупи св. Петка порушена је у првом налету Турака. За време бивше Југославије покушао је Риста Јакшић да исту обнови, али га је изненадна смрт омела. Терен ове махале је јако погодан за воћарство па данас наилазимо на велики број воћњака (шљивака) особито на потесу испод села према Равен трњу као и на потесу Суљово где још имамо и старих насада шљивака. Познати су као добри зидари и тесари од раннје а особито мајстори из рода Јакшићи. Они су и зидали цркву св. Богородице изнад Пејчики. Ова махала постојала је и пре досељавања пастира Рача из Мораве па, према томе, отпада предање да је он оформио ово насеље. Против тог предања је и чињеница да је св. Петка била гробљанска црква, да се она помиње у повељи цара Душана 1348. а по предању Рачо је насеље основао крајем ХVI века. Подудара се долазак Рачов са почецима исламизације српског живља, без обзира да ли је Рачо дошао из Речана у Рачојки или је прво ишао за Мораву па се отуда вратио назад у Средачку жупу. Још и данас род Савића из Рачојки и род Танасковића из Богошевца међусобно се зову “фис” а до пре стотину година није било мећусобног орођавања, узимања или међусобног давања девојке између ова два рода.
    У махали има досељеника и из Македоније и по једној варијанти Јакшићи који су се доселили из околнне Тетова оснивачи су махале. Но они су и у Македонијн били дошљаци јер су ту дошли из Херцеговине што и физичка конструкција њихова донекле говори у прилог томе. Лоза Рача разгранала се на фамилије: Здравковићи, Савићи, Симићм, Тодоровићи, Ђорђевићи.
    Село има свој водовод здраве пијаће воде који се напаја са изворишта Ројишта и Истока. Први и дужи део водовода од Ројишта до махале изграђен је 1970. године а неколико година касније од извора и каптаже на извору Ројишта настављен је до каптаже на Истоку. Сада је у градњи савремени пут од коцке (шестоугаоне) од самоуслуге у Паличојки до Рачојки. Многи који су се преселили у Призрен сада адаптирају своје куће и уводе воду. Орахар изнад саме махале причињава одличну хладовину јер је махала изложена сунцу пошто се налази у присоју.
    Махала Пејчики. Како је записао Митар Влаховић, по причању Саве Мандушића, оснивачи ове махале су њихови преци негде почетком XVII века када су, према Цвијићу дошли из, Македоније. Није познато да ли су тамо (Македонија) дошли из Црне Горе или је пут био обрнут па их сусрећемо и на Макарском приморју. Где им је тачно место бачила било, не зна се само је познато да су их често караванџије као и Турци позивали да би се ови из мандре (бачила) појавили и по обичају послужили производима од млека. Имали су око 3000 оваца. Остале фамилије досељене су из Македоније, Сиринићке жупе и околних насеља. Док Митар Влаховић каже да су оснивачи махале и да су дошли из околине Тетова, неки старији људи причају да су пре Мандушића дошли ови из рода Гаџића и они основали бачило а да су ови из рода Мандушића из Куманова или Прешева. Ови из рода Думановићи пре више од 300 година дошли су из Херцеговине и прво се населили у Сиринић а одатле после прешли за Средску.
    Зна се поуздано да су Јанковићи дошли из Севца као Шиндарци и овај надимак их је пратио дуго, али није познато због чега. Постоји претпоставка да им је бачија односно кућа била покривена даскама-шиндром па отуда и овај назив, мада је један добар број кућа био исто тако покриван јер се лако долазило до тог материјала поред огромних шума, а с друге стране, планински је ово крај па је због снега даска као покривач тих стрмих кровова одговарала. Долазак Јанковића из Севца узима се отприлике пре 200-300 година.
    Махала Стајковце. Налази се на надморској висини изнад 750 метара. Читав атар села је на осојној страни па се снегови дуже задржавају. И мештани ове махале имали су гробљанску цркву код Белог дрвета али је као већина њих и она порушена од стране Турака. Старци су причали да је оснивач села дошао из Македоније, неки пастир по имену Стајко, па је и махала по њему добила име. Из Македоније су се доселили и ови из рода Уштевци који су уместо речи “још” или ”јоште” изговарали „уште“. И у овој махали има старих досељеника као и родова који су се касније доселили. У старије досељенике убрајају се: Уштевићи, Анђелковићи, Крајелијићи, Бранисављевићи, Цветковићи, Вучичевићи, Торомановићи док су млађи досељеници из родова Пућкоћа, Јовановића и Банзића. Један број досељеника у овој махали потиче из других села жупе или из махала саме Средске као: Бранисављевићи и Петровићи из Паличојки; Анђелковићи из Горњег Села. За Јовановиће се прича да су дошли из Кичева док су Пућковићи дошли из Севца. Илија који је имао црну боју коже од Турака био је назват као кара Илија (црни Илија) па отуда и назив Каралија. Само из овог рода иселило се 18 кућа.
    Мештани ове махале муче муку око пијаће воде јер атар њиховог села оскудева у изворима који би омогућили већу каптажу. На потесу Изгорена леска нешто мало су окупили у каптажу али је ипак све то недовољно.
    Махала Милачики. Када је неки предак Радивојевића (Кабашопци) у старој постојбини, селу Кабашу код Скадра, убио месног свештеника морали су због крвне освете бежати а по савету опет црквене власти да би окајали убиство требало је подићи цркву што су и учинили када су дошли и настанили се у махали Милачики. Пошто су сами подигли црквицу св. Ђорђе, која је осликана, разумљиво да исту сви зову Кабашово црквиче. На потесу ове махале или боље рећи између Паличојки Милачики налазе се саборна црква св. Николе, зграда осмогодишње школе “Моша Пијаде” као и амбуланта. Зграду амбуланте су мештани Средске, свих седам махала, подигли од камена који је остао од зграда бивших основних школа које су постојале на плацу где је сада амбуланта. Званично, односно с првим постављеним учитељем Илијом Спасојевићем школа је почела да ради 1867. године. Врло важно је напоменути да се изучавала и историја, али јако опрезно како о томе не би дознале турске власти.
    Махала Милачики је попут неких других (Крајћи, Рачојки) остала на неколико породица. Године 1988. односно преко зиме 1987/88. године овде су остале само три породице (Драгољуба Шипића, Веска Совтића и Гојка Совтића). У махали су следећи родови и то углавном преко лета: Џинићи, за који се тврди да су старинци, а постоје индиције с друге стране, да су досељеници из Босне као и за род Шипића кажу да су и они били Џинићи, али су касније променили презиме. Из рода Џинића исељено је пет кућа а из рода Шипића девет.
    Род Чукаловића су стари досељеници из Ибарског Колашина. Неки од њихових старих предака у ранијем завичају убио је турског пандура па је морао да бежи. Говорећи о малој осликаној цркви у овој махали већ сам рекао да се претци овог рода доселили из Скадарског Кабаша. За род Совтића се каже како су то били староседеоци а да им презиме потиче од једног њиховог претка који се као убица неког Аксића из Плањана дуго година крио у Призрену. Када је долазио у махалу с брадом и дугом косом, сви су сматрали да је то учен човек (студент теологије) и тако су га прозвали “софта” (учен човек). Из овог рода је исељено седам кућа.
    Махала Милачики до наиласка погубне куге (чуме) имала је заједничко гробље са махалом Ћунково, које је потпуно нестало.
    Махала Богошевце. Многи ову махалу третирају као посебно село, с једне стране, што је на главној саобраћајниџи па има таблу испред и на изласку из села (јер је насеље на путу) а добар број њих због тога што се код цркве ове махале, св. Николе, о Ускрсу дижу литије. Раније је било уобичајено да литија обиђе три пута око ове цркве па тек онда крене код саборне цркве у Паличојки односно Милачики коју у саставу са литијом обиђе такође три пута а тек после обилазе поља и домове свих седам махала. Богошевце третирају као село, поред осталог, што је оно једино задржало старо своје гробље и 99% мештана сахрањује се ту. Изузетак је учинила породица Палић која своја три члана има сахрањена у заједничком гробљу поред саборне цркве. Ова махала има дугу историјску прошлост и најстарију цркву на терену Средачке жупе. Вековима је у саставу села Средска иако је краће одстојање од Богошевца до Мушникова него до центра Средске (Паличојки). Махала је године 1963. електрифицирана а 1973. је у село доведена здрава пијаћа вода. Мештани су за потребе омладине помогли да се изгради омладински дом. Махала је својевремено имала три бачила која су била на потесу Цртеж-Вилишта. У махали има староседелаца и досељеника из ранијих периода. Без обзира што легенда каже да је Бого основао махалу дошавши из Мораве (Гњилане-Витина), све индиције говоре да су можда Видосављевићи (Вилипови-Филипови), старији од Танасковића. Овоме у прилог иде и имање односно њиве и ливаде које поседују Вилипови а по оној народној “ко под крушком његова крушка” први су дошли и највише земље приграбили. Има у махали старинаца и досељеника. Видосављевићи, Танасковићи, Жорићи, Шиљковићи и Буцићи – Недељковићи су старинци. За Палиће неки говоре да су старинци док други кажу да су то досељеници из Јањева. Домазетовићи, Марковићи, Абрашевићи, Алексићи су досељеници. Иако Предраг Пајкић који је писао о црквама Средачке жупе у турском периоду ништа не може рећи о томе ко је ктирор цркве у махали Богошевце, преносило се с колена на колено да је неки “ћаја“ Раја о свом трошку подигао цркву још у XIII веку, али да се његова фамилија иселила код прве сеобе Срба. Раја-Рајко је са својима живео у атару Беле цркве у Метохији а нешто касније се преселио изнад Ландовице у потесу Чопурец где је основао бачило са појатама. Црквене власти му дозволиле да изгони стоку на испашу у Средачку жупу. Плаћао је он попашу али је зато чувао и црквене овце. У Богошевцу подиже појату (слон) за стоку а касније и кућу па се и дефинитивно настањује. Рајков неки потомак Видосав одлично је владао турским језиком па је једном као представник ишао и у Цариград. Из рода Видосављевића иселило се 12 фамилија. Из рода Танасковића као врсни сточар познат је неки стари Петко Танасковић који је на потесу Цртеж имао не само бачило већ и појате па је често и преко зиме остајао са стоком горе с обзиром да се на странама (присојној) Ошљака снег брзо отопи а ова планина је била богата густом и сочном травом. За род Домазетовића се сигурно зна да потиче од Чукаловића док род Лазића је досељен из Драјчики односно води порекло из овог села. За род Ковачевића не зна се откуда су се доселили, али спадају у групу старијих досељеника а нека причања иду у прилог томе да је презиме ових дошло по домаћину који је по занимању био ковач.
    Махала Крајћи. Из досадашњег смо видели да добар део махала добио име по пастирима који су први дошли и ударили темељ насељу као што је случај са Стајковцем (Стајко), Рачојки (Рачо) или Богошевце (Бого). Овде се горори како су досељеници новом насељу дали име свога старог насеља јер се прича да су сви дошли из села Крајка преко Дрима насупрот Ландовице или Пирана. У овој махали су родови: Гогићи, Радићи. Лазаревићи, Ајтићи, а огроман број породица се одселио у град (Призрен) као и друга места у нашој покрајини и шире.
    И код Средске односно по њеним махалама могли смо запазити то да су поједини родови мењали или се на кратко време задржавали у друга места док се дефинитивно нису настанили у овој жупи која је била прилично заклоњена иако је кроз њу пролазио каравански пут.
    Једино село у Средачкој жупи које је насељено несловенским живљем и којима је матерњи језик шиптарски. Преко Локвице може се доћи и колима јер је пут пробијен за тракторе, камионе и мања кола. Налази на се самим падинама Вртопа и Караниколице. Село се не помиње у повељама али се зато помиње Струшки поток а он је добио име по селу Стружје. Овај поток се помиње као граница са Локвицом. Помиње га и Јастребов, али погрешно као границу између Локвице и Јабланице. Преносило се како су Албанце сточаре примили Срби Стружја и дали им да направе бачила високо изнад села, боље рећи на самој падини Вртопа, али су једне зиме усови са страна Вртопа разрушили све и они који су се спасли касније су направили своје појате и бачила где су куће горњег дела села. Ови пастири који су дошли са стадима оваца кратко време су се задржали изнад Мараша да би после прешли између Јабланице и Локвице, али пошто су им овце правиле велику штету, мештани Локвице се наљуте и протерају их даље а мештани тадашњег Стружја их прихвате и даду им локацију о којој сам већ писао.
    Мештани су јако вредни и поштени. Деца њихова су у периоду од 1937-1941. године похађала наставу на српском језику при основној школи у Манастирици. Претходно су годнну дана у припремном разреду учили језик на коме ће пратити наставу. Настава на матерњем језику почела је школске 1946. године и то по зградама у дворишту џамије, а 1954. године уз помоћ друштвене заједнице изграђена је школска зграда. Ово је чисто планинско село а мештани су изврсни пастири надалеко чувени па отуда данас из Стружја њнх око 63 раде као пастири на фармама по Македонији (Гостивар, Маврово, Лазаропоље, Габрово и друге). Њих 25 су бригадири на фармама оваца. И покојни Гафур Каранези (Џафери) преко 15 година био је пастир у Македонији. Из тиранског затвора августа 1943. године отишао је у партизане и херојски је погинуо на самом почетку 1944. године у борбама са Немцима на Кленовцу (Македонија). Мештани су својевремено имали преко 2000 оваца а сада једва неких 800 а од тога ћаја Браха Шасивар има око 200. Без обзира на исељавање и то углавном за Призрен школа има довољан број ученика а мештани имају и два учитеља родом из Стружја. У Призрену изнад болнице постоји читаво једно насеље “Тосус”.
    О томе како су ови пастири, дошљаци из Албаније због слабе паше напустили свој први бивак на Марашу иза воденице Грка Ода и прешли на потес Стари Заблови као и парничењу између њих, с једне стране и Локвичана и Јабланичана, с друге стране, као и нагодбе ових мештана са мештанима села Манастирица и Стружје, причају старији људи из Стружја као и професор Мујо Пиреци који је родом из Стружја и то исто причају и Локвичани Фејзула Бирдаини (стар 81 годину) и Емин Мустафа (стар 71. годину).
    Данас велики број мештана овог села ради у иностранству и њих око 55 добро зарађује па, добрим делом захваљујући њима, у Стружју се осећају промене у начину живота (покућанство, исхрана, одевање и друго). Куће које се подижу праве се по свим прописима, а око 40 нових кућа је подигнуто после ослобођења. Село је електрифицирано још 1967. године а има и два водовода. Први водовод направљен је 1973. године, али је капацитет слаб па је могао да напаја само четири чесме кроз село а касније су морали да воду доводе са новог извора (Царски извор-Крони и мретит) који је три километара удаљен од села. Не само назмви појединих потеса као на пример “Јованова воденица” већ и неки ископани гробови приликом копања темеља за школску зграду говоре о томе да је у селу било словенског живља.
    Професор Алија Пиреци каже како су Турци за време окупације на презимена мештана додавалм “аларм” (Аџм-аларм) а за време бивше Југославије додаван је наставак “ић” (Муратовић, Азизовић).
    Нова времена су донела са собом и нове тешкоће па данас немају по 150-200 оваца као што су некада ималм Тафилари, Каранези, Батијари, Зулфикари. Док сада одлазе у Немачку, Аустрију или Швајцарску раније су сиромашни мештани одлазили за Турску и Грчку и тамо окопавали вмнограде или радили на баштованлуку по баштама мештана тих места. Село је подељено на махале, а махала Карамези, пошто су њени становници први дошли, заузима најбољи положај у Стружју јер доминира селом. Махала Тафилара се налази у источном делу села, Переци на најнижем делу, Мујевити на улазу у село када се долази путем из Локвице а према западу се налазе Јола, Зулфелари и Батијари. 
    Стружје има и своју амбуланту у којој ради један техничар, иначе мештанин чија фамилија Џафери-Каранези живи у Призрену.
    Село се налази на надморској виснни од преко 1100 метара а као и добар број других села настало је еволуцијом појата и бачила. Стружје на површини од око 800 хектара има потесе као што смо видели са топонимима словенског порекла: Коленеш, Мрале, Мископоја, Жаришта (западно од села) Расаде, Жарке и Масларе према Вртопу а од села према реци су потеси: Темово, Ритња, Градишта.
    Једна само путања раздваја садашње гробље мухамеданаца и некадашње гробље Срба и то на потесу званом Салаташ.
    Када се преко Орловог и Црног камена пређе, стижемо на терен Вртопа који је напасао својевремено по неколнко хиљада оваца. Који је то Коља био, нико не зна да објасни само потес Колец зову и Кољин гроб. Мештани имају мало зиратне земље али је зато под ливадама око 140 хектара. Једино што се не зна порекло за родове Јола и Зулхалари иначе већи број родова дошао је из северне Албаније (околина Кукса) и то Сезанри, Белалари, Браха и Ацилари док су Пиреци дошли са Охридског језера, из Градеца.
    Локвичани су одиста изгубили потесе Трупице и Блато које су уступили мештанима Стружја, али више нису им са стоком правили штету ти први пастири који су добили свој атар на потесу испод Вртопа.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ВОЖО – СРЕДАЧКА ЖУПА – МОНОГРАФИЈА, ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА, 1992.

  2. Војислав Ананић

    За господина Јоцића:
    нажалост немам више књигу Миленка С. Филиповића “Призренски Подгар” – обрисана је. Нема је ни у претражној библиотеци Порекла (само за чланове који плаћају годишњу чланарину).
    Поздрав,
    Војислав

    МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ
    https://docs.google.com/file/d/0B3ma9plMXxAEVnlkdmJ6aE9fX1k/edit

  3. Petar

    Da li znate poreklo prezimena Jovanovic iz Gornjeg sela kod Prizrena? Hvala unapred na odgovoru.

  4. Jasmin

    Zamolio bih za informaciju o selu Rečane iz Sredačke župe. Interesuje me porijeklo porodice Hadžirašidović, kao i istorijat samog mjesta Rečane.