Оџаци и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 11

Општина Оџаци:

Бачки Брестовац, Бачки Грачац (до 1947. године Филипово), Богојево, Дероње, Каравуково, Лалић, Оџаци, Ратково (до 1948. године Дубрава, пре тога Парабућ) и Српски Милетић.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. Biljana

    Doseljavanje prve porodice Tatomirov u selo Lalić u opštini Odzaci

  2. Ko su prvi doseljenici u LALIĆ posle drugog rata

  3. Srboljub

    Porodica ŠARČEVIĆ (Ratkovo)

  4. vojislav ananić

    БАЧКИ ГРАЧАЦ

    Бачки Грачац је село у општини Оџаци, у Западнобачком округу, аутономној покрајини Војводини. Према попису из 2011. било је 2295 становника, а према попису становништва из 2002. године село је имало 2913 становника, од којих су 2810 српске националности. (Из Википедије)

    Неочекивано је у селу наићи на улицу поплочану ‘жутом циглом’.

    Ранији називи села који су се употребљавали у српском језику били су Филипово и Филипово Село, из чега води порекло и немачки назив – Филипоwа или Филипсдорф. У немачком језику су коришћени и називи Киндлинген и Санкт Пхилипп, док су у мађарском језику коришћени називи Сзентфüлöп и Сзент-Фüлöп. (Из Википедије)

    Угарски краљ Бела III (1173-1196) у једном документу помиње село Филипова. 1650. године, у доба османске управе, село се помиње под именом Филипово, а било је настањено Србима. 1652. године у селу има седам кућа и манастир, а до 1764. године саграђено је 20 кућа. Године 1762. почело је насељавање Немаца из јужних делова Немачке и Чешке, а они у Филипову граде 60 кућа. 1801. године у селу има 272 куће, а до почетка 20. века тај број је порастао на 535. У ово доба, већину становништва у насељу чинили су Немци, а било је и нешто Срба и Мађара. (Из Википедије)

    Као последицу фашистичке окупације Југославије у Другом светском рату и чињенице да је 95% југословенских Немаца било учлањено у профашистичку организацију “Културбунд” и да је себе декларисало као држављане Трећег рајха, нове послератне југословенске власти су већину немачког становништва тадашње Југославије (укључујући и Немце из Бачког Грачца) лишиле грађанских права и конфисковале им имовину. Већи део југословенских Немаца (око 200.000) напустио је територију Југославије заједно са окупационом немачком војском у повлачењу, док је мањи део Немаца који је остао на југословенској територији логорисан. После укидања логора, и већина преосталих Немаца се иселила из земље. (Из Википедије)

    После исељавања Немаца, у место је досељено 4.328 колониста, већином из Лике. Максималан број становника у насељу достигнут је 1953. године, после чега је уследила регресија, која је до почетка 21. века у извесној мери ублажена. Заустављању депопулације у великој мери је допринело досељавање прогнаних лица из Хрватске у последњој деценији 20. века. (Из Википедије)

    На источном крају села је рекративно-излетнички простор ‘Језеро’. Види се да је то било и лепо купалиште, но у последње време воде за купање нема.
    Бачки Грачац се налази на западу Бачке, између Оџака на југозападу, Лалића на југоистоку, Руског Крстура на истоку, Крушчића на североистоку, Бачког Брестовца на северозападу и Српског Милетића на западу. (Из Википедије)

  5. vojislav ananić

    ОЏАЦИ

    На северозападу Србије у западном делу Бачке, надомак леве обале Дунава, простире се општина Оџаци. Својом западном границом општина се наслања на државну границу са Републиком Хрватском. Чини је 9 насеља у којима живи 30.196 становника вишенационалног састава. Централно насеље представљају Оџаци а око њега су готово радијално сконцентрисана остала насеља општине: Каравуково, Дероње, Српски Милетић, Богојево, Бачки Брестовац, Бачки Грачац, Ратково, Лалић, Дероње. Свако од ових насеља одликује се својственом културом, традицијом и обичајима.
    Континуитет људских станишта на овим просторима могуће је пратити од праисторије до данас о чему сведоче и материјални докази са археолошког налазишта Доња Брањевина. Најзначајнији је проналазак статуете „Црвенокоса богиња“ (Богиња плодности) која је пронађена 1989. године и говори о остацима ранонеолитског ратарског насеља које се пре 7000 година налазило на овом простору.
    Оџаци се први пут спомињу у турским тефтерима 1557. године као Учак, у нахији Бач. Основали су га Турци у близини некадашњег још старијег насеља.
    Повољан географски положај Оџака узрок је његове саобраћајне повезаности са осталим ближим и удаљенијим местима. Преко моста код Богојева пролази међународни друмски (М-3 Даљ-Богојево-Српски Милетић-Оџаци-Лалић-Кула) и железнички правац (Нови Сад-Оџаци-Богојево-Сомбор) према Р. Хрватској. Најзначајнију саобраћајницу представља пут М-18 Сомбор-Српски Милетић-Оџаци-Дероње-Бачка Паланка, који има макрорегионални значај. Истиче се још и регионални пут Р-104 Бачка Паланка-Ратково-Оџаци. Удаљеност од неких важнијих градских центара: Оџаци – Београд -139 км Оџаци – Ниш -378 км Оџаци – Нови Сад -57 км Оџаци – Суботица -96 км.
    Територија општине Оџаци, својим природним и културним добрима, пружа бројне могућности за одмор, рекреацију, лов и риболов.

  6. vojislav ananić

    ОЏАЦИ

    Историјат

    Први помен Оџака везује се за 1557. или 1558. годину. Оџаци се тада помињу као насеље у Бачкој које су основали Турци за време војних операција које су водили у јужној Угарској. О пореклу имена насеља постоји више теорија, једна од њих је да име води порекло од имена турског војног одреда који је боравио на простору насеља, постоји и теорија по којојиме води порекло од турске речи за димњак, (због димњака који су вирили из земуница првог насеља), као и да су Оџаци добили назив по босанском Оџаку одакле је у 16. веку досељено 7 српских породица. У 17. веку Оџаци су опустели, становништво се под притиском великих дажбина,наплаћиваних за војне потребе и рата,махом иселило на север. Током 18. века насеље је обновљено и тада у Оџацима живи око стотинак српских и шокачких породица. Власти Хабзбуршке монархије одлучују да колонизују овај простор немачким колонистима, што доводи до присилног исељавања староседелачког становништва (Срба и Шокаца).
    Колонизација Оџака немачким живљем почиње 1755. године када се доноси одлука о насељавању 300 немачких породица. Немачки колонисти од власти Хабзбуршке монархије добијају земљиште за градњу кућа, онолико земље колико су могли да обрађују, семе итд. Осим тога добијају статус слободних царских поданика, па су тако кметови међу њима ослобођени својих обавеза. Колонисти који су населили Оџаке били су већином из немачких области: Бадена, Шварцвалда, Алзаса, Лорене, Хесена итд. У своје ново место боравка долазили су Дунавом, бродовима познатим под именом ”Улмске кутије” пловили су преко Беча и Будимпеште до Апатина где су се искрцавали. Први колонисти стигли су 1756. године, међу којима је био и барон Котман, власник поседа.
    Досељени колонисти углавном су се бавили пољопривредом. Њиховим доласком почиње и масован узгој конопље иако се по неким турским дефтерима гајење конопље спомиње још у време кад су они владали овим просторима. Земљиште у Оџацима и околини било је идеално за гајење ове биљке, чему је највише доприносила река Мостонога која се често изливала и плавила околна подручија. Такође Мостонога је била идеална за мочење конопље. Производњу је иницирао барон Котман који је известио Беч да конопља добро успева на територији новосаграђених колонистичких насеобина. Он је окупио произвођаче кудеље, обезбедио им средства за рад и обавезао се да ће од њих откупити 5 000 лаката тканине годишње. Производња се касније омасовила, и Оџаци постају један од највећих центара за производњу кудеље у Европи. 1779. почиње да се одржава вашар кудеље, који временом добија на значају. 1907. године отвара се фабрика за прераду кудеље и производњу ужади, отварају је чланови имућне породице Ертл (Франц и Јохан) по узору на сличну фабрику у Сегедину. Од почетних 200 радника фабрика се брзо развија и већ 1929. достиже цифру од 880 запослених. Временом производња се шири па се осим ужади производе и: јутани теписи, а од 1933. и вунена и свилена тканина.
    Од досељавања првих колониста вртоглави привредни развој Оџака који се пре свега ослањао на производњу кудеље пратио је и друштвени развој места. 1762. године основана је прва школа, на немачком језику. Прва црква саграђена је 1764. године, али од ње није сачуван никакав траг. 1818. године одржана је прослава поводом постављања темеља нове цркве која је завршена 1821. године. 1813. године Оџаци добијају привилегију одржавања недељног сајма и два годишња вашара и добијају статус трговишта. 1871. године оснива се срески суд, 1879. служба земљишних књига, 1884. служба кнеза (први оџачки кнез био је Јозеф Виси). Прва штампарија основана је 1887. године. У Оџацима у то време раде два новчана завода: Оџачка штедионица и Оџачка каса узајамне помоћи, а 1897. основана је и пореска служба.1895. године завршена је изградња пруге Нови Сад-Баја која пролази кроз Оџаке, а исте године кроз место је прошао и први воз. 1899. године у оквиру самостана у Оџацима изграђено је прво дечје забавиште које је 1936. године премештено у нову модернију зграду коју је изградио власник Фабрике канапа и ужарије Јохан Ертл. 1906. фирма ”Ертл и Шверер” (такође делом у власништву породице Ертл) отвара прву електричну централу за потребе свог млина и тако долази и до електрификације места. 1911. године у Оџацима основан је фонд за изградњу грађанске школе, прикупљено је 70 000 круна, али је изградња школе одложена због Првог светског рата. 1917. године прикупљено је још 300 000 круна и школа почиње са радом, првобитно у кући породице Краус, па у кући породице Брунер и коначно се 1927. премешта у нову зграду направљену по нацрту архитекте Јозефа Швера.
    За време Првог светског рата у Оџацима се отвара војни лазарет у згради основне школе у којем су лечени рањеници донешени са фронта. У Првом светском рату погинуло је 162 Оџачана. По ослобођењу Оџаци постају део Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије.
    Први фудбалски клуб у Оџацима основан је 1919. године под именом Оџачки шпортски клуб, а 1928. основан је и тениски клуб који је био један од фаворита на тениским такмичењима у тадашњој држави. Тениски клуб је располагао са 5 тениских терена. Између два рата у Оџацима је радило Соколско друштво део Сокола Краљевине Југославије, аодржан је и Соколски слет.
    1920. године основан је Културбунд, немачка националистичка организација. Организација је два пута забрањивана први пут 1924. године, други пут током Шестојануарске диктатуре. Први огранак Културбунда у Бачкој формиран је 1920. године у Парабућу (Ратково). 1930. године дозвољен је рад Културбунда. Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој деловање Културбунда се радикализује и прихватају се национал-социјалистичке идеје унутар организације. Из године у годину број чланова расте, посебно након 1939. године и почетка Другог светског рата. Током рата организација јача и постаје главни организатор друштвеног живота у немачким местима у Бачкој, између осталих и у Оџацима. Такође организује одлазак младих Немаца у Вермахт и СС јединице. После инвазије снага Трећег рајха на Југославију, територија Бачке окупирана је од стране мађарске војске. Током окупације вршен је систематски прогон: Срба, Јевреја, Рома као и политичких неистомишљеника свих националности од стране мађарске војске и жандармерије.
    Ослобођење коначно долази 22. октобра 1944. године. Оџаке су ослободиле Војвођанске бригаде заједно са јединицом Црвене армије. Озбиљније борбе са мађарским жандарима водио је Бачкопаланачки одред 17. октобра између Парабућа (Раткова) и Оџака. На сам дан ослобођења није било отпора као ни дочека ослободиоца пошто је место било углавном насељено немачким живљем који су се већином повукли заједно са немачком војском и напустили земљу, прва колона је кренула још 9. октобра. Један број Немаца је остао, они су интернирани у логоре да би касније такође напустили земљу и преселили се махом у Аустрију и Немачку.
    По ослобођењу ових крајева долази до Батинске битке, највеће битке на овим просторима у којој војници Црвене армије и Војвођанских бригада под командом потпуковника Срете Савића успевају да поразе немачке снаге које су бројале чак 60 000 војника, пређу Дунав и ослободе Дарду и Бели Манастир, чиме су немачке снаге потиснуте на територију Мађарске.
    По завршетку Другог светског рата долази до колонизације становништва из мање развијених крајева државе у Војводину, како би се населио простор на ком је пре рата живела немачка национална мањина. У општини Оџаци углавном су насељени колонисти из јужне Србије и то из: врањског, лесковачког, пиротског, нишког и топличког округа. У Каравукову су насељени колонисти из Врањске котлине и Горње Пчиње, у Раткову из Топлице и околине Лесковца, у Српском Милетићу из Јабланице, Власотинаца и Суве реке, у Дероњама из околине Пирота, а у Оџацима из околине Пирота и Ниша. У Бачки Брестовац и Бачки Грачац насељени су колонисти из Босне и Лике.
    Од ослобођења број становника био је у константном порасту. Убрзо се отвара нова школа, Државна нижа гимназија, која се касније развила у Гимназију ”Јован Јовановић Змај”. После рата у Оџацима индустрија се веома брзо развија. Оџаци постају локални и општински центар западне Бачке. Развијене су индустријске гране: прехрамбене, текстилне, металске, хемијске, грађевинске и графичке индустрије. Ужарија је национализована и добија име: ”Лола Рибар”. Делатност фабрике се даље шири и модернизује, па тако 1960. се почиње са производњом тврдо тканих тепиха, пвц подних облога итд. Године 1971. почиње се са прерадом полипропилена за израду везива и фолије, а 1979. фабрика се шири отварањем погона за производњу получешљаног предива на бази: полипропилена, полиестера, полиакрила и цел влакана.10. октобра 1955. отворена је и текстилна средња Техничка школа тврдих влакана у Оџацима на захтев удружене текстилне струке Југославије, која је допринела даљем развоју текстилне индустрије у општини. Културни живот општине постаје богатији и разноврснији.
    У писању овог чланка кориштена је литература:
    – Развој морфолошких карактеристика Оџака од 18. до 21. века, Др Владимир Стојановић, Нови Сад, 2007.
    – Аграрна реформа и колонизација у Југославији1945.-1948., Никола Л. Гаћеша Нови Сад, 1985.
    – Материјал из Музејске јединице Народне Библиотеке ”Бранко Радичевић” у Оџацима, који је прикупила госпођа Олга Андраши.
    Извор: Интернет

  7. U Odžacima i okolini su KOLNISTI iz Crvene Jabuke, opština Babušnica; kao i iz crnotravsko-vlasotinačkog kraja. U Bački Brestovac ima i moje familije MLADENOVIĆ(mogu da šročitaju na portal POREKLO tekst o svom poreklu:-https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/ ); а за Црвену Јабуку сам поставио на ФЕЈЗБУК и на портал ПОРЕКЛО:https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/poreklo-prezimena-selo-crvena-jabuka-op%C5%A1tina-babu%C5%A1nicalu%C5%BEni%C4%8Dki-kraj-pirotski-okr/1781817575218082/.

    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/crkva-car-konstantin-i-carica-jelena-selo-crvena-jabuka-so-e-babu%C5%A1nica-lu%C5%BEni%C4%8Dki-/1775778675821972/

    • https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/
      Порекло презимена Младеновић, Илић, Арсић, Станковић, Митић, Стојановић (махале:РАВНИШТЕ и „ПИ“)

      Крсне славе: Свети Ђорђе (посна слава 9 децембар), Свети Никола, Свети Стеван

      Родоначелник (махала Равниште): Младен

      Насељени: из Г.Дејан(Ленове-Левенове, „Пинкини“, код старог гробља била стара кућа-код Златковићи)

      Фамилија Младеновић се још и зове Ђукинци-по баба Ђуки, која је имала седам синова:Стојан, Илија, Милија, Младен, Станија, Лепоје и Михајил.

      Деда Илић Владимир (1881,г.) 1975. године је поред овог „списка“ синова, наводио још и имена:Ђока, Динча.

      Говорио је само о баба Ђуки, а Младена није помињао, што значи да је као хајдук погинуо или у рату са Турцима у устанцима; па се род помиње по баба ЂУКИ-ЂУКИНЦИ.

      За Михајила се каже да се призетио у Ђорђине.(Подвукао записивач М.М)

      Баба Ђука је била сестра Миљкова(Миљковци) из Ђорђине(Горњи Дејан). Миљинска фамилија се доселила из Кривог Дела. Оснивач рода Младен је био хајдук или је погинуо у рату са Турцима, па је и род је запамћен по баба ЂУКИ-ЂУКИНЦИ.

      Први се у засеок Преданча заселио на потесу колибом Стојан-баба ЂУКИН син, што значи да је његов отац МЛАДЕН погинуо као хајдук; јер је та предпоставка заснована према причи деда Владимира служила као јатак хајдуцима у 19. веку.

      Тада су хајдуци боравили у ГАРИНЕ(речицу Грацка) у буковој шуми-јазбинама, потом на Нешћево гумно се сакупљали, потом до потеса ПРЕСЛАПА, свирали na „дудук“(музички инструмент-већа фрула по дужини) коло играли ипевали, све до колибе.

      Друга група хајдука је јатаковала у колибама на потесу Чукар-између ПРЕДАНЧЕ и ЗИМОВИШТА, са леве стране реке Бистрице, на заравни окружена у подножју планинског засеока са буковом шумом-играли и певали, јатаковали.

      Трећа група хајдука је певала и играла на Јаворској Чуки изнад села Јаворја-између Доброг поља и Козила.

      Потом се у СТОЈАНОВОЈ колиби сакупљала са свих страна храна и давала хајдуцима, док су јатаковали.

      Стојан-Илинка(из с. Гаре):-Бранко,…

      Стојан-Бранко(одсељени на „Подину“.Соко Бања.

      Бранко је живео 115.година.

      Направио кућу у махали „Пи“ где је касније саграђена кућа у 20. веку из рода ИЛИЋА(Илије).

      Бранкови синови: Драгутин, Милутин, Милија, Милорад. Милутинови синови: Драгиша и Љубиша.Милијини синови:Никола, Витомир и Богосав.

      Милорадови синови: Љубиша, Драгутин-један умро.

      Сви живе у Соко Бању, јер се Бранко са синовима одселио 1925.године у Соко Бању-на место звано Подина.

      Други од синова СТАНИЈА се призетио у махали „ПОПАЗИКИНЦИ“ у село Јаковљево (Ора).

      У Горњи Дејан су остали да живе Илија и Милија, док су њихови синови као овчари се прво заселили на обронцима планинског дела ПРЕДАНЧА(Чукар и Бучје)-прво саградили колибе, потом у махалама:(РАВНИШТЕ:-Станоја и Арса-синови Илије и „ПИ“:-Гаврил-син Милије).

      Ђока, Микаил и Лепоја су отишли из Ленове(Левенове) село Дејан-касније –касније је добило статус Горњи Дејан.

      Микаил се призетио у Ђорђине односно у махалу БАРА, док ЛЕПОЈА је постао срески пандур у варош Власотинце. Њеога фамилја е налази код Микаила равноделца(Костић)-расксрница према игралишту.

      Младен се одселио у Јаковљево.

      Цветко био прглуп, па га жена отрула и удала се за Младена.

      *

      Порекло презимена Младеновић(РАВНИШТЕ):

      Милија Младеновић-Гаврил Младеновић (РАВНИШТЕ-ПРЕДАНЧА). Кита(1855.г-удала се у род Величковић у златићево за Миладина(трећа женидба), живела 1003.године).

      Познат родослов:

      Гаврил(учесник ратова 1912-1918) -Стана(Стојановић, Игриште-Глучинци, тетка Радивоје Стојановић учесника НОР-а 1945.г.):-Криста (са синовима и ћерком Вером с еодселио у Бачку-Бачки Брестовац), Јордан (1913.г), Миливоје(1900.умро у заробљеништво у Бугарској), Цвета (1905.г., удата у Ђорђине у Савићи).

      Фамилије :Станковић, Митић и Стојановић су „приведени“ родови у род МЛАДЕНОВИЋ(Илић, Арсић).

      * * *

      Порекло презимена Младеновић(„ПИ):

      Родоначелник: Милија

      Крсна слава:Свети Ђорђе(посна слава 9 децембар)-само је Благоје Младеновић као „призетак“ НА ЗЕМЉУ попримио и крсну славу рода Стојановић(у „Пи“-Преданча) Свети Николу (19.децембра).

      Милија Младеновић-Гаврил Младеновић (РАВНИШТЕ-ПРЕДАНЧА). Кита(1855.г-удала се у род Величковић у златићево за Миладина(трећа женидба), живела 103.године).

      Познат родослов:

      Гаврил(учесник ратова 1912-1918) -Стана(Стојановић, Игриште-Глучинци, тетка Радивоје Стојановић учесника НОР-а 1945.г.):-Криста(1902.г. са синовима: Живојин-Жика(1927), Лука (1931), Светислав (1933), Љубомир (1942.г-из Брестовац се одселио у Београд) и ћерком Вером (1940) се одселио у Бачку-Бачки Брестовац), Јордан (1913.г), Миливоје(1900. умро у заробљеништво у Бугарској), Цвета (1905.г., удата у Ђорђине у Савићи).

      Миливоје (1881-умро 1944.г у заробљеништву у Бугарској)- Јулијана(1881-живела 56.година, Станковић, Зимовиште, Г.Дејан)):-Ћира (1916.г.призећен за драгињу у село Равна Гора-изродили ћерку Драгицу, удата у село Ливадица околини Велике Плане-Петровић), Благоје (1920.), Витомир(1926), Јосим(1923), Вукашин(1934).

      Благоја је живео 85.година, Ћира 81.годину, Јосим-Џоле 66.година, Витомир 63.година, Вукашин 64.година.

      Благоје Младеновић(1920.г-призећен у род Стојановић-„Пи“, Преданча)-Марица(1925.г.Стојановић(„Пи“):-Мирослав (1948), Милица (1951-1951), Стојана (1952.г)-удата за Живка Ицића у с. Средор), Душанка(1956.г. удата за Зорана Миљковића у с. Борин Дол-живе у Марковац код Велике Плане)

      Мирослав Младеновић(1948)-Стојна(1955.-Адамческа-Јанкулоска. Старовци, с. Црешнево-Македонски брод, Порече, Македонија):-Саша(1974.-живи у Београд), Наташа(1981-удата за Драгослава Трифуновића, имају ћерку Теодору-живе у Сремску Митровицу.

      Витомир Младеновић(1926)-Олга (Величковић, 1921.г, с. Равна Гора):-Станиша-живи у Преданчу.

      Вукашин Младеновић (1934)-Лепосава(Андрејевић-Међак, Преданчаа):-Стана-Цака(удавала се у Гаре, ћерка Марина удата у с. Златићево-живе у Власотинце), Слађана (неудата). Живели у Преданчу.

      Јосим Младеновић (1921.г) није се женио.

      Јордан Младеновић (1912.г)- (први брак)Десанка(Петковић-сестра Неше и Ратка Петковића, Багровит, Преданча):-Славко (1929-умро у 34.г. живота од турбекулозе), Томислав (1933), Властимир(1938-2013.), Стојана81944.г-удата у род Станковић у Равни Дел-има две ћерке Љиља и Снежана, удате у с. Јастребац).

      Јордан Младеновић-Загорка (из с. Крушевица-други брак):-Дивна (удата за Новицу илића у „Реку“-живе у Коларе код Смедерева) и Сузана(удата). Загорка се и трећи пут удавала у Крушевицџу.

      Славко Младеновић –Круна (Величковић, с. Равна Гора):-Љубинко(Љубомир) рођен 1952.г и син Драги (1951.г-ожењн Стојаном из с. Манкићењво-има две ћерке, удате. Жици у власотинце).

      Љубинко-Драгица( Тешањ, из Босне,):-Славко (1981), Млађан(1981). Живели у Босну, сада живе у Власотинце.

      Томислав Младеновић:-Љубица(Петровић, Међак, Преданча):- Верица(удата у род Ранђеловић у Г.Дејан, има децу:Саша Ненад-имају породице и живе у Власотинце, Мира (удата у с. Скрапеж, имају децу-живе у Власотинце). Зоран Младеновић.

      Зоран Младеновић ожењен васпитачицом, имају два сина и ћерку. Живе у Власотинце

      Властимир Младеновић(1938-2013.г)-марица (Ђорђевић, Зимовиште, Г.Дејан):- Новица (1959), Зоран, Горан (1970).

      Новица-Зорица(с.Џакмоново):-син ? и ћерка Данијела. Живе у Власотинце

      Зоран-Евица(с.Јездине):-имају два сина. Живе у Власотинце

      Витомир Младеновић(1926)-Олга (Величковић, 1921.г, с. Равна Гора):-Станиша-живи у Преданчу.

      Јосим Младеновић (1921.г) није се женио.

  8. Војислав Ананић

    Личани најзаинтересованији за трајни одлазак у Војводину

    Мноштво је писмених, а још више усмених сјећања на тегобне дане колонизације. Једно од њих износи и Илија Ј. Илић (р. 1934) из села Могорић, код Госпића, некадашњи генерални директор ПИК-а Пригревица, а данас пензионер, присјећајући се одласка Личана у Војводину.
    „Требало је заувијек напустити своја огњишта, гдје се живјело вијековима, растати се од својих најближих рођака, комшија, и отићи далеко у други крај земље, у непознато. Прије него се молба за колонизацију подносила, дуго се у породици размишљало и вијећало. Људи су се тешко одлучивали на одлазак из завичаја. Било је породица којима је одобрена колонизација, али су у задњем моменту одустајале. Ипак, захваљујући убјеђивању и објашњавању партијских активиста, кренуло се. Растанци су били тешки. Туга код оних који одлазе, али и код оних који остају. Тешко је и замислити да од сјутра нећете више видјети првог комшију или неког свога најрођенијег. Још је теже напустити родну кућу и отићи у неизвјесност. Испраћаји, поздрави, сузе, руковања, грљења, љубљења и коначно се креће. С обзиром да су током рата многе пруге биле порушене, до почетка колонизације нису све биле оспособљене. Тако је прва група колониста из Лике, из котара Госпић, путовала војним камионима и својим превозом до станице Јосипдол, докле је пруга била оспособљена. Сљедећа група укрцавала се у вагоне већ у Личком Лешћу, док су касније групе возом одвожене из станице Госпић…”

    ИЗ ЛИКЕ НАЈВИШЕ МОЛБИ

    Највеће занимање за колонизацију Војводине показали су Личани. И прије него што је донесен Закон о аграрној реформи и колонизацији на подручју Лике је спроведена анкета која је показала да је за колонизацију заинтересирано више од пет хиљада породица, односно преко 25 хиљада особа. Од тога је требало бити 3.750 српских и 1.250 хрватских породица. До почетка дедембра 1945. године, дакле четири мјесеца након доношења закона из Лике је пристигло највише молби – чак 6.815, иако је најприје било планирано да квота за пресељење не прелази три хиљаде породица. Одлуком Аграрног савјета колонистичке породице из Хрватске требале су населити Бачку, и то котаре: Сомбор, Апатин и Оџак. За Личане су била предвиђена мјеста Апатин (600 породица), Пригревица (350), Чонопља (500), Филипово (500), Брестовац (800), Сонта (150 и Дорослово (100).
    Како је то изгледало присјећа се Ђуро Дукић из Апатина, који је у то вријеме био предсједник Котарског одбора за Доњи Лапац: „Када нам је речено да ће се извршити колонизација овог живља који је остао без кућних огњишта у рату, први задатак Народноослободилачког одбора био је да се народ по селима упозна с колонизацијом. Из лапачког среза народ је војним камионима пребациван у Врховине, гдје је била жељезничка станица. Тај превоз трајао је цио дан, да би увече из Врховина кренули за Карловац са вагонима препунима као кошница. Из Карловца ишло се даље до Загреба, гдје је уморне колонисте дочекала топла храна и топао дочек домаћина, онако како се у тим сиромашним условима могло дочекати и угостити. За колонисте је био обезбијеђен један број војних камиона, како би они који желе могли обићи Загреб…”

    НЕПОШТОВАЊЕ ПРОЦЕДУРЕ

    У првим пресељавањима колониста, нарочито оних из Лике, није се до краја поштовала ни прописана процедура, углавном у погледу коначног рјешавања молби. Колонисти су, наиме, кретали на пут и прије него што су имали појединачна писмена рјешења, а у почетку нису имали ни она заједничка. Тако су први транспорти личких колониста, који су кренули брзо послије усвајања Закона о аграрној реформи и колонизацији, названи „партизански”, али убрзо након њих услиједили су и они регуларни у којима су обитељи имале према прописима ријешене молбе за пресељење.
    Први колонистички транспорт Личана кренуо је, рекли смо, са породицама из котара Кореница. Одредиште им је било Бачки Брестовац и Филипово. У Филипову, којем су колонисти послије промијенили назив у Бачки Грачац, населиле су се, на примјер, 692 породице, са 4.184 члана, највише из бившег котара Грачац – чак 661, по три из котара Госпић, Удбина и Доњи Лапац, те једна из Коренице. Према попису становништва од 31. марта 1953. године у Бачком Грачацу било је 820 домаћинстава, односно 4.394 становника. Од тога броја чак 95% чинили су колонисти, а само 5% старо, домицилно, становништво. Што је већина Личана завршила у Бачком Грачацу (Филипову) треба захвалити двојици људи – Илији Лабусу и Дани Саватовићу. Баш они, као изасланици свога краја, одабрали су ово мјесто за колонизацију.
    У Бачком Брестовцу насељене су 864 породице са 4.849 чланова. У Пригревици пак 459 са 2.601 чланом. Највише их је било с подручја Госпића – 395 породица и њезиних 2.115 чланова, затим из котара Доњи Лапац – 36 породица са 301 чланом, с котара Удбина – 25 породица са 164 члана, с котара Оточац двије породице са 11 чланова и котара Бриње само једна породица која је имала 10 чланова. У Пригревицу највише колониста стигло је из села Широка Кула – 168 породица или 933 члана, затим из Острвица – 41 породица и 215 чланова и Могорића – 38 породица са 212 чланова.

    17 ТРАНСПОРТА ИЗ ЛИКЕ

    Од октобра 1945. до октобра 1946. године из Хрватске је колонизовано 7.115 породица са 34.980 чланова – у Војводини 6.461 породица са 32.040 чланова, у Барањи 401 породица са 1.850 чланова и у Вуковар 253 породица са 1.090 чланова. Највише их је било из Лике – 2.593 породица са 13.779 чланова. Иначе, за Лику је била везана још једна занимљивост: из ње је, уз Кордун, кренуло највише колонистичких транспорта – чак 17.
    О путовању колониста Личана и њиховом доласку у Војводину постоји сјећање Николе Поповића, објављено у Гласу комуне 25. октобра 1966. године. У њему Поповић, уз остало, каже: „Ја сам са делегацијом од 13 чланова, која је представљала округ Лике, стигао 17. септембра 1945. године у Нови Сад. По распореду ја и Мића Суђуковић послати смо у Сомбор. Почетком октобра стигли смо у Пригревицу, гдје смо образовали комисију за колонизацију. На дан 25. октобра 1945. године Мића и ја смо са нестрпљењем очекивали наше суграђане – Личане. Истог дана на станицу је стигла специјална композиција претрпана Личанима из околине Госпића. На станици је настао прави хаос. Људи су јурили на све стране, коментарисали, довикивали се и пјевали. Послије зиме, у рано прољеће 1946. године, стижу и први Банијци…”
    У својој књизи Пригревица 1945–1995 Илија Ј. Илић биљежи бројне занимљиве детаље о колонистима из Лике, па тако и овај: „Колонисти из котара Лапац пребацивани су војним камионима до станице у Врховинама, а одатле возом до Пригревице. Неке породице које су раније кренуле воловском вучом ишле су чак до станице Окучани, па тек одатле возом до Новог Сада и Пригревице. Наиме, једна породица из Дољана кренула је колима са два вола и две краве до 30 километара удаљене жељезничке станице Трубари. Ту су укрцани у воз који их је довезао до Бањалуке. Пошто воз даље није ишао, они су пјешке и воловским колима прешли 60 километара до Окучана. Ту су чекали на даљи превоз жељезницом десет дана, да би потом стигли до Новог Сада и Пригревице. Цио пут од Дољана до Пригревице потрајао је, с прекидима, шеснаест дана. Из овог податка се види да овакви возови стварно нису имали возни ред. Ова је породица ипак међу првима стигла у Пригревицу – 10. октобра 1945. године.”
    Илић спомиње и једну групу колониста с подручја Госпића која је кренула на пут за Војводину колима и коњима. Тешко натоварене запреге стигле су у Пригревицу након петнаест дана путовања, дугог 500 километара. Све је ипак добро завршило, иако се ноћивало под ведрим небом, хранило врло оскудно, а одмарало ријетко. Новине су тих дана биле пуне драматичних прича о путовањима колониста из Лике, а само су директни учесници тих путовања најбоље знали описати своју голготу. Иначе, посљедњи колонистички транспорт из Лике кренуо је 21. маја 1947. У вагонима су се налазиле 122 породице, а одредиште им је такође била Војводина.

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 6, мај, 2016.

  9. U Odžacima je koloniziran posle Drugog svetskog roda i jedan moj rod MLADENOVIĆ iz mahale Predanča,s. G.Dejan, opština Vlasotince

    Порекло презимена засеока Преданча, село Горњи Дејан …
    https://www.poreklo.rs › 2013/03/31 › poreklo-prezimena-zaseoka-predan…
    31.03.2013. – Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и …… /2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/.
    https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/